Претражи Живе Речи Утехе

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија четрдесетнице”. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”. Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Да бисмо разумели како и зашто је настао обред причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна”, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна” указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених дарова. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. По сведочењу Св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. Обред Литургије пређеосвећених дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном” карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости. Први део Литургије пређеосвећених дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш”, већ литургијским возгласом „Благословено Царство…” На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост. Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни” псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома..” Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана. После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо…”. Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања.” У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм. У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени. После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме…” Стихире на „Господи воззвах…”, одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости…” После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!”. Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо”. Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења. После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молитва моја… „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута. У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва Св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога”, док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона). Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене. Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење”, тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених дарова, обред светог Причешћа. Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос светих Дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали. Свечано преношење светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..”. Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених дарова чита се молитва Св. Јефрема Сирина „Господе и Владико…”. После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оче наш”, којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот. Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!”, почиње причешћивање верника. Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!” На крају службе чита се заамвона молитва. Завршне молитве на пуним литургијама и на Литургији пређеосвећених дарова познате су као заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон”, тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље. „Заамвона молитва” на Пређеосвећеној литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених дарова и великопосног времена. Света четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве”. А дан Светог васкрсења већ је близу. Света Литургија пређеосвећених дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима Св. апостола Павла, „наш живот” (Кол. 3:4). протојереј В. Потапов https://mitropolija.com/2024/04/04/liturgija-predjeosvecenih-darova-dusa-velikoposnih-bogosluzenja/

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, вријеме поста и у суштини то није права Литургија него уобичајено вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија преко којих се припремамо за Свето причешће. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”. Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. Свете дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови Свети дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недјељом док се Литургија пређеосвећених дарова служи сриједом и петком првих шест седмицâ Велике четрдесетнице; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу Вашој пажњи препоручујемо филм о Литургији пређеосвећених дарова у коме ову централну великопосну службу објашњава блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Филм је снимљен са благословом блаженог спомена Патријарха српског г. Павла у продукцији Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско – карловачке. https://mitropolija.com/2022/03/08/liturgija-predjeosvecenih-darova-video-3/

Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате) докле не дође” (1.Кор 11, 24 - 26 и Анафора Св. Василија Великог). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “ , PG 32, 484) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста. Значајно је истаћи да се овде ради о тоталном посту, што буквално значи неузимање никакве хране нити пића од вечере претходног дана до причешћивања те вечери, што и јесте разлог споја причешћивања са последовањем вечерња. Тај однос поста и причешћивања је определио и време служења Литургије Пређеосвећених дарова, али и време трајања поста пред Причешће. Дакле, пост траје готово двадесетчетири часа, а причешћивање бива по истеку поста у раним вечерњим часовима. Временом је дошло до поремећаја овако установљеног поретка. Ограничавање причешћивања верних на свега четири пута годишње допринело је слабљењу дисциплине поста. Са друге стране, свест о томе да се тотални пост разрешава тек после вечерњег богослужења учинила је да се у време Четрдесетнице време служења вечерња помери, негде на ране послеподневне часове, а негде и на јутарње часове, све у зависности од тога на који начин верни практикују пост. Следствено, служење Литургије Пређеосвећених Дарова је под тим новим околностима остало да буде привилегија манастирских заједница и епископских катедралних храмова, док је по парохијама готово ишчезла пракса њеног служења, све до најновијих времена такозване литургијске обнове, када је поново враћена у богослужбени програм многих парохија. Имајући у виду околности под којима живе савремени хришћани, као и њихов однос према посту, ревизија времена служења Пређеосвећене постаје озбиљан проблем, чијем решавању се приступа олако, без правилног литургијског и богословског расуђивања. Исправан начин пошћења је данас ограничен искључиво на време трајања евхаристијског поста, дакле од поноћи па до Причешћа на јутарњим Литургијама. Такав пост се практиковао и при оживљавању праксе служења Пређеосвећених Литургија средом и петком током Свете Четрдесетнице. С обзиром на то да је једна од израженијих тежњи литургијске обнове било и „постављање ствари на своје место“, а пошто се по правилу Пређеосвећена савршава у склопу вечерњег богослужења, онда је било природно да се она врши увече, када је и време служења вечерње аколутије. Међутим, пошто ни свештенослужитељи ни већина верних који желе да се причешћују у тим данима нису у стању да издрже двадесетчетворочасовни пост, прибегава се „правилу“ о шесточасовном посту пред Причешће. То практично значи да пост пред Причешће започиње после подневног ручка. Оваква пракса, нажалост, представља грубо нарушавање како смисла поста, и начина причешћивања, тако и целокупног смисла литургијског времена Свете Четрдесетнице. Пре свега, шесточасовни пост пред Причешће никада није било правило православних – осим у случају да се Литургија врши у раним јутарњим часовима, када је по обичајном праву потребно најмање шест часова тоталног поста – већ је то одредба Тридентског сабора и она је за римокатолике важила све до Другог Ватиканског сабора када је сведена на свега један сат. Друго, једини смисао причешћивања под оваквим видом (Пређеосвећеним Даровима) и у време прописано за причешћивање (вече, по заласку сунца) јесте тотални двадестчетворочасовни пост. На почетку овог одговора могло се наслутити да је поимање литургијског времена у периоду Свете Четрдесетници на неки начин изокренуто, другојачије осмишљено, па се тако и однос поста и Причешћа поставља на другачијим релацијама. Стога, ако се у редовним приликама пости како бисмо се причестили, у периоду поста, када је забрањено савршавање божанствене Евхаристије, приступа се Светом Причешћу због тога што се пости. Разлог причешћивању у околностима поста треба посматрати као неопходност снажне духовне потпоре, у виду својеврсне попутнине „путницима“ који преваљују суровост пустињског хода. То је духовна храна која ће их оснажити у трудовима и сачувати од искушењâ Сатане, којима су они који посте изложени, попут Самог Спаситеља у пустињи. Из свега до сада реченог може се закључити да је право време служења Литургије Пређеосвећених Дарова увече, после заласка сунца, када је иначе време служења вечерњег последовања, када и истиче канонско време поста. Када свештенослужитељи и верни ревнују у посту и држе га по правилима светих канона, тада је и служење Пређеосвећене увече једино исправно. Међутим, служити Литургију Пређеосвећених Дарова увече само због ревности према богослужбеном Типику, а истовремено се не придржавати одредаба о посту и о причешћивању у време поста, јесте тешко огрешење и о пост и о Причешће. Исправно је из тог разлога Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве донео одлуку да „у случају служења пређеосвећених Литургија у вечерњим часовима, свештена лица и верници који желе да се причесте на овим Литургијама треба да се, након претходног поста, уздржавају од хране, пића и пушења од поноћи” (АСбр. 31/зап. 102 од 23/10. маја 1995. године). Проф. др Ненад С. Милошевић Извор: Инфо-служба СПЦ

Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова. Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“. Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе. Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу). Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости) Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања. За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима. Катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:

„Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо, да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Документарни филм о Литургији Пређеосвећених дарова Протојереј Василије Потапов: Литургија Пређеосвећених дарова Архиепископ Аверкије (Таушев): Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Александар Шмеман: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Александар Шмеман: Вечерње причешће Протојереј Андреј Ткачов: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Мирчета Шљиванчан: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Жељко Латиновић: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Слободан Јаковљевић: Литургија Пређеосвећених дарова Презвитер Петар Бикар: Литургија Пређеосвећених дарова Јерођакон Јеротеј Ковиљац: Литургија Пређеосвећених дарова Протојереј Жељко Ћалић: Светлост Христова посветљује све! Ђакон Вељко Васиљев: О Литургији Пређеосвећених дарова Катихета Бранислав Илић: Литургија Пређеосвећених дарова - срце великопосних богослужења Катихета Бранислав Илић: О Литургији Пређеосвећених дарова (аудио запис емисије) Катихета Бранислав Илић: Светлост Христова просветљује све! Литургија Пређеосвећених Дарова у вождовачком храму, 2016. Лета Господњег (видео) Појачки састав Св. Јован Дамаскин: Да исправитсја - стихови са Литургије Пређеосвећених дарова ТВ Храм: Појање из Литургије Пређеосвећених дарова (Сада небеске силе... и Окусите и видите...) Радио Светигора: Литургија Пређеосвећених дарова Радио Светигора: Тримирје и Литургија Пређеосвећених дарова (аудио) ТВ Храм: Шта је Литургија Пређеосвећених дарова? Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, служио је 20. марта 2020. године Литургију пређеосвећених даровау у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Повод литургијског сабрања били су исповест и братски састанак свештенства архијерејског намесништва београдског другог. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић и Драган Предић, јереји Ђорђе Љубинковић и Игор Грацун, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Драгомир Убипариповић и Слободан Аксентић. Извор: Храм Светог Јована Владимира

У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. марта 2020. године свету Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Марка у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су јутрос у Цетињском манастиру прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова. Саслуживало и ме је цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерника са Цетиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ брегалнички и мјестољуститељ битољски г. Марко из Охридске архиепископије, служио је данас, 20.марта 2019. љета Господњег друге недјеље Васкршњег поста, Свету литургију пређеосвећених дарова у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, на празник Светих седам свештеномученика херсонских. Саслуживали су му протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Павле, јереји Јордан Марков из Македоније и Ненад Бубања, парох бучичко-виницки и лубнички из Епархије будимљанско-никшићке и јерођакони Роман и Зосима. Прије причешћивања вјерних Пређеосвећеним даровима, сабранима се ријечима надахнуте бесједе обратио владика Марко, који је заблагодарио Господу што га је удостојио да служи у светињи Светог Василија Острошког Чудотворца у дане Васкршњег поста. – Доћи и само се поклонити Светом Василију је заиста велики благослов, али служити Литургију и причестити се на овом светом мјесту, у овој светој обитељи је заиста пуноћа радости. Посебно нам је радост што се то дешава у велику Четрдесетницу – казао је владика Марко. Говорећи о посту, који се састоји од уздржања од мрсне хране, али и уздржања говора, грешних мисли, од лоших дјела, Епископ Марко је казао да духовни пост за православне хришћане не почиње Светом четрдесетницом, нити се завршава Великом суботом. – Уздржање језика, стражарење надмислима код нас хришћана не почиње великом Четрдесетницом, нити се њом завршава. И када је Васкрс, ми се уздржавамо од грешних мисли, трудимо се, али храна која је мало свечанија за велике празнике, не значи да треба да једемо незасито, па на неки начин пост не почиње Светом четрдесетницом, него је сваки хришћанин увијек у посту, увијек у неком уздржању – казао је владика Марко. Преосвећени Епископ Марко је казао да је заједница са Богом важнија и од хране и од сваког задовољства, али као што је Адам сагријешио, често се дешава да и ми сагријешимо и дајемо више себе земаљским добрима. – Зато је и Црква успоставила ово, мало интензивније уздржање, него што је то уобичајено. На неки начин Света четрдесетница је испит самом човјеку да види докле је он стигао са уздржањем. То је као кад спортиста вјежба за неко такмичење и кад дође то такмичење, он покаже колико се увјежбао и колики је успјех спреман да постигне – рекао је владика Марко и нагласио да треба да покажемо да нам је Бог најважнији и да нам је заједница са Њим најважнија и да зато не смијемо да се одамо земаљским добрима. Потом је владика Марко причешћивао сабрано монаштво и вјерни народ, који посте Васкршњи пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали за ту Свету тајну. Владици Марку је на крају богослужења отац Сергије заблагодарио у име острошке обитељи на великом благослову који доноси из Охридске архиепископије и подсјетио да наша браћа и сестре у Македонији својим животом свједоче великопосни и посни живот Цркве. – Пост није, што рече и сам владика, само уздржање од мрсне хране, него трпљење свих искушења која долазе на човјека, на вјерника, на хрићанина, нарочито у данашње вријеме на православног хришћанина – казао је о.Сергије. Заједничарење владике Марка са острошким монаштвом и вјерницима настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумсвањe и, пошто јe спeсцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете Литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света Литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних" и „заупокојених" литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа" и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристијс са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава - у сасвим реалном смислу - Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ" Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба"; то је вечити извор „експерименталног" и „егзистенцијалног" знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена". Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца", исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показујс „у ломљењу хлеба". Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан - дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос јс на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству". Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме". Причешће је „храна бесмртности", „небески хлеб", а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесењс на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће" - у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству..." Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питањс, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери" у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света" још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова" тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу" и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна" која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..." Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је - по Еванђељу - зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви" Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као света Тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна" и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без „прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну „философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор. Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св. Писму и Св. Предању. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. Први може бити означен као тотални пост. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. Други би се могао означити као аскетски пост јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима. Тотални пост, по својој природи, је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак на део дана. Још од самог настанка хришћанства, он је био схваћен као стањс припреме и очекивања - стање духовне концетрације на оно што треба да дође. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, „отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо „физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр. право на „ослобођење" поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут „евхаристички" пост. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз онога ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и „очекивање" Христа у „овом свету" и улазак овог света у „свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника - statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је „на стражи". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа који јој долази у Евхаристији, који ће доћи у слви кад се испуни време. Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да „не живи само охлебу" - да у себи васпостааља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје „нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могуда буду побсђене једино „молитвом и постом". Она је заснована на примеру самога Христа, који је постио 40 дана па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност „само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободимо од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније „непрекидањс" поста, његово непрекидно трајање у времену. Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привиднe контрадикције у канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан „прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан Царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости. Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због „психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде „савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр. монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у иеким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима свето Причешће, а дивне речи св. Јована Златоуста - „трпеза је пуна. Сви се наслађујете дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан" - вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату садржину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентрације колико и у посту. Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржавамо од извесне хране недељом за врсме поста и осуде поста на дан Евхаристије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила - ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору „спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији пређеосвећених дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста. Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, тј. у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. „Није нимало опасно“, писао је он, „ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком – то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава“ (Писмо 89, Кесарији). Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: „Неће ли он (то јест муж-паганин – прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?“ (Посланица жени). Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући (Стромате 1). Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: „Добро је и прекорисно“ – пише он – „сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: „Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни“ … Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе причешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади“ (Писмо Кесарији). У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти (Живот Светог Василија). Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања (Надгробно слово Горгонији). Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: „Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања ( – Свете Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси.“ Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде. Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани „у прекој потреби“ могу причестити умируће. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву, где је оно постојало закључно са XVII веком. Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана – о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени „која је пошла сусетки да би се причестила“ (Духовни луг). Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуал-ног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год.). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш…. После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: „Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје…“. Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај „минимум“ без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христос није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: „Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов Логос, кроз Којег дрво доноси плод, теку источници, земља даје прво изданке, потом класове, а на крају пуно зрно у класу? Такође, како они могу говорити да је плот подложна труљењу и да не наслеђује живот, када се на храни Телом и Крвљу Господњом? Они или нека промене своје ставове, или нека престану да приносе оно о чему смо причали. Наше је учење сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија, са своје стрaне, потврђује наше учење…“ (Против јереси). (Извод из: Николај Успенски, Литургија Пређеосвећених Дарова (историјско-литургички оглед), Шибеник 2006.г.)

Благословом митрополита сингапурског и југоисточне Азије, привременог администратора Тајландске Епархије, објављен је текст Литургије пређеосвећених дарова на тајландском језику, јавља сајт Православне Цркве у Тајланду. Ова Епархија обухвата Тајланд, Камбоџу, Лаос и Мјанмар. Књигу је уредио архимандрит Олег (Черапанин), секретар Тајландске Епархије. Литургијски текст су превели ученици богословске школе у Пукету, ђакон Виктор Таикокан и Никола Кебланг, под надзором ректора школе јеромонаха Пајсија (Ипате). Богослужбена књига ће бити раздељена парохијама Тајландске Епархије и доступна на интернету колеџа Св. Инокентија, Образовног центра Православне Цркве на Тајланду при Московској Патријаршији. Текст Пасхалног богослужења је преведен на тајландски језик и објављен прошле године пред Пасху, а неколико месеци пре тога објављена је још једна књига која садржи последовање за велику вечерњу, празничну јутрењу, часове и Божанску литургију. Православна црква: историја и учење епископа Александра (Милеанта) такође је објављена у то време. Катихизис под насловом „Закон Божји“ протојереја Серафима Слободског штампан је на тајландском језику 2012. године, као и књига о историји хришћанства 2013. године. Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, уочи празника Светог Теодора Тирона, Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру, уз саслужење Преосвећеног Епископа диоклијског г. Методија и свештенства и молитвено учешће вјерног народа. У току Литургије, после Заамвоне молитве, прочитан је канон Светом Теодору Тирону, чиј спомен се слави у прву суботу Свете четрдесетнице, након чега је Митрополит Амфилохије освештао кољиво. Приношење кољива у част Светога Теодора Тирона установљено у спомен на његово јављање цариградском Архиепископу Евдоксију, у вријеме римског цара Јулијана Апостате, када је скренуо пажњу хришћанима да не једу храну која била попрскана крвљу многобожачких жртава и благословио да се тога дана хране кољивом, како би се достојно причестили у Недјељу православља. У литургијској бесједи Високопресовећени је подсјетио да се мошти Светог Теодора Тирона налазе у манастиру Ново Хопово на Фрушкој гори а да ће се у Црној Гори, ако Бог да, и њему подигнути храм као и многим другим великомученицима: „Ми се клањамо Господу и Светима великомученицима Његовима. У новије вријеме подигли смо Храм Светог Климента Охридског и Светог великомученика Пантелејмона у Морачи а биће и храма Светога Теодора Тирона. Ако Бог да, да подигнемо храм у славу Божију у част светих великих Божијих Христових ратника који су бранили и сачували вјеру и утврдили православне народе у вјерности Христу Богу нашем .“ Подсјетио је владика да су код нас вјековима биле и мошти Светога Теодора Стратилата које су првобитно чуване у Манастиру Светог апостола и јеванђелисте Марка у Подгорици, па су од оних који су примили ислам и тамо се настанили послије Сеобе Чарнојевића крајем 17. вијека, али који су сачували дубоко поштовање према светињи, предате Митрополији црногорско приморској. „Мошти Светог Теодора Стратилата су првобитно чуване у келији Светога Петра Цетињскога а сада се налази у олтару Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици у нади да ће једног дана бити враћене у манастир Светога Марка“, казао је Митрополит и изаразио наду да ће и тај манастир, као што су и многи други широм Митрополије, поново васкрснути. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да није случајно да су мошти Светог Теодора Стратилата и Св. Теодора Тирона, великих бранитеља вјере праве – тврде Божије вјере, дошле у наш народ и Свету цркву, оне су нас увијек кроз вјекове и до дана данашњег у тој вјери укријепљивале. На крају Литургије вјерници су цјеливали Свети крст у коме је честица моштију Светог Теодора Тирона. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Почетак је Великог поста, а овај период је обележен једним посебним, јединственим богослужењем које нас прати у ове дана - Литургија пређеосвећених Дарова. Катихета Бранислав Илић објашњава и уводи нас у смисао, значај и лепоту овог великопосног богослужења. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.

У великој и Светој Четрдесетници када у првој недељи Часнога поста, коју називамо и недеља Чиста – Православља, служена је Литургија Пређеосвећених Дарова у Саборном храму првог српског архиепископа светитеља Саве у Краљеву. Служио је Његово Преосвештенство Еписког жички Господин Јустин по јерејском чину, а саслуживао је протођакон Александар Грујовић. Литургија Пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као “Литургија Четрдесетнице“. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену. Према томе, она се разликује од Литругија Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог у којима се савршава Евхаристија – приношење и освећење Дарова. У току Литургије Пређеосвећених Дарова приносимо пређеосвећене дарове тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији која се служила у недељни дан. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо, како и возглас на овој Литургији гласи: “Пређеосвећене светиње Светима!“ Важно је напоменути да Литургија Пређеосвећених Дарова има корен у раној пракси Цркве. Изговара се великопосна молитва Светог Јефрема Сирина, када се метанише три пута. После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Тако је било и овога пута у Храму Светог Саве, када је уследило причешћивање свештенства и верујућег народа који је у покајничком духу приступио Телу и Крви Господњој. Света Литургија Пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијх служби Православне Цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање Светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, ако се не причешћују Телом и Крвљу нашег Господа, како бисмо стигли до самог Светлог Васкрсења Христовог. Извор: Епархија жичка

У сриједу прве недеље Часног поста – у Чисту недељу на празник Преподобног Василија Исповједника у манастиру Дуљево у Паштровићима служена је прва Света литургија пређеосвећених дарова. Свету литургију служио је протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски уз појање сестара манастира Дуљево. Великопосна богослужења служе се и другим монашким заједницама на простору парохије паштровске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190313-141833-178_17_30_212-825.mp3 У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. У току недеље у време Часног поста служи се Литургија пређеосвећених Дарова. Тим поводом разговарали смо са протојерејем Иваном Цветковићем, старешином Храма Свете Петке у Нишу. Извор: Радио Глас

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј Славиша Поповић и протођакон Дамјан Божић. Извор: Српска Православна Црква