Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'праву'.
Found 11 results
-
У дефиницију среће, модерна особа ће, по правилу, укључити неко материјално богатство, здравље своје и својих најмилијих, као и неколико чисто личних преференција везаних за хобије, итд. Међутим, из неког разлога, заиста срећне људе око нас није тако лако пронаћи. Можда само траже срећу на погрешном месту? Где тражити праву срећу говори нам св. Нектарије Егински, чији спомендан Црква прославља 22. новембра. За почетак, хајде да причамо о неуспеху саме идеје о чисто земаљској срећи. Хајде да се задржимо на тако важној компоненти као што је просперитет. Где је кочница која треба да заустави човека у његовој тежњи за сталним богаћењем и ко може да је одреди? Исто се може рећи и за здравље и друге овоземаљске ствари. Чим стигнете до једног, одмах је потребна снага да сустигнете друго, а да притом задржимо и оно прво. То не значи да не морате да радите да бисте издржавали породицу или да не бринете о квалитету хране и да трујете свој организам брзом храном и алкохолом. Важни су само прави приоритети и поуздана основа у потрази за срећом. Св. Нектарије Егински пише: „Колико се варају они људи који срећу траже изван себе - у страним земљама и на путовањима, у богатству и слави, у великом имању и уживањима, у задовољствима и изобиљу, и у празним стварима које се завршавају горчином! Градити кулу среће изван нашег срца је као да градимо кућу на месту које је подложно сталним земљотресима. Врло брзо ће се таква зграда срушити.” Из овога се може извући један закључак – срећу морамо тражити у себи. Св. Нектарије саветује да будете изузетно пажљиви према свом срцу, јер онај ко је усмерен само споља, изложен је злу. Ако се удубите у оне компоненте среће које већина људи сматра неопходним, лако је видети да су оне само параван иза којег свака лутајућа људска душа, свесно или интуитивно, тражи радост, мир и љубав. Истовремено, желео бих да верујем да добро разумемо да су радост, мир и љубав достижни и без богатства, и без славе, па и без здравља. Осим тога, све наведено често само омета постизање среће, одузима пажњу и енергију од човека. „Премилостиви Бог жели свима нама срећу и у овом и у будућем животу“, наглашава св. Нектарије – и ово је веома важно појашњење, посебно за оне који мисле да су појам среће и ношења животног крста неспојиви. Сви смо добро свесни блаженства које је Христос изразио у својој беседи на гори (Мт. 5:3-12; Лука 6:20-23). Често користимо изразе „блажени“ и “блаженства” али мало ко размишља о значењу ових речи. „Благословен“ на грчком звучи као „макариос“ (μακαριος) и буквално се преводи као „срећан“. У том смислу Господ користи овај израз када говори о блаженствима. Испада да су сиромашни духом, уплакани, кротки, гладни и жедни истине, милосрдни, чисти срцем, миротворци који су због истине прогнани уједно и они које Спаситељ назива срећним. Али заиста, истински срећни биће они које ће Бог утешити и које ће наградити. То значи да је ношење животног крста неопходан и важан услов за праву људску срећу. О Цркви, као жаришту људске среће, св. Нектарије пише: „Црква ће подићи терет нашег бремена, подариће нам смелост према Богу, испуниће наша срца срећом и блаженством“. Срећа се постиже ношењем крста, али без Цркве, она ће остати само облик, спољашње дејство, јер се управо у Цркви, као Царству Небеском на земљи, већ датом у нашем садашњем духовном искуству, испуњавају, поимају сви трудови, туге и напори. Св. Нектарије пише да је Господ створио Цркву „да нас очисти од греха, да нас освети, помири са Њим и да нам небески благослов“. Дакле, права срећа није негде далеко, не морате да идете на далек пут да бисте је пронашли, јер је веома близу - у сваком од нас. Пролазећи свој животни пут, достојно носећи свој крст, предајући своје срце Христу, заиста постајемо срећни, јер у нашим срцима почињу да ничу почеци царства небеског. Бог жели да будемо срећни, али не за кратко време, не у условима нестабилних и крајње горких овоземаљских радости, већ у блаженој вечности, неподложној пропадању, разочарењу и уништењу. То су речи и мисли св.Нектарија са Егине. https://pravlife.org/sr/content/sv-nektarije-eginski-gde-pronatshi-pravu-sretshu -
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, објавио је на свом званичном Инстаграм налогу радосну вест да је након првог тома, објављен и други том знаменитог дела под називом "Добротољубље" (φιλοκαλειν) на словеначком језику. У наставку доносимо речи Патријарха српског г. Порфирија: "Желео бих са вама да поделим једну радосну вест. Након издања првог тома Добротољубља (Филокалија) на словеначком језику у 2020. години, недавно је светлост дана угледао и други том, трудом и залагањем искусног преводилачког тима, на челу са г. Гораздом Коцијанчичем. Издање је свесрдно помогла и подржала Митрополија загребачко-љубљанска још док сам био Митрополит. Промишљајући како на најбољи начин приближити словеначкој читалачкој публици аутентично духовно искуство и предање Православне Цркве, без двоумљења смо констатовали да је то Филокалија - антологија хришћанских аскетских класика, која ризничи пробране духовне поуке и сведочанства великих светих Отаца, аскета и мистика, репрезентативних горостаса опитног Jеванђеља, који су током хиљадугодишњег периода, од 4. до 15. столећа, заблистали лучом светлости, која није од овога света. Међу њима вреди, макар, поменути светог Антонија Великог, светог Макарија Великог, светог Исака Сирина и многе друге велике оце, подвижнике и Христове атлете, који су својим животом били "ходајућа Jеванђеља". Зборник су крајем 18. века саставили свети Никодим Светогорац и Макарије Коринтски, по узору на пређашње антологије духовних поука. Зборник је тих година и први пут објављен на грчком језику у Венецији 1782. године. Недуго затим, Свети Пајсије Величковски преводи ово издање на словенски језик, да би, век касније, Свети Теофан Затворник га превео са словенског на руски језик. На српском језику Добротољубље се појавило почетком 90-их година у издању манастира Хиландара. Овај зборник је прави дар и благослов за читалачку публику у Словенији и шире, и топла је препорука свима који владају словеначким језиком, не само хришћанима, већ и свима који су жедни духовне свежине, живе и проживљене аутентичне хришћанске речи и искуства. Добротољубље представља праву башту миомирисних духовних кринова и плодова светоотачког опита тајне истинског живота. тј. духовне философије оних који љубе добро и врлину, и препознају у свему јединог Благог и Доброг." Патријарх српски Порфирије -
У Цркви Светог Николе у которском Старом граду данас на Недјељу праотаца служена је Света литургија, а након ње и помен поводом пет година од упокојења Боривоја Цика Хомена, успјешног привредника, донатора и хуманитарца. “Данас је Недјеља праотаца. Двије недјеље прије Божића када прослављамо долазак самога Спаситеља, рођење Бога, дуго очекиваног и најављиваног кроз Стари завјет, прослављамо оне наше старозавјетне оце, који су кроз своју искрену и чисту вјеру, праву вјеру у Бога, у тога обећанога месију, на неки начин припремили пут за Његов долазак. Сјећамо се оних наших отаца који су у Старом завјету, у мору погрешних учења и религија, одржали ону праву вјеру у једнога Бога. Тиме Црква наглашава ту везу између Старога и Новога завјета. У овој Недјељи Праотаца, у богослужењима се сјећамо родоначелника народа Божјег, изабраног народа Израиља, још од Адама, преко Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Јова праведнога, Давида, Соломона, па све до Јосифа, заручника Маријинога. Такође се сјећамо и оних пророка који су пророковали и предсказали долазак Господњи, све од Самуила до Светог Јована Крститеља, пророка и претече. У тропару овога празника, који смо отпјевали, говори се о томе како је Господ оправдао праоце због њихове вјере и да је Христос управо кроз њих заручио себи Цркву, како тамо стоји, а која ће бити састављена од многих народа. Такође, у тропару се говори да их прослављамо јер се из њиховог сјемена родила Пресвета Богородица, као најблагословенији плод, а из којег ће се опет, бесјемено родити сам Спаситељ”, казао је парох которски, протојереј Немања Кривокапић. На данашњи дан прослављају се и Материце, празник који је Црква посветила свим мајкама. “Овај празник опет има везе са долазећим Божићем, који је прије свега празник љубави и гвоори о неизмјерној Божјој љубави према човјеку. О Богу који је сишао са неба и постао човјек. Црква нас подсјећа да је љубав основ нашега живота овдје на земљи, да је Христос рекао по томе ће вас познати да сте моји ученици, ако љубите један другога. Кад говоримо о љубави почињемо од љубави у оквиру саме породице. Породице као мале Цркве. Као најмање честице сваког друштва, заједнице, па и Цркве. Зато нас Црква кроз ове дивне породичне празнике, Дјетињце које смо прославили прошле недјеље, Материце данас и Оце следеће недјеље, подсјећа на ту љубав у породици. Данас прослављамо мајке јер су оне стуб породице због терета васпитања дјеце, што је основ здраве породице, али уопште и здравога друштва“, казао је о. Немања, честитајући празник свим мајкама, као и оним које ће се као мајке тек остварити. Подсјетио је и на јеванђељску причу о вечери коју је приготовио домаћин, а кроз коју Црква подсјећа ко ће задобити Царство Божије. „Домаћин који све позива на вечеру је Бог. Вечера је Царство Божије у које смо сви призвани. Прво су били позвани Јевреји, као изабрани народ, његови првосвештеници, свештеници, фарисеји, књижевници… Они су први требали да повјерују, јер су највише читали о томе, али су почели изговори о немогућности присуствовања. Господар затим позива све друге. Ти други су сви остали народи – многобошци, незнабошци… Тада тај изабрани народ – Израиљ, постају они који су повјеровали. Они који су прихватили Бога, а Он њих“, рекао је о. Немања. Подсјетивши да се прича не односи само на вријеме и савременике Христове, истиче њену актуелност и данас када смо, као и увијек, призвани у Царство Божије, али подсјећа и на поменуте изговоре „У Царство Божије гдје нас Бог и данас позива, али су ту и изговори због чега баш не можемо сада да се прихватимо тога. Зато нас Црква кроз ово Јеванђеље подсјећа да смо сви позвани, да нас Бог очекује, али да је потребна и наша слободна воља. Бог нас неће не силу у своје Царство, него када то ми заиста пожелимо и када се потрудимо. Јеванђеље нас подсјећа и на то да ли се зарад Царства Божијег ваља потрудити кроз остављање овоземаљских сласти. Зарад већег цасрства којем сви тежимо, заслуженог од праотаца које данас прослављамо. Њима нека је слава вавијек амин“, поручио је протојереј Немања Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У недјељу, 9. фебруара, вјерни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија, које су се, током дана, сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови. Једна свенародна литија кренула је из Азана, Полице и Будимља и спојила се са литијом вјерника, који су пристизали из Рожаја и Дапсића. Овај молитвени ход срео се, потом, са литијом која је кренула из Заостра и Биоче. Величанствено сабрање вјерника који, на миран и достојанствен начин, исказују своје неслагање са противуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјере, чекали су око 16 часова и Беранци, формирајући тако свенародну литију, каква се не памти у овом крају. Крсни ход у одбрану свете вјере православне и светиња, предводио је Преосвећени Епископ Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а народ је, пјевајући духовне пјесме и молитве, са иконама и црквеним барјацима, и ове вечери, показао какво је његово мишљење о тзв. Закону и слободи вјере, насилно изгласаним у Скупштини Црне Горе. Након Молебана Пресветој Богородици, окупљеном народу, најприје, се обратио свештеник Слободан Радојевић, парох рожајски, који је, током дана, са вјерницима своје парохије, пјешке стигао у манастир Ђурђеве Ступове. „Захваљујући доласку нашег Митрополита Амфилохија у Црну Гору `90-их година и нашег владике Јоаникија, овдје, у Беране, Црна Гора је васкрсла. Подигнуто је преко 500 цркава, манастира, парохијских домова, црквених објеката и народ то види. Међутим, комунисти су под изговором братства и јединства убијали свештенике, а садашња власт, опет, под изговором да жели братску слогу у Црној Гори, истјерује Бога из Црне Горе и проглашава Га персоном нон грата. То нећемо дозволити никада. Народ је, коначно, кренуо Христовим путем, а то је пут страдања, али и пут васкрсења. Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је о. Слободан. Додао је да они, свих ових дана, позивају власт да повуче Закон, а не, како се покушава спочитати, да руше власт, да руше Црну Гору. „Ми смо на овим просторима сви један народ, а само од Другог свјетског рата, па до данас, тровани смо да се дијелимо, па смо се дијелили на партије, на Црногорце, Србе, Бошњаке, не схватајући да смо прије 800 година од како постоји СПЦ и славимо Светог Саву, сви на овим просторима један народ“, поручи је он. Обраћање оца Слободана Радојевића, пароха рожајског, сабрани народ је поздрављао срдачним аплаузом, кличући једном душом: Не дамо светиње! Владика будимљанско-никшићки је казао да је цио православни свијет одушевљен жртвом, вјером, честитошћу, коју наш народ показује широм Црне Горе. „Треба такви да будемо и у будуће и да са љубављу у срцу, са вјером у срцу, са отвореним срцем љубимо једни друге и чувамо јединство народа. Ово су велике народне скупштине, и у Беранама, и у Подгорици, и у Никшићу и у свим градовима Црне Горе. Оне имају највећи легитимитет пред Богом и пред људима. Свако наше окупљање око наших светиња, свако ко учествује у великим црквено-народним скупштинама, свједочи да је неприхватљив, а тиме и ништаван Закон који је донесен у Скупштини Црне Горе и да га овај народ никада прихватити неће!“, поручио је Епископ Јоаникије, чију архипастирску ријеч је народ поздравио са одобравањем. Он је додао да би свака „нормална“ власт, када види оволико противљење народа и расположење већинске вјере, она би морала, ако има одговорности, да повуче било који закон, а камо ли кад је у питању антицивилизаторски, дискриминаторски, наказа од закона. „Захваљујем вам, још једном, браћо и сестре, на овој вашој одлучности. Сваки ваш долазак брише значај овог закона. Пред Богом и пред људима свједочимо да не можемо да се помиримо са неправдом и, на такав начин, скрећемо пажњу власти, Европи, свијету да се овај закон повуче и да се више никад таква наказа од закона не донесе у Скупштини Црне Горе. Ми се боримо за правни поредак у Црној Гори, боримо се да наша држава буде што боља, утемељена на праву и правди, на истини Божјој, на правој, истинитој вјери, свима онима којима је до вјере стало. У Црној Гори се, ако је игдје, за вјеру живјело, за вјеру гинуло и крв се проливала. И ви то свједочите овом вашом одлучношћу и љубављу према Светињама“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. Део излагања Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције - Матице Српске у Новом Саду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Након данашњег објављивања мишљења Венецијанске комисије о Владином предлогу Закона о слободи вјероисповијести, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је Радио-Светигори да се показало да су нетачна увјеравања представника црногорске власти и њој наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. „У вези одредбе о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и вјерских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно,могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада. Ништа ново у односу на оно што већ данас па и деценијама сваки субјект, па и држава као субјект права има, а то је доступност судским органима. Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтјев, и ја могу данас да поднесем захтјев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтјеву“, рекао је он. Подсјетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63. овог спорног Владиног предлога закона. „Та интенција није добила пролаз. То је могуће, само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негдје није завршен државни премјер. А тамо гдје су окончани поступци, гдје је све завршено, гдје већ деценијама и годинама постоје правоснажна рјешења, тамо искључиво путем судске одлуке… И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, вјерујте ми, одговорно тврдим – немогуће“, казао је отац Велибор Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да све и када би се десило да негдје у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује „ко ће у какву цркву да иде“. „Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни“, нагласио је он. Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. „Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником“, категоричан је отац Велибор Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савјету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. „Даћемо и јавно саопштење, једну правну анализу о томе. И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога рјешења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља“, поручио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополија црногорско-приморска (МЦП) је била у праву када је рекла да Венецијанска комисија неће дати сагласност на једнострано прекњижавање црквене имовине, изјавио је вечерас протојереј-ставрофор Велибор Џомић коментаришући раније данас објављено мишљење Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је и координатор Правног савета МЦП, истиче да се показало да су нетачна уверавања представника црногорске власти и њој, како каже, наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. "У вези са одредбом о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и верских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно, могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада", рекао је Џомић у изјави за Светигора прес. Приметио је да ништа ново у односу на оно што већ данас, па и деценијама, сваки субјект има, па и држава као као правни субјект, а то је доступност судским органима. "Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтев, и ја могу данас да поднесем захтев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтеву", рекао је Џомић. Подсетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63 овог спорног владиног предлога закона. "Та интенција није добила пролаз. То је могуће само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негде није завршен државни пример. А тамо где су окончани поступци, где је све завршено, где већ деценијама и годинама постоје правоснажна решења, тамо искључиво путем судске одлуке. И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, верујте ми, одговорно тврдим - немогуће", рекао је отац Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да и када би се десило да негде у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује "ко ће у какву цркву да иде". "Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни", нагласио је он. Штитити културно наслеђе Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. "Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником", категоричан је Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. Најавио је да ће након тога МЦП дати саопштење са правном анализом о томе. "И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога решења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља", поручио Џомић. https://svetigora.com/prota-velibor-dzomic-o-misljenju-vk-o-predlogu-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-bili-smo-u-pravu-nema-preknjizavanja-crkvene-imovine/ http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3568109/dzomic-bili-smo-u-pravu-komisija-osporila-preknjizavanje-crkvene-imovine.html -
Одговор СПЦ Подгорици на спорни закон: Имамо 800 година старе доказе да смо у праву
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Предлог закона о слободи вјероисповјести, поводом ког је у Црној Гори боравила делегација Венецијанске комисије, уколико буде усвојен, може имати катастрофалне последице, оцјењује за Спутњик члан правног тима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке др Владимир Лепосавић. Представници власти су у разговорима са експертима Венецијанске комисије прошле недеље истакли да је предлог закона усаглашен са највишим правним стандардима, док из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тврде управо супротно. Министри спољних и унутрашњих послова Црне Горе Срђан Дармановић и Мелвудин Нухоџић, као и предсједник Парламента Иван Брајовић експерте из делегације Венецијанске комисије (ВК) су увјеравали да нови предлог закона „гарантује сваком грађанину Црне Горе слободу вјероисповјести“ и „заштиту културног блага Црне Горе“, док у СПЦ немају дилему да власт овим законом жели да препише све храмове на државу, да се ради о покушају отимачине црквене имовине мимо свих законских норми, а због чега су делегацији Комисије предате и бројне примједбе на спорни предлог закона. Из Венецијанске комисије су поручили да су „свјесни важности доношења закона који регулише тако комплексну материју“, због чега су у врло кратком року допутовали у Црну Гору да још једном сагледају сва мишљења, те да би Комисија могла дати своје мишљење крајем јуна. Нема сумње да ће мишљење Венецијанске комисије по овом питању бити од изванредног значаја за даља укупна друштвено-политичка збивања у Црној Гори. Др Владимир Лепосавић за Спутњик каже да предлог закона који је прије неколико дана усвојила Влада Црна Горе, а којим држава намјерава да одузме стотине цркава и другу имовину СПЦ, „треба да се нађе у рубрикама Вјеровали или не“, али и упозорава да „усвајање оваквог закона и покушај да се он примјени може лако довести до катастрофалних последица, за које ће Влада Црне Горе сносити искључиву одговорност“. Он додаје да би овим законом најгрубље били погажени не само Устав и важећи закони Црне Горе, већ и најважнији међународни уговори, почев од Универзалне декларације и Европске конвенције о људским правима, па све до Правила Венецијанске комисије и ОЕБС-а о статусу и правима вјерских заједница, а која су, како каже, више пута потврђена и пресудама Европског суда за људска права. Према мишљењу др Лепосавића, двије су кључне интенције аутора оваквог законског решења, а то су да се Православна црква натјера да се поново региструје у Црној Гори, те покушај одузимања имовине СПЦ под фирмом „увођења правног реда“. „Намјерно се контрадикторним и некомплетним одредбама жели прекинути правни континуитет постојећих цркава и вјерских заједница, да би се само Православна црква натјерала да поново захтијева регистрацију, односно евиденцију, јер је држава потписала посебне споразуме са осталим вјерским заједницама којима им је гарантовала правни статус и остала права. Други највећи недостатак овог предлога закона јесте што се једним чланом покушава вансудским путем одузети имовина од СПЦ под фирмом „увођења правног реда“, како то стоји у немуштом, али званичном образложењу овог законског текста. Није до краја јасно какав је то правни ред који се уводи само према једној Цркви и то заобилажењем постојећих судских и законом гарантованих поступака“, јасан је наш саговорник. На питање да ли СПЦ има неспорне доказе о имовинским правима на својим црквама и манастирима у Црној Гори, др Лепосавић нема дилему да има и то, како наглашава, „800 година старе доказе“. „То су докази какве има мало који правни субјект данас на свијету. Међутим, ово питање наопако поставља ствари, јер обавезу доказивања има онај који износи тврдњу и нешто захтијева, а то је у овом случају држава. То доказивање се може вршити само пред надлежним судовима, али пошто је држава до сада изгубила сваки спор који је повела да би од Цркве одузела нешто од имовине, сада покушава то да учини законом којим овлашћује управне органе да самостално пописују имовину и мијењају власнике и то у неком мрачном административном поступку, о којем се ништа не зна осим циља до којег треба да доведе“, сматра Лепосавић. Што се пак конкретних доказа о власништву тиче, саговорник Спутњика прецизира да су епархије СПЦ у Црној Гори, као и њени манастири и друге организационе јединице, у складу са европским нормама и праксом у другим државама, пуноправни власници своје имовине и као такви су уписани у све земљишне књиге и јавне евиденције. „Међутим, у причу о доказима спадају и бројне друге правне чињенице, као што је, на примјер, то да су храмови СПЦ у Црној Гори под заштитом Унеска, да је ова Црква тестаментарни прималац реликвија попут руке Светог Јована Крститеља, да јој је неприкосновеност власништва над храмовима и земљиштем била призната и прије 1918. године, законицима Књажевине Црне Горе, као и то да су њени пароси и свештеници вршили послове државе кад год она није могла то да чини или је није било, па су тако стотинама година, поред осталог, овјеравали уговоре о поклону и продаји, изјаве воље, тестаменте, чиме су народу обезбјеђивали правну сигурност кад никакве друге сигурности није било. То су чињенице од врхунског културног, али и правног значаја“, напомиње Лепосавић. Када је у питању мишљење Венецијанске комисије о новом предлогу закона о слободи вјероисповјести, др Лепосавић подсјећа да је Венецијанска комисија још 2015. године негативно оцијенила овај законски текст, а „поготово одредбу о превођењу црквене имовине у власништво државе, називајући то недозвољеном конфискацијом“, те да су и грађани тада такође спријечили да се о таквом предлогу уопште одрже јавне расправе, па је Влада Црне Горе повукла свој законски текст. „Пошто је Влада сада предложила исти такав, чак и ригиднији закон, од Венецијанске комисије очекујем да остане при свом ставу и не мијења једном изречено мишљење, јер се у протеклих неколико година, бар кад је ријеч о већинској Цркви у Црној Гори, ништа није промијенило. Тиме ће Венецијанска комисија потврдити поштовање универзалних норми и европских правних стандарда и допринијети очувању иоле цивилизованог и мирног живота грађана Црне Горе“, каже Лепосавић. У случају пак другачије одлуке наш саговорник закључује „да би најмање било важно што би тиме ово међународно тијело изгубило свако повјерење и углед“, те да су управо „због тога представници СПЦ у Црној Гори још једном члановима Венецијанске комисије доставили све приговоре и објашњења, као и јавне исправе и друге правно релевантне доказе“. Извор: Спутник -
Митрополит Амфилохије: Трпљење рађа праву и истинску љубав према Богу и ближњима!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, данас је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици почело великопосно братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо у ове дане Светога и великога поста посебно призвани да се постом, молитвом и исповјешћу припремамо за Свето причешће – велику и Свету тајну сусрета са Господом. Он је посебено говорио о значају Свете тајне исповјести, истичући да је важно да се током читаве године исповједамо за своје гријехе, вољне и невољне, знане и незнане, а у исто вријеме исповједајући се и тражећи опроштај од Бога и опраштајући једни другима, приђемо Господу да се са Њим сретнемо. „Ако не опростимо ближњима својим, без обзира ко је крив, а сви смо криви, ако не опростимо брату своме, сестру својој, неће ни Бог нама опростити.“ Митрополит је нагласио и значај читања молитве Светог Јефрема Сирина за вријеме Великог поста у којој је, како је истакао, садржај свеукупног Четрдесетодневног поста, начина нашега живљења и вјере : Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гријехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вијекове вјекова. Амин. „Лењост је најопакији отров за свако људско биће, а Бог нас није призвао на љењост, него на дјелање дјела Божијих, на вршење заповјести. Душа и тијело човјеково су призвани на непрекидно дјелање и творење врлина“, казао је владика. Додао је да је велика опасност, посебно за савременог човјека, мрзовоља, тугомора -униније, и да се зато молимо Богу да нас ослободи од тог зла. „Данас је болест човјечанства тугомора, опака болест која убија људе и плод тога су бројна самоубиства. Људи бјежећи од невоља са којима се сусрећу у животу, болести и страдања, врше самоубиство заборављајући да тиме умјесто пролазног, земаљског пакла, бирају вјечни пакао, вјечну патњу и несрећу“, казао је владика и појаснио да је самоубиство неопростиви гријех који не само да не ослобађа, него умножава страдања и то на вјечном плану. Подсјетио је Митрополит да је зато Црква одувијек свједочила да је самоубиство велики гријех пред Богом – гријех безбожништва, јер онај који изврши самоубиство значи да не вјерује да ће му Бог помоћи и да ће га обдарити, прије свега, вјечним и непролазним, бесмртним животом, због кога се и рађамо овдје на земљи. Тумачећи даље молитву Светог Јефрема Сирјанина, Високопресовећени је истакао да сви људи имају наклоност према властољубљу, гордости: „И муж према жени, и жена према мужу, дјеца према родитељима, пријатељ према пријатељима, свештеник према свештенику, епископ према свештенику, епископу…“ Говорећи о празнословљу Митрополит је упозорио да се празне, унутарње ријечи које изговарамо у срцу своме испољавају на наше спољашње празнословље. Након тога Митрополит је говорио о другим дијеловима молитве овог великог подвижника и покајника истичући да целомудреност рађа смиреноумље, а оно трпљење, а трпљење рађа праву истинску љубави према Богу и према ближњима. На крају ове дивне молитве молимо се Господу да нам да, подсјетио је Митрополит, да не осуђујемо брата и сестру своју јер је осуђивање опако и отровно, не судите да вам не буде суђено. „Мала молитва, али свесадржајна, с једне стране у њој су откривене главне врлине на које смо призвани, а с друге стране посвједочено је и зло, огријеховљеност, све оно што одваја човјека од Бога, природе његове и ближњих“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и још једном нагласио важност исповјести: „Сви се исповједамо пред Господом и призивамо од Бога да нам подари мир, здравље, спасење, целомудреност, смиреноумље, трпљење, љубав и да не осуђујемо брата или сестру своју.“ По завршетку Свете службе Божије, братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата је настављено разговором свештенства са Митрополитом о актуелним питањима црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 2
-
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 8 )
-
Патријарх Иринеј био у праву кад је упоредио црногорску власт са НДХ!
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Политика
ЕКСКЛУЗИВНО! САОПШТЕЊЕ Нове Српске Демократије поводом учешћа официра Војске ЦГ на прослави „Олује“ Нова српска демократија најоштрије осуђује чин велеиздаје официра Машуловића и оних који су га послали на прославу злочина над српским народом. Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић Не могу се наћи ријечи да опишу морално посрнуће режима и свих оних грађана који исти искрено подржавају. Најновији доказ за то је и данашње присуство официра Војске Црне Горе на прослави ,,Олује“, највећег етничког чишћења у Европи, после Другог свјетског рата, у ком је протјерано 250.000 српских цивила са простора Републике Српске Крајине. Читаву манифестацију на којој је присуствовао Иван Машуловић, официр војске Црне Горе, пратила је усташка иконографија и заставе на којима је извезен усташки поздрав ,,За дом спремни“. Толико је далеко отишла црногорска власт, да је одлучила и да наруши вјечни починак страдалих ратника из Црне Горе у хрватском логору Лора у том истом рату. Стравична мучења, вађење очију и кидање ушију и језика који су претходили убиству војника из никшићко-шавничке групе у том логору, данас су добила амин од режима у Црној Гори који је официра војске Црне Горе, Ивана Машуловића, послао да стане уз раме са Готовином и Маркачом и прослави са њима протјеривање Срба и ,,Дан побједе и домовинске захвалности“. Отишао је Иван Машуловић да се захвали данас онима који су кидали уши и вадили очи нашим војницима које је ова иста држава послала у рат против оних којима је данас пољубио скуте. Нисмо чекали дуго да Душко Марковић покаже да је српски Патријарх био у праву када је Црну Гору у којој је он премијер упоредио са НДХ. Када год помислимо да режим не може више понизити Црну Гору и ниже пасти у својој политици, они успију да докажу супротно. Сада је јасно да стихови Секуле Дрљевића нису у химну Црне Горе уметнути случајно, но као путоказ у ком смјеру треба да иде држава Црна Гора. Уколико је ова власт чином слања свог официра Ивана Машуловића, да се нађе уз раме са Готовином и другим зликовцима, славећи српско страдање, жељела да пошаље неку врсту поруке Србима у Црној Гори, морамо да кажемо да нисмо нимало забринути. Напротив, сада знамо са ким имамо посла. Наша једина порука је да Црна Гора неће завршити тамо гдје је желио да је види Секула Дрљевић и гдје желе да је виде садашњи властодршци. Црна Гора Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског однијеће побједу над онима чија ће брука вјечно да живи. Марко Ковачевић, портпарол НСД http://hronograf.net/2018/08/05/saopstenje-nove-srpske-demokratije-povodom-ucesca-oficira-vojske-cg-na-proslavi-oluje/ -
14 субота окт 2017 Posted by Стање ствари Детекција гравитационих таласа је обезбедила нову еру у астрономији. После неколико стотина година ослањања једино на електромагнетно зрачење, научници сад могу да, користећи гравитационе таласе, директно посматрају црне рупе. Детекција гравитационих таласа је и још једна потврда теорије релативитета (Њујорк тајмс, 25. 9. 2017) Године 1921. Алберт Ајнштајн је одржао низ предавања на Принстону, која су обележила његов последњи покушај да дâ опсежан преглед специјалне и опште теорије релативитета. Он је представио ове теорије 1905. и 1915, и до 1921. оне су на много начина побољшане захваљујући темељном изучавању његовог изворног рада, који су извели он и други физичари. У књизи THE FORMATIVE YEARS OF RELATIVITY: The History and Meaning of Einstein’s Princeton Lectures [Године стварања релативитета: Историја и значење Ајнштајнових предавања на Принстону] физичар Ханох Гутфројнд (Hanoch Gutfreund) и историчар Јирген Рен (Jürgen Renn) прогласили су ова предавања за „утемељујући текст“ из овог кључног периода у развоју теорије релативитета. Међутим, они су запазили једну очигледну празнину. У Ајнштајновим предавањима нема трага онога што се данас сматра кључном темом у теорији релативитета: гравитационим таласима. Гравитациони таласи су слабе вибрације у простор-времену који настају услед катаклизмичних догађаја у Универзуму, као што је судар две црне рупе. Гравитациони таласи су први пут директно детектовани пре две године, 14. 9. 2015, и тај догађај се прославља као изузетно важан научно достигнуће. То што се Ајнштајн 1921. суздржао да помене гравитационе таласе, упркос томе што је размишљао о њиховом постојању још 1915, говори о томе колико су они незгодан проблем. По теорији релативитета, гравитација није сабласна веза између објеката, већ искривљење простора између њих. Масивно тело, као што је планета, прави удубљење у простор-времену око себе, као када се кугла за куглање стави на трамболину. Привлачење које се јавља између ове планете, и рецимо Месеца, у ствари је последица тога што Месец следи закривљену путању у простор-времену, као што би кликер који се креће по трамболини кружио око удубљења насталог од кугле за куглање. Физичар Џон Арчибал Вилер је то објаснио да „материја условљава савијање простор-времена, а простор-време условљава кретање материје“. Формуле које је Ајнштајн користио да би формулисао ову теорију подсећају на формуле електродинамике. Ако имамо наелектрисање и убрзавамо га, ми ћемо створити неку врсту електромагнетних таласа: радио таласе, микроталасе, видљиву светлост. А ако би узели масивни објекат и убрзали га добили би гравитационе таласе, таласе у простор-времену? Звучи убедљиво. Ово би били специјални таласи: не таласи који се кроз простор-време, налик таласима који се јављају у океану, већ таласи у самом простор-времену – сам свет (и све у њему) би се наизменично истезао и сабијао, док се области веће и мање густине крећу кроз њега, како када продрмамо чинију желеа. Ајнштајн се двоумио око тога да ли су у његовој теорији неопходни гравитациони таласи. Гутфројнд и Рен дају исцрпан историјски приказ његове преписке са разним колегама о овој теми. Ајнштајн је почетком 1916. написао да „не постоје гравитациони таласи аналогни светлосним таласима“. Да би касније те године променио мишљење и објавио први рад о њима. Колега му је 1917. скренуо пажњу на извесне грешке у том раду и ситуација опет постаје неизвесна. Године 1917. Ајнштан објављује побољшан чланак под називом „О гравитационим таласима“, након кога није говорио о овој теми (укључујући и предавања на Принстону), све до 1936. када је почео да се поново премишља. Ни 1955. године, када је преминуо, није у потпуности био уверен у њихово постојање. Како новинар Говерт Шилинг (Govert Schilling) објашњава у RIPPLES IN SPACETIME: Einstein, Gravitational Waves, and the Future of Astronomy [Таласи у простор-времену: Ајнштајн, Гравитациони таласи, и будућност астрономије, Harvard University Press, 2017] један од разлога занемаривања ове теме двадесетих и тридесетих јесте да чак и да ови таласи постоје „били би превише слаби да би се детектовали“. Он бележи да је простор-време „невероватно круто“ и да су потребне невероватне количине енергије да би се у њима произвело и најслабије подрхтавање. Чак и са данашњом напредном технологијом не можемо да детектујемо гравитационе таласе који се емитују током орбитирања звезда. Потребни су нам већи догађаји, као неутронска звезда (остаци супернових) или црне рупе. Који је значај расправе о томе да ли релативност имплицира постојање ових таласа ако се они не могу посматрати? Шелинговој књизи, детаљном приказу трагања за гравитационим таласима, треба придружити сличну књигу научног писца Марсије Бартусијак (Marcia Bartusiak): EINSTEIN’S UNFINISHED SYMPHONY: The Story of a Gamble, Two Black Holes, and a New Age of Astronomy [Ајнштајнова недовршена симфонија, прича о ризику, Две црне рупе, и ново доба астрономије, Yale University Press, 2017]. Док је Шилингов приступ узбудљив и „штреберски“, Бартусијак је више сањалачкi расположена и мирнијег тона. Обе имају вишедимензионалну научну причу о којој говоре – делом теоријска физика, делом астрономија, делом експериментална физика, делом инжењерство. Шилинг бележи како је он очекивао да ће завршити своју књигу пре детектовања гравитационих таласа, али је – као и већина људи – био изненађен њиховим открићем 2015, тако да је на крају већину свог истраживања/писања обавио након самог открића. Књига Марсије Бартусијак је првобитно објављена 2000, након чега је значајно допуњена. У обема књигама озбиљна потрага почиње 1957. – те године, теоријски физичари постају уверени да гравитациони таласи морају бити стваран физички феномен а не неугодност математике теорије релативности. Изненада, изградња детектора за гравитационе таласе више није деловала као губљење времена. До раних 1960-их изграђена је и постављена прва верзија детектора, али без успеха. Године 1978. физичари су индиректно потврдили постојање гравитационих таласа: открили су двојни пулсар (две ротирајуће неутронске звезде које ротирају једна око друге невероватним брзинама) чије се орбите смењују због губитка енергије. Износ тог губитка одговара оној енергији која би се по предвиђањима теорије релативитета ослободила при емитовању гравитационих таласа. Али чак и такву жестоку пометњу у простор-времену није било могуће детектовати на Земљи. До 2001. научници су конструисали и отпочели са радом у Опсерваторији за гравитационе таласе са ласерским интерферометром или ЛИГО, који се састоји од пара изузетно осетљивих детектора, једног у држави Вашингтон и другог у Луизијани. Зашто су потребна два детектора на растојању од скоро 2000 миља? Да би се избегле лажно позитивне детекције: ЛИГО трага за толико малим вибрацијама у простор времену да би неки други извори, као на пример удар грома на великом растојању, могли да проузрокују проблем. Али ако се иста вибрација детектује на оба детектора истовремено (или боље речено у приближно исто време, пошто је гравитационом таласу потребно време да пређе одређено растојање) онда можемо бити сигурнији да је гравитациони талас прошао кроз Земљу. ЛИГО је био активан скоро деценију и није успео да детектује гравитационе таласе. Затворен је како би десетоструко била повећана његова осетљивост. До септембра 2015. био је спреман да поново почне са потрагом. Пошто је поново почео са радом, 14. септембра 2015. ЛИГО је детектовао кључан сигнал, прво у Луизијани а 7 милисекунди касније у Вашингтону. Оба детектора су измерила једнако истезање и сабијање у простор-времену. Научници су прегледали базу података у којој је било стотине хиљада раније израчунатих таласних сигнала да би установили којој појави у космосу одговара овај талас. Одговор је био: две црне рупе, маса 29 и 36 маса Сунца које су се судариле (сигнал је био по речима Шилинга била њихова „лабудова песма“) 1,3 светлосне године далеко. Колико су били слаби таласи који су дошли до нас? Врло слаби, за једну петину секунде, ЛИГО је измерио талас у простор-времену који је имао амплитуду 0, 0000000000001 цм, што је неколико милиона пута мање од атома. Али за стандарде гравитационих таласа овај је био велики. Шилинг пише да је судар црних рупа најмоћнији догађај икада посматран у универзуму. Детекција гравитационих таласа је обезбедила нову еру у астрономији. После неколико стотина година ослањања једино на електромагнетно зрачење (као што је светлост који видимо кроз телескоп), научници сад могу да, користећи гравитационе таласе, директно посматрају црне рупе (што је иначе немогуће, пошто не емитују светлост у било каквом облику), или можемо – како Бартусијак одушевљено бележи – „да завиримо у само срце звезде док експлодира“ (гравитациони таласи се, за разлику од електромагнетних, не расипају и не апсорбују у материју док путују кроз Универзум). Додајмо, детекција гравитационих таласа је још једна потврда теорије релативитета, не само зато што их теорија предвиђа већ зато што, како Бартусијак наводи, „њихово постојање демонстрира, на непоколебљив и јасан начин, да је простор-време заиста физички ентитет“. Након свега, можда Ајнштајн није требао да буде толико суздржан 1921. Џејмс Рајерсон (Извор: Јутјуб) Џејмс Рајерсон је старији уредник рубрике коментара Њујорк тајмса (Op-Ed page). Његова колумна објављује на сваких осам недеља у овом листу Са енглеског посрбила: Милица Милојевић
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.