Претражи Живе Речи Утехе

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај. Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења! А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења. Tо је, наравно, била Пресвета Богородица. Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни: Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се! Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога. То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих. О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца. На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“ Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10). Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци. Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“. И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње." О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски. Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“. Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже. Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења. Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово! Пресвета Богородице, спаси нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

У недељу, 17. децембра 2023. године, када Црква слави успомену на Свету великомученицу Варвару и Преподобног Јована Дамаскина, а наша помесна Српска Црква празнује Детињце, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј службено је посетио Пунта Кану у Доминиканској Републици са благословом надлежног канонског архијереја, Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила. Повод посете било је освећење камена темељца новог храма Преображења Господњег, који је уједно и први православни храм на Карибима. Новоподигнути храм је урађен по пројекту архитекте Саве Ристића по угледу на Херцеговачку Грачаницу, са криптом која је посвећена Светом цару Лазару и Светом Александру Невском. Пројекат је реализован заједничким трудом народа тог краја и прилозим из читавог света. Радосном догађају присутвовало је око 150 верника. Богослужило се на црквенословенском, српском, руском, енглеском, грчком и шпанском језику. Преосвећеном Епископу Иринеју саслуживали су архимандрит др Евстатије (Аздејковић), архијерејски намесник за Венецуелу, Доминиканску Републику, Панаму и Сан Мартин, као и ђакон Дарко Трипковић, финансијски секретар Епархије источноамеричке. Извор: Епархија источноамеричка, СПЦ https://mitropolija.com/2023/12/28/prvi-pravoslavni-hram-na-karibima/

Свети синод Цариградске патријаршије је 10. јануара канонизовао старца Герасима (Микрајананитиса) Химнописца (†1991), познатог као подвижника и аутора више од 2.000 црквених богослужења, а његов празник први пут је 7. децембра прослављен. У Верији (Грчка) његов спомен је са посебном радошћу прославио Митрополит веријски Пантелејмон, који је био духовно чедо новоканонизованог Светог Герасима, преноси Ромфеа. У Саборној цркви Светог манастира Богородица Довра у Верији служено је свеноћно бденије и Божанска литургија уз саслужење монашког братства Митрополије и благочестивог верног народа. Током бденија, део моштију Светог Герасима, који се обично чува у затвореној зони манастира, изнешен је ради поклоњења. *** Центар Мистагогија представља кратки опис житија Светог Герасима: Монах Герасим Микрајананитис (5. септембар 1905 – 7. децембар 1991), у свету познат као Анастасије, био је савремени химнограф. Рођен је у Дровиани, у провинцији Делвино у северном Епиру, а прва слова научио је у основној школи свог родног града. Са завршетком основне школе, као адолесцент Анастасије је напустио сеоску средину. Његов отац се већ настанио у Пиреју, где је радио, па га је и сам пратио и почео да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији. Његова ревност за проучавање светих списа била је импресивна. После средње школе наставио је студије на вишој школи. У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву. И сам се сећа: „Наша парохија је био Свети Дионисије Ареопагит. Обично смо ишли до Авеније Василис Софија, где је била стара школа Ризариос, до Светог Георгија Ризарија, јер је било близу. Ту је више пута служио и Св. Нектарије Пентапољски, кога сам видео“. У Атини је већ.размишљао да постане монах и мислио је да оде раније, пре него што преузме друге обавезе. Није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године. На Светој Гори је постао искушеник у Испосници Свете Ане. Конкретно у Малој Светој Ани, у келији Светог Претече, са малоазијским јеромонахом Мелетијем Јоаникијом као својим старцем. Овде, на овој пустој, сушној, оштрој и неплодној локацији Мале Свете Ане, нашао је апсолутну духовну радост и испуњење свог животног сна. Сада се неподељено посветио аскетизму, духовном животу и проучавању светих црквених текстова. 20. октобра 1924. године, на бдењу у спомен Светог Герасима Кефалонијског, примио је монашки постриг, добивши име светитеља. Монах Герасим, потпуно прилагођен свом новом животу, био је узор послушања, смирења и сваке врлине. Упоредо са свакодневним монашким богослужењима и учењем, два монаха, старац и послушник, радили су и на свакодневним животним обавезама за опстанак. Старац Мелетије се годинама бавио вештином, коју је добро познавао, израде дрворезбарених печата који се користе за припрему просфора за Литургију. Њему близак , млади монах Герасим научио је ову уметност, којом се трудољубиво бавио. Међутим, оно што га је фасцинирало било је бављење књигама. О томе нам прича: „Ето, када сам дошао, сабрао сам и обновио своје знање. Антички писци, све сам их се наситио, све сам их сварио. Имао сам књиге које сам дао некој сиромашној деци која су ме посетила из Сикије на супротној страни.” После неколико година, старац Мелетије заувек је отишао у Атину, остављајући новог монаха Герасима потпуно самог. Испод колибе Светог Претече налази се колиба Успења Богородице. У њој је живео подвижник старац Авимелех (+ 1965). Њему се 1946. придружио будући јеромонах Дионисије. о. Дионисију се придружио и о. Герасим и касније, 1966. године, формирали су братство. Монах Герасим је касније постао оснивач храма Светих отаца Дионисија Беседника и Митрофана. 1956 године у пећини у којој су се подвизавала два монаха подигао је малу капелу и довршио је 1960. Старац Герасим, између осталог, био је познат по гостопримству, које је надахњивао и код својих послушника. Вреди напоменути да његов аскетски и повучени живот ни на који начин није утицао на његову друштвеност. Посетиоци из света који су му долазили увек су одлазили са неком користи, јер је разговор са њим увек био посебан. Разборит у својим одговорима, систематски је избегавао неблаговремене расправе и брбљање; увек је тражио тишину, коју је сматрао „мајком мудрости”. Поред мирјана, посетиоци су често били свештенослужитељи или чак монаси, који су долазили са истом сврхом: да слушају старца, да се духовно окористе и да се уче из његовог врлинског живота. За живота су му додељена многа монашка послушања. Био је библиотекар и шеф службе у киријакону Испоснице Свете Ане. Као библиотекар, чак се бавио састављањем и објављивањем каталога рукописа библиотеке. У том својству помогао је многим научницима у проналажењу и добијању копија рукописа. И сам је писао вредне студије и чланке. Монах Герасим Микрајананитис био је такође један од ретких химнографа, тако да је већина његовог дела одмах коришћена у литургијском животу Цркве. Већина његовог дела је доступна, упркос чињеници да је само мали део објављен. То је зато што су многи рукописи широко распрострањени у куцаним фотокопијама. Он је и саму химнографију сматрао продужетком молитве, општења са Богом и светима: „Имам светитеља испред себе. Зато не желим ни са ким да комуницирам. Химнографија, ово духовно дело, јесте сједињење душе са Богом; то је чудесна молитва; то је медитација ума; то је тајна теорија; то је мистерија, која се не објашњава речима. Химнографија је највиша философија. Не изражава се речима. Човек то мора да ради да би осетио.” Упокојио се 7. децембра 1991. Његов богат химнографски рад процењује се на више од 2000 богослужбених текстова. Овај велики химнограф велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године. Годишњи помен преподобном Герасиму Микрајананитису је 7. децембра. https://mitropolija.com/2023/12/09/prvi-put-proslavljen-praznik-svetog-gerasima-himnopisca/

Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донета у Атину из њеног места обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ. После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. https://mitropolija.com/2023/11/15/hiljade-vernika-docekalo-glavu-svetog-jovana-zlatousta-prvi-put-donetu-u-atinu-sa-svete-gore/

Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик. О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме. Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7). Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: “ограда, утврђење људима”, или: “праведнији од “свих”. Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове. У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен. Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа. Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. – На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима. Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову! Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. – И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! – Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. – А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате? Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу. Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника. Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-jakov-prvi-episkop-jerusalimski-2/

Још док сам био ђак богословије на Цетињу, слушао сам приче богословаца из Београда и околине, који су ми приповиједали о старим појцима у београдским храмовима који су појали на необичан начин. Говорили су ми да је само дио таквог појања записан у нотним зборницима Барачког, Ластавице, Ченејца… Велики дио таквог појања могао се једино чути од тих старих појаца, којих је било све мање. Морам да признам да су ове приче имале пресудан утицај на моју одлуку да своје школовање, након богословије, наставим на Богословском факултету у Београду, будући да сам желио да старе појце што чешће слушам, те да се на тај начин напајам са самих извора српског црквеног појања. Када сам уписао факултет, врло брзо сам почео да обилазим тамошње храмове, одлазећи на бденија и литургије. На моје велико разочарење, стари појци су већ увелико своја мјеста за пјевницама уступили момцима који су, попут мене, завршили неку од богословија Српске православне цркве. Још неко вријеме сам трагао за њима по разним храмовима, да бих после одређеног времена са тим престао, будући да сам изгубио сваку наду да ћу бар некога од њих пронаћи. Међутим, наредне године, за вријеме октобарског испитног рока, након положеног испита из Старог завјета, потпуно непланирано сам се нашао на бденију у једном од храмова у којем до тада никада нисам био. Био је кишовит и за то доба године прохладан дан, па се због тога у цркви , поред мене, налазило још свега неколико вјерника. У олтару је био свештеник средњих година, док је за пјевницом одговарао човјек у седамдесетим годинама. На себи је носио тексас јакну, фармерке и дубоке “старке” патике. У десној руци је све вријеме држао качкет тегет боје. Први глас је био владајући те седмице. Када сам чуо начин на који је појац пјевао стихире на Господи возвах, ушао сам у олтар и узео благослов од свештеника да станем за пјевницу и пјевам пратећи глас, како би његово дивно појање још више дошло до изражаја. У појању првог гласа користио је украсе које никада до тада нисам чуо, уз карактеристичан вибрато, који је само њему пристајао. Такође, умјесто нота служио се такозваним трилама, са којима сам се исто тако по први пут сусрео. За бденије које је трајало неких сат ипо времена, учинило ми се да је било бар упола краће. Након службе, док смо стајали на вратима цркве, загледани у увеле, жуте листове којих је порта била препуна, рекао ми је да по начину мог појања претпоставља да сам завршио богословију на Цетињу. Казао ми је и да су богословије последњи бедем нашег црквеног појања. Међутим, у годинама које слиједе, по њему, богословије ће имати све мање ђака, па ће због тога у њима бити и све мање слухиста. Због тога је био забринут за будућност српског црквеног појања. У једном тренутку његове веселе тамне очи су се нагло уозбиљиле и до изражаја су дошле боре на његовом високом челу. Тада ми је озбиљним тоном саопштио следеће:” Упамти, брате, први глас никада не лаже! Преко пет деценија одговарам за пјевницом и срео сам много богословаца и студената теологије. По начину на који су појали први глас сам знао да ли су за неку црквену службу или не, те да ли су заиста добили призив од Господа или је одлазак за пјевницу само једна од фаза у њиховом животу!” Морам да признам да су ми након разговора са њим осјећања била помијешана. С једне стране сам се дивио начину на који је пјевао и љубави коју је испољавао према појању. Са друге стране, неки дијелови његове приче су ми се тада учинили нелогичним. Када сам ја учио богословију, све богословске школе су биле препуне ђака и ништа није указивало на то да ће се њихов број у наредним годинама значајно смањивати. Самим тим је и добрих појаца у њима био поприличан број. Такође, нисам се слагао ни са тим да се први глас у односу на остале гласове нашег осмогласника на било који начин издваја, па ни на тај мистични, тајанствени… Међутим, неких пет година након овог разговора постављен сам за професора Цетињске богословије. Ђака је већ тада било значајно мање, док је у наредним годинама тај број све више опадао. Такође је било и све мање богословаца надарених за појање. Но , оно што је на мене остављало посебан утисак и што сам дуго времена одбијао самом себи да признам, јесте то да сам по начину на који су ученици појали први глас знао да ли ће остати у школи или је напустити. Било је међу њима момака скромног слуха који су појали први глас на тај начин да је свима који су их слушали било јасно да им је срце испуњено љубављу према Господу. Такође је било ђака даровитих за појање који су први глас појали механички, без љубави и заноса. А шта тек рећи за оне који су имали савршен слух и са љубаљу појали степена или кондак поменутог гласа! И после свега, једино могу да кажем да не знам каква ће бити будућност српског црквеног појања. Мишљења сам да, поред нашег труда, то треба молитвено препустити и Божијем старању и промислу. Но, оно што засигурно знам је да ће ђаци првог разреда почетком октобра одговарати први глас, те да ће ме, док их будем слушао, један случајни поглед кроз прозор учионице према увелим листовима жутим испред Владиног дома, вратити више од двадесет година уназад у двориште београдске цркве и подсјетити на ријечи старога појца:” Упамти, брате, први глас никада не лаже”… https://mitropolija.com/2023/09/02/prvi-glas/

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

"Дан 14. маја 2023. биће златним словима исписан на страницама историје Православне цркве у Пољској и наше отаџбине", саопштава Пољска православна црква. „После више од 10 година тешких подухвата усмерених добијању дозволе за подизање православне цркве у Варшави, и мање од 8 година након освећења камена темељца, захваљујући благодатној помоћи Створитеља, као и многим титанским напорима Његовог Блаженства митрополита Саве, прослављено је освећење Саборног храма Свете Софије у Варшави“. Нова Саборна црква, пројектована по угледу на знамениту цркву Свете Софије - Божанске премудрости у Цариграду, прва је православна црква која је подигнута у Варшави после једног века. А у складу са одлуком Архијерејског сабора Пољске православне цркве, освећењем Саборног храма свечано отпочиње прослава 100. годишњице аутокефалности Пољске цркве. Освећење се поклапа и са 25-годишњицом ступања на првојераршки престо митрополита Саве. „У срцу Европе, у храму Свете Софије звоне звона и служи се православна Литургија у славу Васкрслог Господа. Црква је настала у спомен и почаст жртвама депортације, логора, Операције Висла, рушења православних цркава у областима Хелма и Подласја, септембарске кампање, Варшавског устанка, као и деце у православном сиротишту у варшавској четврти Вола убијене 1944. године. „На тај начин ће зидови ове цркве заувек сведочити о нашим прецима, који су често проливали крв своју за верност Православљу и љубав према родном крају“, пише Црква. Освећење је одслужио пољски предстојатељ митрополит Сава заједно са свим архијерејима Пољске цркве и свештенством из целе земље. Дошло је толико поклоника да их црква није могла све птримити. Мошти невиних Витлејемских младенаца и Детета-мученика Гаврила Бјалисточког ношене су у опходу око цркве. У својој проповеди после прочитаног јеванђељског зачала архиепископ вроцлавски и шчечински Георгије означио је овај дан као тријумф мученичког пута Православља у Пољској, која је изгубила око 200 цркава, али се данас опоравља захваљујући напорима митрополита Саве. Са своје стране, на крају службе је митрополит Сава изразио своју захвалност: „У своје име и у име свих који су придружили молитви, благодарим Богу на 85-годишњицу мог овоземаљског пута, пуног многих изазова, и на 25 година служења као предстојатељ Православне цркве у Пољској. Данас захваљујем Богу на свему и данас је за мене радостан дан усред ових изазова.“ У име Архијерејског сабора архиепископ лублински и хелмски Авељ уручио је Његовом Блаженство комплет литургијских одежди и албум посвећен његовом архипастирском служењу. Извор: Ризница / Оrthochristian.com Извор: Епархија зворничко-тузланска

Први Сајам српске књиге у Скандинавији одржан је 25. и 26. фебруара 2023. године у шведском граду Гетеборгу, известио је за Радио „Слово љубве“ Тихомир Барбуловић, књижевник и новинар. Организатор манифестације је Удружење „Иницијатива за креативну комуникацију”, а са циљем заједничког доприноса очувању културе, традиције и језика. Учествовало је четрнаест писаца који већ дуго живе и стварају у Шведској, Данској и Норвешкој, као и гости из Србије. Посебна ексклузива било је представљање нове књиге Жарка Лаушевића. Сајам је отворио у Шведској Његова Екселенција г. Драган Момчиловић амбасадор Републике Србије и гђа Гордана Антуновић, испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, која је и иницијатор ове културне манифестације, такође и оснивач поменутог удружења, које је део Националног театра Шведске. Aмбасадор Републике Србије г. Драган Момчиловић за Радио „Слово љубве“ „Хвала на позиву да отворим Први сајам српске књиге у Скандинавији, веома значајну културну манифестацију, заправо представљање српске културе, промоцију српског језика и ја сам стварно одушевљен вашим напором који је уложен да окупите четрнаест аутора из читаве Скандинавије, пар аутора из Србије, и да на овом простору у Гетеборгу, културној заједници организујете овако нешто, овакво важну манифестацију. Драго ми је веома што је и културна заједнице Шведске подржала ову значајну манифестацију”- изјавио је амбасадор Момчиловић на отварању Сајма српске књиге у Скандинавији. Током манифестације преређено је и „Весело ћоше“ – креативни студио у коме су деца могла креативно изражавати кроз музику и театар, а који водила Биљана Вујовић - Бајка, из Србије. Такође, у манифестацији је учествовао и студио глуме „ПипиЛота”, који су омогућили деци да учествују у представама и програму који су им припремили. Током целог трајања Сајма могла се видети и изложба Сање Бановић, слободне уметнице из Неготина, која живи и ствара у Шведској. На Сајму је, поред многобројних презентација, одржан и панел „Језик као идентитет”, у коме је учествовала Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика. Током Сајма склапала су се нова пријатељства и размењивала искуства писаца из Скандинавије, али и рађале нове идеје. Наиме,од учесника и организатора овогодишњег првог Сајма српске књиге се недвосмислено потврдила намера да ово постане традиционална манифестација, а која би се редом одржавала у свим скандинавским земљама. ”Организаторима хвала за промоцију српског језика, српске културе и књиге на овим просторима скандинавије. Гђа Антуновић, као покретачка снага испред „Иницијативе за креативну комуникацију”, почела је да се бави једном темом која је веома значајна. То је тема интеграције. То је тема овог вашег доласка. Када сте дошли, како сте дошли и како сте се, на крају, успешно интегрисали. То је тај један однос који се налази и у овим књигама овде око вас и стварно мислим да је то једна јединствена ствар, да се на овакав један начин упознате са достигнићима које је Гордана и „Иницијатива за креативну комуникацију” урадила. Она је рекла једну лепу реч а поређујући живот у Шведској и Србији. Она је рекла „У Шведској се живи организовано, добро, док се у Србији живи лепо и спонтано“. Значи, она тражи ту неку везу између Шведске и Србије, и захваљујући тој вези Гордана је успела да доведе четрнаест писаца, уметника, културних представника из земаља Скандинавије и два представника писаца из Србије”, нагласио је Александар Драгановић, српски писац и Стокхолма. Овогодишњи учесници сајма су били: Бенита Мариновић, издавач књиге Жарка Лаушевића, Вито Мартић (Шведска) - Дневник, Ацо Станковић (Данска) - Мачва, Велика Томић (Норвешка) - Разговор са насљеђем, Љиљана Булајић (Данска) - Маска је именица женског рода, Александар Драгановић (Шведска) - Читање снова, Бранко Димовић Димески (Норвешка) - Завичајни отисци, Биљана Вујовић - Бајка, гост писац из Србије, Бајкин џеп, Александар Булајић (Данска) – Литванка, Тихомир Барбуловић (Данска) - Српске стазе у Скандинавији, Панел „Језик као идентитет“ - Слободанка Спендруп, слависта и професор српског језика, Душко Топаловић (Норвешка) - Верни прецима и себи, Бранко Николић (Шведска) – Леват, Весна Картал/Патике/Лејла Динић/Ливада свитаца/, Јулиа Стенборг, Алекс Сакала (Шведска). ФОТОГАЛЕРИЈА Извор: Радио "Слово љубве"

По благослову Његове светости и католикоса – Патријарха грузијског г. Илије II, јерођакон Мадаj Маамди (Madai Maamdi) рукоположен је за свештеника руком Епископа Саве из Северноамеричке епархије Грузијске Цркве. Рукоположење оца Мадаja извршено је у Манастиру Свете Нине, у држави Мериленд у САД. Ово је један од најблиставијих дана у животу савремених Курда хришћана, будући да по први пут у својој новооснованој православној заједници имају свештеника који има благослов да служи на курдском језику. Епископ Сава је у интервјуу Курдском телевизијском каналу Rudaw казао следеће: ”Данас је посебан дан, дан који показује да ниједна нација у православној цркви не предњачи у односу на остале, јер се у Светом писму каже да нема разлике између Јевреја, Грка, Римљана и других народа. Сви смо једно у Богу. Ово је важан, историјски дан, зато што Курди сада имају свог првог клирика, јеромонаха који вредно ради на ширењу Јеванђеља Господа Исуса Христа. О. Мадај је превео и објавио прве хришћанске текстове на курдском језику (курманџи и сорани). Честитам му и желим да благодат и милост Божија буду са њим да би чинио још више за курдске хришћане, и не само за њих. Да буде пример доброг пастира своме народу, проповедник хришћанске вере међу Курдима и њихов предводник у Цркви Христовој.” Јеромонах Мадај је рођен у Тбилисију, у породици Гезиди. Са породицом се преселио у Москву 2002. године, где је и пригрлио хришћанство и, пратећи зов свога срца, кренуо у мисионарску школу Свештеномученика Данила Сисојева (+2009). Након мученичке смрти свога духовника, потоњи јеромонах Мадај, упознао је старца Дионисија Каламбока, Грка који му је касније постао духовни отац и непрестано надахнуће у животу. 2014. године је замонашен и добио је име Мадај, по Нојевом унуку, праоцу народа у источном Ирану. Један од тих народа је и курдски.[1] Исте године уписао је Атински универзитет на коме је и дипломирао са одличним успехом 2019. године. 2022. у Тбилисију су објављени први његови преводи православне литературе на два курдска дијалекта. Јеромонах Мадај се тренутно налази на постдипломским студијама на Атинском универзитету и наставља да преводи православне литургијске и богословске текстове. [1] Етногенеза Курда сеже од времена старог персијског царства Ахеменида (640-330. пре Христа). У то доба је Персијско царство обухватало данашњи Курдистан (делове данашњих држава Ирана, Ирака, Сирије и Турске). Становништво ових области било је индоевропског порекла и говорило индоиранским језиком – једним од дијалеката староиранског језика. Староирански језик је заједнички корен савремених курдских дијалеката. Савремени истраживачи верују да Курди потичу делом од старих Гутија и Кардуха, а највећим делом од Међана. Све они су староирански народи. Курди су некада, као и сви ирански народи, веровали у зороастризам. У каснијем периоду, познати су неки појединачни примери примања хришћанске вере, али после принудне исламизације (VII-X века), курдски народ је пригрлио ислам, чак и поједине радикалне муслиманске покрете као што су језидизам, алевизам и други суфитски редови. Почетком XXI века Курди (нарочито курдска дијаспора) се масовно обраћају у хришћанство и овај феномен се наставља. https://mitropolija.com/2023/02/20/rukopolozen-prvi-pravoslavni-svestenik-kurdskog-porekla/

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског. Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, Светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем Светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана саградише највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве. https://mitropolija.com/2023/01/27/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski-3/

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило освештао је 13. новембра 2022. године први православни храм у Еквадору, известила је Митрополија црногорско-приморска. Владици су саслуживали часни оци архимандрит Рафаил, протојереј-ставрофор Данило из Патријаршије румунске, јеромонах Симеон из Патријаршије српске из Меделина, Колумбије и новорукоположени јереј Василије. У току Свете литургије Епископ Кирило је рукоположио ђакона Василија у чин свештеника и миропомазао седам нових чланова Цркве, које је крстио отац Рафаил. Након Свете службе Божије Епископ Кирило се захвалио свима који су учествовали у изградњи овог храма и парохије. Подсећамо, дом у којем се налази параклис купљен је благодарећи љубави блаженопочившг Митрополита Амфилохија. Овом приликом уручено је неколико грамата и захвалница, а потом је о. Данило у име Румунске патријаршије поклонио икону Христа Господа Епископу Кирилу и архимандриту Рафаилу, као и неколико књига о парохијама Румунске патријаршије у две Америке. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем. Тропар (глас 4): Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше. https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Његово преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован осветио је 23. јула 2022. године темеље манастирске цркве у Шуљковцу надомак Јагодине, преноси Епархија шумадијска. Манастир у Шуљковцу биће први манастир у Епархији шумадијској и уопште у Српској православној цркви који ће бити посвећен Светом Пајсију Светогорцу. Извор: Епархија шумадијска

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара Петровске покладе, лета Господњег 2022. Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“. Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним. * Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију. Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православља, а данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави. Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији. Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије. Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи. Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу. Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало. Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће. Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере... Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво. Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори: „Где је тај мали, да га видим!“. Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече: „То је тај Суботић“, а владика одговори: „Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“. Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече: „Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“ И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече: „Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом. После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита: „Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“. Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори: „Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“. Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика: „Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак. Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији. Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече: „Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“. А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао: „Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“. * Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама. Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали. Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече: „Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“. Тих дана рече владика нашој Нини: „Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“. У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву. * Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо. Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част. За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли. Вјечнаја памјат! http://athanasios.org/index.php/o-vladici/prvi-susret-i-potonja-sretanja-sa-vladikom-atanasijem

Православни верници у главном граду провинције Ћако у Аргентини, окупили су се се у раним јутарњим часовима у храму Свете Тројице, како би прославили празник над празницима, Васкрсење Христово, известила је Митрополија црногорско-приморска. Поноћну Литургију служио је протојереј Бранко Станишић, а за певницом су били чланови руског православног хора цркве Покрова Пресвете Богородице у Асунциону, који су специјално за ову прилику допутовали из Парагваја.Више десетина верника причестило се под сводовима овог велелепног храма, који је изграђен у српско-византијском цквеном стилу.Планирано је да храм буде освештан на јесен. Након Свете Литургије, у свечаној сали школе која се налази у непосредној близини храма, трпезом љубави настављено је славље око кога су се потрудили чланови Црквеног одбора, предвођени гђом Ангелином Радиш. У цркви Свете Тројице окупљају се потомци наших исељеника из Црне Горе и Србије, Грчке и Русије, као и аутохтони Аргентинци који су се присајединили Православној Цркви. Свештеник Бранко је присутнима пренео поздраве Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево, предвођени председником Дејаном Драјићем, први пут су посетили најмлађу светињу Ваљева, Храм Светог Нектарија Егинског, известила је Епархија ваљевска: Сусрет вредан непролазног сећања Да носимо крст једни других или бар поделимо бремена колико нам могућности дозвољавају, призвани смо током свог живота на земљи. Тако су чинили свети људи, који су служењем Богу и ближњем завредели место у Царству небеском и крај престола Божјег данас се моле за људски род. Један од Божјих угодника чије молитве исцељују од мноштва обољења је и Свети Нектарије Егински, због чега му притиче верни народ широм православног света. Храм посвећен њему у Ваљеву увек широм отвара своје двери свима који желе да се обрате славном чудотворцу, део је добродошлице свештенослужитеља при Храму Светог Нектарија јереја Александра Филиповића члановима Удружења мултипле склерозе Ваљево, који су данас, предвођени председником Дејаном Драјићем, походили најмлађу ваљевску светињу. Овај храм дело је пастирске бриге и љубави блаженопочившег Владике Милутина, који је препознао потребу своје духовне деце за близином Светог Нектарија. Свакодневно нам долази верни народ из нашег краја, али и свих делова наше земље и иностранства. Драго ми је што сте данас дошли групно и радоваће нас да нам и убудуће долазите било као група, било појединачно- рекао је отац Александар Филиповић. Упознавши госте са историјатом храма, он је прочитао молитву за здравље крај честице моштију светитеља и помазао их освећеним уљем. Сваком понаособ, у име братства Храма Васкрсења Христовог, свештеник Филиповић је даривао књижицу у којој су садржане „Беседа о правој вери“ Светог Саве и „Небеска Литургија“ Светог Владике Николаја, уље, воду и иконицу. Удружење, пак, он је обрадовао иконом Светог Нектарија великог формата, израђеном по благослову Владике Милутина. Поред братстава двају храмова, у даривању гостију учествовали су и Коло српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, чији је духовник отац Александар Филиповић и Светосавска омладинска заједница, коју предводи ђакон Мија Бојиновић. Сестре су за Удружење припремиле пакет производа неопходних за боравак у канцеларији (кафа, чај, хигијенске потрепштине), док су им Светосавци поклонили славски сет. Подстакнути пажњом оца Александра Филиповића и идејом чланице СОЗ- а Мирјане Живковић, чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево одлучили су да Светог Нектарија Егинског прослављају као свог небеског заштитника. Тако, ове године ће се на његов празник (22. новембар) први пут свечарски окупити у њиховом дому у Поп Лукиној улици да радост поделе са свим драгима људима, који подржавају њихов рад. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Током поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно и јавно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осуђујемо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нсм то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе. Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим уколико будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости- онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или оне хране. Ми имамо срце и уста , т.ј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе са раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи- затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи „прогутати га“- то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо. Епископ Иларион (Алфејев) Извор: Епархија нишка

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке

Код Новог Места купљено је имање за изградњу првог православног манастира у Словенији. Манастир ће бити посвећен Рођењу Пресвете Богородице, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. “Наша срећа је огромна. Код Новог Места смо купили имање за први православни манастир у Словенији. Посвећујем га Рођењу Пресвете Богородице. Дивни пејзажи, дивне монахиње, дивни људи… Благослов за пријатељску Словенију”, написао је Патријарх Порфирије.

Епископ бачки Иринеј: „По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине.” Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је, на празник Светих апостола Петра и Павла, у понедељак, 29. јуна/12. јула 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, Епископ бачки је поучио сабрани верни народ о празнику светих апостола Петра и Павла и о смислу њиховог првенства међу дванаесторицом апостола. „Данас је један од великих црквених празника у току године – празник двојице врховних међу дванаесторицом апостола, непосредних Христових ученика, чија служба (реч апостол ту службу изражава) значи да су они посланици, изасланици, гласници Христови; да оно што нам Он говори непосредно у Јеванђељу, говорили су и они, говоре нам и данас, кроз речи Светога Писма, и зато се, са правом, називају апостолима. Они јесу врхунски благодатни дар људима у Цркви, јер Господ Христос је њима поверио да врше Његово дело и зато су посебно поштовани већ за живота, а посебно касније – због тога свога плодотворног делања у славу Божју и на назидање Цркве Божје. Чули смо како апостол Павле описује шта значи бити апостол. Говори о свим напорима, мукама, страдањима, гоњењима, трпљењу, које су апостоли морали да поднесу ради Христа и љубави Његове и да би сведочили веру у Њега. По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Нису први на начин како су то први силни овога света и века – да други морају да служе њима, да они над њима господаре, да владају, угњетавају их. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Првенство није у томе да смо ми први по слави, по власти, по богатству, по угледу, по томе да смо неупоредиви са другима. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине. Зато су, и у наше дане, раправе о томе ко је први и бољи не само потпуно излишне него су супротне духу Јеванђеља и духу светих апостола. Нарочито је опасно – што се, нажалост, збива у наше време – када, на нивоу епископâ и помесних Цркава, дође до расправе ко је први и ко има власт над ким. Власт у Цркви не постоји, осим служење једних другима, а бити први значи: бити први по том служењу. Зато, дакле, славимо ову двојицу великих апостола, да бисмо сутра то слављење продужили, прослављајући сву дванаесторицу првих Христових ученика. У раној Цркви је постојала посебна служба која се звала апостолска. Све службе у Цркви су апостолске: и свештеничка, и бити верник Цркве, јер исповедамо веру, трудимо се да живимо по вери и за њу и да Господ, кроз свакога од нас, посведочи Своју љубав и Своје даривање спасења свету. Зато је ово празник, браћо и сестре, не појединачни, не, назовимо га условно, приватни него празник Цркве и нас све позива да и ми живимо да бисмо се развијали, као личности, до савршенства; да будемо и ми у Цркви последњи, а онда ћемо бити, пред Господом, први”, навео је, поред осталог, Епископ бачки Иринеј у својој архипастирској беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке