Претражи Живе Речи Утехе

Поводом Свјетског дана аутизма 2. априла, гост Јутарњег програма Радио Светигоре била је Марија Блечић, мајка Огњена Блечића, деветнаестогодишњег момка, који се од друге године свог живота јуначки бори са својим аутизмом. Боре се и његови родитељи, његова два брата, очева и мајчина породица, комшије, добри људи, пријатељи, али како и сама Марија каже – понајвише Бог. „Мислим да је то једна порука. Ако немате подршку система, позивам породице макар да им пруже подршку, јер јако је тешко бити сам у овоме… имате и разних ужасних мисли, а посебно ако нисте у Богу. Ако нисте вјерујући, онда вам је још теже. Мени је Бог дао снагу да све те страшне тренутке преживимо и наравно да сам му захвална до неба због тога”, прича Марија Блечић. Разговор Оливере Балабан са Маријом Блечић можете послушати на линку: Радио Светигора https://mitropolija.com/2024/04/03/povodom-dana-autizma-licna-prica-marije-blecic-i-njenog-sina-ognjena/

Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби све је познатији у православном свету пошто Литургију служи на ишчезлом арамејском језику, иначе језику којим је говорио Господ Исус Христос. Његов живот пре и после монашења могао би да послужи као подложак за филм. Грузијски схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је други свештеник у свету који служи Литургију на језику Исуса Христа. Као дете пао је у миксер за бетон и једва преживео. Руке су му биле готово одсечене, а пет лекара борило се да га спасу. Две године био је без осећаја у ногама, провео у инвалидским колицима, а после је ходао на штакама. Када је све то преживео, ударило га је ауто, а када је и то преживео попио је перхиндрол, па после тога имао великих проблема са цревима. Пре монашења имао је жену и троје деце. Жена се разболела у осмом месецу, а лекари су рекли да ће умрети и да морају гледати како спасити дете. Он одлази на гроб старца Гаврила Ургебадзе и моли се речима: „Ако је истина оно што кажу о теби, молим те, моли се пред Богом да моја жена и моје дете остану живи, а ја ћу напустити све и постати монах.“ У току ноћи, у пар сати женино стање се променило и оздравила је. Међутим, обећање које је дао заборавља и наставља са својим животом. Улази у спорт и постаје четвороструки првак Грузије у теквондоу, добија црни појас други дан у каратеу, а касније када је постао свештеник добија и трећи дан. Одлази често у Кијевску Тројицу Јонин манастир. Једном је тако седео испред, у фармеркама и са цигаром у руци, кад му прилази непозната жена и обраћа му се речима: „Оче Серафиме благословите“, на шта не реагује мислећи да је жена луда. Међутим, добија ударац штапом по глави и пада, а после кратке расправе жена (матушка Ксенија) му говори да је Бог њега изабрао да буде молитвеник за свој народ. 14.03.2006. године постаје монах. Након тога добија послушност да се ушуња и проповеда једној секти, после чега бива претучен и завршава у критичном стању, без свести. У болници је, али само уз Божију помоћ преживљава. 2010. године је добио велику схиму и требао је ићи на Свету Гору, али га патријарх Илија позива да остане у Грузији и да постане пастир Асираца у селу старог Канда. Прихвата патријархов благослов, па Литургије служи на арамејском језику и подиже цркву у име тринаест сиријских очева која постаје манастир. Од 2015. године је схиархимандрит. Компонује музику и наступа са својим хором, због чега је постао широко препознатљив. Овде можете послушати како отац Серафим Бит-Хариби поје на арамејском језику. https://putevimapravoslavlja.info/prica-o-monahu-koji-liturgiju-drzi-na-jeziku-kojim-je-govorio-isus-hrist/

“Мала прича о великој Жичи”, песника и писца Милоја Радовића, јесте поема која кроз седам поглавља на најнежнији начин приповеда богату историју свете Жиче, задужбине краља Стефана Првовенчаног и центра Српске православне цркве. На основу поеме, урађен је анимирани филм за децу који је од 2. октобра доступан на званичном јутјуб каналу Манастира Жиче. https://mitropolija.com/2023/10/04/animirani-film-za-decu-mala-prica-o-velikoj-zici-video/

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: “Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…”(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: “Немам човека”. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се “узбурка вода”, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то “своје”, обавезно “своје”! И то “своје” се увек супротставља ”туђем” које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира “своје”: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: “Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…”. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: “Немам човека!”. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. “Хоћеш ли да будеш здрав?”. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и “религиозност”, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – “Бог излио у наша срца”. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера… https://spc.rs/недеља-раслабљеног/

Од времена јеванђеoских догађаја човjечанство није знало име срамотније и ниже од имена Јуде Искариотског. Причу о томе како је, један од најближих Христових ученика, за тридесет сребрњака издао свог Божанског Учитеља да би га разапели, данас знају чак и људи који никада у животу нису читали Библију. Али, они који су прочитали јеванђеоску причу о издаји Јуде неизбјежно имају бројна питања. Јудини поступци су упечатљиви са невјероватном унутрашњом недосљедношћу. Заиста, чак и у издаји мора постојати одређена логика. А оно што је Јуда урадио толико је контрадикторно и бесмислено да се и не уклапа у логику издаје. Међутим, до одређеног тренутка његови поступци су јасни. Размишљајући о издаји Христа, Јуда одлази код првосвештеника: “И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда (Мт 26, 14-15). Шанса се појавила већ сљедеће ноћи. Јуда води наоружани одред војника и слуга првосвештеника до Гетсиманског врта, гдје су Христос и апостоли обично ноћили. „А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га? ” (Мт 26, 48-50). И ту се поставља питање: зашто је Јуда, да би показао Христа, изабрао тако пркосно арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. Овдје он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намјере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Овакво понашање могло би се објаснити Јудином потпуном равнодушношћу према Христовој судбини, којег је издао. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се објесио. Тако то описује јеванђелист Матеј. „Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт 27, 3-5). Догодио се парадокс. Ако је Јуда мрзио Исуса или му се срце окаменило и био равнодушан према Њему, зашто је онда починио самоубиство? Уосталом, само смрт онога без кога живот губи сваки смисао може човјека подстакнути на самоубиство. Дакле, Јуда је волио Христа? Али зашто је онда тако лако предао Исуса у руке онима који су Га осудили на смрт? Прича о цијени издаје само повећава недоумице. Текст из Јеванђеља недвосмислено свједочи да је Јуда издао свог Учитеља за тридесет сребрњака. Али ако су они били сврха и узрок Јудине издаје, зашто онда, након испуњења свог плана, тако лако враћа те сребрњаке? А ако Јуди нису били драгоцјени, зашто је онда пристао на издају која га је коштала сопственог живота? Сва ова питања се намећу, јер је издаја тајна болесне душе. Издајник у свом срцу његује своје злочиначке планове и пажљиво их скрива од других. Јуда никоме није открио своје намјере све до своје неславне смрти. А јеванђелисти, наравно, нису могли тачно да знају шта му се дешава у души. Јеванђеље врло ријетко говори о издаји и то је сасвим природно, јер је јеванђеље прича о нашем спасењу, а не прича о Јудиној издаји. Јеванђелисте, Јуда занима само у вези са Спаситељевом Жртвом на Крсту, али не и сам по себи. Зато ће прича о паду Јуде заувијек остати тајна. Међутим, ова тајна је увијек бринула људе. Чак су и апостоли на Тајној вечери, када је Господ упозорио да ће га један од њих издати, почели узбуђено питати сваког за себе: „Да нисам ја?“. И сваки хришћанин читајући Јеванђеље, поставља ово питање: „Да нисам некада издао Христа својим гријесима?“. Древни хришћански тумачи, такође, окренули су се теми издаје, али је посебно често то почело да звучи у дјелима савремених теолога и философа. То није изненађујуће, јер је вријеме сада „веома погрешно“, издајници су почашћени, а лојалност није у моди. Међутим, пошто се о Јуди у Јеванђељу говори врло мало, покушај разумијевања његове издаје увијек захтијева реконструкцију чињеница које недостају са различитим степеном вјероватноће. Овакво тумачење, наравно, не жели да претендује као коначно или једнозначно, али неки подаци о Јуди дати у Библији могу освијетлити његову мрачну историју. И једну, најважнију чињеницу, без које је немогуће разумијевање унутрашњих Јудиних мотива,а коју апостол Јован наводи у свом Јеванђељу. Чињеница је да је Јуда био лопов! Ево шта Библија каже о Јудиној крађи: „ А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Искариотски, који га намјераваше издати: “Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ “(Јн 12, 3-6). У грчком оригиналу Јеванђеља ово је речено још категоричније, јер употреба грчког језика омогућава разумијевање ријечи преведене као „ношаше“, у смислу крађе. Јуда је био благајник апостолске заједнице. Имао је на располагању прилично значајне суме, јер је међу Исусовим поштоваоцима било богатих жена које је Он излијечио од злих духова и неизљечивих болести. Сви су служили Христу својим имањем. Али пошто је Господ био апсолутно равнодушан према богатству, донирани новац се углавном давао сиромашнима, са изузетком малих трошкова за храну самог Христа и његових ученика. Новчаним пословима апостола бавио се Јуда. Износе подијељене просјацима нико није могао да провјери, тј. да ли је Јуда дијелио новац, или је дио присвајао за себе. Ова неодговорност, очигледно, у лошем часу, завела је Јуду који волио новац. Наравно, није могао отворено да троши украдени новац. Пребацити их из ковчежића у џеп било би глупо и незгодно. Очигледно је имао неко осамљено мјесто гдје је чувао украдено богатство. О овом благу се у литургијској традицији Цркве директно говори као на разлог издаје Јуде. Ово је оно о чему се у Цркви пјева у Свети и Велики четвртак током Страсне седмице, у једној од стихира јутарњег богослужења: “Јуда, роб и ласкавац, ученик и вођа, пријатељ и ђаво...“ Немогуће је тачно сазнати када је први пут ставио руку у апостолску ризницу. Али нема сумње да је Јуда одатле украо много више од тридесет сребрњака. Такође је јасно да би Јуда могао да користи украдено богатство само под једним условом: ако апостолска заједница престане да постоји. И добио је свој пут. Послије Христовог хапшења, чак и највјернији и најприврженији ученици Њему бјежаху у страху на све стране. И ту настаје нова серија нескладности. Умјесто да узме сакупљено благо, дода јој накнаду за издају и коначно уради по сопственом задовољству, Јуда изненада почини самоубиство. То се може објаснити на различите начине. Сасвим је очигледно да ни тридесет сребрника, ни украдено благо које је прикупио, више нису били главна вриједност за Јудин живот. Али шта би у очима лопова могло обезвриједити богатство које је систематски акумулирао током три године? Одговор се намеће сам. Скупље од великог новца за лопова и заљубљеника је само … – веома велики новац. Царев благајник Ученици су препознали Христа као Месију. Али баш као и сви Јевреји, и они су у Месији видјели земаљског владара који ће доласком на власт Израиљ учинити најјачом и најбогатијом земљом на земљи. Месија је, према њиховим идејама, требало да потчини све народе свијета. И све бројне Христове параболе и објашњења да Његово царство није од овога свијета, нису могле да убиједе апостоле. До Његовог Вазнесења били су сигурни да ће Господ коначно постати земаљски цар Израиља. Ученици Христови су себе видјели као најближе помоћнике и сувладаре Месије и чак су се препирали око тога који ће од њих бити важнији у новој влади Израиљског царства. Јуда који воли новац, наравно, овдје није био изузетак. Ако Христос постане цар, тада ће он, Јуда, постати царски благајник, односно најутицајнија личност у Израиљу послије Месије. У сновима је већ замишљао како није управљао апостолском касом, већ ризницом најбогатије државе у историји човјечанства. Пошто је постао лопов, Јуда је у почетку планирао да изда Христа како би стекао прикупљени новац, како Црква о томе пјева. Али име Христово постајало је све славније међу израиљским народом. Послије чуда без преседана – васкрсења мртвог Лазара – чак и они Јевреји који су претходно покушали да каменују Христа, видјели су у њему Месију. Када је Исус ушао у Јерусалим, становници престонице одали су му царске почасти, прекривајући Његов пут одјећом. Послије таквог дочека, практичном и похлепном Јуди постало је једноставно неисплативо да изда будућег цара ради украденог новца. Љубав према новцу и крађи спалили су му душу. Чак је намјеравао да искористи Цара – Месију као средство за задовољење своје страсти за богатством. И одједном се испоставило да Христос неће завладати. Израиљска ризница, од које га је дијелило само неколико степеница, поново је постала недостижна за Јуду. Било је неопходно хитно донијети неку врсту одлуке да се ситуација поправи. И одлука је донесена. Сатанин савјет Сви тумачи Светог Писма једногласно потврђују да је Јуда издао Спаситеља директним надахнућем ђавола. Текст из Јеванђеља директно свједочи о томе: „А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати“ (Лк 22, 3-4). У православном подвижништву ђавоље дејство на човјекову душу описује се на сљедећи начин. Зли дух приступа човјеку кроз његове страсти (односно болесне склоности душе). Ментално шапће како да човјек најбоље удовољава болесним жељама и корак по корак доводи своју жртву до смрти. Штавише, у почетку ђаво увјерава човјека да гријех, кажу, није тако велик, али Бог је милостив и опростиће му све. Али онда, након што је починио гријех, зли дух баца човјека у провалију очаја надахњујући га да је његов гријех немјерљив. Али шта је Сатана шапнуо Јуди, којим обећањем га је искушавао да изда Христа? Највећа Јудина страст била је љубав према богатству – љубав према новцу. А најдража жеља је, можда, мјесто министра финансија у Месијином царству, гдје би могао да украде такве износе о којима најуспјешнији лопови на свијету нису могли ни да сањају. А овај жељени циљ већ је био врло близу. Али Христос се није журио да постане вјерски и политички вођа Израиља. Стигавши у Јерусалим, Он није отјерао првосвештенике и старјешине како би с правом заузео њихово мјесто. Сви Јудини планови су се срушили. У овом тренутку Сатана га је, очигледно, подстакао на мисао која га је натјерала на издају. Јуда је знао да су првосвештеници и фарисеји, плашећи се Исуса, дали заповијест да „ако неко зна гдје ће бити, нека објави да га ухватимо“. Јуда је такође знао да је Христос избјегавао директан сукоб са властима. И тако, подстакнут од Сатане, он одлучује да изда Христа како би изазвао отворену конфронтацију између првосвештеника и Месије. Исусова побједа у овом сукобу не изазива ни најмању сумњу у њега. На крају крајева, видио је сву Месијину моћ, видио је како су мртви устајали по Његовој заповијести, како му се олуја покорава, како Га зли духови беспоговорно слушају … Ко може Месију да убије? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа! Заслијепљен жеђу за богатством и сатаниним шапутањем, Јуда издаје Христа. Али у исто вријеме чак ни помисао не признаје да Он може бити убијен. Напокон, Исус, који је побиједио првосвештенике, имао је сву своју наду, сву своју наду у будућност. Да ли је Јуда желио Христа мртвог? Не, јер му то није било исплативо. Да ли је Јуда волио Христа? Не, Исус му је био само средство да се бајно обогати. Са таквим мотивом издаје, постаје јасан необичан начин који је издајник изабрао да стражаре ноћу упути на Христа у Гетсиманском врту. Пољупцем се Јуда једноставно поклонио цару који се спремао да побиједи своје непријатеље. “… и нема ништа у себи” Сатана је надахнуо Јуду да ће Христос сигурно прихватити изазов, помести првосвештенике, римске окупаторе и лично ће владати у Израиљу. Али преварио је Јуду, као што је требало да превари оца лажи – несрећника, заглибљеног у мочвари својих страсти и заслијепљеног бљеском сабласних блага. Идеја да ће се Спаситељ одрећи Крстоносног подвига, искушан земаљским царством, заиста је сатанска. Са овом мишљу, Ђаво је искушавао Христа у пустињи, прије него што је изашао да проповиједа Јеванђеље. Зли дух је покушао да усади исту идеју и у апостола Петра, када је почео да одвраћа Христа од искупитељских патњи, и одмах је од Њега добио оштру опомену: „… Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско “. Спаситељ је врло добро знао ко је покушао да разговара с Њим преко најоданијег ученика; такође је знао и коме је Јуда вјеровао. Пред сам долазак издајника са одредом страже, Исус је рекао својим ученицима: „Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа…“ (Јн 14, 30). Христос “кнезом овог свијета”, наравно, није назвао Јуду, већ Сатану. Који је још једном, сада преко ученика издајника, желио да искуша Спаситеља искушењем земаљске власти. Али Господ је корачао путем Крста, ради којег је и дошао на овај свијет. Сатана је остао без ичега, а Јуда је банкротирао с њим. Неславни крај Када је Јуда сазнао за смртну казну изречену Христу, схватио је да су сви његови планови пропали. Постао је кривац за смрт највећег праведника, изгубио је право да се назива Месијиним учеником … Али најстрашнији губитак, вјероватно, било је то неиспуњено богатство, које је Јуда већ сматрао својим. У сновима је већ дистрибуисао финансијске токове који су ишли у Месијину ризницу из цијелог свијета. Шта је, у поређењу са овим богатством, биједно благо које је накупио лопов и издајник током година проповиједања Христа? И, тим више, тридесет сребрњака … Узео их је само да не би уплашио првосвештенике, како би они повјеровали у искреност његове жеље да им да Учитеља. За Јуду се све завршило, све због чега је живио испоставило се да је дух и лаж, подругљиво ругло ђавола. И када у Јеванђељу читамо да се Јуда покајао, не треба се преварити племенитим звуком ове ријечи. Издајник није жалио за Месијом, који је невин био предат својој смрти. Оплакао је своје пропало мјесто благајника Месијиног, које је, како му се чинило, одузео од себе, дајући Христа на смрт. Није могао преживјети овај губитак. Али он није био у стању да се искрено покаје. Тужну причу о Јудиној издаји желио бих да завршим ријечима св. Јована Златоустог: „Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагријешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, објесио се” (Бесједа на Велики Петак – Свети Јован Златоусти). https://patmos.rs/2023/04/12/prica-o-judi-kako-je-bilo-u-stvari-pokusaj-istorijske-rekonstrukcije/

Свети анђели су, браћо, пријатељи наши. Кад бисмо ми били чистији и праведнији него што смо, ми бисмо могли рећи чак да су анђели браћа наша. Тело наше смета нам да их видимо; греси наши спутавају нас да осетимо близину њихову. Но, ако нам је за сад ускраћено виђење анђела Божјих, наложена нам је вера у њих, прописано поштовање и препоручено слављење ових дивних славопојаца Творчевих. Кад смрт свуче с наше душе свој смртни телесни покров, ми ћемо се срести с њима лицем у лице, и место вере опет ће бити виђење. Но, за сада нам остаје вера. Вера пак наша у анђеле није основана на машти људској, него на сведочанству Божјем преко светих и праведних људи, којима је било дато од Бога да виде анђеле. Праведном Авраму јавила су се усред дана три анђела, кад су му објавили рођење сина Исака. Њих је видела и Сара, жена Аврамова, која их је и угостила. Па му се опет јавно показао анђео када га је одвратио да не приноси на жртву Богу свога јединца сина. Праведном Лоту јавила су се два анђела у Содому, и извели га из града пре него што је казна Божја пала на тај град. Јаков је у сну видео лествицу од земље до небеса, а анђеле како силазе и узлазе по тој лествици. Пророци Божји гледали су анђеле Божје и чули гласове њихове. Слепога Товију излечио је од слепила арханђел Рафаил. Ово су само неколики примери из Старога Завета Божјега. А шта да рекнемо за многобројне примере јављања анђела у Новом Завету Божјем? Ви који ревносно читате ову Књигу Живота сетићете се сами тих анђелских јављања. И заиста ни у један дан у години не приличи више да у памети својој пребројите сва та многобројна сведочанства о бићу и деловању ових бестелесних, високих умних сила, него када их празнујете и славите. Сетите се, дакле, како се анђео Божји јавио праведном Јосифу у сну. Како се арханђел Гаврил јавио првосвештенику Захарију у храму и објавио му рођење Светог Јована Крститеља. Како се исти арханђео јавио Светој Богородици и објавио јој најрадоснију вест, да ће родити Спаситеља света. Како су се многи анђели јавили пастирима у Витлејему и објавили им рођење Богочовека. Како се анђео Божји јавио у сну звездарима са истока и упутио их да се не враћају преко Јерусалима због зломисленог цара Ирода. Како се анђео Божји јављао у бањи Витезди једном годишње и чинио ту бању лековитом, из чега видимо да ни лековите воде не дејствују без силе и милости Божје. Како се анђео Божји јавио Спаситељу у Гетсиманском врту и тешио Га. Како су се анђели јавили женама Мироносицама и објавили им Васкрсење Господа. Како су се анђели јавили апостолима при Вазнесењу Христа и саопштили им да ће Господ опет доћи у сили и слави. Како су анђели руководили апостоле и избавили их из тамнице. И поврх свега, сетите се визија Светог Јована Јеванђелиста, описаних у Откровењу његовом, визија многих и многих анђелских кола у небесима, њихових молитава и њихове помоћи цркви Божјој на земљи. Свега се тога сетите, па још јаче утврдите себе и друге у вери да су анђели жива и моћна бића, која стоје пред Богом у невидљивом царству и служе народу Божјем на земљи према вољи и заповести Свевишњега Творца њиховог и нашег. А ја ћу вас подсетити на сведочанства о анђелима самога Господа Исуса. Он је рекао у причи о сејачу: а жетеоци су анђели (Мт.13,29). То јест анђели сабирају душе после телесне смрти људи и носе их у небеске пределе. Још је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мојега небеснога (Мт.18,10). Из овога се види да сваки богољубив човек има свога анђела чувара, који га руководи на свако добро уколико се сам човек томе не противи. Још је рекао да кад Он поново дође да суди свету јавиће се у сили својој и сви свети анђели с њим (Мт.25,13). Тада ће он послати анђеле своје с великијем гласом трубнијем, и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. Још је рекао апостолу који Га је хтео бранити ножем од Јуде и Јудиних помоћника: Мислиш ти да ја не могу умолити сад Оца својега да ми пошаље више од дванаест легиона анђела (Мт.26,23)? Из овога се види како је велики број светих анђела. А још се види из тога како је велика власт Христова над анђелима, и како је велика љубав између Оца и Сина. Они којима је од Бога било дато виђење, да виде свете анђеле Божје, они су то посведочили, и сведочанство је њихово записано у Светоме писму. А круна свих сведочанстава јесте сведочанство Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Али сва сведочанства о анђелима нису записана у два завета Светога Писма Божјега. Многа и многа сведочанства светитеља и мученика Христових кроз векове предата су нама од верних сведока. Неке од њих анђели су посећивали у тамницама. Другима су доносили храну у пустињама. Други опет чули су гласове анђелске, примили опомене, савете и поуке, било у сну или на јави. Неки опет уздизали су се духом у небеса и тамо општили са анђелима. Но, ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слабоверних. Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења, говорећи Томи: Благо онима који не видјеше а вјероваше (Јн.20,29). Овај век и није век виђења, но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо. Удостојиће се пак сваки који верује у своме веку. Вером ходимо, вером се спасавамо; према вери бићемо суђени. Вера је правило, виђење је изузетак у овоме животу. Ма колико да је драгоцено виђење невидљивих небесних бића, ипак је оно само слуга вере, потврда вере. Зато, браћо моја, да држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању својим телесним очима видети. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити близину њихову. Вера је животни корен, из кога расте нада, љубав, смерност, милосрђе, правда и свака доброта, која је красила праведнике Божје од постања света. Ко нема вере, тај нема животног корена; из чега ће му онда израсти нада, и љубав, и свака остала врлина, која човека чини човеком, и која је многе хришћане начинила сличним с анђелима Божјим? https://mitropolija.com/2022/11/21/sveti-vladika-nikolaj-prica-o-andjelima/

Пише: ђакон Павле Љешковић Први пут сам га угледао у улици Петра Лубарде, док је покушавао да нешто објасни двијема студенткињама Музичке академије, које, уз све њихове најбоље намјере и жеље да га разумију, ипак у том труду и напору никако нису успјевале. Био је то онижи, проћелави човјек сиједе браде, који је на себи готово увијек носио старе изблиједјеле фармерке и црно-бијели Капин шушкавац. У једном моменту сам се сагнуо како бих завезао пертле на ципели. Угледавши дрвени крстић око мог врата, прекинуо је своју комуникацију са дјевојкама и брзим кораком се устремио ка мени. Убрзо је почео да скаче и испушта звукове и крике, покушавајући да својом десном руком ухвати и отргне крст. Будући да у томе није успио, подигао је кажипрст лијеве руке у правцу неба и помјерао га час на десну, час на лијеву страну, покушавајући да ми објасни како је чврсто увјерен у то да Бога, заправо, уопште нема, те да је то тек уобразиља нас хришћана и других религиозних људи. Пратећи ме све до богословског интерната, гестикулацијом ми је објашњавао како браду, коју сам тек почео да пуштам, неизоставно требам да обријем, те да људи са брадама у мантијама, по њему, нису добронамјерни. Док се крајњим напором трудио да ме у све то увјери и одврати од животног позива који сам одабрао, више пута је свој зелени качкет бацао на влажну земљу и са ње га подизао. Када је испред интерната опазио групу богослова који су збуњено гледали у нашем правцу , окренуо се и готово трчећим кораком почео да се удаљава. Схвативши да је у журби потпуно заборавио на свој качкет, покушао сам да га стигнем или некако дозовем. Како у томе нисам успио, качкет сам оставио на једној од клупа у парку. У наредним мјесецима сам га сретао са истим оним качкетом на глави, док на улици игра фудбал са дјецом, која су се грубо са њим шалила, опонашајући његове покрете, звуке и крикове. Такође сам га виђао у баштама кафића како сам сједи за столом. Нисам био сигуран у то да ли је могао да чује и разумије непримјерене шале које су на његов рачун збијали други гости кафића. Оно у шта сам прилично био увјерен је то да све и да их је разумијевао, на тим шалама им уопште не би замјерао, те да је био задовољан што они макар и на такав начин уопште разговарају са њим. Међутим, када би угледао неког од монаха из Цетињског манастира или неког момка за кога је знао да учи богословију, одмах би устао и кренуо према њему. Убрзо би његови покрети прерасли у скокове , налик онима који су се изводили у неком древном источњачком култу. Лице би му постајало као крв црвено, а његов лик као да је одавао човјека у којем се налази некаква невидљива и страшна сила , која као да се спремала да баш у том тренутку изађе из њега. У том стању испуштао је крикове који су били страшнији и богохулнији од свих ријечи које су у последњих двије хиљаде и кусур година изречене против Христа. Оно што ми је посебно у тим моментима привлачило пажњу биле су сасвим мирне реакције пролазника, који су само нијемо посматрали његове испаде, па ми се каткад чинило да га они, заправо, на њих наговарају и подстрекавају. Међутим, у једном тренутку је готово нестао са цетињских улица. Било је то облачно и влажно јутро на Цетињу када сам на једној од липа угледао његов лик на умрлици. Поред његове слике је стајао државни грб, који је из неких разлога био у зеленој боји. Слова на умрлици су била на лошој штампи, па се једва могло разазнати његово име и презиме, баш као и други подаци о покојнику. Оно што се могло на основу плаката претпоставити било је то да је живио сам, будући да ожалошћени чланови породице нису били наведени. Те ноћи је било страшно невријеме са јаким вјетром и пљусковима. Када сам сјутрадан прошао поред дрвета, умрлице на њему није било. Вјероватно су је однијели вјетар и бујице воде у исти онај понор у којем су завршиле и све његове неизговорене хуле, помисли и осјећања… (Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви) https://svetigora.com/prica-o-nijemom-bogohulniku/

Свeти Пророк Јона био је како нам сведочи Свето Писмо, син Аматијев, из града Гатефера, и његова је мајка чувена Сарептска удовица која је у време глади прехранила пророка Илију. Он је живео отприлике око 800. година пре Христа. Јона је као младић живео врлинским животом поштујући заповести Божије, па је због тога заслужио од Господа дар и позив на пророчку службу. Његов пред Богом први задатак као пророка био је да оде у Ниневију, велики град који се налазио у данашњем Ираку, и да тамо проповеда, јер су се житељи тог града затекли у великом греху и чињењу зла. Међутим, тада на сцену ступа познато људско неслагање, страх, али и тврдоглавост и непослушност које није мимоишло чак ни врлинског Јону. Наиме, иако га је Бог послао да би кроз проповед становништву Ниневије грех био опроштен, Јона је одлучио да буде непослушан јер су за Јевреје Ниневљани били нешто попут Хрвата за Србе и побегао је у место Јопу, где се укрцао на лађу и кренуо за Тарсис. Јона се на овај корак одлучио зато што је сматрао да Ниневљани не заслужују опроштај од Бога. Једноставно није волео становнике овог града и желео је да буду кажњени. Међутим, на Свој начин Бог је спречио Јону у његовој исувише људској намери. Конкретно, када се Јона укрцао на лађу, Господ је подигао велики ветар на мору, изазвао јаку буру, што је веома уплашило морнаре који су одлучили да сазнају зашто се све ово дешава. Веома брзо, схватили су да је неко од људи на лађи одговоран за те недаће. Жребом су открили да је Јона тражени кривац, а он им је објаснио да је покушао да побегне од Бога, и предложио да га баце у море. Морнари су то и учинили, с тим да су се прво обратили Богу и замолили га да им то дело не узме за грех. По заповести Божијој у мору је велика риба (кит) прогутала Јону, и он је у утроби њеној провео три дана и три ноћи. Нашавши се у крајње безнадежној ситуацији, Јона се дубоко и искрено покајао пред Богом и обећао Господу да ће му принети жртву захвалницу ако Га избави и Бог је, по Своме промислу, заповедио киту да Јону избаци на обалу мора. И, тада Јона одлази у Ниневију, најављује им страдање уколико се не покају, на шта се народ на челу са царем нинивејским искрено каје, предаје се посту, посипа пепелом, облачи у рите и предаје у целини вери у Господа. Видевши искрено покајање народа, Бог се сажалио и одлучио да им опрости. Међутим, овде се поновно пројављује Јонино људско бунтовништво. Он се љути што им је Бог показао милост и моли га да му узме душу, јер не може да гледа како Господ даје другу шансу Ниневљанима. Видевши слабост Јонину, Господ одлучно показује свом неразумном слуги зашто чини дела милостиње. Наиме, док је Јона седео изван града Господ нареди да једна тиква порасте поред њега, не би ли Јона пронашао хлад и спокој. Већ сутра, Бог шаље црва који је нагризао тикву која је након тога увенула, а јако сунце и суви ветар почеше да сметају Јони, који више није могао да пронађе хлад и заклон. Како му је било веома тешко Јона је рекао да му је боље да умре него да се мучи и било му је жао тикве која је увенула и хлада који је она правила. Тада га Господ поучава речима: ,,Теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио…а мени да не буде жао Ниневије великог града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи“ (Јона 4, 10-11). Ова светописамска прича нам показује колико је велико милосрђе Божије и како Он заправо не жели смрт грешнима него жели да се покају и да буду спасени. Наш Бог је Бог љубави и милости. Кроз симпатични слику осушене тикве за којом Јона жали (због њеног хлада) Бог Јони показује зашто једноставно не сравни тај народ и те људе огрезле у гресима. Зато што и њих воли. То је оно што Господ у Јеванђељу каже да „Бог и добрима и злима дарује кишу“. А ако је наш Бог такав, онда и ми треба да своја срца учинимо милостивима и љубећима. Сва јеванђелска порука је у оним Христовим речима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Једном речју, без милости и љубави Богу Љубави једноставно не можемо угодити. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

Они којима је од Господара дато неколико талената - умножили их и предали Господару кад се вратио. А онај који је добио један таленат закопао га у земљу да га сачува. И онда није имао са чим да изађе пред Господа. Закопани таленат велика самоосуда. Једна од највећих. Добијеш од Бога дар, али га игноришеш, запустиш, не искористиш, презреш, ништа не учиниш са својим даром и својим животом и онда кад изађеш пред Њега немаш шта да му даш као дар своје љубави. Немаш ни смисла. ни оправдања сопственог живота, самим тим ни разлога да пређеш на следећи ниво, преко границе смрти. Што би се такав неплодан живот продужавао у вечност? Усмерен је ништавилу. Закопавању у земљу из које је потекао. И ничег осим тога ни не жели... Наравно да таленте нису добили само јунаци нашег времена - трговци, глумци, певачи, забављачи... Много је талената. И свако има макар по неки. Неко је храбар, него је миротворац, неко утешитељ, неко подиже морал... Ниједан таленат није за себе, него да послужи другима. Тек онда процвета и добија смисао. Теже нам је да препознамо дарове код себе него код других. Али и кад препознамо добро које добијамо од дарова других не поштујемо их довољно. Ако заиста волимо своје ближње, потврдићемо корист од њихових тихих дарова које смо уочили, који су нам користили, утешили нас, охрабрили, развеселили, подигли из туге и учмалости, покренули нас на неку добру активност, вратили нам захвалност... Подржаћемо их да те дарове развију, да имају шта да врате Господу кад се врати, то јест кад се нађу с Њим лице у лице. Без завеса, сенки, и заклона. Да имају добру улазницу са којом ће на следећи ниво, у Царство Небеско. А и наше дарове тешко ћемо препознати ако не видимо да их употребљавамо тако да користе другима. Помажући другима да развијају своје дарове, таленте, добијамо много, од њих наш сопствени живот постаје лепши и бољи. Нема бојазни да ће нам неко узети од Бога наш део с којим хоћемо да испунимо овај живот и препунимо га за наставак. А да ли ће неко узети више славе или пара или неког уживања од нас - то је већ његов проблем с којим мора сам да се избори. Јер то су ствари које хоће човека да заробе и вежу га за овај ниво, без наставка. То већ не спада у дар од Бога. Страшно је кад помислимо да живимо негде где нема отвореног пута за коришћење талената. Где остаје само гробље закопаних талената. А велике су сеобе данас тамо где постоји умеће коришћења туђих дарова, претварања тих дарова у новац. Наравно, по цену да многи већи и важнији дарови од оних који се дају брзо уновчити остану запостављени. Погледајмо око себе и нађимо макар неке таленте код оних које знамо или су нам просто пред очима. Таленте који нам заиста користе, који су за нас драгоцени. Тако ћемо полако и наше сопствени таленте умети да препознамо. Чак и ако нема неког ко ће нам одмах на њих указати. А чим их активирамо, макар и ако на почетку изгледају мали у односу на јарке дарове проглашене у циркуској арени овог доба, убрзо ћемо сазнати да наш живот има смисла. Јер добијамо нешто са чим ћемо пред Бога. Не више сами него са свим онима којима наши дарови служе и свима чији дарови нама служе. А кад ниси сам са својим закопаним даром, него са даром од Бога који користиш и умножаваш са другима - учествујеш у вечној размени љубави. о. Ненад Илић https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

Јеванђељска прича о талантима (Мт 25, 14–30) је заправо део интегралне целине која се надовезује на причу о мудрим и лудим девојкама (Мт 25, 1–13) а кулминира у Христовој пророчкој причи о Страшном Суду (Мт 25, 31–46). Можемо, дакле, рећи да је прича о талантима на раскрсници (средини) између ове две приче. Ипак, оно што их чини различитим по смислу садржаја, јесте што се прича о мудрим и лудим девојкама, као и Страшни Суд, стриктно односе на есхатолошку стварност када Христос други пут буде дошао на земљу, док се прича о талантима више односи на историјску стварност сваког човека док се тај Други долазак финално не појави и не оствари. Акценат је на примљеним даровима од Бога за које Бог очекује узрастање (развој, усавршавање, увећавање). Сажетак приче говори о томе како је неки човек спремајући се за пут (очигледно богат чим има своје слуге) дозвао своје слуге и свакоме предао један део свог богатства. Не цело богатство, него део богатства. Не само као дар и поклон, него као обавезу и задатак да кроз такву врсту „зајма“ (помоћи, залога) сваки од њих учини да његова (господарева) имовина нарасте. Један је добио пет таланата, други два, а трећи један. Талант се овде не односи на таленат већ на новац, али спекулативно говорећи талант се може подићи на већи улог духовног смисла и развоја чак и ако бисмо га превели само као таленат а не као новчану своту и валуту (на месту Мт 25, 18 помиње се да је реч о сребру). Прича се брзо креће. Кратка је. Онај што је добио пет добио је још пет таланата. Онај што је примио два добио је још два таланта. Али прича (као акт опомене) добија другачије преусмерење и конотацију код онога ко је добио најмање: један талант, јер управо он сакрива свој талант у земљу. Тиме даје до знања да не жели да се потруди уопште око онога што му је не само, дакле, даровано него и позајмљено као капитал. Занимљиво је приметити да је сваки добио дар „према својој моћи“, могли бисмо рећи према својим могућностима, потреби, сопственој универзалности личности (Мт 25, 15). Бог, дакле, не прави разлику међу људима дајући једнима више а другима мање, него свакоме према његовој потреби. Овде се открива Бог као Бог Старатељ и као Онај који брине о Својој творевини, а људи ни данашњег века не могу да се ослободе примитивне логике (која овде не функционише) зашто неко нешто има више а неко има нешто мање. Господар се враћа са пута (несумњиво да је овде реч о завршници животне и историјске сцене и сусрету са есхатолошким Богом). Тражи свођење рачуна. Све слуге добијају похвалу за „мудру трговину“, осим последњег. Награда за слуге се огледа о уласку у Божији Одмор, у Његову радост. Несумњиво да је ово есхатолошки угао гледања. Живот се завршио и почиње нови живот са Христом. Али са последњим слугом долази до конфликта и расправе. Занимљиво је како је иста психологија и са данашњим човеком када нешто не уради како треба, па почне да налази бројне разлоге, изговоре и самооправдања. Можда није зло у томе што је овај слуга био лењ, него како разговара са својм господарем. Каже му: „Знао сам да ти ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао!“ (Мт 25, 24). Као да му хоће рећи: „Знам да си ти немилосрдан и строг човек и да тражиш део онога у чему се ни сам ниси трудио!“ Страшан контекст али се без проблема може тако протумачити ово место. Дакле, дрско разговара са господарем. Изговара се страхом од његове строгости (а претходно свог господара лицемерно оптужује) а да би показао неки вид наивног поштења, у смислу да није прокоцкао тај новац па да нема да врати, колико је добио толико исто враћа своме господару (Мт 25, 25). Дакле, он поштено враћа „зајам“, није украо, али није ништа конкретно ни урадио са даром. У овом контексту видимо да је данашње поимање поштења пред кризом, јер Богу поштење није довољно, Он жели да види труд човека. Дар овде може бити синоним чак и за сам живот и све оно што чинимо или не чинимо да га осмислимо. Не мора нужно да има неку препознатљиву побожњачку димензију, али не мора нужно да значи ни отписивање светотајинског живота у Цркви (Литургији). Прича се наставља. Господар се љути. Баш зато што је господар над својим слугом а не зато што је ситничар да не може без свог новца. Несумњиво да је ово есхатолошка позадина ствари. Реч је о благодати. О томе ћемо после. Идемо даље: Помиње се загонетно место са мењачима новца (Мт 25, 27). Наравно, није реч о правој мењачници. Занимљиво је да господар тражи мењаче да би дошао до свог добитка (спекулативно говорећи као да се ради о камати). Могуће је да Христос овде алудира да је своје дарове требало уложити у смислу доброчинства за друге људе. Можда би мењачница (на пример, Црква) дала већи износ за тај један талант нечијег поштења и посвећености у смислу да препозна и више поштује онога ко са најмањим даром покушава да пружи свој максимум. Мењачи новца могу бити други трудбеници који би лењом слуги помогли да умножи своје дарове. Сетимо се како апостол говори да је и најмањи уд важан за сваки, ма и највећи, уд целог Тела Цркве. Прича не открива на које начине су друга двојица умножили своје таланте. А онда се прича расцветава на провокативном месту која готово да може имати непоштени карактер: „Свакоме који има даће се…а од онога који нема и што има узеће се од њега“ (Мт 25, 29). Неваљали и лењи слуга завршава у паклу. То је последњи исход приче. У чему се огледа ова прича? Господар који одлази на пут је несумњиво Христос. Његов Први Долазак се већ догодио (Божић, Голгота, смрт, Васкрсење) и сада се спрема за Први Одлазак (Вазнесење). Слуге су сви који су поверовали у Христа као Богочовека. Никога није оставио на цедилу. Свакоме је дао по неки дар. Талант је овде алузија на благодат – дар Духа Светога. Умножавање дарова јесте оно апостолско да се усавршавамо у даровима Духа Светога тако да се на једну благодат додаје друга (можда и већа) благодат. На другом месту, Христос је експлицитан говорећи да нас више не назива слугама већ пријатељима, али за овакву поучну причу сигурно је намерно изабрао реч „слуга“ обраћајући се тадашњем менталитету када је релација „господара, најамника и робова“ била саставни део једне културе. Дакле, треба имати ширу диоптрију за разумевање ове приче. И када кажемо да Бог никога није оставио на цедилу, алузија је на оснивање Цркве која је знак присуства Божијег на земљи. До човека је само да ли жели да дође у Цркву да ради на својим даровима или не жели. Можемо слободно рећи да када год човек пропусти Литургију да пропушта примање Божијих дарова. У томе и јесте манифестација (деловање) Духа Светога Који уобличава Тајну Христа у нама. Вратимо се на развој и тумачење приче. Онај ко је добио пуно дарова од Бога, труди се да не ожалости љубав Божију, и ревнује за веће дарове од Бога. Онај ко је добио мање, не мери се тиме што је добио мање за разлику од већег, него се усавршава у складу колико може према ономе што му је даровано. Последњи слуга се можда креће неком логиком поређења и малодушности. Не заборавимо да је добио најмање. Али ко зна: да се трудио више можда би претходну двојицу превазишао. Не, он није задовољан даром. Потцењује га. Закопава тако да ни он сам на тај дар не мисли. Мислим да је овде посреди типологија људи које Бог не занима пуно. Садашње време открива пуно таквих људи којима је вера у Бога донекле и својствена, али их Црква не занима пуно или их уопште не занима. Који не верују да су нешто посебно примили од Бога да би сада цео свој живот посветили Христу. Благодат је за њих сакривена стварност јер су је први сакрили од себе. То је тај закопани талант. Има нечег заједничког у овој причи са причом о сејачу и баченом семену. Тамо где је плодна земља (добро срце) настају велики плодови, а тамо где је бесплодна земља (лоше срце) нема никаквих плодова. Али, има и други пример, када Христос говори о човеку који је нашао благо у туђој земљи, па се труди да прода све што има не би ли купио ту земљу само да би задржао то благо. Опет је реч о новом животу у Христу сазданом по мери благодати Духа Светога. Бог, дакле, није неки банкар који тражи повраћај новца. „Био би то неки мизеран Бог који се попут неког рачунџије обрачунава са нашим греховима“ (ово су речи владике Атанасија Јевтића). Прича се развија у смеру Суда. Бог жели да види шта је човек урадио са даровима Духа Светога које је добио. Занимљиво. И веома дискутабилно ако се крећемо логиком савремене цивилизације која је понајмање хришћанска, или, која нема никакву представу о Богу који је дародавац благодати. Ако је Бог извор благодати, онда је евидентно да Њему не треба повраћај дарова (благодати) назад. Него жели да види, понављам, шта је човек урадио са примљеним даровима. Двојица су награђени јер су своје дарове умножавали вероватно путем разних врлина. Последњи је прекорен и кажњен, јер не само што није ништа урадио са даром, него се још дрско обраћао према ономе ко има власт над његовим животом (не заборавимо како је Каин дрско разговарао са Богом одмах после убиства свог брата Авеља). То значи да нема покајања. Да је било покајања, можда Бог ни тај један дар не би тражио на увид. Слуга се не стиди и не каје, него се расправља. Ако Бог дарује благодат да би Његова имовина нарасла, опет би то био неки сиромашан и трговачки Бог. Не, овде је реч о томе да се Бог поноси оним ко се бави Његовим делом. Хронологија је једноставна: Христос одлази – Дух Свети дарује – Христос се враћа. Између Првог и Другог доласка остаје Црква као ризница дарова где свако према својој мери добија одређене дарове за своје усавршавање (уподобљавање). И данас имамо пуно људи који доживљавају Бога као садисту а Цркву као коруптивно место због чега и долази до закопавања свог таланта. Јер талант (дар) се не може развијати изван заједнице са Богом и Црквом. Бог на крају узима своје дарове и дарује их другима који ће пажљиво неговати и бринути о примљеним даровима. Ово није само есхатолошки угао гледања, већ првенствено историјски. Ако током живота одустајемо од благодатне стварности, Бог од нас узима оно што не поштујемо и дарује некоме ко ће више поштовати. Зато каже: „Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата“ (Мт 25, 28). Овде, дакле, није реч о томе да се онај ко нешто нема додатно учини сиромашним и немоћним, него да ономе коме није стало да се обогати Христом да се сила Божија преусмери за оне који нису равнодушни на Божију љубав и присуство. Да ли ће сада слуга заувек остати у паклу, остаје загонетка. Теологија пакла је кроз читаву историју Цркве била толико пренаглашена да је нанела неизрециву штету многим људима. Од толико застрашивања заборавило се да је Бог Пријатељ и Бог Љубав. Јер на другим поређењима видимо да када Христос, говорећи у метафорама и параболама, критикује друге људе који су оболели од безосећајности, говори о томе да нико неће изаћи из пакла док последњи дуг не врати. Спекулативно говорећи ако нико неће изаћи из пакла док последњи дуг не врати, то ипак може да значи да пакао не мора да буде трајна „судбина“ нечијег бића. Јер, када се отплати дуг, онда постоји могућност и за излаз из есхатолошког затвора преображајем нечије личности. Прича, дакле, није завршена, али је Христос поставља у оквиру оштре опомене не би ли пробудио успаване људе. Успаване од безосећајности, успаване од небриге за своје спасење… https://teologija.net/prica-o-talantima/?fbclid=IwAR3Ism3Bi1iXjF7JFHWZAkYHHlb1c3VtNiLwI1DwcaLvmih4ZI8Fly_tfHw

Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто. Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха. Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага. Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула. Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле. Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу. То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика. Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти? Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек. Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи. И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки. Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала. Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари. Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем. Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца. Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику. У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године. Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019. https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/

Прича о проти Живану Маринковићу је и историографија једног од најтежих периода наше цркве, пре, за време и после Другог светског рата. Ипак, то доба изродило је по оцу Саши Антонијевићу, пароху бресничког храма, неке од најзначајнијих личности и духовника наше свете цркве. Звучни запис разговора Прота Живан Маринковић је један од њих. Дугогодишњи ректор Богословије у Призрену, отац Живан Маринковић је водио ову школу, у његово време богословско-учитељску у тешким и турбулентним временима, пре почетка Другог светског рата и годинама распада Краљевине Југославије, за време окупације и у послератним комунистичким временима. Рођен у Брзану, преминуо је у Крагујевцу а сву своју имовину и кућу у нашем граду завештао је цркви. Како каже отац Саша прота Живан Маринковић сав свој живот посветио је цркви и свом народу. Образован у Паризу и једно време вероучитељ у Београду свештеник Живан Маринковић, пуно је писао и објављивао и преводио и то не само за црквену и богословску публицистику. Протонамесник Саша Антонијевић, парох у Храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници приљежан је историчар цркве и црквених збивања и објавио је више историографских радова о историјату наше цркве и Епархије шумадијске. Његов рад о проти Живану Маринковићу објављен је 2019. године приликом прослављања стогодишњице Храма Свете петке у Лапову, тако да је тема наше данашње емисије „Изазови историје” не само животпис проте Живана Маринковића, већ и прича о патријарху Димитрију Павловићу, као и историјат лаповске цркве и призренске Богословије чију је библиотеку и ризницу за време окупације у Другом светском рату сачувао баш отац Живан Маринковић. Извор: Радио Златоусти

Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Моли Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке… Извор: Епархија жичка

У прилогу можете погледати видео запис и причу о манастиру Пресвете Богородице – Рустово, и о чудотворним иконама које се налазе у овој паштровској светињи. Кроз историју овог манастира и њених светиња водила нас је монахиња Теодотија. У прилогу је коришћено појање духовних пјесама које поју монахиње манастира Рустово са професорицом пјевања Софијом Јевремовић. Емисија је снимљена са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, коју је реализовао г. Никола Тодоровић, уредник јутјуб канала Todovid, на чему му топло благодаримо. Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска

У прилогу можете погледати видео запис и причу о манастиру Пресвете Богородице – Рустово, и о чудотворним иконама које се налазе у овој паштровској светињи. Кроз историју овог манастира и њених светиња водила нас је монахиња Теодотија. У прилогу је коришћено појање духовних пјесама које поју монахиње манастира Рустово са професорицом пјевања Софијом Јевремовић. Емисија је снимљена са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, коју је реализовао г. Никола Тодоровић, уредник јутјуб канала Todovid, на чему му топло благодаримо. Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора

Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори: “ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „. Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“. Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући. А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“. Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“ И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај. Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата. Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа. Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење. Свети Серафиме моли Бога за нас! https://www.manastirklisina.com/ne-kako-ti-hoces-nego-kako-bog-da-istinita-prica/

“Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска