Претражи Живе Речи Утехе

У организацији Митрополије црногорско-приморске и Црквене општине Бар, "Дани Светог Јована Владимира" ове године ће почети 28. маја и трајаће до 4. јуна 2022. године, најавио је за Радио "Слово љубве" протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и старешина Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. У оквиру ове духовне манифестације биће приређен програм посвећен јубилеју - 100 година васпостављања јединства Пећке патријаршије Српске Православне Цркве под називом „Јединство цркве“, као и програм „Сумрак и васкрсење Ловћена“ - вече посвећено Његошу и Ловћенској капели поводом 50 година од њеног рушења и скрнављења Његошевог гроба, о чему ће говорити Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и проф. др Мило Ломпар. Последњег дана манифестације, 4. јуна Свету архијерејску Литургију служиће Митрополит Јоаникије са више архијереја СПЦ, а увече ће проћи улицама Бара свечана литија. Извор: Радио "Слово љубве" Протојереј-ставрофор Слободан Зековић најављује "Дане Светог Јована Владимира"

Гост Божићног програма Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић. У оквиру празничног разговора који је водила теолог Миланка Тешовић, катихета Бранислав је говорио о богослужбеном прослављању празника Рождества Христова, са посебним освртом на богослужбене особености овог чудесног празника. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је мајка свих празник, јер да није било Рождества Христова, не би било ни Васкрсења, ни Вазнесења, нити силаска Духа Светога на апостоле. Ова чињеница само описује величину празника који је светоотачким речима описан веома једноставно, али у тим једноставним речима описује се пуноћа Божића, а то је истина да се Бог очовечио да би се човек обожио, рекао је катихета Бранислав и у наставку свог казивања говорио о богослужбеним особеностима овог свештеног спомена. Говорећи о богослужбеним особеностима празника Рождества Христова катихета Бранислав је указао да богослужбено величање Богомладенца Христа почиње са првим данима Божићног поста, док кроз целокупан ток мале или Божићне четрдесетнице тематски провејава предбожићна радост која је садржана у тексту појединих стихира. Гост Миланке Тешовић је подробно говорио о богослужбеној специфичности на Бадњи дан (навечерје Божића), као и на сâм дан празника. Овај сегмент разговора катихета Бранислав је употпунио подсећањем да се на свакој Литургији сећамо и активно учествујемо у догађају Христовог Оваплоћења које је израз љубави Божје према васколиком роду људском, који је пре Христовог рођења седео у тами греха и сенци смрти. На крају разговора катихета Бранислав Илић је Миланки Тешовић, редакцији Телевизије Храм и свим гледаоцима једине црквене телевизије у Српској Цркви, упутио Божићну поруку: "Моја Божићна порука би била садржана у ангелској песми Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Да једини са другима имамо добру вољу, а та добра воља подразумева спремност да увек будемо спремни да саслушамо другог човека, да га прихватимо као део свога бића, како би душа наша постала сместилиште Божије. Како би се Господ уселио у нас потребно је да ми принесемо Богомладенцу дарове у виду врлина. Те врлине најделатније пројављујемо једни према другима, зато је Божић као празник велике породице и као празник који нас позива на велике врлине, прилика да загрлимо једни друге христоликом љубављу на коју нас Божић позива, и да оприсутнимо тај ангелски вапај својим животом. Лепо је понављати речима, али је много лепше потврдити тај ангелски вапај делима. Дакле, овим речима, вама, вашој редакцији Телевизије Храм и свим нашим драгим гледаоцима честитам данашњи сверадосни празник, радујући се овом сусрету и сваком будућем, увек остајући у овој празничној радости са свима вама." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса? Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава. Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње. Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима. *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби? Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире. Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја. Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа. *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине? У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно. Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином. *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору? Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина. *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година? Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе. Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили. Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага. *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета? Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб. Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата. Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су. Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета. Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке С обзиром на сложену и опасну епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, а у вези са великим бројем случајева грађана заражених новим коронавирусом, у духу саопштењу за прославу Крсних слава у октобру ове године, позивамо све православне вјернике и све остале грађане на поштовање здравствених мјера и љекарских упутстава ради стављања под контролу болести COVID-19, изазване поменутим вирусом. Не смије се свакако дозволити да ова болест заустави живот, па ни духовни и црквени живот, али је неопходно да се придржавамо мјера предострожности, како би умањили штетне друштвене посљедице епидемије и, што је најважније, утицали на смањење броја изгубљених живота због ове болести, која, иако погађа све узрасте, ипак највише живота узима међу нашим најстаријима. Подсјећамо да је наша Црква, одмах по проглашењу епидемије у марту ове године прекинула организацију масовних литија, које су тада ишле улицама црногорских градова из познатих разлога, те да је и многе друге активности свела на минимум или их привремено обуставила. Многе прославе, освећења храмова, научни скупови и округли столови, а први пут послије више од двадесет година, и дјечији сабор, који су били планирани за прољеће, љето и јесен ове године отказани су или одложени. Неки од највећих годишњих хришћанских празника, као што је празник Васкрсења Христовога, прослављени су умногоме другачије него што је то случај у редовним условима. Нажалост, и најрадоснији хришћански празник Божић дочекујемо, такође у веома лошем епидемиолошком тренутку. Пастирска одговорност и брига за здравље и духовно и тјелесно нас обавезује да се у току ових празничних дана понашамо још одговорније и да сви допринесемо да догађаји који су пред нама буду благословени, да у наше домове унесу духовну радост, мир и здравље, а не да буду повод за нове случајеве заразе и ширења ове опаке болести. С тим у вези обавјештавамо свеукупну јавност, а нарочито православне хришћане, да Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, у складу са прописаним мјерама, неће организовати уобичајен програм и окупљања за Бадњи дан ни у једном граду у Црној Гори, укључујући и централно ложење бадњака испред Цетињског манастира. Послије јутарњег богослужења, у току цијелог дана вјерници ће моћи да дођу до храма, приложе бадњак на огњиште на коме ће већ бити освештани бадњаци, запале свијећу и помоле се Богомладенцу Христу. Молимо и апелујемо да све те свештене радње обављају уз поштовање епидемиолошких мјера уз минимално задржавање у портама храмова и манастира уз молбу да Бадње вече дочекамо сви у својим домовима. Ово је права прилика да се подсјетимо како су се ови божићни дани увијек прослављали у породичном амбијенту, трудећи се да сваки наш дом и свака породица личи на Свету породицу у којој се родио Богомладенац Христос. Зато умјесто уобичајеног славља и масовних окупљања позивамо све православне хришћане да предстојеће вријеме овог божићног поста проведу у посту и молитви, припремајући се тако за празник Рождества Христовог. На Божић ће бити служено и по неколико Литургија у већим храмовима и манастирима, гдје то дозвољавају црквена правила, како би се избјегле уобичајено велике гужве на Божићним литургијама. Подсјећамо да боравак на Божићном богослужењу буде у складу са прописаним мјерама које су од раније на снази. Понављамо благослов који је важио и за прославе крсних слава, да се и Божићни дани прославе у својим домовима у ужем кругу и без организованих окупљања по домовима и другим мјестима становања. Нека се Христос Богомладенац зацари у срцима свих људи, да наше душе постану витлејемске пећине испуњене божанским миром, радошћу, љубављу и молитвом за брзо оздрављење свих оних који страдају од овог вируса и свих других болести, као и за укријепљење свих који се труде да им помогну на путу исцјељења: љекара, другог медицинског особља и свих доброчинитеља. Нека је слава на висини Богу, на земљи нека влада мир, међу људима добра воља. Христос се роди! Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Зашто говорити о ријалити програмима кад постоји, рекли би неки, даљински управљач - промениш програм, а циник би додао - и баш те брига што тамо неких милион, два, твојих сународника, управо, без даха, са потпуном посвећеношћу урања у животе разних ријалити актера. Звучни запис беседе Шта су ријалити програми, шта их карактерише и да ли је код њих, културолошки гледано, проблематичан формат или садржај, шта их генерише? Овакви програми нису спецификум само Србије, окружења, они су глобална прича, јер се ријалити "живот" увлачи и у заједнице од којих би се то најмање очекивало. На пример, у Малезији, која је веома традиционална и већински муслиманска заједница, а све уз помоћ и субвенције државних институција, одвијао се ријалити програм под називом "Млади имам", а главна награда за победника је била место имама у некој угледној џамији. Додуше, и ми смо били сведоци учешћа православног свештеника у једном од наших ријалити програма под изговором да посрнуле душе врати на прави пут. У ситуацији када сваки аргумент културе губи битку са законима тржишта, новца, масовности, поставља се питање како деструкцији понудити конструкцију. Шта о овој појави има да каже хришћанство? О религији у доба ријалитија, у данашњем Храму разговарамо са др Вукашином Милићевићем, доцентом Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС

У наше време велика је помама за духовним програмима (spiritual programs). Ти духовни програми имају тенденцију да буду веома линеарни. Они приказују духовни живот као путовање са низом етапа. Свака етапа има своју методологију, мањкавости и могућности. Такав један програм често постане сам себи циљ. Он наше природно присуство противставља нама самима. Такав нас програм може удаљити и раздвојити од онога што је најинтимније наше. Прошлост се напушта као непоправљива док се садашњност користи као тачка ослонца за будућност која обећава светост, целовитост или савршенство. Када се време сведе на линеарно напредовање, у њему нема присутности. Мајстер Екхарт је радикално преправио свеукупну идеју духовних програма. Он је казао да духовно путовање не постоји. Иако је ово помало шокантно, заправо освежава. Уколико би било духовног пута, он би био дугачак свега неколико милиметара премда километрима дубок. Био би то преокрет унутар ритма твоје дубље природе и присуства. Мудрост је овде тако утешна. Не мораш ићи далеко изван себе да би ступио у истински разговор са својом душом и са тајнама духовног света. Вечно је код куће – унутар тебе. Вечно није негде друго, оно није удаљено. Нема ничега тако блиског попут вечности. Ово је забележено у дивној келтској изреци: „Tá Tír na nÓg ar chúl an tí, Tír álainn trína chéile“, односно: „Земља вечне младости је иза куће, прекрасна земља преиспуњена.“ Вечни и смртни свет нису паралелни, пре се прожимају. Диван израз на шкотском гелском језику fighte fuaighte „испреплетено“, исказује управо то. Иза фасаде наших нормалних живота вечна судбина уобличава наше дане и наше путеве. Пробуђени људски дух се враћа кући. Иронично пак наш осећај блискости често се бори против нашег повратка кући. Када смо са нечим упознати, губимо енергију, границу и узбуђење због тога. Хегел је рекао: „Das Bekannte überhaupt ist darum, weil es bekannt ist, nicht erkannt“, односно: „Уопштено, оно што нам је блиско, управо зато што је блиско, не познајемо“. Ово је моћна реченица. Иза фасаде блиског, чекају нас необичне ствари. То је истинито у вези са нашим домом, местом у коме живимо и, заиста, са онима са којима живимо. Пријатељства и односи пате од неизмерне обамрлости кроз механизам блискости. Ми сводимо оно непознато и тајанствено у једној личности и пределу на онај спољашњи, познати лик. Ипак познато/блиско често је фасада. Блискост нам омогућава да припитомимо, контролишемо и коначно заборавимо на тајну. Постижемо свој мир са површином лика и остајемо далеко од Другости и дубоке узнемирености коју она прекрива. Блискост је једaн од најсуптилнијих и најраспрострањенијих видова човековог отуђења. У књизи разговора са П. А. Мендозом колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, упитан о својој тридесетогодишњој вези са супругом Мерцедес, казао је: „Толико је добро сада познајем да немам благу представу ко је она заиста“. За Маркеса, блискост је позивница за авантуру и тајну. Супротно томе, људи који су нам блиски постају понекад тако блиски да се изгубе у даљини која више не позива нити изненађује. Блискост може бити тиха смрт, нагодба која допушта да се рутина настави без икаквог новог изазова или старања. Ово се, такође, догађа са нашим искуством неког места. Сећам се своје прве вечери у Тибингену у Немачкој. Провешћу тамо више од четири године проучавајући Хегела, али те прве вечери Тибинген ми је био потпуно стран и непознат. Сећам се да сам размишљао: „Посматрај веома пажљиво Тибинген ове вечери јер га више никада нећеш видети на исти начин“. И ово је било тачно. Након недељу дана тамо проведених, упознао сам пут који води до учионица и семинара, кантине и библиотеке. Након што сам мапирао своје руте на овој непознатој територији, постао ми је познат и више га нисам видео самог по себи. Људи имају потешкоће да пробуде свој унутрашњи свет посебно када им њихови животи изгледају превише познато. Наилазе на потешкоће да открију нешто ново, интересантно или изазовно у својим укоченим животима. Па ипак, све што нам је неопходно за наше путовање већ нам је дато. Сходно томе, велика је непознаница унутар примрака нашег сопственог душевног света. Треба се више упознати са притајеном светлошћу наше душе. Први корак у буђењу твог унутрашњег живота и први корак ка дубини и обећавајућој усамљености јесте да о себи мало размишљаш као о странцу до највећих дубина. Одлука да себе сагледаш као потпуног странца, као некога ко је тек закорачио у твој живот, јесте ослобађајуће искуство. Ова медитација помаже разбијању обамрлог самозадовољства и фамилијарности. Почећеш постепено да осећаш тајну и чаролију сопства. Схватићеш да ниси беспомоћан власник живота који се окончава смрћу, већ пре привремени гост изобилно дарован благословима и могућностима које нити можеш да измислиш нити да завредиш. Извор: Теологија.нет

Почетак је Великог поста, а овај период је обележен једним посебним, јединственим богослужењем које нас прати у ове дана - Литургија пређеосвећених Дарова. Катихета Бранислав Илић објашњава и уводи нас у смисао, значај и лепоту овог великопосног богослужења. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.

Након обиласка паноа, отац Мирчета Шљиванчанин најавио је поздравно слово јеромонаха Јована, представника манастира Стањевићи. „Драго ми је што смо се окупили овдје поред кивота нашег Светог Петра Цетињског, из разних крајева цркве наше, пре свега да прославимо Бога нашега и уздигнемо молитве за здравље и спасење свега рода људског. Да у заједници возљубимо један другога, што је и смисао и циљ сваког саборовања, па и овога данашњег. изражавам велику радост и духовно задовољство што сам данас овдје са вама дио овог свештеног сабора који се по 19. пут одржава по благослову нашег духовног архипастира Митрополита Амфилохија. Сјетимо се ријечи нашег Светог Јустина Ћелијског који је рекао да је дијете парче неба на земљи, па бисмо могли рећи да данас осјећамо предукус радости и љубави небескога Раја“, рекао је отац Јован. Пренио је благослов и поздрав игумана Јефрема који због болести није био присутан и позвао све да дођу и учествују, у суботу 22. септембра, у освећењу обновљеног манастира Стањевићи, чији јубилеј 680 година од оснивања смо такође обиљежили на овогодишњем сабору. Братство манастира Стањевићи даривало је у то име сву дјецу вјеронауке свескама и бојицама. Услиједила је пауза за одмор и ручак. Учесници, али и организатори су имали времена да предахну и да се припреме за завршнице сабора. Вриједни новинари Радија Светигора су за то вријеме разговарали са вјероучитељима, координаторима, као и са дјецом-учесницима. Окрепљени сладоледом, програм је наставио хор младих „Свети Николај српски“ из Кикинде, после кога је кореографију „Србија“ извело А.Н.И.П. „Ђурђевданско коло“, те хор „Свети Никола“ из Бијелог Поља под диригентском палицом Јулијане Вујошевић. Након њих, опет смо могли да чујемо хор „Света Ангелина Српска“ из Никшића, који је певао на литургији на почетку данашњег дана и данашњег сабора. Протојереј Бранко Вујачић је координисао спортским играма сабора. Ове године, осим у такмичењу у фудбалу, дјеца су имала прилику да учествују и у одбојкашком турниру, у штафети, као и у полигону. Свако такмичење се одвијало у двије групе по узрастима дјеце. Осим оца Бранка, турнире су испратили и усмјеравали професори физичког васпитања. Док се спортско такмичење приводило крају, завршаване су посљедње припреме за почетак квиза, који је по многима врхунац саборских догађања. Отац Бранко је, за радио Светигору нагласио како се, поред новина у спортском програму, ове године можемо похвалити и великодушним спонзором „Бравера спорт“ који је обезбиједио спортске руксаке за све побједнике спортских такмичења. Након изведбе хора вјеронауке из Подгорице, започет је дугоочекивани је квиз знања „Православна слагалица“, који је по многима круна Православног дјечијег сабора. Новинар Радија Светигора, Јован Јовановић, предводио је такмичење шест екипа од по троје такмичара. Такмичиле су се екипе из Подгоричког храма, Бара, Доње Горице, из Бандића, екипа из Зете и екипа из Даниловграда. Стручни жири су чинили господин Рајко Радусиновић, јереј Слободан Лукић и професор историје Владан Дујковић. Уз ватрено навијање са свих страна, у великој конкуренцији, игра асоцијација је донијела побједу полазницима вјеронауке при Храму Христовог Васкрсења из Подгорице. Друго мјесто је освојила екипа из Бара, а треће мјесто екипа из Доње Горице. Додјењене су награде побједницима и захвалнице жирију. Након квиза, отац Мирчета Шљиванчанин је прогласио побједнике спортских турнира и додијелио им награде. За помоћ у организацији и допринос љепоти сабора, заслужнима су додијељене захвалнице, а међу њима и професорима физичког васпитања Добрани Ђини Брајовић, Луки Богојевићу и Јовану Делићу. Координатор, отац Мирчета, је захвалио још једном свима који су присуствовали данашњем догађају, рекавши: „Сви смо били добри, доказали смо да је најбоље и да смо најбољи кад смо заједно. Хвала вам свима још једном и видимо се догодине на јубиларном двадесетом Православном дјечијем сабору.“ Овогодишњи, деветнаести Православни дјечији сабор, испраћен је спонтаним и громогласним аплаузом свих присутних. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Посебну пажњу привукао је дјечији хор „Јединство“ из Котора, који је бриљирао под диригентском палицом Иване Кривокапић отпевавши неколико нумера, међу којима се посебно истакла грчка народна пјесма са Крфа Ми, ми тимонис матиа му, која говори о српским војницима и њиховом боравку на Крфу, љубавима које су се рађале између неких српских момака и грчких дјевојака, као и одласцима у бој. После хора „Јединство“ наступили су рецитатори вјеронауке из Тивта, који нису ништа мање бриљирали од својих претходника. КУД „Свети Јован Владимир“ из Бара представио је црногорску свадбу и обичаје, у режији кореографа Љубице Давидовић, а након њих, бина је припала чудесном оцу Серафиму који предводи групу „Српче“ из Љубовије. Они су се представили са три нумере, компоноване на пјесме из збирке „Монашка бројаница“. ОШ „Његош“ је и ове године припремио игроказ који је изазвао велико одушевљење малишана који су у великом броју пратили стојећи у првом реду испред бине. „Коктел бајку“ Тоде Николић коју су са дјецом припремиле вриједне наставнице Адријана Стојановић, Сања Пејаковић и Јелена Биговић. Услиједила је додјела награда за вјероучитеља године, која је овог деветнаестог Православног дјечијег сабора припала јереју Слободану Лукићу, пароху црмничком и вјероучитељу из Вирпазара. Отац Мирчета Шљиванчанин је уручио награду оцу Слободану. Нагласио је да је одлука, уз благослов Митрополита Амфилохија, била једногласна, а затим позвао Владику Јоаникија да додјели грамату и обрати се вјероучитељима. Епископ Јоаникије је честитао оцу Слободану Лукићу и рекао како се сви ми непрестано трудимо и трошимо времена на нешто и бринемо се хоће ли наш рад уродити плодом или не. Напоменуо је да једино рад са дјецом, ако је искрен и са љубављу, сигурно рађа плод, за шта је примјер наш данашњи вјероучитељ-побједник. Владика је такође нагласио да у цјелокупној свештеничкој дјелатности, најбитнији је рад са дјецом, јер су дјеца та која сијају на њиви Божијој. Благословио је оца Луку, упућујући га да прати примјер Светог свештеномученика Луке Црмничког, који је био учитељ у Цетињској богословији, али и учитељ својим животом и својом мученичком смрћу. Такође су уручене награде и ОШ „Његош“, хору младих „Свети Николај Српски“ из Кикинде и диригенту Живанци Шпирић, као и протосинђелу Серафиму Петковићу из групе „Српче“. Након долјела награда, програм је настављен наступом етно групе „Симонида“ из Невесиња, а потом су се, такође пјесмом, представили ученици вјеронауке из Будве. Затим је на бину изашао јереј Мирчета Шљиванчанин, најавивши проглашење побједника ликовних радионица. Радионицу је као и прошлих година водила мати Ангелина игуманија манастира Дуљево, Жарко радовић и Александар Радевић. Награде су додјељене у три категорије. У категорији до седам година, побиједила Николина Челебић, у групи од 7 до 10 година, побједу је однијео Василије Ћирковић, а у категорији од 10 до 16, прву награду је добио дванаестогодишњи Ненад Јокић. Грамате-захвалнице су подјељене и организаторима радионице. Услиједио је филм о Светим Момишићким мученицима, којим је и завршен први дио данашњег програма. Ово краткометражно остварење никога није оставило равнодушним. Велики број гледалаца се скупио испред лед-панела. Дјеца су махом са очима пуним суза гледала филм о страдању њихових вршњака и земљака прије 330 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Александар Вујовић сусрео се са свештеником Дејаном Трипковићем, парохом ваљевским, духовником у казненопоправном заводу за младе и организатором трибина за младе, главним и одговорним уредником Радио Источник, протонамјесником Слободаном Алексићем и члановима редакције, Марином Марић, Јадранком Јовановић, Ивоном Матић. После обиласка Радија, учествовао је у новом издању емисије “Православље и млади” код уреднице Марине Марић. Извор: Радио Светигора