Претражи Живе Речи Утехе

Невероватне глупости можете прочитати у српским медијима, посебно на великим порталима што је потпуно нејасно да они као велики извори преносе овако велика сујоверја и лажи! Огњена Марија не кажњава, не бави се тиме. Она је светитељка Божија, она је узвишенија од анђела, она стоји пред престолом Божијим, зашто би једна света жена, светог живота кажњавала? Потпуно ритуални и секташки приступ празнику од стране српских медија. Огњена Марија је дете безбожних родитеља, решила је да се крсти да се у Христа обуче, а имала је само 12 година, отац је се одрекао због тога и пострада у 16 години због вере у Бога нашег. Молите се и не плашите се, Огњена Марија неће донети зло у ваш дом, не плашите се. Свети старац Пајсије је говорио, када год осетите страх знајте да није од Бога, не може светитељка да буде “ђаво”. Ово се такође односи и на све остале угоднике Божије, које је Господ прославио у Царству небеском. Првенствено мислим на светитеље као што су Свети пророк Илија, Свети великомученик Пантелејмон, Свети апостоли Вартоломеј и Варнава, где Вартоломеју ни име не изговоре како треба. За хришћанске празнике пре свега се иде у храм на Литургију и причешће и друге алтернативе једноставно-НЕМА. Немања Мартиновић https://www.facebook.com/martinovic.nemanja

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник Промишљања о смислу Успенског поста Хришћански пост - његова потреба и смисао Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше! Светоуспенски пост Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дана 13. јануара по новом, а 31. децембра по старом календару, када Православна Црква прославља Светог исповедника Доситеја Загребачког, Епархија горњокарловачка молитвено се сећа овог дивног Божијег угодника и страдалника који је нашим владичанством администрирао од 1936. до 1938. године. Свети Доситеј (Васић) и Карловачко владичанство „У спомену вечном биће праведник, од зла гласа неће се уплашити.“ (Пс. 111,6 и 7) Свети исповедник Доситеј (Васић) Митрополит загребачки, рођен је 5. децембра 1887. године у Београду. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Кијевску духовну академију са степеном магистра богословља завршава 1904. године. Замонашен је као ученик богословије и рукоположен за јерођакона. Био је професор богословије у Београду. За Епископа нишког изабран је у мају 1913. године, а исте године 25. маја хиротонисан је за епископа. За првог Митрополита загребачког изабран је 1931. године. За време заседања Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Сремским Карловцима Епископ горњокарловачки др Максимилијан (Хајдин) изненада је преминуо у Београду дана 25. фебруара 1936. године од последица запаљења плућа и срчане изнемоглости. Синод је на ванредној седници сутрадан, 26. фебруара, за администратора удове Епархије горњокарловачке поставио Митрополита загребачког Доситеја (Васића). На опелу владике Максимилијана, у суботу 29. фебруара у Саборном храму у Плашком, узели су учешћа Митрополит загребачки Доситеј и епископи: бачки др Иринеј (Ћирић) и далматински др Иринеј (Ђорђевић). Са покојним Епископом горњокарловачким у име Патријарха српског Варнаве опростио се митрополит Доситеј истакавши: „У животу и раду епископ Максимилијан увек се истицао својом ретком вредноћом, савесношћу и трудољубљењу… Својим солидним правничким знањем и темељном богословском спремом епископ Хајдин знатно је доприносио да се регулишу и среде односи у уједињеној Српској православној цркви. Паства и свештенство наше гајило је према блаженопочившем најбоље осећаје поузданости и готовости, да помаже свог архијереја у свим подухватима корисним за народ и Цркву нашу.“ Након тога у име Светог архијерејског синода опростио се Епископ бачки др Иринеј. Управу удове Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј преузео је након сахране епископа др Максимилијана у Плашком, почетком марта 1936. године у присуству Епископа бачког др Иринеја (Ћирића). У периоду администрације митрополит Доситеј обишао је неколико места у Карловачком владичанству, храм Светог Спиридона у Петрињи, храм Рођења Светог Јована Крститеља у Топуском, храм Васкрсења Христовог на Вељуну, као и манастир Гомирје. Поводом осамдесет година од рођења нашег највећег научника Николе Тесле, митрополит Доситеј посетио је Смиљан у јулу 1936. године и том приликом открио спомен плочу на Теслиној родној кући. Након свечаности у Смиљану обишао је у пратњи проте Гедеона – Гене Илића храм Светог великомученика Георгија у Госпићу. У храму Светог великомученика Георгија у Цвијановић Брду осветио је 1937. године нови иконостас који су храму даривали браћа Милутин и Станко Ловрић, трговци из Карловца. Поводом 150 година карловачког храма Светог оца Николаја и 100 година од смрти Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког), Патријарх српски Варнава посетио је град Карловац и Црквену општину карловачку у недељу 23. маја 1937. године. У пратњи патријарха били су: митрополит Доситеј, епископи: зворничко-тузлански др Нектарије (Круљ), рашко-призренски Серафим (Јовановић) и мукачевско-прјашевски др Дамаскин (Грданички). Патријарх са архијерејима служио је литургију у карловачком храму, а у поподневним часовима присуствовали су свечаној академији поводом јубилеја у Соколовом дому. Митрополит загребачки Доситеј у својству администратора владичанства, осветио је темеље за нови храм Светог великомученика Георгија на Сушаку, дана 01. септембра 1938. године уз саслуживање протојереја Исака Пејиновића, протојереја Симеона Омчикуса. Овом чину су присуствовали представници градске општине, државних установа, војске, као и велики број становништва. Храм на Сушаку пројектовао је познати архитекта Момир Кордуновић из Београда. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је дана 9/22 јуна 1938. године за епископа упражњене Епархије горњокарловачке викарног Епископа сремског Саву (Трлајића). Митрополит Доситеј сачекао је у Загребу епископа Саву и заједно се са њим упутио у Плашки, где је новоизабрани епископ устоличен у трон Карловачког владичанства дана 04. септембра. Управу Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј предао је 05. септембра епископу Сави у присуству Епископа шабачког Симеона (Станковића), изасланика Светог архијерејског синода. На позив епископа Саве митрополит Доситеј посетио је Епархију горњокарловачку приликом освећења храма Светог великомученика Георгија на Сушаку. Том приликом храм је свечано осветио и троносао Патријарх српски др Гаврило (Дожић) уз саслужење митрополита Доситеја и епископа: нишког др Јована (Илића) и горњокарловачког Саве, дана 01. октобра 1939. године. Патријарх и архијереји посетили су Ријеку, Карловац, Огулин, Српске Моравице и Плашки у периоду од 29. септембра до 04. октобра. Почетком 1940. године здравствено стање Митрополита загребачког Доситеја било је прилично лоше. Према лекарским извештајима боловао је од неуропатије, акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Средином јануара 1941. године митрополит Доситеј је и лично умолио патријарха Гаврила да га због лошег здравственог стања у пословима Великог црквеног суда замени неки други архијереј. Свети архијерејски синод је услишио молбу оболелог Митрополита и на његово место поставио Епископа тимочког Емилијана (Пиперковића). Епископ горњокарловачки Сава за време болести митрополита Доситеја замењивао га је на богослужењима у Митрополији загребачкој од 1940 до 1941. године. Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: “Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде”. Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године. На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9.јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг. Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду. После заупокојене литургије у манастирском храму служено је опело митрополиту Доситеју у недељу 14. јануара 1945. године. На опелу су начаствовали Епископи нишки др Јован (Илић) и мукачевско-прешевски Владимир (Рајић). Од покојног митрополита опростио се епископ др Јован. Ковчег са телом Митрополита Доситеја сахрањен је са северне стране манастирског Световаведењског храма. Митрополија загребачка подигла је велелепни споменик Митрополиту Доситеју са натписом: † ДОСИТЕЈ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЧКИ 1877-1945, СВОМ ПРВОМ МИТРОПОЛИТУ ЗАХВАЛНА ЕПАРХИЈА. На другој стани споменика исклесан је стих: „Знам дела твоја, и труд твој и трпљење твоје. И трудио си се за име моје и ниси сустао (Откр.Јов. 2.2-3)“. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на својој седници од 22. маја 1998. године под АСБр. 88/зап. 153 донео је одлуку да се за Исповедника Православне цркве прогласи блаженопочивши Митрополит загребачки Доситеј (Васић). Свечана канонизација обављена је у храму Светог Саве на Врачару, 21. маја 2000. године. Обретење моштију Светог исповедника Доситеја обављено је у манастиру Ваведење 12. и 13. маја 2008. године, и свечано су положене у манастирски храм. Спомен Светог исповедника Доситеја загребачког празнује се 13. јануара по новом календару. О овом дивном светитељу, великом исповеднику и архијереју, у овим светлим данима Божићне радости, Епархија нишка у којој је Свети Доситеј (Васић) столовао од 1913 до 1933 године, објавила је богату монографију под називом „Служитељ мира и љубави – Свети исповедник Доситеј, Епископ нишки и Митрополит загребачки (1878-1945)“ аутора протођакона Далибора Мидића. Ово дело, као и раније објављене студије и књиге представљају најлепше каменичиће на велелепном мозаику животописа Светог Доситеја (Васића). Радуј се, Свети јерарше Доситеје, исповедниче Цркве Христове! Ђакон Будимир Кокотовић Извор: Епархија горњокарловачка

Гост новог издања емисије „Сведочења – Тумачење јеванђеља“ био је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ у Храму Светог Георгија у Новом Ваљеву и вероучитељ у ОШ „Десанка Максимовић“ у Ваљеву, који је тумачио јеванђељску причу о родослову Господа нашег Исуса Христа (Јеванђеље по Матеју, зачало 1, 1-25). Ђакон је говорио о историјском тренутку у којем се збива рођење Спаситеља, затим о околностима зачећа у утроби Деве Марије, па о символици имена Исус, као и о томе шта Његово рођење представља за људе. С обзиром да у недељу Црква слави Оце, ђакон је промишљао о улози и значају очева наших. Извор: Радио Источник

Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели к Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар Преполовљења Педесетнице) У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења Господа нашег Исуса Христа и празника Свете Педесетнице, који нам предстоји. Црква је богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута, или на средини између Празника над празницима и Свете Педесетнице. У једној од стихира овог празника појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења Твога Христе и божанског доласка Светога Духа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудесâ. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду четврте недеље по Пасхи (тачно између Празника над празницима и Свете Педесетнице), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје апостолима обећање о ниспослању Светога Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника шатора ушао у храм да поучава. Познато нам је да су празник шатора Јевреји прослављали као Сукот, али и да се он састојао од благосиљања плодова и благодарења Богу који их је избавио. Са друге стране, еванђелист нас подсећа да је у осми дан након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове потећи ће реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Свете Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светога Духа, а наша жеђ за Богом продубљује наша осећања и подстиче нас да примимо Божји дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога, односно благодат Духа Светога. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас износи еванђелску перикопу о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог, у граду званом Сихар. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александријски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи, постоји и духовна жеђ која је много тежа од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији, на којој је утемељен и у којој врхуни Светотајински живот Цркве. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду печата дара Духа Светога увек и изнова актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: јер је њој својствено истинско и достојно поклоњење Богу. Жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен свештени спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој еванђелској перикопи, већ и у целокупном богослужењу ове пете недеље по Пасхи, које се суштински ослања на еванђелско казивање. Када говоримо о богослужењу празника Преполовљења Педесетнице, архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Свете Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стихире на стиховње). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице, јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у евергетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо следеће тумачење празника Преполовљења Педесетнице: На Преполовљење (Педесетице) чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође к мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просветљује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. (Човек је тада спреман све да остави), само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражије, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак Преполовљења Педесетнице) Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" (Бр. 1252. 15. Мај 2019) Извор: Православље

Са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота доносимо све прилоге под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког".

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из архиве наше странице доносимо предавање протосинђела Сергија (Рекића) на тему: О чудима Светог Василија Острошког . Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом упокојењу и обретењу нетљених моштију Острошког чудотворца. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом монашењу и владичанској служби. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо прилог о чудима Острошког чудотворца. Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дјела позната и изван граница Српске Православне Цркве. Његово свето тијело у цјелости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, ево већ више од триста година. Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника. Чињеница нетљености тијела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који ми хришћани називамо – чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот сазидан по Христу, у коме све и сва бјеше Христос. Још веће чудо и доказ светитељства Светог Василија јесте чудотворна моћ његовог нетљеног тијела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човјека, уздигао је свој дух до престола Божијег, а своје тијело обесмртио. То свето тијело било је за вријеме земаљског живљења храм Духа Светога, а послије растанка са својом богочежњивом душом постало је ризница благодати Божије. Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцјелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вјером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, ревнитеља свете православне вјере, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из житија Светог Василија Острошког доносимо сведочанства о светитељевом рођењу и детињству. У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског. Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. Из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо текст и звучни запис песме "Свети Василије Острошки", ђаконице Данице Црногорчевић. Аутор текста и музике је Здравко Остојић. Свети Василије, Моли Бог да нас помилује, Дар од Бога живога, Сунце изнад Острога. (Рефрен) Гдје неугасно кандило сја, Испред моштију светог Василија, Тамо је сила Божија, Алилуја алилуја Свети Василије, Свако ко је прош’о туда, Постао је живи свједок, Многих Божијих чуда (Рефрен) Гдје неугасно кандило сја, Испред моштију светог Василија, Тамо исцјељује молитва, Алилуја алилуја! Гдје неугасно кандило сја, Испред моштију светог Василија, Тамо је сила Божија, Алилуја алилуја! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота великог чудотворца острошког, казивао у оквиру интервјуа за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. Истакао је Епископ Јован (Пурић) у интервјуу који у целости можете да прочитате ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо предавање јерођакона Романа, сабрата острошке светиње, који је у Лондону говорио о великом чудотворцу острошком, а у оквиру предавања на тему: Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, Црквеног одбора Цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острог, у четвртак 12. децембра одржао је предавање на тему: “Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења”. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо беседу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића коју је иговорио по благослову Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г Амфилохија, на бденију уочи празника Светог Василија Острошког, у Острогу, 11. маја 2012. године. У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваше високопреосвештенство, часно монаштво, часно свештенство, драга браћо и сестре, узимам реч по послушању високопреосвећеном митрополиту, иако знам да не постоји ниједна људска реч која може да искаже и опише искуство, убеђен сам, свих нас вечерас овде сабраних у овом словенском и српском Јерусалиму, на овој српској гори Тавор. Убеђен сам да свако осећа да се у његовом бићу одиграва неки земљотрес, да има неко искуство и неки доживљај радости који се не може мерити ни са каквом радошћу и задовољством овога света. Кога сам год срео, до сада, ако је био на поклоњењу Светом Василију Острошком, увек сам чуо готово једно те исто: да је ту доживео нешто посебно. Сâм Бог зна колико је људи овде духовно прогледало, колико (њих) је овде повратило физичко, психичко и духовно здравље, колико се променило и преобразило, колико је људи преусмерило смер животног кретања. Нико толико, већ готово три и по века, не сведочи у овом народу да Бог хода овом планетом као Свети Василије Острошки, несумњиво после Светог Саве највеће достигнуће овога народа. Ко су светитељи, драга браћо и сестре? Најчешће мислимо да су то нека магијска бића, натприродна бића, ванземљци, неки људи који су свакако супротни обичним, профаним људима. Међутим, најкраће речено, светитељи Божији су прави и целовити људи. Остварене и довршене људске личности. И њих као и нас је мучила и мучи свака људска мука, свака људска брига. Они су људи од крви и меса, исто, дакле, као и ми. Али шта је то што их чини светим Божијим људима? Чини их Богочовек Христос! Светост није наше природно својство, није својство људске природе. Светост је дар од Бога. Дар онима који цело своје биће усмеравају према Богу, који имају љубав, поверење, и који живе по Богу. То је и Светог Василија Осрошког учинило тим што јесте, светим Божијим човеком. Управо његова безгранична љубав према Христу и према сваком Божијем створењу на овој планети. Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској. Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људка природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити. А она се мења и преображава само Богочовеком Христом. Кроз Њега и у Њему човек може да постане свети Божији човек, да задобије, како је то говорио и Свети Владика Николај, свечовечански ум, свечовечанску бригу, свечовечанско осећање и љубав, само ако је усмерен према Христу и ако живи у Богу и по Богу, као што је то и Свети Василије Острошки. Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. Управо овде, ко је год дошао, које год био вере, млади и стари, доживели су благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели су неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели су исцељење и преображај. Нека би свима нама, свим нашим сродницима, целом нашем народу и свим народима света Бог дао дар, пре свега, међусобне љубави и бриге. Да отворимо срце једни према другима, да гледамо у лице једни других, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав, и да делимо међусобно све оно што имамо јер је то оно што је од Бога. То је оно што је јеванђељско. Нека би Бог дао вама и вашим сродницима и свима онима за које сте дошли овде да се молите, пред ћивотом Светог Василија, сва јеванђелска добра овога и онога света. Амин, Боже дај! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У току седмог симпосиона „Теологија у јавној сфери“, у нашем граду боравио је отац Гојко Перовић, ректор Богословског факултета на Цетињу. Са њим смо разговарали о борби коју вјерни народ већ више од мјесец дана води са онима који отимају православне светиње. Водитељ: Сунчица Пешић. Извор: Радио Требиње

Црквена општина оџачка приредила je духовно вече у току Божићног поста, у суботу, 21. децембра 2019. године, у оквиру којег је одржано предавање на тему „У сусрет Празнику Рођења Господа Исуса Христа – Божићу“. Звучни запис предавања Предавање у храму Спаљивања моштију Светога Саве у Оџацима одржао је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас

У емисији Пирг о празнику Успеније Пресвете Богородице говорио нам је јереј Огњен Станковић, парох доњоврежински. У емисији смо чули и изјаву јереја Жарка Димића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Пироту који је верни народ позвао на прославу храмовне и градске славе у Пироту. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

У календару литургијске године Православне Цркве ближи нам се спомен Успења Пресвете Богородице, који се по новом календару празнује 28. августа. Најприје ваља рећи да сам назив, тј. ријеч успење не означава успињање, тј. пењање, већ се у нашој савременој употреби приликом назива овога празника задржао стари словенски облик успение који означава уснуће, тј. жели се рећи да је тога дана успомена на догађај када је Мајка Божија заспала/успала у Господу. Другим ријечима, дан Успења сјећање је на смрт Марије, мајке нашег Спаситеља, а смрт се библијским језиком често назива сном (Мт.9,24; Дап 7,60; 1.Кор15,10…) те би се он на савременом српском језику звао Уснуће Пресвете Богородице. Ваља примијетити приликом осврта на иконично изображавање сцене Успења да једна од специфичности иконе овога празника јесте и то да се ова смрт ликовно приказује, за разлику рецимо од сцене Христове смрти (или литерарног описа побједоносног мучеништва Стефановог у Дјелима светих апостола, над којим људи побожни учинише велики плач (Дап 8,2), као по свему радостан догађај. Ово само по себи казује нешто о доживљају који је, у вези са смрћу Богомајке, Црква искусила, као и уопште доживљај личности њене у црквеној побожности и њеној теологији, без које (теологије) овога првог и нема, јер Откровење Божије, да бисмо га у мјери потребној за обраћење срца разумјели, захтијева тумачење. Taкав приступ собом је показао сам Господ а потом и Његови апостоли, Оци Цркве као и сви остали који су проповиједали и проповиједају и данас тумачећи Ријеч Божију, знајући притом да вјера бива од проповиједи, а проповијед од Ријечи Божије (Рим.10,17). Штавише, формулисање циклуса празника Мајке Божије од стране црквеног предања доказ је важности богословске интерпретације, без које њени празници и не би могли да се нађу у кругу богослужбене године Цркве. Сљедствено томе, то је и снажан аргумент против оних тзв. „побожних“ који неразумно потцјењују теологију супротстављајући је предањској побожности као да то нису узајамно прожимајуће стварности у једној те истој благодатној атмосфери објаве новога живота у Христу. Такви, паролама мање више познатим и сличним, попут рецимо оне „пустите теологију, то је академско наклапање, пригрлите побожност и молитву, богослужење и пост“, заправо свједоче о забрињавајуће суженом хоризонту схватања код дијела вјерника са којима имамо прилику да се сусретнемо у цркви или парохији, који за рачун једног хришћанског типа религиозности занемарују фундаметалну заповијест да љубимо Бога и свим умом својим (Мт.22,39;Мк.12,30;Лк.10,22). Ово љубљење Бога умом својим јесте неизоставни садржај хришћанског искуства живота за чије исправно разумијевање личност Богородице Дјеве виђена из перспективе саборног ума Цркве има немјерљив значај. Оно што Богородичине празнике, па тако и Успење, чини неодољиво инспиративним и привлачним за размишљање почива на чињеници да изворе за успостављање циклуса њених празника не налазимо децидирано описане у текстовима Новог Завјета. Описи неких догађаја њеног живота које Црква прославља : имена родитеља, зачеће св. Ане, Рођење, Ваведење, па на концу и само Успење, нису дио корпуса новозавјетног текста. Имајући у виду да она јесте библијска новозавјетна личност чија се улога нарочито истиче у описима рођења и страдања њеног Сина (за разлику од других мјеста гдје се помиње релативно ријетко у поређењу са рецимо Петром и ученицима), као и то да се празници везани за друге библијске личности могу непосредно пронаћи у тексту Писма ( нпр.рођење Јованово, Усековање, часне вериге Петрове, итд.) додатно изазовно бива питање мјеста, улоге и разумијевања ових њених празника. Јасно је да је за њихово позиционирање била потребна богословска интерпретација која је уобличила искуство и формирала теотокологију, ријеч Цркве о Богомајци и њен литургијски израз – празнике. Оно о чему то промишљање заједно са својим резултатима казује велико је и тиче се буквално свих нас хришћанки и хришћана јер говори о могућности сједињења са Христом, о охристовљењу или, ријечима једне од формулација св. Павла – о облачењу у Христа (Гал.3,27). Свједочи, дакле, о могућности да будемо једно са Христом по његовој милости и вољи, у тајни Цркве. (Јн 17, 11, 21 -22). Имајући све напријед речено у виду, није необично што су Оци Цркве формирали учење о Богородици и њене свете празнике инвентивно, као рефлексију на Христов живот. Житијни опис Успења тако неодољиво подсјећа на јеванђељске описе васкрсења, посебно у тачкама које се тичу њеног празног гроба и одсуства апостола Томе, који је, као што је познато, посвједочио на нарочит начин васкрсење Господње. Овдје се ради о истој животодавној матрици која Богородицу, а тиме и Цркву Њенога Сина, чини аутентичним свједоцима васкрсења и новог живота. Као што је њен син сагледаван очима апостолске вјере као Нови или посљедњи Адам ( 1. Кор. 45-49) тако је његова мајка очима вјере раних отаца Цркве (Иринеј Лионски, Јустин мученик…) доживљавана као Нова Ева. Овоме се може додати и интерпретација неких савремених православних теолога (Џон Бер) који сцену из јеванђеља која описује Исусово предавање мајке на старање ученику кога љубљаше (Јн. 19, 26-27) види као израз богословске генијалности писца четвртог јеванђеља у којој под крстом није напросто (иначе именом непоменути) апостол Јован, већ Црква као љубљени ученик. Црква дакле која постаје Он – Христос – тајном сједињења његовог које Дух Божији педесетнички дарује и чија мајка тајанствено бива мајком свих обучених у њеног Сина. (Слично тумачење може се узети у обзир у вези са описом пута у Емаус у Лк. 24, 13-35, гдје непомињање имена Клеопиног сапутника представља и позив свакоме од нас да се придружи Исусу на путу на коме Он отвара Писма водећи ученике преко тумачења Писма до евхаристијског познања Њега као Месије народа Божијег). Химнографија Цркве са нарочитом пажњом и љубављу такође снажно подупире доживљај Пресвете Богородице као Нове Еве и Мајке вјерних. Ваља примијетити да је у, на почетку овога текста поменутој, икони празника Успења Спаситељ представљен у Слави Својој тј. једнако као на изображењима Преображења и избављења прародитеља из Ада (тј.васкрсења), дакле као Бог који прослављен оживљује своју мајку и своју Цркву благодаћу вјечнога живота. Овакав покушај богословског поимања Пресвете Богородице, дакле ње као живе свједокиње охристовљења, доступнога и нама као љубљеним ученицима Христовим, може у нашим данима да послужи и као мост у међусобном екуменском дијалогу Хришћана. ( Ово покушај написано је са свијешћу да, по ријечима Благовјештенског Акатиста: свака песма која се труди да се распростре на мноштво милосрђа Твог (Христе), доживљује пораз, што нико не смије да изгуби из вида, а што, опет, никако не негира заповијест о љубљењу Бога свим умом својим, већ нас опомиње да избјегавамо фанатизам и његову пратиљу – искључивост). Да бих јасније илустровао шта желим да кажем у вези са екуменским потенцијалом који произилази из онога за шта вјерујем да је исправно поимање мјеста Пресвете у Цркви послужићу се примјером из личног искуства. Наиме, у интернет кореспонденцији од прије неких десетак година са познаником, хришћанином, који припада протестантској пентикосталној традицији сазнао сам за његово искуство сусрета са теолозима римокатолицима у Сплиту, у Хрватској, коме су они, католици, били домаћини. Након прве сесије услиједио је ручак на почетку кога су католички теолози почели да пјевају Марији Богородици. Он је, да поновим његов израз остао констерниран јер никако није могао (слично већини хришћана из крила Реформације) да прихвати да неко може, уз све дужно поштовање према Марији, да јој се обраћа за молитвено посредовање јер Писмо каже да је један Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1.Тим2,5). Држим, ипак, поштујући традицију из које овај брат долази, као и његову освједочену посвећеност Христу, у коју сам имао прилику да се лично увјерим, да је овакав став недостатан управо стога што нема у довољној мјери у виду тајну охристовљења, Тајну Велику (Еф.5,32) у којој Христос, по ријечима Православне литургијске традиције бива Онај који приноси и Који се приноси. Другим ријечима, предањско молитвено обраћање Богородици и Светима потврђује прије неголи негира Христа Исуса као јединог посредника на начин да је он један и многи у благодатном опиту Цркве, те је стога антагонизам по овом питању можда могуће превазићи или барем ублажити указивањем на ове аспекте нашег црквеног искуства. Сигуран сам да би се Мајка Божија томе радовала! Успење Пресвете Богородице, као и свеукупна перцепција њене личности у Цркви даје нам узбудљиву и радосну могућност да Свето Писмо истински доживимо као Књигу Живота, те да се Христов живот јави у смртноме тијелу нашем (2.Кор.4.11). Живот Христов, а Успење нас томе учи, бива, по ријечима Еп. Атанасија непоновљиво поновљен у сваком хришћанину, који је рођен, као и Исус, од Духа Светога и дјевичанске мајке – Цркве. Зато је и Његова дјевичанска Мајка истинска слика његове Цркве. Библијски текст, тако, на јединствен начин бива проширен у библијски догађај и богословски уобличен у истину празника Успења Пресвете Богородице. У том догађају људи треба да препознају своју наду као наду у апсолутну будућност Новога Божијег Свијета, незалазнога Дана којег је Она, Пресвета Богомајка, Тајанствена Зора. (Овај текст је скромни прилог великом слављу Светоуспењског требињског манастира Тврдош, у знак поштовања према Светињи у којој сам и сам угледао Зору Тајанственога Дана) Презвитер Дражен Тупањанин Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Гост овонедељне емисије "Храм" на радију Београд 2, био је свештеник Храма Светог Саве у Београду Далибор Стојадиновић који је говорио о празнику Преображења Господњег, али и о путевима и начинима сопственог преображаја и оцеловљења наше личности и живота. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис беседе Извор: РТС