Претражи Живе Речи Утехе

Алармантно је ћутање међународних институција за људска права о прогону који је покренут против Украјинске православне цркве и њених верника. Ово су изјавили учесници конференције одржане 21. септембра 2023. године у Београду, преноси српска новинска агенција СРНА. На скупу , на којем су учествовали српски научници, покренута су питања заштите права православних верника у Украјини. Такође су разматрани и догађаји у овој области који су се десили након објављивања апела представника српске интелигенције украјинским властима и међународним организацијама. У јуну ове године више од стотину представника академске заједнице, као и културних личности из Републике Србије и земаља у којима живи српско становништво, потписало је позив да се заустави прогон канонске Цркве у Украјини. Међу потписницима је било 5 академика, 49 професора, 25 доктора наука, као и познате личности из културе. Касније се број потписа на апелу повећао за 212, а документ су додатно подржала, посебно, 3 генерала, 9 професора и 5 доктора наука. Почетком августа Апел је достављен Амбасади Украјине у Србији, Канцеларији УН у овој земљи, Делегацији Европске уније у Републици Србији и Мисији ОЕБС-а у Србији. „Украјинске власти прогоне Украјинску православну цркву, а посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи општепризната права верника и верских организација. Циљ је ликвидација Украјинске православне цркве“, рекао је Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Истовремено, он је ћутање о томе шта се дешава од стране међународних организација назвао запањујућим. Они који стално говоре о људским правима не обраћају пажњу на документе који гарантују право на слободу вероисповести, попут Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на став комитета УН за људска права. Слободан Антонић је објаснио да ови документи јасно показују да свако има право на слободу вероисповести и од тога се не може одступити чак ни за време ванредног стања, „Оно што се дешава у Украјини део је глобалних процеса, односно [успостављања] антихришћанског етоса западног света“, каже Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Он је напоменуо да актуелни догађаји указују на то да се ствара антихришћански свет у великим размерама. „Оно што видимо у Украјини је најрадикалнији израз овог света“, нагласио је научник. Протојереј Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету у Фочи (Босна и Херцеговина), рекао је да је борба за светиње у Украјини борба за душе и идентитет људи који тамо живе. „Живимо у ери државног терора над Украјинском православном црквом, која се наставља и не назире му се крај, јер не постоје институције међународне заштите које би биле заинтересоване за основна права верника УПЦ. Ова динамика ће се наставити“, рекао је отац Дарко Ђого. Он је навео да „томос о аутокефалности“, који су расколници у Украјини добили од Константинопољске патријаршије, користе да оправдају агресивно понашање према верницима канонски признате Цркве. „Томос служи новом насиљу и легитимизацији отетог“, напоменуо је говорник. Професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Кинђић изјавио је да су се покретачи Апела српске интелигенције у одбрану Украјинске православне цркве руководили потребом да интелектуалци увек указују на истину, без обзира на могуће последице, због чињеница да данас светом доминирају западне институције и западни медији који не одобравају такве активности. „Запад, који је формулисао идеологију људских права и верских права, сада се претвара да је глув и слеп за оно што се дешава са Украјинском православном црквом. Пре десет година би сви на Западу скочили да је неко починио било какво дело против неке мале хришћанске заједнице, али данас, када је већина становништва Украјине припадника Украјинске православне цркве прогоњена, нема реакције." http://www.patriarchia.ru/db/text/6062029.html Видео снимак конференције (тон почиње од 40-те секунде) https://youtu.be/sRP2N8tifsY?si=CXMlBb_xeo-zLDbL View full Странице

Молим вас помозите ми да препоручим неке српске православне песме, хвала

Грчки медији објавили су реакцију поглавара Александријске цркве на одговарајући апел патријарха Порфирија. Нема смисла износити цео текст, јер се његова суштина своди на три главне тачке. 1. Александријски патријарх је „спреман да дејствује“ у одбрану сваког православног „брата, ако поштује законодавство своје земље“. Ово формира једноставну манипулацију – „Давно бих га подржао, али је прекршио законе Украјине“. То значи да су украјинске власти у праву у својим поступцима. Међутим, од онога ко је издао УПЦ, не треба очекивати ништа друго. 2. Патријарх Теодор покушава да „ухвати” Предстојатеља СПЦ по питању „двоструких стандарда”. Као, у писму се толико говори о прогону УПЦ, али „прогон“ Александријске патријаршије од стране Руске Православне Цркве Срби сви време и тврдоглаво „не примећују“. 3. Глава Александријске патријаршије јасно ставља до знања да очекује од Српске цркве да осуди „инвазију“ Руске Православне Цркве на афрички континент. Генерално, суштина одговора је једноставна – УПЦ је крива за своје проблеме, РПЦ је крива за стварање егзархата у Африци, СПЦ је крива за УПЦ, не осуђује РПЦ и не подржава Александријску патријаршију. Једном речју, лукаво. Извор: Telegram: Contact @pravblogs T.ME Александријски патријарх је одговорио на писмо Предстојатеља Српске Православне Цркве са позивом да дигне глас у одбрану намесника Кијево-печерске...

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 20. маја 2023. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започело је светом саборном архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у недељу, 14. маја 2023. године, уз началствовање Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и саслуживање све присутне господе архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања. Сабору су присуствовали и архијереји Православне Охридске Архиепископије, као и сви викарни архијереји. Сутрадан, 15. маја, у светолазаревској крипти Храма Светог Саве на Врачару, Свети Архијерејски Сабор је, под преседништвом Његове Светости и уз учешће све Високопреосвећене и Преосвећене господе епархијских архијереја Српске Православне Цркве започео са својим радним делом заседања. На почетку прве радне седнице, по устаљеној пракси, присутним епископима обратио се поздравним словом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије указујући на суштину служења Цркве кроз делатну проповед Јеванђеља савременом свету и њену мисију сведочења Божје љубави и Божјег присуства у времену великих духовних изазова и искушења. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора посебна пажња је посвећена теми коначног решавања канонског статуса архијерејâ Православне Охридске Архиепископије у светлу прошлогодишње одлуке Светог Архијерејског Сабора о враћању у канонски статус и успостављању литургијског јединства – и последичној одлуци о додели Томоса о аутокефалији – Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. У том циљу Сабор је донео одлуку о додељивању канонског отпуста јерархији ове аутономне Цркве од стране Српске Православне Цркве и њеном интегрисању у Синод Македонске Православне Цркве у складу са свештеним канонима и Уставима наше две помесне Цркве, као и раније постигнутим договором Синодâ све три црквене структуре. У саборским седницама саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и извештаји о раду Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, посебна пажња је посвећена извештајима о архипастирском раду архијерејâ у дијаспори, као и приликама у епархијама Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама и завршетку процеса инкорпорирања тамошњих епархијских и манастирских корпорација. Са посебном пажњом Сабор је анализирао тренутно стање и проблеме црквене просвете, размотривши положај веронауке и увођење државне матуре у образовни систем Србије, којом приликом су саслушани и извештаји о раду свих образовних установа Српске Цркве. Комисији Светог Архијерејског Сабора за унапређење црквене просвете поверено је спровођење у дело закључака ове дискусије. Током овог заседања пажљиво је саслушан и извештај о активностима на унапређивању наставног процеса и стицању академске акредитације Богословског факултета „Свети Сава“ у Либертивилу, САД. Овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора протекло је у атмосфери опште туге и затечености нашег друштва убиствима деце и младих људи у Београду и Младеновцу. Тим поводом Сабор упућује изразе саучешћа родитељима пострадале деце и њиховим сродницима и пријатељима. Ужаснути ерупцијом зла у простору за који смо сматрали да је најсигурнији, а са друге стране, надахнути примерима мученичког херојства наше деце и њиховог чувара, као и хришћанским достојанством њихових родитеља и наставника, молимо се Богу мира и чистоте да упокоји душе пострадалих, али и да у нашем друштву престане промоција разврата и насиља која душе наше деце претвара у погодно тле за развој сваког зла. Током свог заседања Свети Архијерејски Сабор је детаљно саслушао извештај о стању Цркве на Косову и Метохији, и тим поводом издао посебно саопштење. И овом приликом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве наглашава да је Косово и Метохија заветна српска земља и неотуђиви саставни део Србије и да самопроглашена независност те покрајне нема упориште ни у праву, ни у моралу, ни у историји (а о правди Божјој и људској да и не говоримо). Да није тако, не би из познатих центара моћи био вршен притисак без преседана на Србију да призна илегалну насилну сецесију тог интегралног дела своје територије и да га се тако сама заувек добровољно одрекне. Стога Сабор упућује апел надлежним међународним инстанцама за заштиту светиња, народа и имовине православних Срба на њиховим вековним огњиштима, као и позив косовским Албанцима за саживот у миру и међусобно поштовање, следујући притом јеванђелском позвању Цркве да тражи мир и да га сведочи свима, без обзира на веру и нацију. На саборским седницама су разматране и последице неканонског деловања Румунске Православне Цркве на канонским територијама епархијâ тимочке и браничевске, али и стање наше Цркве у окружењу и свету. Део своје пажње Сабор је поклонио и питању пољуљаних међурелигијских односа унутар босанскохерцеговачког друштва, све учесталијим изјавама верске и националне мржње изношеним како од верских представника тако и од појединаца представника јавног и политичког живота, а у том контексту и о раду Међурелигијског вијећа у Босни и Херцеговини. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратног сукоба у Украјини. Посебно је разматрана тема страдања Украјинске Православне Цркве од стране актуелних власти у Кијеву, одузимање њене имовине, храмова и манастира, расељавање монаха, прогон појединих архијереја и лишавање њених припадника основних људских права и слобода гарантованих међународним конвенцијама. Овим поводом Сабор поново подиже свој глас у заштиту обесправљене и прогоњене једноверне браће апелујући на релевантне међународне институције да спрече ову неправду. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, којом приликом је примљен извештај овог тела о свим досадашњим радовима извршеним прилозима побожног народа и уз помоћ државе, као и о преосталим радовима неопходним да се изведу у најскоријој будућности у склопу припремâ за свечано велико освећење Храма. Сабор је учинио две посете током свог заседања: Председнику Републике Србије г. Александру Вучићу и Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру Карађорђевићу, на позив ових уважених личности. Са дужном пажњом саборски оци су саслушали излагања својих домаћина о неколико питања важних за наш народ, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору са председником наглашено да је јединство народа, поготову у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса и да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Такође, на позив в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, г. Арноа Гујона, уприличен је сусрет, којем је присуствовао и директор Управе са сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, на који су се одазвали господа архијереји епархијâ из дијаспоре ради разговора о могућностима присније сарадње са државним органима, образовниим и културним установама у Србији, а на опште добро нашег народа који живи широм расејања. Свети Архијерејски Сабор се током свог заседања осврнуо и на појаву да се Православна Црква посматра као потцењивачки расположена према жени. Одбацујући ову оптужбу као неосновану и бесмислену Сабор подсећа на равноправност и једнако, од Бога дато, достојанство жене као боголиког бића са мушкарцем као боголиким бићем. Свети Архијерејски Сабор позива познате кругове да женама не намећу комплекс ниже вредности. Жена, било као мајка, било као безбрачна жена у свету, било као монахиња, врши службу од непроцењивог црквеног, духовног, друштвеног и цивилизацијског значаја. Управо ове године прослављамо 120 година постојања Колâ српских сестара, организације која у најлепшем светлу сведочи о таквом служења жене хришћанке. Ревност и пожртвованост чланицâ Колâ српских сестара широко је позната и од нашег народа, нарочито у расејању, препозната као аутентично сведочење православних хришћанских вредности једног друштва у којем је Бог на првом месту. Овом приликом Сабор упућује Колу српских сестара, свим његовим подружницама, огранцима и одборима широм света, као и свим женама, честитке поводом овог значајног јубилеја. За администратора упражњене Епархије загребачко-љубљанске уместо досадашњег администратора, Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, изабран је Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички Г. Кирило, док је досадашњи викарни епископ Његове Светости, Епископ марчански Г. Сава, изабран за викарног епископа Његовог Пресвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, са досадашњом титулом. У Светом Синоду мандат је престао Његовом Преосвештенству Епископу сремском Г. Василију и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском Г. Фотију, чиме ће они постати у наредном једногодишњем периоду чланови заменици овог тела. Као чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату овом приликом изабрани су Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игњатије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим. View full Странице

Специјално за Поуке Фотографије: 1. Митрополит запорошки и мелитопољски Г. Лука 2.3. Саслужења са Свјатејшим патријархом српским Г. Порфиријем Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана. View full Странице

Градња цркве и Гимназије Свети Сава почиње 7. маја у Подгорици Градња цркве и Гимназије Свети Сава почиње 7. маја у Подгорици - ИН4С WWW.IN4S.NET На Старом аеродрому у Подгорици у недјељу, 7. маја почеће градња цркве Светог Саве као...

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи са десне стране и уплашише се. А он им рече: Не плашите се! Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где га положише (Мк 16, 5 – 6). Радујемо се данас, драга духовна децо наша, радујемо се и прослављамо Празник над празницима, Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа из мртвих. Радујемо се и прослављамо зато што смо, као некада жене мироносице, чули речи анђела: „Не плашите се!” Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер нам више од осам столећа Бели анђео са фреске у Милешеви Светога Саве показује на празан гроб и говори: „Устаде, није овде!” Радујемо се јер нас упркос свим приликама и неприликама прате крупне и мирне рашке очи Белог анђела – најлепше, највољеније и најславније фреске створене у нашем роду – говорећи нам да Исус Назарећанин, на крст Распети, устаде из гроба. Радујемо се и прослављамо Христово Васкрсење јер „Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа и да кроз Њега измири све са Собом…, и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол 1, 19 – 20). Радујемо се и прослављамо победу над победама, јер се у Распетоме и Васкрсломе од ропства смрти – којој се кроз грех покорила – саставља, спасена, свеколика твар! Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер, чинећи то, добијамо залог сопствене победе над оковима смрти и свету благовестимо радост живота! То је, браћо и сестре, вера Цркве Православне коју нам открива милешевски Бели анђео, показујући нам празан гроб Христов, уз поруку: „Не плашите се!” Бог је те речи охрабрења говорио у најразличитијим околностима појединачних и народних искушења, распећа и невоља. „Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се…, јер Господ Бог твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити”, говорио је Израиљу преко Мојсија (Понз 31, 6). И поновио је то Новом Израиљу кроз Јединороднога Сина Који је чудесно, ходећи по таласима, пришао лађи са апостолима и умирио узбуркано море: „Не бојте се, ја сам, не плашите се!” (Мк 6, 50). У најстрашнијем тренутку живота једног старешине јеврејске синагоге, који се звао Јаир и коме је кћи умирала, Господ Исус Христос је, такође, рекао: „Не бој се! Само веруј!” Јер, вера која прожима и осмишљава животни пут, која соковима благодатне снаге храни свеколико људско биће, уистину може све. То нам најбоље показује јеванђелска повест о неисцрпној вери и поверењу у Христа четворице људи који су намерили да учине све што је њима било могуће како би Бог учинио оно што је људима немогуће, тојест чудо, и исцелио њиховог неверујућег болесног пријатеља. Никаква спољашња препрека није могла да их заустави у њиховој намери да одузетог принесу Христу (Мк 2, 1 – 5). Њихова је вера била толика да су због немогућности да Господу приђу од мноштва света окупљеног око куће у којој је Он лечио људе, болесника Христу принели разградивши кров и спустивши га. Сви ови догађаји потврђују снагу заједничког подвига, снагу молитве Цркве. Вера неколико људи који имају поверење у Христа јесте сила која помаже и онима слабашнима у вери, а понекад и онима који вере немају. Управо због снажне вере у Њега, у Његову љубав и коначни суд, Васкрсли Господ је био и са нашим прецима када су падали и поново устајали, када су туговали и радовали се, када су сеобама по светским беспућима, распињани и урањани у историје других народа. Сетимо се, драга децо духовна, библијске повести о Содому и Гомору. Насупрот пустињи око Мртвог мора, ти градови су у наводњеној и зеленој јорданској долини имали обличје рајских станишта. Међутим, та напредна и привлачна цивилизација била је далеко од рајске. Житељи ових градова били су огрезли у бестидан живот, стран човековој боголикости и мрзак Богу. Господ је најавио да ће уништити ове градове како њихова мочвара греха не би прогутала остале људе. „Хоћеш погубити и праведнога с неправедним?” – вапио је праведни праотац Авраам и Господа молио да ове градове поштеди ако у њима нађе бар педесет праведника. Aли када ни десет праведних душа није пронашао у њима, Господ је Содом и Гомор предао разорењу и пропасти. Библијска истина о Содому и Гомору важи и данас. Економски и сваки други напредак је свакако важан за друштва у којима наш народ живи, али је неупоредиво важније духовно здравље нашег народа, она снажна, саборна вера у Господа Распетогa и Васкрслога која осмишљава наше свеколико народно биће. Од вере у Васкрсење Христово и Јеванђеље Његово зависе наше животне вредности, култура, етос, идентитет. Христос је вером четворице исцелио онога који је услед греха био духовно и телесно парализован. Господ би спасао и Содом и Гомор да је имао на кога да се ослони, да је било људи који би, попут оне четворице у Јеванђељу, били спремни да снагом вере и поверења у Христа, снагом молитве, помогну свом пријатељу. Овим примерима Васкрсли Господ нас кроз уста Цркве подсећа да су наша животна прегнућа благословена и плодотворна само ако су утемељена на заједничкој вери и свему што из ње извире, на молитви и подвигу, на љубави и нади. Само онда када је Христос на првом месту, све ће бити на свом месту. Без тога су сва наша стремљења узалудна. „Ако Господ (на темељима вере) не буде градио дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ (на темељима вере) не буде чувао град, узалуд не спава стражар” (Пс 127, 1) – певао је цар Давид. Знали су то и кроз историју својим животима и страдањима посведочили многи праведници, разумевши снагу вере и стварност Божјег присуства у свету. Само уколико имамо снажну веру и молитву, истинско покајање и јеванђелске врлине, Бог ће бити са нама и имаће коме да помогне, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. И као што су нас снага вере и молитве наших праведних предака и отаца провеле кроз теснаце историје, тако је потребно да и данас, у свим прегнућима, послушамо глас Цркве, глас Господњи: ујединимо и умногостручимо молитве за мир, за очување Косова и Метохије у Србији, за очување наших светиња. Ујединимо и умногостручимо своје молитве за живот у миру нашег народа свуда, да се наша или било чија страдања не понове. Знајте да је молитва верујућег народа за мир, молитва Цркве за мир, јача од сваког оружја. Архијереји и верни народ Српске Православне Цркве, чије прво име јесте Пећка Патријаршија, чврсто и непроменљиво су на становишту да је отуђење Косова и Метохије од државе Србије, посредно или непосредно, de facto или de iure, неприхватљиво. Молимо се Спаситељу и залажемо за заједнички живот, у међусобном поштовању и разумевању са косовско-метохијским Албанцима, јер ако у нашим душама има места и за једне и за друге, биће и на Косову и Метохији места за све. Знамо и то да у нашем народу и данас има довољно вере, довољно молитве и праведности, да сачува и нас и све око нас и у временима која долазе. Стога данас ми, архијереји Пећке и Београдско-карловачке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве, апелујемо да се напредак друштва, а пре свега народна просвета и култура, граде на јеванђелским темељима, на којима су и настале. Посебно позивамо на очување српског језика и ћириличног писма на којима је изграђена српска култура. Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота. На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе. Драга чеда Светосавске Цркве, молимо се и за мир у Украјини, за престанак страдања и сукобљавања једноверне и једнокрвне браће, да непријатељство и мржњу замене пријатељство и љубав. Данас се Васкрслом Господу посебно молимо за Украјинску Православну Цркву, њену јерархију и њен верни народ, који су изложени неправди, насиљу и прогону. Сви ми заједно, и када страдамо и када се радујемо, драга браћо и сестре, никада не смемо да заборавимо чињеницу да је коначни одговор и кључ живота у Христовим речима: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Стога сви заједно, са анђелима, појмо песму победну: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши. Срећан, честит и благословен Празник желимо свему нашем верном народу, свима који чују речи Белог анђела: „Не плашите се! Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде”. Где год да се данас било ко од нас налази, поздрављамо се поздравом вечне радости: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Васкршња посланица Српске Православне Цркве – Српска Православна Црква SPC.RS https://youtu.be/t-zgkExEZfQ Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки...