Претражи Живе Речи Утехе

Православна мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског на Дорћолу позива верујући народ на следеће предавање, у суботу, 11. марта 2023, од 18.30 часова, у великој сали парохијског дома, после Бденија које почиње у 17 сати. "О значају Причешћа" говориће свештенство ове београдске цркве. Извор: Радио Слово љубве

У току Свете Четрдесетнице, Српска православна Епархија шабачка вас позива на великопосни циклус предавања ”Исповест и причешће”. Уводно предавање, у Свечаној сали Шабачке гимназије, одржаће Епископ шабачки г. Јеротеј на тему ”Исповест и причешће - пастирски приступ”, 7. марта 2023. године, са почетком у 19 часова. Добро дошли! Извор: Епархија шабачка

У храму Светог Преображења Господњег на Пашином брду у Београду, у оквиру циклуса "Разговора о Литургији", које води ђакон овог храма Драган Симикић у парохијском дому, у петак, 30. децембра, од 18 ч, тема ће бити "Причешће Часним даровима и отпуст". Храм се налази у Крушевачкој улици бб, а код цркве се налази окретница тролејбуса број 22. Извор: Храм на Пашином брду, Инстаграм

Они који заиста учествују у хлебу Евхаристије бивају достојни да учествују у Духу Светоме, и овим светим душама бива допуштено да вечно трају. Јер као што код онога који пије вино, оно доспева до свих његових удова… тако је и са оним који пије крв Христову. Јер Дух Божији који је испијен се смешава са савршеном душом и она се смешава са Духом, и тако удостојена, постаје достојна Господа. Свети Макарије Велики, Духовне беседе Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Они који заиста учествују у хлебу Евхаристије бивају достојни да учествују у Духу Светоме, и овим светим душама бива допуштено да вечно трају. Јер као што код онога који пије вино, оно доспева до свих његових удова… тако је и са оним који пије крв Христову. Јер Дух Божији који је испијен се смешава са савршеном душом и она се смешава са Духом, и тако удостојена, постаје достојна Господа. Свети Макарије Велики, Духовне беседе Извор: Епархија жичка

У малом храму св. Саве на Врачару у Томину недељу је служена света Литургија, сходно свим прописима током трајања ванредног стања у нашој држави. Празничну беседу произнео је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијског Управног Одбора и духовник у Светосавском храму. Звучни запис беседе Прота је на почетку подсетио да је најпотврђиванији догађај у историји људској Васкрсење Христово и да је веома важно било да ова истина стигне до неверујућих људи. Појашњавајући долазак Христов међу апостоле, недељу дана по Васкрсењу, прота је напоменуо да је им је Христос донео мир - управо оно што је народу и обећао. Важно је да људи имају мир и Духа Светога, каже прота Стојадин, који даје пример људи који воде државе а сеју немир. "Онај који нема Духа Светога у себи, не може доносити мир који у себи нема" напомиње отац Стојадин. Усклик Апостола Томе, "Господ мој и Бог мој", остаје обавезујући за све народе овога света у свим временима каже о. Стојадин и појашњава да Томину неверу Христос није окарактерисао као грех, већ је то остао пример за сва времена. Тешко је упорно опстајање у неверовању у основне истине, у Господа и Васкрсење Његово, стога је битно да се после празника Васкрсења Христовог сећамо Апостола Томе, да поверујемо, да гледамо и да се уверимо. "У Светом причешћу је вера опипљива", подвлачи прота Стојадин и додаје да кад то доживљавамо, онда са сигурношћу можемо да узвикнемо "Господ мој и Бог мој"! Ових дана смо и ми хришћани, баш као апостол Тома, посумњали у истинито Тело Христово... "Христос није васкрсао Себе ради, него нас ради", подвлачи о. Стојадин. Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изјавио је за Арена телевизију да Црква никада није била против државних прописа, поготово оних који нису дискиминаторски као што је то некада било, него су позитивни и имају за циљ да се спријечи пандемија те да Црква ту мора активно сарађивати. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Поводом празника Светог Григорија двојеслова, доносимо његов текст: Менструални циклус и Свето Причешће - Светом Августину Кентеберијском, просветитељу васцеле Енглеске. Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Извор: Поуке.орг

Ја кадим људе а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо смерно“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника. Старче, да ли сви треба да се причешћују? -Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте. И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар. Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост. Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте. И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар. Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост. Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У току је Велики пост. Већина вас пости, а моја дужност је да помогнем да велико дело покајања и Причешћа Светим Тајнама не буде само формално, већ потпуно осмишљено. О покајању сам вам говорио у другу Недељу Великог поста, а данас, у четврту Недељу ћу вам са страхом и трепетом говорити о великој Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. У молитви пре Причешћа ви исповедате: “...Верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и да је ово сама пречасна Крв Твоја.” Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику тајну Јевхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћивања Светим Тајнама вечни живот. А они туђи, који су изашли ван ограде Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је апостол Павле рекао: А тјелесни човјек не разумије што је од Духа Божијега; јер му се чини лудост и не може да разумије, јер треба духовно да се разгледа (1 Кор. 2, 14). А тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је Сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета... Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и Ја живим Оца ради; и који једе Мене и он ће живљети Мене ради... који једе хљеб овај живљеће вавијек (Јн. 6, 51, 53, 56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: Ово је тврда бесједа! ко је може слушати? (Јн. 6, 60). И од тада престадоше да иду за Њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?! Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову тајну?! Никако! Бићемо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Тајну Јевхаристије успоставио је Сам Господ Исус Христос на Тајној вечери. Он узе хлеб, благослови га, узнесе Своме Оцу молитву благодарности, преломи га, и раздели апостолима Својим са речима: Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас. Слично овоме благослови и чашу са вином, и пружајући је апостолима, рече: Пијте из ње сви; јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха (види: Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Лк. 22, 19-20). Он, Истинити Син Божји назива Себе хлебом живим и хлебом живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – највишег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној вечери Он није понудио Своју праву Богочовечанску Плот и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освећени хлеб и вино, и рекао да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи Његове, ми, као и све речи Христове, прихватамо за безусловну истину. Он је Себе назвао хлебом живота, који је сишао с неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо ми причешћујући се хтели да у освећеном хлебу и вину видимо изглед плоти и укус крви био би то грех неверја Христовим речима које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина тела Богочовечанског, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова живота било не само истински-људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благословљава хлеб говорећи: “Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега,” а благословљавајући вино: “А што је у Чаши овој у часну Крв Христа Твојега.” А потом благословљава истовремено хлеб и вино призивајући на њих силу и дејство Светога Духа речима: “Претворивши Духом Твојим Светим. Амин.” И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи с трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истинско Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима кад је свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупи и уђе у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од вас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову! Уколико свим срцем будемо веровали да се у Тајни Јевхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову оствариће се на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују с нашом крвљу и долазе до нашег срца дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима, и искључиво њима – Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Јевхаристију онако као што је Он Сам то управо био учинио. А апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многоројни протестантски правци и секте, којима припадају и наши баптисти, јевангелисти и адвентисти, не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано “преламање хлеба” они сматрају само обредом који се обавља да би се испуниле речи: Ово чините за Мој спомен. Међутим, код њих Тајна Јевхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Тајне – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Тајни свештенства, коју ови сектанти одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Тајном Јевхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб или пије чашу Господњу, крив је Тијелу и Крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1 Кор. 11, 27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освећивања хлеба и вина призивањем Духа Светог: “Светиња Светима!” Зато што ове речи значе да је велика светиња тела и Крви Христове намењена само светима који су у изузетно битној тајни дубоке исповести добили разрешење и опроштај својих грехова. И с покорношћу прихватите забрану духовника да се причестите Светим тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших грехова, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим апостолима, а преко њих епископима и свештеницима власт не само да разрешују људске грехове, већ и да их везују. Амин. Извор: Православие.ру

У недјељу 26. по Духовима, 25.11.2018, када наша света православна црква прославља светог Јована Милостивог и преподобног Нила Синајског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Обудовцу. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Ћирковић, архијерејски намјесник брчански, протојереј-ставрофор Зоран Илић, парох први обудовачки, протојереј-ставрофор Драган Тодоровић, парох други обудовачки, протојереј-ставрофор Михаило Гачић, пензионисан парох обудовачки и протођакон Славољуб Милошевић. Након свете Литургије Епископ Фотије се обратио вјерном народу пригодном бесједом на Јеванђелску причу о безумном богаташу. Овоземаљски пут је широк, а Царство небеско се стиче муком и идући уским путем. Наша омладина често бира да иде широким путем, и на тај начин заборавља пут светосавски – рекао је Епископ у бесједи. Преосвећени је још истакао – Било би веома мудро да се што чешће причешћујемо светим Тајнама Христовим, и да се не плашимо Христа, јер је благ Господ. По завршетку литургијског сабрања Епископ је разгледао овај свети храм, који је грађен у српско-византијском и барокном стилу, и који је највећа сеоска црква наше епархије. Ово је била прва архипастирска посјета Епископа Фотија овој парохији и овом знаменитом храму, који својом грандиозношћу плијени погледе свих оних који прођу кроз Обудовац. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Не, никакве речи не могу пробудити осећај сапричасности Божанственом животу. Никакве, чак ни умне речи нису способне сјединити човека са Богом, а наиме кроз то сједињење се познаје Бог. То се дешава само тада када са искреним покајањем ми једемо Тело и Крв Христа Спаситеља. Тада ни речи, ни умне књиге у нама не делују. Ми можемо у том моменту све заборавити, али разумом и срцем и ми осећамо присуство Бозије у нашем животу. Ето зашто Црква не престаје проповедати о важности причешћивања Светим Христовим Тајнама. Савршавање Евхаристије је у центру нашег живота, у центру живота Цркве. Црква постаје Црквом када она врши Евхаристију. Црква- по целој васељени, она је у милионима милиона људских зивота и судбина. Али увидети и схватити да је Црква таква могуће је када се врши Тајна Тела и Крви Христове. Тада нам се отварају очи нашег срца, и у његовим радосним откуцајима ми осећамо Божанско присуство, што не могу дати ни најубедљивије речи.

-Не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором (нафором). Да ли знаш шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει)? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама свршава Велика Жртва, требало би да стојимо „са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм. -Одлазиш ли ти на музичке концерте? -Да, Старче, одмарају ме. -Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“. Да не буде забуне и коментара "Старац је живео у неким за Хришћане лепшим временима", или "Старац је живео на Светој Гори међу монасима па на њих мисли", и сл. Старац Порфирије је наш савременик и дуго година је служио у парохијској цркви, дакле мисли на нас данас и овде баш овакве какви смо.