Претражи Живе Речи Утехе

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com

Село Каћ је једно од најстаријих у новосадској општини, удаљено је десетак километара од Новог Сада и налази се на самом почетку знамените бачке области – Шајкашке, између Дунава, Тисе и Великог канала, окићен непрегледним површинама пшенице, кукуруза и сунцокрета. Постоје одређени материјални трагови да је ова територија била насељена од најранијег периода. Иако први помен Каћа датира из 1276. године, где се о њему говори као о племићком поседу, не смемо занемарити чињеницу да је он током ратова у више наврата уништаван и да су преко ових територија пролазиле многе освајачке војске, стога не располажемо свим писаним изворима који су постојали. Тамо где је било нашег српског народа, градили су се и свети храмови, тако и у Каћу постоји храм, који је посвећен Светом Оцу Николају, Мирликијскоме Чудотворцу и догађају преноса његових светих моштију у град Бари. Овај велелепни храм доминира селом и целокупним каћким крајем, а у његовој градњи учествовало је тадашњих 2564 житеља. На месту данашњега храма, чија је градња почела у лето 1841. а завршена у лето 1844. године, постојао је и раније свети храм, који је због своје трошности и дотрајалости замењен данашњим знатно већим и монументалнијим, саграђеним од личних средстава тадашњих житеља Каћа. Током овог неимарског подухвата, о духовним и материјалним добрима у Каћу бринули су свештеници Јаков Ракић (1775–1849) и Гаврило Пешић (1804–1873). Свети храм грађен је као једнобродна грађевина са класицистичком фасадом и једним редом прозора, полукружном олтарском апсидом на истоку и засвођеним хором са зиданом парапетном оградом на западу, са високим торњем на којем је постављен сат. Звоник је украшен лименом капом у црвеној боји а у њему су постављена четири звона. Из записа који је 1866. године оставио парох Василије Вуковић (1835–1911), види се да је свети храм освећен на светог пророка Илију 1844. године. Грађевинске радове изводио је Франц Шмауз зидар из Великог Бечкерека и цимерман (тесар) Јоан Мукер. Богослужења у новоизграђеном храму вршена су до 27. марта 1849. године, када је мађарска војска заузела како Нови Сад и Петроварадин, тако и сам Каћ, а народ је заједно са својим свештеницима морао да напусти своје домове, како би сачувао животе. Неколико дана после тога, сам храм као и скоро све куће у Каћу су запаљене и опљачкане. После потписивања примирја и повратка народа на своја спаљена огњишта, приступило се обнови истих, као и самога светога храма. За његову обнову највећи значај је дар цара Франца Јозефа од 6000 форинти сребра, који су добијали храмову у шајкашкој области на име благодарности цара за учешће српског народа у борби против мађарске војске. Наведеним средствима урађен је иконостас и окречен целокупан ентеријер. У овој првој фази обнове радови су изведени веома једноставно, јер је износ који је добијен био знатно мањи у односу на причињену штету. После десетак година од првобитне обнове, када Црквена општина каћка обезбедила довољно средстава, уследило је улепшавање унутрашњости светога храма. Иконостас је резао Милош Девић из Бачке Паланке, а осликао га је Ђорђе Ракић, живописац из Нештина 1863/64. године, као и иконе на певницама, Богородичином и владичанском трону. Иконостас са три зоне и крстом на врху богато је украшен флоралним орнаментима, венцима лишћа, пупољцима цвећа и коринтским капителима у првој зони. Зидне слике на северном и јужном зиду, као и сцене на сводовима храма радио је живописац Димитрије Петровић из Новог Сада, током 1886. године, чиме је и завршено потпуно уређење унутрашњости храма. Током незапамћене олује, 16. јуна 1952. године, срушен је кров звоника и део торња, који је том приликом оштетио кровни покривач и део свода у храму. Велико невреме се десило и четири дана после тога, чиме је, по сведочанству проте каћког Миливоја Вуковића, осамдесет процената усева страдало, што је учинило да је народ био у великој беспарици и тешкој животној ситуацији, чиме је било немогућа озбиљнија обнова оштећеног храма. Тек после две године 1954. године оправљен је торањ и постављен нови скромнији кровни део, чекајући боља времена, јер је Црквена општина одузимањем њене земље од тадашње државне власти, услед спровођења аграрне реформе, била врло скромних могућности. Половином 1960. године, а сто десет година од прве обнове, почела је велика обнова унутрашњости светога храма. Том приликом очишћени су иконостас и фреске на зидовима и своду светога храма, а у остатку простора урађени су нови зидни декоративни елементи. Рестаураторско-молерске радове извео је Васа Ујфалуши из Ђурђева. Неки делови храма урађени су истим декоративним елементима, док су неки обогаћени и урађени знатно другачије. Током поменуте године обновљен је и кровни покривач на храму. Сређивање торња и његово малтерисање поново је рађено 1966. године, као привремено решење које је трајало све до 1986. године, када је 23. јуна, блажене успомене Епископ бачки Никанор осветио обновљени звоник и новоподигнути крст на њему, који је подигнут по узору на стари и који и данас краси Каћ као и саму шајкашку област. Године 2016. отпочела је нова и детаљна обнова Светониколајевскога храма у Каћу. Најпре су урађени нови молерски радови на спољашњости храма, која је у односу на ранију белу боју, урађена у две нове нијансе, које су тако истакле његове монументалне делове и учиниле да овај свети храм изгледа још импозантније. Урађена је такође и нова прилазна стаза са малим платоом као и стаза око светога храма, знатно комфорнија, са заштитом темеља храма од атмосферске влаге. Потом је 2018. године урађена нова струјна инсталација, после чега се приступило и најзахтевнијем послу, конзерваторско-рестаураторским радовима на зидним фрескама и зидној декорацији, који су рађени и вођени од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, као и конзерватора Горана Болића из Суботице са његовим сарадницима. Паралелно са сликарско-конзерваторским радовима замењени су комплетно и сви прозори на храму, постављени су нови челични рамови, задржавајући исту форму као и ранији прозори, са уграђивањем нових декоративним венецијанских стакала, у боји блажих тонова, примеренијим самој унутрашњости храма. Текуће 2020. године, на 170-годишњицу од прве обнове уништеног новоизграђеног храма, на понос свештенства, Црквеноопштинског управног одбора и верног народа у Каћу, дочекали смо обнову и завршетак конзерваторско-рестаураторских радова. Још већи понос јесте и чињеница да је Црквена општина каћка све наведене радове извела искључиво од сопствених средстава, на чему благодаримо Господу, као и свима који су из љубави, на било који начин, помогли у овом веома захтевном пројекту. Постоји још неколико важних пројеката, на путу комплетне обнове Светониколајевске светиње, за које се искрено надамо да ће успешно, уз Божју помоћ бити приведени крају, а чија би реализација требало да отпочне већ наредне године. Молећи се Господу, верујемо да ће сви они који воле своју свету Цркву, који се сматрају наследницима наших православних предака, а који су увек и на сваком месту бринули о свом духовном животу, као и о својим светињама, помоћи од срца и по својим могућностима, да наш Светониколајевски храм буде понос и слика наше привржености и љубави ка Господу. Презвитер Лео Малешевић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. На крају богослужења благосиљано је кољиво, у спомен на Светог великомученика Теодора Тирона. Владика је рекао да све што се пјева и служи у току прве недјеље Великог поста није ништа друго него је воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “И на сва она збивања од настанка свијета па до Христовог Васкрсења. Зато и почињемо, и читамо у току овога поста од првих поглавља Књиге постања, о настанку свијета”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се онда редом спомињу сва збивања којима је припремано рођење Господа. “И Његово крштење, Његово преображење, Његово распеће и Његово свето васкрсење”, казао је он. Казао је да се посебно на сјутрашњој вечерњој Велике суботе сјећамо Светог великомученика Теодора који је мученички пострадао за Господа. “И који је открио у своје вријеме хришћанима да не једу јела идолослужитеља. Припремио је тада прво кољиво које ми данас овдје имамо пред собом и које је било благословено за спасење и оних који су у то вријеме служили Господу и за спасење свих хришћана до наших времена”, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да је пост припрема душе и тијела, очишћење од тјелесних, душевних и духовних страсти и припремање за свето причешће тијелом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “Нарочито на Велики четвртак и касније, на Велику суботу и дан Христовог васкрсења”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију на празник Светога мученика Нестора, 9. новембра 2019. године, у згради Команде Прве бригаде Копнене војске Србије, уз саслужење војних свештеника Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе Беседећи, владика Исихије је подсетио присутне на жртву и страдање светитеља Нестора. Хвала Богу да се у Војсци прославља Име Божје, и да постоји мрежа богослужбених места и свештеника који опслужују та места. Верујем да се мученици Димитрије и Нестор радују због таквог стања, навео је Епископ мохачки. По завршетку Литургије владика Исихије је освештао славско кољиво и пререзао славски колач. Славски ручак за присутне организован је у згради Дома војске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.ˮ После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: „Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробнициˮ. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Епархија тимочка

Предавача је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице најавио протонамесник Миле Мајкић, парох футошки. У свом предавању катихета Бранислав ставио је посебан нагласак на богослужбени живот свештеног периода Свете четрдесетнице, подсетивши да су хришћани дубоко подвижничка и богослужбена бића. Посебна пажња посвећена је Литургији Пређеосвећених дарова која је центар великопосних богослужења, и како је предавач нагласио, која представља један особити дар Цркве у овим пречасним данима. Завршавајући своје предавање катихета Бранислав се осврнуо и на богослужбене особености и химнографију недеље Православља. На крају предавања, сабране је очинским речима поздравио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма, који је предавачу заблагодарио на поучном, садржајном, јасном и надахнутом предавању. Извор: Радио Беседа

Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Редакцији Радија „Светигора“ припала је Прва годишња награда Удружења новинара Црне Горе, саопштио је жири за додјелу годишњих новинарских награда за 2018. годину. Жири у саставу Милица Краљ (предсједник), Ђорђе Брујић и Горан Ћетковић (чланови) одлучили су да Друга годишња награда буде додијељена главном уреднику Барског портала Миленку Јовановићу а трећа Здравку Шакотићу, дописнику Дана из Херцег Новог. Награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала је дописнику агенције Анадолија из Подгорице Аделу Омерагићу. Награда за животно дјело ове године, по одлуци Жирија, припала је новинарима Милану Шћекићу и Слободану Вучинићу. Уручивање награда ће се обавити 23. јануара на Дан новинара Црне Горе, што је уједно 73. свечаност Удружења новинара Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прва бригада Копнене војске прославила свог небеског заштитника, Светог мученика Нестора, у теренским условима. Светом Литургијом началствовао Епископ тимочки и војни г. Иларион уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија (фотогалерија). Овогодишњу светковину свог духовног покровитеља христољубиво војинство Прве бригаде Копнене војске отпочело је 8. новембра 2018. године, у навечерје празника Светог мученика Нестора у истоименом параклису у згради Команде бригаде, богослужењем празничног бденија којим је началствовао презвитер Игор Игњатов, сабрат Светосимеоновског храма у Ветернику уз саслужње презвитера Ивана Спасевског, пароха горњоковиљског. Богослужбеној лепоти својим појањем су допринели војни свештеници бригаде, презвитери Ђорђе Стојисављевић из команде у Новом Саду и Љубиша Човић из гарнизона Бачка Топола. Официри, подофицири и војници команде бригаде са члановима њихових породица и члановима Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, овогодишњи кумови славе, својим молитвеним присуством бденије су претворили у ненаметљиво раздрагану свечарску атмосферу. На самом концу бдења, началствујући свештеник је свечарима упутио пригодно слово о значају присуства Светог Нестора у животима сваког од нас, срдачно честитајући славу параклиса и јединице. Доприносећи празничном расположењу, отац Ђорђе, надлежни војни свештеник, бираним речима је заблагодарио свима присутнима који се са страхом Божјим труде и служе нашем спасењу позвавши их да се послуже празничним ђаконијама које су са великом марљивошћу и љубављу припремили славски кумови. Узимајући у обзир благословену чињеницу да се ове 2018. године Господње, лицем на празник Светог мученика Нестора, 9. новембра, навршава стотину година од како је слободарска војска Краљевине Србије, под мудром командом и моћном мишицом мајора Војислава Бугарског, победоносно ушла у Нови Сад ослободивши га од туђинске власти, као и 100-годишњица ослобођења Србије у Првом светском рату, то је по плану Врховне команде наше земље наређено да се 10. новембра изведе опсежна војна вежба широм отаџбине у циљу свечано-оперативног прослављања овог знаменитог јубилеја. С тим у вези, и велики број припадника Прве бригаде имао је свој знатан допринос у овом задатку, те је распоређен да се улогори уз реку Тису у самом залеђу Титела. Ова околност је проузроковала и идеју да се Свети Нестор прослави тамо где је једино и логично, међу војском на терену. Како је сваком војном свештенику прописано да има привремени богослужбени простор (шатор) то су се и војни свештеници бригаде постарали да исти подигну и ставе у свакодневну молитвену употребу ангажованог људства. Захваљујући свему овом, надлежни Епископ бачки др Иринеј је благословио да војска свог светог Патрона мученика Нестора прослави у складу са теренским условима. Уз све ово на празник Светог мученика Нестора, десница Вишњега је обезбедила необично пријатно, топло, мирно и сунчано време тако да је војска у празничном расположењу дочекала двојицу Епископа наше свете помесне Цркве и све остале уважене званице. Очинским благословом Владике бачког г. Иринеја светом Литургијом је началствовао Епископ тимочки и војни г. Иларион уз архијерејско саслуживање Епископа мохачког, и викара Епископа бачког г. Исихија. Саслужујући свештеници били су протојереји: Бранко Ћурчин, парох новосадски и Милош Јевросимов, парох тителски; презвитер Младен Јовановић, парох шајкашки и војни презвитери Слађан Влајић, главни војни свештеник, Селимир Вагић из Речне флотиле, Предраг Докић из 204. ваздухопловне бригаде из Батајнице, Горан Сандић из Специјалне бригаде из Панчева, Саша Совиљ са Војно-медицинске академије, и надлежни војни оци Ђорђе и Љубиша. Ангелско служење у ђаконском чину припало је Влади Поповићу из Новог Сада и Живку Рајиновић из Жабља. Богонадахнуту омилију засновану на јеванђелском читању и личности Светог мученика Нестора изговорио је владика Исихије изједначујући сваког хришћанина са војником који се непрестано, без обзира на мирнодопске или ратне услове, усавршава у војевању за слободу духа и тела. Светодуховски трепераво и радосно појање, у име сабраних, принели су Господу полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, предвођени јерођаконом Јеротејем, сабратом Светоархангелског манастира у Ковиљу. Учешће у светој Литургији узели су официри, подофицири и војници, представници скоро свих десет потчињених јединица Команде Прве бригаде копнене војске као и припадници других састава, стационираних у истом простору и укључених у вежбу, на челу са командантом бригаде бригадним генералом Жељком Петровићем. Празничном расположењу свој видни допринос дали су овогодишњи кумови, чланови Удружења српских добровољаца у ратовима 1912-1918. године Милош Обилић из Новог Сада, и други мирјани. Завршницу првог дела славског програма чинило је читање честитки Начелника Генералштаба и Команданта Копнене војске поводом славе јединице и Дана верске службе Војске Србије и благодарствено обраћање надлежног војног свештеника Ђорђа Сојисављевића, Богу, Светом мученику Нестору, служашчим епископима, свештеницима, кумовима и свим сабранима за дивно заједничарење у Господу. После краће паузе, Епископ тимочки и војни г. Иларион, у молитвеном присуству Епископа мохачког г. Исихија и свих гореименованих свештеника и ђакона, испред беспрекорног строја војника обасјаних милујућом сунчевом светлошћу, извршио је историјско благосиљање славских дарова - колача и кољива, који у српској војсци на тако свечан и незабораван начин у логорским условима сигурно није извршен од краја Другог светског рата. Молитвеном чину уследила је војничка свечаност, на којој су се поред имена, награђених и похваљених припадника јединице, чуле и војнички промишљене, даровито сложене и очински изговорене речи команданта Прве бригаде бригадног генерала Жељка Петровића. Као што и приличи учтивима, завршна реч је дата ономе коме је Свети Архијерејски Сабор наше Цркве поверио старање над христољубивим војинством, Епископу тимочком и војном г. Илариону. Владичино мудро обраћање исказано смирујућим гласом надопунило је целодневни славски програм и обогатило његов садржај, тако да се без претеривања може констатовати да су сви учесници ове дивне нематеријалне гозбе духовно ситији и ментално јачи пошли у нове животне подухвате. У наставку свечаности, у несвакидашњем пријатном амбијенту на војном броду Козара за све званице уприличена је славска трпеза а за људство смештено у логорском простору у шаторима за обедовање. Свој немерљив допринос домаћинском гостопримству приљежно су извршили заставник Миле Даљевић, помоћник војног свештеника Команде бригаде, са помоћницима свештеника потчињених јединица, старијим водницима прве класе Дејаном Богићевићем из гарнизона Сремска Митровица и Златком Триванићем из гарнизона Бачка Топола. Неизмерно радосни што нас је Господ удостојио да ове године посебно свечано, а надамо се и богоугодно, прослависмо нашег духовног покровитеља Светог мученика Нестора, чији лик и дело, војинство Прве бригаде, ненаметљиво подстиче да смерно и вредно живи свој овоземаљски век. Зато нас овај неподељени утисак покреће да отворимо срца и усне у неућутно кликтање: Пострадавши одважно, бесмртну си славу сада наследио, јер си био изврсни војник Владике Христа, молитвама Димитрија мученика; са њим, дакле, Несторе мудри, не престај молећи за све нас. војни свештеник Команде Прве бригаде Копнене војске презвитер Ђорђе Стојисављевић Извор: Епархија бачка

У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота Фото: Ризница литургијског богословља и живота

Почетком 1918. године коначно су сазрели услови за претварање мешовитих српско-француских ескадрила у чисто српске јединице. Овим је остварена жеља Врховне команде да се на Солунском фронту, српско ваздухопловство што више оспособи за даљи самостални рад и развој. Ради реализације овог програма, начелник штаба Врховне команде војвода Петар Бојовић, донео је 17. јануара 1918. године следећу одлуку: "По решењу Париске конференције од марта 1916., Французи нам имају дати комплетне ескадриле са својим особљем. Питање о авијатичком материјалу још није рашчишћено и за сада се исти има сматрати као француски. Према томе, а с обзиром на остале прилике у којима се налазимо, као и да бисмо могли постићи што боље успехе и на овом пољу и створити добар основ за нашу будућу авијатику, наређујем: да командант Аеропланске ескадре, споразумно са шефом Српске Авијатике, наше особље постепено прикупи и групише у две армијске ескадриле, једну код Прве, а другу код Друге армије, да би се што боље омогућило командовање, употреба и снабдевање. За командира ескадриле по могућству одредити нашег официра, али материјал не примати, већ да њиме и даље рукују Французи. Нашег особља имати толико да оно поступно испуни ескадриле до формационог састава (за сада француског), и то прво једну па онда другу. Поред груписања нашег особља у армијске ескадриле, настојати да имамо неколико пилота у ескадрили за гоњење. У ешалону Парка у Верткопу имати довољан број нашег људства, те да би смо могли и Парк примити на сопствено руковање, када то потребе буду захтевале или када то буду Французи затражили. По напред наведеном командант Аеропланске ескадре управљаће се убудуће при тражењу, распореду и попуни нашег особља по ескадрилама у парку. Командант ескадре по свом нахођењу, а у споразуму са шефом авијатике, може се преместити са својим штабом у Вертекоп, о чему ће ме накнадно обавестити". Аеропланска ескадра адмах је приступила реализовању овог наређења, па је српско-француска ескадрила АР 521, која је тада била у Вертекопу, добила назив Прва српска ескадрила. За њеног командира постављен је француски поручник, Србин, Михајло Мишел Маринковић. (опширније овде и овде) Традиције Прве српске ескадриле данас баштини и негује 252. школско тренажна авијацијска ескадрила (штае) - "Курјаци са Ушћа". Као и годинама унатраг и овога пута су, јуче 16. јануара 2018. године припадници ескадриле одржали парастос свим погинулим и умрлим колегама ваздухопловцима, који је служен у Цркви Ружици на Калемегдану. Парастос су служили протојерер-ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве и јереј капетан Предраг Докић војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде аеродрома Батајница, те ђакон Сава Милин. Овом молитвеном скупу су поред припадника ескадриле, активних и пензионисаних, чланова породица и пријатеља, присуствовали и Командант РВ и ПВО генерал мајор Ранко Живак, те бригадни генерал Душко Жарковић, изасланик Начелника Генералштаба. На сам дан оснивања ескадриле, данас 17. јануара 2018. године Преосвећени епископ сремски Г. Василије уз саслужење архијерејског намесника протојереја-ставрофора Мила Јокића, војног свештеника 1. бригаде копнене војске капетана Ђорђа Стојисављевића и војног свештеника 204. ваздухопловне бригаде капетана Предрага Докића, освештао је просторије у којима живе и раде припадници 252. штае. Преосвећени Владика обратио се присутнима, првенствено команданту 204. ваздухопловне бригаде пуковнику Жељку Билићу и команданту 252. школско тренажне авијацијске ескадриле потпуковнику Бошку Шербеџији пригодном беседом и поуком. Владика је нагласио да увек и у свакој прилици треба да се угледамо на светле примере из прошлости, јер јубилеј од 100 година није мали. Првенствено углед треба да буду светитељи Божији, а нарочито Свети пророк Илија који је и први путник небески, а и заштитник је вазухопловаца. јереј Предраг Докић, Милан Ракић фото: Драган Величковић