Претражи Живе Речи Утехе

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води. За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли. Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима. У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови? Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци. Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”. Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице. Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза. Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5). Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”. Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума. Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом. Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу. У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом. На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”. Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало. Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете? Презвитер Оливер Суботић View full Странице

„Сигурно је да је велико богохулство бојати се Светог Причешћа, које је света тајна Живота“, казао је епископ Еиринаиос еуменијски. Из храма Светог Нектарија у Едеси, где је служио и проповедао божанску Реч, осврнуо се на питање Светог Причешћа. Подвукао је да су „у прошлости верници у сваком великом искушењу и епидемији трчали у своје једино уточиште: Цркву, свете мошти и свете иконе.“ Додао је: „Данас се види супротно, јер се покушава терорисати народ. Али прави хришћанин се ничега не плаши, јер са собом увек има Исуса Христа, победника смрти и ђавола, Кога прима тим Светим Причешћем “. Са енглеског превела Редакција ЧУДО View full Странице

Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“). https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/

Нужда ријетког причешћа као прилика за спознају божанских енергија Архиепископ Јован нужду ријетког причешћа види као прилику за спознавање и причешће божанским енергијама. „У затвору сам схватио да није једина онтологија у Цркви она евхаристијска, већ да је могуће причестити се Богом божанским енергијама“ рекао је Владика, и додао да Бог није ограничен ни на који начин у смислу начина причешћа. „Нема мјеста гдје нема Божијих енергија и када се њима причешћујемо улазимо у заједницу са Њим, која је савршена у потпуности“ рекао је Архиепископ Јован, нагласивши да је то нарочито важно за оне који не могу да се причесте како не би постали малодушни. „Причешћивање Његовим енергијама није мање значајно и ефикасно од причешћивања на Литургији“, рекао је владика осврнувши се на дио молитве „Оче наш“ – да буде воља твоја. „Онај ко се преда Богу може очекивати да га прожму божанске енергије“ нагласио је поглавар аутономне Охридске архиепископије Архиепископ и Митрополит г. Јован. Ово да је Владика рекао пре епидемије, поништили би му диплому на БТФ или негде у Атини или Москви где већ није ни важно Неко је рекао, Владика Амфилохије мислим да ће Црква после корене изаћи јаша и изгледа да је то тако и што се разне онтологије и еклисиологије које су самопрогласиле поједине Владике као једине иситните доводе у питање и распршују као мехур од сапунице. Ми сада не морамо да одемо у затвор да би се поново вратили да се може накачити на божанске енергије и изван Литургије и заједнице. А то је до пре двадест или тридесет година било нормално, рецимо монах Калист није желео никако да се врати из пустиње, морао је владика Николај да га тера назад у свет јер му је био потребан да зида цркве. А данас такви монаси руше наводно поредак око епископа који једини може да дели дарове, али само док не завлада мало јачи грип и не стисне струка. Ми данас имамо комичне сутуације да Владике које раније нису давале да се причестиш више од два пута годишње, Владика Никанор банатски рецимо, инсистирају да се сви причешћују иако не могу да изађу из куће, или као рецимо Владика Игнатије који је инсистирао да служимо Литургију да би се на крају ње присајединили са Господом и да је то лек бесмртности, сада каже да то оставимо по страни и седимо кући и чекамо да епидемија прође. А што и један и други не кажу као владика Јован седите кући, постите, молите се, кајте се и Бог ће вас већ причестити својим енергијама?

У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву. View full Странице

ЗДРАВКО ПЕНО: Тајна Причешћа и прелест вирусоманије У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. Крајње је забрињавајуће стање у помесној грчкој Цркви, изазвано официјелним ставом јерархије да је потребно зауставити литургијски живот и до даљњег затворити врата храмова. На последњем заседању јелинских епископа, одржаном 1. априла путем видео-конференције, донета је одлука да се прослављање Васкрса „одложи“, тачније премести на дан Оданија, у ноћ између 26. и 27. маја. Као да се ради о Олимпијским или неким другим играма, а не о догађају који је у средишту бића Цркве! Да није реч о најсуровијој збиљи, овај декрет би, у неким другим околностима, могао зазвучати као гротескна шала. Сведоци смо, нажалост, да се због (не)вере наше браће с јужних мора, наставља њихово посртање, манифестовано недавно у набоју њиховог етнофилетизма и крвне везаности за истоплеменике са Фанара, а сада у одсуству везаности за Крв Праведника (Мт. 27, 24), која је „једино писмо на земљи, што се не да избрисати“. Пред нашим очима се збива оно што, у двехиљадугодишњој историји Цркве, никада било није. Када кажемо да нешто није било у Цркви, обично очекујемо ново, лепо и узвишено. Али догађања у Грчкој Архиепископији управо су супротност било каквом изнимном и неочекиваном чуду којим Бог награђује веру. На делу је горка антитеза Његошевој крилатици: „Нека буде што бити не може“. Уместо да иду у сусрет Христовом Васкрсењу, Грци тај сусрет одлажу, да би се на крају само опростили од васкрслог Господа до следеће Пасхе, ако и ње буде. Ништа није немогуће оном који не верује. Критични у суду могли би иронично констатовати да се Јелини, предвођени својим архипастирима, у одбрани од covida-19 враћају у духу својим давнашњим прецима – незнабошцима Јелинима. Међутим, из љубави којом нас повезује исто крштење, хоћемо да верујемо да је јелинску браћу преурањено обузела атмосфера страха Великог Петка, и да ће их претерана бојазан од страдања и гроба напустити пред долазак великог Дана Христове победе над смрћу. Надамо се и да ће се грчке цркве отворити за вернике, тако да ће се избећи и алтернативни – минималистички сценарио за који се грчки првојераси залажу, а сходно којем би се, уз дозволу државе, „службе савршавале у црквама и манастирима током Страдалне седмице и на дан Васкрса, упркос томе што верници на њима не могу бити присутни“. Црква није само тамо где је Евхаристија и епископ, како је то врло разложно појаснио пергамски владика Јован Зизјулас, већ је тамо где је у Евхаристији, уз епископа и верни народ, царско свештенство (1. Петр. 2, 5), што је наглашавао и Зизјуласов велики претходник у евхаристијском богословљу – Николај Афанасјев. Делегатски систем Цркви напросто није својствен, нити се може изнудити, а ни оправдати наметнутим ванредним околностима, како мисле они који га предлажу. Целокупни живот Цркве јесте литургијски и саборни, незамислив без свенародног Амин. Замешатељство у редовима грчке јерархије, које се попут ретко опасног мутанта вируса маловерја шири великом брзином, понајпре се може објаснити речима Апостола Павла, који је, говорећи о вери својих савременика, пророчким гласом описао и веру људи нашег времена: Имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2. Тим. 3, 5). Друго „решење“ у новонасталој кризи с епидемијом, потекло је од наше браће по крви – једноверних Руса, и овога пута од руских архипастира. Они се нису нашли пред дилемом да ли служити или не служити Евхаристију, али им је с проглашењем пандемије постао проблематичан сам начин остваривања заједнице са Богом. Конкретно, присуство вируса је руске предстојатеље престола Божијег довело у позицију да „промисле“ да ли је хигијенски исправно Причешћивање из исте Чаше, једном кашичицом, и да ли је, ипак, за сваки случај и „злу не требало“, боље да се после сваког верника кашичица стерилизује. За истинске вернике оваква, пак, „заштитна мера“ крајње је саблажњива, утолико пре што знамо како је Господ Христос изобличио маловерне: Шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божијим и Оним који седи на њему (Мт. 23, 19–22). Тумачећи јеванђелску перикопу: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели (Мт. 23, 13), Свети Теофан Затворник рекао је да се ове речи „односе на архијереје који народ не уче спасоносном путу, нити, пак, свештенике подстичу на њихову дужност; (речи) се односе и на свештенике који остављају народ без бриге, не трудећи се да му објашњавају оно што је неопходно за спасење душе, те због тога народ остаје слеп и један његов део пребива у убеђењу да је све у реду, док други, премда и oceћa да ствар не иде како треба, ипак не предузима ништа, јер не зна куда да иде. Од тога долази до разних рђавих схватања у народу. Због тога код њега налазе места и расколници, и молокани, и хлисти; због тога се на њега лако лепи и свако друго зло учење. Свештеник обично мисли да је код њега у парохији све у реду. Он се прихвата посла само онда када се зло већ разрасте и избије на површину“.[ii] Пред нашим очима се испуњавају Христове речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). У опроштајној беседи Господ указује на многе невоље које ће се десити, али позива да поред свега останемо уз Њега: Ово сам вам казао да се не саблазните (Јн. 16, 1). Причешће није „обична храна“, те отуда с њим у вези не важи правило поста да један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими (Римљ. 14, 2–3). Јело нас не поставља пред Богом (1. Кор. 8, 8), али нас поставља вера, будући да је она основ свега чему се надамо, потврда ствар(ност)и невидљивих (Јевр. 11, 1). Не случајно, Црква је устројила да се наведена места из Посланица Апостола Павла читају пред почетак и у прву недељу Часног поста – Недељу Православља. Говорећи о начину остварења јединства верних с Христом Свети Никола Кавасила вели следеће: „Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, претвара се у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се дешава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе“.[iii] Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија „метаболизма“: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их, јер се тиме вера у тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити Светим Причешћем. „Наша вера је сагласна с Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру“,[iv] што значи да се Царство Божије оприсутњује на сваком литургијском сабрању. Знајући ово, не нарушава ли се доживљај Евхаристије као иконе Царства Божијег, када су верници на литургијском сабрању преокупирани мишљу о томе да ли је онај који испред њих приступа Причешћу потенцијално заражен? Не показује ли се доминантнији индивидуализам од саборности, када, подлежући искушењу страха од вируса – невидљивог противника, своје мисли, ум и срце не усредсређујемо на задобијање заједнице с Христом и сваким чланом Цркве у Телу и Крви Спаситељој? Јединство с Господом и ближњима у Евхаристији изнад је сваког другог јединства (ὑπὲρ πᾶσαν ἕνωσιν), јер је верујући човек „везан за Спаситеља више него за себе; љуби Њега већма него себе“.[v] Бити заједно с Христом значи имати удела у Његовом животу, у Оваплоћењу и Страдању. Само тако се стиче залог удела и у Његовом Васкрсењу, којим је побеђена смрт као последњи непријатељ (1. Кор. 15, 26) људског спасења. Под призмом вере у Христово Васкрсење смрт прихватамо као увод у вечни и бесмртни живот: Ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24). У сусрет заједници с васкрслим Господом у Светом Причешћу, сваки се „земаљски“ страх обеснажује и нестаје. Остаје, међутим, једино оправдани страх на који нас позивају служашчи док прилазимо Светој Чаши: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. То је страх Господњи чист, који остаје у вијек вијека (Пс. 18, 9), у којем је почетак мудрости (Пс. 110, 10) и који никада не напушта причаснике Божије љубави. То је страх Господњи који происходи из тајне Крста и посредством којег су „наше духовне очи уперене ка ономе где ћемо се преселити“,[vi] ка Царству Божијем, Васкрсењу и вечном животу. Дужни смо као хришћани сведочити истину Васкрсења и, у подвигу и покајању, задобијати заједницу с Христом у Причешћу, како у редовним, тако и у ванредним околностима. У овим последњим још и више, када организовано и синхронизовано делају сејачи колективног страха, у чијем сценарију се, из недеље у недељу, одлаже позитиван, а најављује апокалиптични исход епидемије. Пред систематски подстицаном хистеријом, трендом који је на глобалном нивоу човечанство довео у стање колективне психозе, чини се да су и бројни хришћани заборавили да је „тело без душе леш“, како је говорио Георгије Флоровски, те тако „бездушни“ и пре физичке смрти ходе као мртваци. Пред гласном паролом „сачувати здравље“, све се слабије чују Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28) и Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Вирусоманија узима данак и у нашем роду. Мрвећи историјским трагизмом већ умногоме истрошено самопоуздање и урушено достојанство српског народа, које је залог његовог физичког опстанка, многи који имају име да су живи, а мртви су (Откр. 3, 1), и чији гласови у медијима јече празнином маловерја, изнова тестирају нашу издржљивост. Све је више међу вернима српске Цркве оних који се осећају сметлиштем света (1. Кор. 4, 13), иако имају призив да буду со земљи и свјетлост свијету (Мт. 5, 13–14). Да се с појавом covida-19 захуктала дискриминаторска машинерија према хришћанима у Србији потврђује, између осталог, у писаној форми упутство за епидемиолошку анамнезу породиља у којем се, поред различитих питања, налази и следеће: „Да ли је била у цркви, да ли је долазио поп (sic!) у последњих 14 дана“ (ваљда, да ли је с црквеним лицем имала контакт)? Овакав упитник измакао је, судећи по изостанку реакције, пажњи наших црквених великодостојника. Остале су без коментара и појашњења и друге одлуке од којих зависи, не само у ванредним околностима, него и у будућности, очување нашег хришћанског достојанства и интегритета. Тешко ономе ко се спотакне о Христа и ко се постиди Њега пред људима, јер ће се и Син Човечији постидјети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима (Мк. 8, 38). Све је могуће оправдати разлозима црквене икономије, тј. снисхођења слабостима верних и ситуацији у којој су се с проглашеном пандемијом, заједно с остатком света, нашле Србија и наша помесна Црква. Сравњујући га с две, претходно описане, „грчке“ и „руске“ лоше крајности у суочењу с корона вирусом, показује се да ни „српски“ – средњи пут нема еклисиолошко, ни сотириолошко утемељење. Спорно није, а ни упитно да ли се прописаних мера треба придржавати у јавном простору у условима епидемије, али јесте и спорно и упитно опредељење појединих српских архијереја у расејању да се богослужења уопште не врше. Спорно је да се у земљи Србији службе Богу, на првом месту Литургија, као „јавно дело“ (λειτός ἕργον), дело које се обавља, не искључиво у атмосфери ваздуха, него у благодатној атмосфери Духа Светог, сведе на чин сабрања двојице или тројице у име Христово. Спорно јесте то што се упутство за обезбеђивање услова за препоручену социјалну дистанцу у храмовима, различито тумачи, те се у црквама или спроводи или не спроводи дефинисана нова мера: човек/m²,[vii] или, пак, осим служашчих верника под куполом уопште нема. Ако је потребно показати друштвену одговорност и послушност доносиоцима изолационих прописа, те не испуњавати масовније ограничени унутарњи простор наших богомоља, намеће се логично питање зашто још увек није заживела пракса да служба Божија буде на отвореном, у црквеној порти, под ведрим небом и априлским сунцем, које из дана у дан умилније греје, што је бивало много пута, у разним свечаним приликама? Обављање црквених обреда и учешће клира и народа у њима јесте у надлежности Цркве, јерархије и верника. Отуда више него забрињава чињеница да је брига за црквени живот олако потпала под ингеренцију државе и да је без труда препуштена носиоцима власти и/или експонираним представницима медицинске струке. Неки међу њима, без задршке, у име науке и личних убеђења, задиру у саму суштину хришћанске вере. Беспоговорно таквима дати предност значи, као и у „грчком случају“, одрећи се силе Божије која нам је дата, по којој су људи одувек препознавали Христа и Његову Цркву. Ограничавање или онемогућавање народа Божијег да присуствује службама, представља насилно увођење „новог уског пута који води у Живот“, а којим могу да ходе искључиво одабрани, тј. клирици. И није ни довољно, а ни у најмањем утешно изналазити за лаос прикладне речи којима се стварност замагљује, изражава нада да ћемо се ускоро поново састати, те препоручује „умрежавање“ посредством модерних техничких решења, како би заједница опстала. Чак и када се „виртуелна Божија служба“ оправдава привременим трајањем или сурогат решењем, неопходно је сачувати свест о томе да у Евхаристији нема привилегованих опуномоћеника, нити се ико ко је крштен сме зауставити пред вратима цркве или пред капијом црквене порте. Сваки православни хришћанин, активни учесник литургијског живота, или онај који је у овим данима кризе осетио потребу да „духовно оживи“, има право да се нађе на Сабрању светих. Изолације и удаљавања од литургијског живота почетак су духовне смрти, сходно древнохришћанској изреци: „Unus chri­sti­a­nus, nul­lus chri­sti­a­nus“ – је­дан хри­шћа­нин (је) ни­је­дан хри­шћа­нин. Опасно је, црквеном Предању посве страно, и промовисање идеје „домаће цркве“ (κατʼοἶκον ἐκκλησία), као супституције за парохијску заједницу која се сабира на богослужењу. Реч је о својеврсном заговарању индивидуализма, макар под копреном породичног окупљања. Наиме, идеја породице као домаће цркве, која се врло често, чак и преко сваке мере, помиње у проповедима многих „богословских недоучки“ није правилно схваћена. Израз апостола Павла: домаћа Црква (Римљ. 16, 4; 16, 23), нема значење „породичне цркве“,[viii] већ Цркве једног места, у конкретном случају Рима, чијим се хришћанским житељима (који су се окупљали на богослужењима у кући Акиле и Прискиле), Апостол обратио посланицом. Јован Зизјулас је својевремено јасно образложио да се прихватањем наведеног појма доводи у питање одређење помесне Цркве у географском смислу.[ix] Ради се, дакле, о погрешном, не тек другачијем, биолошком и социолошком поимању Цркве, будући да се парохијска заједница верних замењује породицом. Црква није антипородична заједница, али је важно имати на уму да управо у њој, као новом сабрању верујућих у Господа Христа, породични, биолошки и сви други односи добијају прави смисао. У Цркви долазе до пуног изражаја Христове речи: Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37).[x] Тако се у животима верних испуњавају речи Апостола Павла: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 18). Ванредна ситуација, појачана увођењем „полицијског часа“, који је у нашим условима најпре покривао време служења и учешћа на недељној, а потом и суботњој Литургији, пуни је погодак за непријатеље Цркве. И ова додатна мера је на институционалном црквеном нивоу остала обавијена муклом тишином. Чини се и да аргументима поткрепљени захтеви да се одлазак на службу мора преиспитати и изузети од забране кретања, одјекују друштвеним мрежама као глас вапијућег у пустињи. Црквени врх још увек није успео да верном народу издејствује право несметаног одласка на Литургију. Неумесно је, па ипак нужно подсећање да су привилегију изласка у трајању забране кретања, без утицајних заступника својих права пред државним моћницима, добили власници кућних љубимаца и кућни љубимци. Казненом мером војно-полицијске државе којом се спречава учешће верног народа на богослужењима, удара се у само средиште нашег хришћанског бића. Нису у праву они који мисле да су властодршци били необавештени и да нису знали да се Евхаристија служи и мимо недеље. С последњом проглашеном мером забране кретања од петка до понедељка, ускраћени смо чак и за „сурогат“ предност – суботњу Литургију. Но, горак би био укус такве „победе“, јер бисмо у својој самодовољности заборавили да је Причешће неодвојиво од прослављања Христовог Васкрсења: Не варајте се: зли разговори кваре добре нарави (1. Кор. 15, 33), или, ако би се Апостолове речи примениле на нашу ситуацију, могли бисмо рећи: „Зле уредбе кваре добре обичаје“ (одласка у Цркву). Не ради се тек о томе да ли ћемо се причестити или не, већ да ли ћемо моћи да евхаристијски прославимо Васкрсење Христово. Ниједна Литургија није независна од Васкрса, будући да је свака недељна Евхаристија подсећање на васкршњу, као што је и прослављање сваког празника прослављање славног Христовог Васкрсења. Не може се недеља заменити суботом! Било би то кретање у супротном смеру од оног у којем је делао Господ Христос, који је потиснуо празновање суботе, васкрснувши у први дан Недјеље (Мк. 16, 2). Као хришћани тако и треба да бројимо дане, почев од недеље која је први, уједно и Осми дан невечерњег Царства Христовог. Плод компромиса, проистекао из плиткоће вере, богословских искривљења, која подстичу антицрквени или псеудоцрквени индивидуализам или колективизам, јесте и прећутно саглашавање с најавом „слављења Васкрса код куће“, по „моделу“ „породичног“ божићног празника, још једног нонсенса који се упорно, из године у годину, пласира преко средстава српског јавног информисања. Слављење Христовог рођења, такође је саборни догађај Цркве, зато што Син Божији није примио тек неко индивидуално тело, него је, према учењу Светог Јована Златоустог, „примио тело Цркве“.[xi] У средишту евхаристијског славља и на овај празник јесте Црква, чији је почетак управо догађај Христовог Оваплоћења.[xii] Сходно богословљу отаца, сви догађаји из живота Христовог, Πресвете Богородице и светих јесу превасходно догађаји Цркве. Тим пре је Васкрсење Христово „Празник над празницима“, који почиње у Лазареву Суботу. Прослављање васкрсења пријатеља Господњег Лазара, у историји Цркве није никада сматрано породичним догађајем, у којем су главни актери биле Лазареве сестре – Марија и Марта. Лазарево васкрсење доживљено је као праобраз свеопштег Васкрсења, другог Доласка Христовог. Не треба веровати онима који врше замену теза, те породицу стављају на место Цркве, а „настале околности“ и „ванредне мере“ оправдавају говорећи да се над небом Цркве Христове наднело краткотрајно искушење, које се може занемарити. „Лакмус папир вере“ показује одсуство базичности и присуство киселости у животу верних, а амбивалентни став иде у прилог овом другом стању духа. Равнодушност рађа реалнију претњу по живот Цркве, опаснију него било који, мање или више, убојити вирус. Стратези „new age“ религиозности ће изнова и изнова проналазити лажна покрића за духовну млакост и отровни рационализам, којом је оправдавају. И заиста је пројекат „Васкрс код куће“ највећи парадокс који су хришћанима могли сервирати вирусом страха од смрти заражени умови. Гуруи духовног релативизма су се убрзали у ширењу инфекције инфериорности, којој су сами одавно подлегли. Они не само да нису у контролисаној самоизолацији, него све агресивније насрћу на здравe чланове Тела Христовог, како би их, у наступајуће и спасоносне дане Христовог Страдања, у време које захтева највећу духовну будност, увели у насилну духовну хибернацију и обамрлост. С тако постигнутим циљем „побожно слављење“ Васкрса уз ТВ пријемнике, линкове и друге виртуелне медије многима ће се, нажалост, заиста учинити као адекватна замена за дочек и радосно слављење Пасхе Господње у освит зоре Новога Дана, у којем одјекује свепобедни поздрав из многих уста и једног срца: Христос воскресе! Ваистину воскресе! Пошто се, на глобалном нивоу, науми „синова овога века“ не могу остварити без подршке значајних црквених инсајдера, надајмо се да још увек није дошло то време да се гнусоба опустошења устоличи на светом месту (Мт. 24, 15). О околностима које ће претходити том догађају говорио је још велики првојерарх Цркве, Свети Јован Златоусти, указујући да ће пропаст стићи и на све предстојатеље који „уводе у Цркву лукаве људе, прикривене јересијархе“, тако да „неће бити потребно ђаволу много труда, када је њих посадио у сред (Цркве)“.[xiii] Многи пастири ће, према речима истог Светитеља, пасти у руке антихристу (τῷ ἀντιχρίστῳ περιπεσοῦνται),[xiv] и постати лак плен ненавиднику људског спасења. О апостасији началства Цркве, као предуслову зацарења антихриста говорио је и Свети Јован (Шангајски): „У време Антихриста доћи ће до масовног отпадништва од вере. Многи епископи ће застранити у вери и правдаће се тренутним добрим положајем Цркве. Спремност на компромисе постаће карактеристична особина људи. Нестаће правог исповедања вере. Људи ће вешто оправдавати своје отпадништво, а зло ће подржавати такво опште расположење. Људи ће се навикнути на лаж и на сладост компромиса и греха“.[xv] Ако ово знамо, онда је крајњи час да се тргнемо из сна духовне анестезије, да се сви скупа запитамо какви смо хришћани ако свој идентитет мењамо од једне до друге невоље? Они који се руководе рецептом: „змију глади испод ње се вади“, за све учињено и неучињено у име Христово могу наћи оправдање, па и убедити себе да службу Богу чине (Јн. 16, 2), премда стварног „кредита“ пред Господом немају. Преиспитивање сопственог односа према истинама вере и окружењу у којем Црква живи увек се и изнова показује нужним. Дошло је изненада време у којем се показује „ко је вера, а ко невера“. Још од апостолског доба хришћани су поучени да се Богу треба већма покоравати него људима (Дап. 5, 29), те да смо „дужни да се признатој земаљској власти повинујемо све док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда“, како је говорио Свети Филарет Московски. Траже се, дакле, пастири који ће, попут Великог Пастира, показати спремност да душу своју положе за поверено им духовно стадо, који ће будно стражити и никада олако, без борбе, јагањце не препустити вуковима, препознајући на време и „вукове у јагњећој кожи“ (Мт. 7, 15). Господ нам је рекао да не верујемо онима који ће за Њега говорити: Ево, овдје је… или ондје… Ево га у собама (Мт. 24, 23–26). Знамо да ће Христос поново доћи на Литургији, где га једино можемо препознати и где правим оком видимо и себе и друге. У атмосфери евхаристијског сабрања, а не у некој кућној варијанти, сједињени са Сином Божијим, можемо задобити залог вечног живота, јер је „Спаситељ увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе“.[xvi] Он је Почетак нашег живота, Он је и Пут и свршетак Пута. „Ми смо чланови (Тела), Он је Глава. Када се треба борити, Он се бори заједно са нама. Када треба почаст да примимо, Он је Тај који је уручује. Када побеђујемо, Он је истински Венац славе“.[xvii] Остаје нада да ће тугу, која је стигла и пре Великог Петка, заменити радост сабрања на првој васкршњој Литургији, на вечерњу Велике Суботе, и да ћемо под црквеним или небеским сводом окупљени чути и ове Пасхе стихове вас­кр­сног ка­но­на, којим нас позива Свети Јован Дамаскин: „Уста­ни­мо ра­но у зо­ру и уме­сто ми­о­ми­ри­са, пе­сму при­не­си­мо Вла­ди­ци (Христу)“, те да ћемо се изнова уверити да нема ништа „бла­го­сло­ве­ни­је не­го хи­та­ти на мо­ли­тву у освит зо­ре и при­но­си­ти Твор­цу сла­во­сло­вља и пе­сме“. Аутор: Здравко Пено ___________________________________________ Епископ Николај, „Молитве на језеру“, Сабрана дела, књига V, Шабац 2013, 130. [ii] Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, Манастир Хиландар 1991, 106 – 107. [iii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 597 B. [iv] Εἰρηναίου Λουγδουνού, Ἔλεγχος καὶ ἀνατροπὴ τῆς ψευδωνύμου γνώσεως, 4, 18, 5, PG 7, 1028 A. [v] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 А. [vi] Cassianus, De Institutis, renuntiantim, lib. IV. cap. 35. [vii] Да ли је потребно подсетити да је човеку мера Христос, на ту меру постојања и узрастања је призван (Ефес. 4, 13), и чему се нада онај ко живог човека своди на квадратну меру предвиђену за покојника? [viii] Упор. Канон 59. Петошестог васељенског сабора – Да се не врши Крштење у богомољи у кући, Свештени канони Цркве, (прев. епископ Атанасије Јевтић) Београд 2005, 172. [ix] Јован Зизјулас, Јединство Цркве у Светој Евхаристији и Епископу у прва три века (прев. са грчког: с. Јакшић), “Беседа”, Нови Сад, 1997. [x] Чувена је изрека Светог Кипријана Картагинског: „Не може назвати Бога Оцем, онај који нема Цркву за мајку“. Упор. Cyprianus Carthaginensis, De unitate Ecclesiae, 6, PL 4, 502. [xi] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Ὁμιλία πρὸ τῆς ἐξορίας, 2, PG 52, 429. [xii] Да празновање Божића има изразито еклисијални садржај види се и по томе што се у старини овај догађај прослављао заједно с Богојављењем Христовим. Зато, нема места теологији „свете Породице“, коју, како се погрешно тумачи, чине праведни Јосиф, Богородица и мали Исус, јер то није породица у уобичајеном смислу. Сходно Предању Цркве, свету породицу чине не они који су окупљени око новорођеног Христа, него праведни Јоаким и Ана, и из њиховог брака рођена Марија (Богородица). Христова породица је Црква, будући да је Он њена Глава и да је Оваплоћењем примио тело Цркве (према речима Светог Јована Златоустог). Под утицајем римокатоличке побожности, и код нас су се почеле јављати иконе праведног Јосифа с малим Христом у наручју. Господ Христос има предвечни идентитет од Бога Оца и не замењује га новим идентитетом, проистеклим од Његове Мајке, нити од праведног Јосифа. Као предвечни Логос, Он њима даје свој идентитет, и мада као човек одраста уз њих, Христос не задобија ново „ја“, јер је исти јуче и данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). [xiii] Ἰωάννου Χρυσοστόμου, Εἰς τὸν κατὰ Ματθαίον, PG 58, 476. [xiv] Ἰωάνου Χρυσοστόμου, Εἰς τὴν πрὸς Ἑβραίους ἐπιστολήν, PG 63, 226. [xv] Св. Јован (Максимович), „Страшни суд“, Свети Кнез Лазар, 1997, 1 (17), 160. [xvi] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 500 С. [xvii] Νικολάου Καβασίλα, Περὶ τῆς ἐν Χριστῷ ζωῆς, PG 150, 429 D–500 D: „Στέφανος ἐκεῖνος εὐθύς (Mox Corona est)“.

Tајна Причешћа и прелест вирусоманијa У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да подражавамо Господа Христа који је, постећи четрдесет дана у пустињи, одолео свим искушењима и одупро се замкама нечастивог. Не случајно и не без Божијег допуштења, баш у ове дане се и над вернима и над невернима надвила опасност епидемије, коју прате многе медицинске непознанице и етичке дилеме, али и наметнута упитност у вези с кључним богословско-литургичким темама – служењем Литургије и Светим Причешћем. Ситуација се на глобалном нивоу, па и међу православним народима, закомпликовала до такве мере да је, као никада раније, постала очита подела на оне који време мере од појаве корона вируса у својој близини, до процене/наде када ће његово дејство уминути, и оне који време, с извесношћу присуства болести и последица које по здравље и животе људи има, самеравају независно од ње, приближавајући се, из недеље у недељу поста, Васкрсењу Христовом. Напречац и „на своју руку“ понуђена су решења и чак установљене одлуке о томе како се односити према актуелним проблемима у животу Цркве. Иступили су на сцену не само поједини теолози, него и читаве помесне Цркве, а у духу „православног плурализма“, појавиле су се различите идеје, од којих многе нису засноване на живом литургијском и богословском Предању и које, штавише, делују саблазно онима који живе литургијским ритмом. ЗДРАВКО ПЕНО: Тајна Причешћа и прелест вирусоманије | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Тајна Причешћа и прелест вирусоманије У времену смо Великог поста. Настојимо, из недеље у недељу, да...

Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг View full Странице

Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не одвојено (посебно се узимао у руку хлеб, а посебно вино, као и данас у Јаковљевој литургији), како је била стара пракса? Питање је актуелизовано у нашим данима појавом пандемије Корона вируса. У католичкоји Италији су чак забранили мисе, а на то неки православни теолози гледају подсмешљиво и као јасним знаком недостатка вере. Једнако гледају и на неке православне првосвештенике који су предузели неке заштитне мере. Тако имамо текст митрополита месогијског Николаја, који је постао виралан, а хвали га о. Ненад Илић, као и многи зилотствујушчи, међу којима и наш владика Сергије. Тамо читамо: „Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не вјерују у Васкрсење Господа…“ Теолошки одговор Да би дали теолошки одговор, мора најпре да знамо шта је Причешће, а затим и историјске праксе и догађаје који нам указују на православно разумевање ове Свете Тајне. Зурлотство нам овде ништа не може помоћи, него познавање теологије. Причешће је есхатолошко тело Оваплоћеног Сина Божијег, Исуса Христа, који је имао једно индивидуално тело као и свако од нас, али које је специфично јер у себи садржи све свете од постања света, као и оне који ће се у историји тек родити, али су већ сада садржани у том есхатолошком, небеском Телу. То није ово наше, психичко тело, које има актуелне кости, месо и крв. Оно је васкрсло и преображено тело. Да није такво, Исус не би могао причестити Апостоле на Велики Четвртак, јер би им дао само одушевљено тело, а не ово духовно. Наиме, ни Апостолима ни нама се не даје по неколико грама меса и крви. То замишљају ови који мисле да је причешће света ствар, неки амулет. Када би то било тако, онда бисмо упали у небројене апорије. Св. Тома Аквински је расправљао да ли се миш, који за време мисе украде св. хлеб са трпезе, причестио или не? Причестио би се када би то била овоземаљска крв и тело. Нажалост, таква мисао – иако погрешна – сапостоји у свести хришћана. И сада нам прави ове лажне проблеме, али и опасне, јер може да подспеши помор народа. Да ствари нису биле најјасније сведочи и канонска забрана у св. Григорија Александријског, званог Велики, који забрањује женама да се причешћују за време менструације. Сличних забрана имамо и ако некоме крваре десни или има неку другу хеморалгију. Наиме, мисли се да се та храна (причешће) помешала са нашом крвљу и онда се избацује ван. Но, тако испада да су жене као у неком флиперу, па су час у Цркви као Телу Христовом, а час нису. Св. папа Григорије Велики или Двојеслов је допуштао женама да се причешћују у циклусу, како читамо у његовом писму св. Августину, Просветитељу Енглеске. Поред тога што бисмо – ако би ови теолози били у праву – само потврдили старе паганске оптужбе за канибализам, рушили бисмо и пост, јер бисмо јели мрсно. Уз то ако бисмо варили то месо, оно би било пропадљиво, и никакав будући живот или небески нам не би гарантовало, јер је трулежно. Ако је пак нетрулеживо, зашто га онда једемо и где се оно акумулира? Причешће је реално општење са Царством Божијим, које је Исус Христос. Зато је оно нераспадиво и улази у нашу димензију времена и простора али њоме не може бити обухваћено него нас смешта у себе. Реч је о том сједињењу, а не о неком физичком процесу храњења. Ту слику употребљава апостол Павле када се позива на то да ће муж и жена бити двоје у телу једно, а то му изображава јединство које је између Христа и Цркве. Зато је причешће антитип, како га назива св. Григорије Богослов, јер хлеб и вино су елементи који реално садрже Васкрслог, али и који задржавају своја физичка својства. Ништа стога не може да задржи Васкрслог, али сами елементи хлеба и вина могу и да се убуђају и покваре. Но, чак и отровано причешће је и даље светиња. Но, никоме га не бих дао. Причешће се назива и леком бесмртности, али у смислу који сам навео, а не да је лек као сваки други, јер видимо да сви умиру. Мада, ко верује у Ис неће видети смрти никада, чак иако умре, јер улази у нову, васкрслу димензију, али у коју улази већ овде кроз причешће, које је то васкрсење. Да причешће није св. објекат, навешћу неки пример. Саблажњива је епизода из беседе 8, 7, 18 св. Григорија Богослова, која је надгробно слово његовој св. сестри Горгонији, која је тешко оболела и одбацивши сва лекарства, она је прибегла Лекару свих, прионула је са вером ка жртвенику. Тамо је наслонила и главу, на саблазан наших талибана, јер жена не може да дира Часну трапезу. Онда је уценила Исуса и обећала да се неће удаљити од жртвеника док не оздрави! На крају је сама узела (гле дрскости!) причешће и намазала цело своје тело њиме! Вероватно сви знате шта је цело тело – обухвата и груд и задњицу и … Данас би је спалили, тј. бацили у лудницу, али је Горгонија оздравила. Поштено је „извређала“ причешће, још је оно отпало са ње и ко зна где све завршило. Но, она је у нашем календарчету. Наравно да је после умрла, али се чудо десило на поуку свима нама (не читати српски превод ове беседе, не ваља ништа). Други пример је од св. папе Григорија Великог (Gregorius Magnus, Dialogi, II, 24, De sancto Benedicto abbata Casini in Italia, ordinis benedictini fundatore), који наводи епизоду из живота св. Бенедикта Нурсијског (хвалим те Боже, па овога нашијенци не зову Венедикт). Родитељи једног монаха дођоше преподобном Бенедикту да га моле да Бог помилује њиховог умрлог сина и нареди земљи да држи његово тело, јер га је земља избацивала. Бенедикт „узе малену частицу Пречистих Тајни, и нареди да је чесно метну на груди умрлога, па да га сахране. Када то би урађено, тело његово остаде у гробу и земља га више не избациваше“. Намерно сам привео превод из преподобног Јустина Ћелијског, јер је он речит, управо зато што је погрешан (мада Јустин ово није преводио са оригинала; дакле, већ су реинтерпретације биле урађене). Он говори о креираној свести током векова причешћа као светог објекта, како на Истоку, тако и на Западу. Наиме, у оригиналу пише: Quibus vir Dei manu sua protinus communionem dominici corporis dedit dicens: Ite, atque hoc dominicum corpus super pectus eius cum magna reverentia ponite, et sic sepulturae eum tradite. „Њима човек Божији предаде без премишљања, руком својом, причешће Тела Господњег, рекавши: Пођите, и с великим поштовањем ставите Тело Господње на његове груди, и тако га сахраните“. Латински оригинал је писан у другачијој опцији од словенске интерпретације, па се ту каже да овај одмах даде својом руком Тело Господње. У словенском преводу немамо да он није часио часа, а такође се причешће покушава умањити, свести скоро на нафору, па се вели малену частицу Пречистих Тајни, као да је то нека трунка, а трунка је од 5 грама Тела Христовог! Дакле, није то цело Тело Господње, а знамо сви (претерујем да знамо сви) да је свака честица цело Тело (рецимо, 80 кг). Сам Јустин није замишљао да се причешћује неким окрњеним Христом. Ово сведочанство св. Григорија и Бенедикта је у било у колизији са каснијом византијском унификацијском праксом, јер се на Трулском сабору, канон 83, вели: Мртвима не давати евхаристију, јер је речено: Узмите, једите (Мт 26, 26), а они не могу ни узети ни јести. – Наравно да канон није настао случајно, јер се имала и ова пракса. Сада, када имате канон, који је из ваше Цркве, он се користи као базука за потирање пракси које нису ваше него из других Цркава. Но, како имате ове „туђе“ свеце у календару, не можете да их пострељате, па се онда муља у пропагандним текстовима и преводима. И све се користи против свих, као што и сада имамо у ситуацији око Короне. Интересантно је запазити и у светосавској иконографији где се јављају анђели који прикупљају крв Христа на крсту, да не би случајно пала на земљу, али се она свакако на Голготи слива на Адамову лобању, кога треба да оживи. Сигурно је да се та Ис крв није слила на Адамову лобању, нити га је то оживело. На фресци из Студенице видимо анђеле који имају пехаре (путире) да сакупљају Ис крв да се не проспе на земљу, а такође и прекривене руке, јер се Свето не сме дотицати! Та пракса је забрањена Трул. 101: Онај ко узима причешће, нека крстолико склопи руке; не сме да донесе неку посуду у коју би ставио причешће, јер је достојнија слика Божија – човек, од бездушне твари. Да се одлучи онај ко то чини, а такође и онај ко тако даје и причешће. Шта око Короне? Зилоти који се ругају опрезнима у овој кризи су сасвим неодговорни. Црквени канони забрањују трчање на мучеништво. Тако се и апостол Петар дувао и после издао Христа. Ми овде имамо људе који једноставно изазивају Бога и ближње. Потписник ових редова је неко ко употребљава причешће после свих, тако да приговори о неверовању не стоје. Но, у ванредним ситуацијама су и ванредне мере. Сахраних јуче једну жену у ванредној ситуацији, али се опело обавило у нешто обезбеђеним околностима. Да ли сам запатио вирус, то не знам да вам кажем. Напомену наш познати историчар, Драгољуб Марјановић: „Има у Пидалиону Св. Никодима Агиорита његов коментар на 28. канон Петошестог сабора, процедура како причешћивати у време епидемија, поготово оне за које се зна да су заражени. Подразумева испирање путира и кашичице у сирћету ради дезинфекције“. Ваљда нико неће оптужити Агиорита да је „безбожни и богомрски католик“, као Ава Римски? Наравно да су Ава и Агиорит православци. Но, у магије не верујемо нити у неке сумануте „теологије“, иако не негирамо чуда. Ми овде имамо проблем разумевања светости. Нпр., освећујемо реку – као што се на Богојављењу освећују све воде – а из те реке пију меда, зека, бака и дека, како вели наш владика Григорије, али и врше нужду, а ми једнако освећујемо те воде. Иако су ту пишкили меда и мали Перица. Узмите стари и прашњави босиљак и свештајте водицу у неком суду, она ће се обојити и покварити временом. Десило ми се једном да сам повраћао после причешћа, јер сам у Јасенку код Смедерева мењао свештенике Дишиће, а они су имали неки бакарни путир који је оксидирао па се направио малахит, хидроксидни бакарни карбонат (сетите се бакарних кровова који су позеленели), који је отрован, а он и плави камен, који је његова варијанта, користе се за прскање лозе и других биљака. Ја сâм користим малахит у сликању, али нисам толерантан ако га једем. Па макар он био и у причешћу. После сам им сакрио тај путир и нисам хтео да им га дам док ми нису обећали да ће га понети на поправку. У Италији смо имали случај Дон Клаудија Албанита, кога су отровали варикином у причешћу, али је претекао. Неки бојовници су хтели да кажу како ће се страх од Короне (не пива, него вируса) искористити да се литије у Црној Гори зауставе, и тиме су неодговорно исполитизовали реалну опасност. Бојовничка акција ме подсећа на ситуацију када је византијски цар позвао на бој против непријатеља, па ће сви који погину у том рату отићи директно у рај, док je патријарх осуђивао ту лудачку пропаганду. СПЦ у ЦГ је пак реаговала одговорно и обуставила литије до даље, како сам и предвиђао, без или са вирусом, мада инсајдерски подаци ми говоре да има короне у ЦГ. Прећуткивање и увођење ванредних мера у ЦГ је само у корист власти, јер желе да кажу да се они брину о грађанима, мада је та брига… да не користим тешке речи и кварим овај текст. Кад је Катнић признао да има корупције у ЦГ и позвао Дикеја да дође у хотел, то само значи да је дотерало цара до дувара. Ваља раслојити лејере и поступати како нам Господ заповеда. Свештеник Зоран Ђуровић View full Странице

Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе. Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора... И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу? - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању. Шта се гајило у винограду ваше породице? - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога. У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду? - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран. Kако је изгледало постављање винограда? - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо! Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан? - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године. Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање? - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех) Kолико сте збиља укључени? - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом. Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена? - Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде. Kолико је вино битно у животу манастира? - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех) Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико? - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит. Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро. Ви сте завршили факултет? - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу. Kако се постаје старешина манастира без дипломе? - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“ Ускоро стиже нова етикета? - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме, понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада. Припремате и нове засаде? - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо. Размишљате о преласку на органску производњу? - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно. За ваша вина се чуло надалеко? - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо. Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију? - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам. Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању? - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара. Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот? - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо. Извор: Вино.рс View full Странице