Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'посту'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Шта за духовни живот хришћанина значи Свето причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће.“ Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Литургију и на ђаконов позив – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су, у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Св. причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Свето причешће: „Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“ У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом завету Бог наредио пост као „наредбу вечну“. У Новом завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За Свето причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха. Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу“ и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Светој чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе. Због оних првих, Црква је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила четрдесетодневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Причешћу чисте савести, колико је то могуће.“ Оне друге, пак, Свети отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често“, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“ Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Симбол вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Против оваквог механичког приступа Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста… Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Тајни причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности. Блаженопочивши Патријарх Павле https://mitropolija.com/2024/03/19/blazenopocivsi-patrijarh-pavle-o-postu-i-pricescivanju/
  2. Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони. Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски - ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима. Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води. После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну. Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: "Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће". На те речи брат Србин је рекао: "Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа? Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: "Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас. Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони. Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.
  3. Ево нас пред почетком часног и светог поста, који чини нашу духовну и телесну припрему за дочек великог предстојећег празника. Пост и молитва, који увек иду заједно као очишћење душе и тела, чине убојито оружје за прогонство демона из наших живота. Сам Господ нам је рекао: „Овај се род – демонски, изгони само постом и молитвом.“ Стога је Света Црква и увела у наш хришћански живот четири подужа аскетска (подвижничка) поста – са појачаном молитвом, као нарочите периоде прогонства демона из наших живота, духовних и телесних исцељења наших. Међутим, истински хришћанин је човек непрестаног поста, у смислу свог свагдашњег молитвеног општења са Господом и уздржања и чувања себе: од греха, од порока, од страсти сваке врсте, од свега штетног по душу и тело његово. Он свагда живи у пуном јединству са свечистим – са безгрешним Христом; односно у складу са својим заветом датим на Крштењу – преко кума или лично, у дану када се „у Христа обукосмо“, када чланови Цркве – „удови“ Тела Христовог постадосмо. А што је заправо, сам смисао и циљ, сам тзв. „програм“ наших крштења: обесмртити себе – живећи у пуноћи јединства са безгрешним и бесмртним Христом, победником греха и смрти. Односно, постати „светим“, како нас управо и називају Свето Писмо и Света Литургија. Јер, управо је „светост“ то што се може назвати „програмом“, односно смислом и циљем наших крштења и нашег свецелог хришћанског живота у Цркви Христовој. Но човек не може сам по себи постати „свет“, без самога извора светости и светлости, без свог пуног јединства са Христом Свесветим у Светој Тајни Причешћа Њиме. Јер, по слову саме Литургије: Христос је тај који „освећује оне који се причешћују“, односно чини „светима“ оне који му прилазе са истинским „горењем срца“, са својим истинским покајањем и љубавним страхопоштовањем. Стога и гласи светолитургијски возглас пред давањем Св. Причешћа свима нама: „Пазимо, Светиње светима!“. Јер управо се причешћивањем Телом и Крвљу Христовом достиже та пуноћа и врхунац нашег освећења, нашег обесмрћујућег јединства са Свесветим Христом. Будући да тиме и ми бивамо „светима“, сателесни и сукрвни Свесветоме Христу. Али тиме истовремено, постајемо сукрвни и једни другима, сви са истим Телом и Крвљу Христовом у себи; чиме бивамо и сама Црква Христова, живо Тело Богочовека Христа, једно и јединствено Тело Његово. „Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова!“ – гласи свељубавна заповест Христова на свакој Светој Литургији – Тајној Вечери Његовој. А за Чашу рече: „Пијте из ње сви (сви који сте у цркви, а не појединци): ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова!“ Дакле, „за отпуштење грехова“, а не за „праведност“ или „достојност“ нашу. Јер „нема човека без греха“ – каже реч Светога Писма. Он је тај – који нас својом невином и искупљујућом жртвом принетом за нас, удостојава Светог Причешћа Њиме Безгрешним, те тако и ми бивамо „свети“. И још Господ рече: „Ако не једете Тело моје, и не пијете Крви моје, немате живота у себи.“ Немамо светост, немамо истинског вечног живота у себи. Ако дакле не поштујемо и не користимо се том Његовом невином, свељубавном жртвом за „отпуштење“ наших грехова, нема нам спасења, нема живота вечнога. Стога и заповедају свети канони: да ако се ко не причести из неоправданих разлога за више од три недеље, да буде „одлучен“ од Цркве; јер такав се самоизопштио из Цркве. У њему више не струји крвоток вечнога живота, те постаје мртав за Цркву – која је живо Тело Христово. Исто, као и кад не једемо телесну храну, тело ће умрети за пар дана или недеља. И само својим темељним и свецелим покајањем, повратком Оцу Небеском, можемо се вратити из смрти у живот. „Хришћанине, живи тако, како би сваког дана могао да се причестиш“ – учи нас Свети Јован Златоуст. Непрестано живи врлинским, исправним хришћанским животом. Тим пре, што не знамо дана и часа када ћемо изаћи пред лице Господње. Светом Причешћу дакле, треба редовно приступати, и у посном и у мрсном периоду. Али увек са пуном „вером и љубављу“, са највећим својим – љубавним страхопоштовањем и покајањем пред Господом, са дубоким осећањем своје недостојности и грешности, и наравно: уз свој претходни евхаристијски – односно светопричасни пост, а не било како. А у чему се састоји тај светопричасни, односно е в х а р и с т и ј с к и п о с т ? Када је реч о телесној страни поста, евхаристијски пост је сасвим кратак, али тотални пост. Не једе се ништа од ране вечери до сутрашњег примања Светог Причешћа (минимално шест сати ако је Литургија у рано јутро), тако да се добро изгладни, осим ако се мора узети лек са водом, или ако је ко тежи болесник, породиља, мало дете, и сл. Међутим, у суштинском смислу, а што је далеко много важније, то је пре свега: д у х о в н и п о с т . То је потпуно б д е њ е н а д с о б о м . То је стражење над свим својим речима, над свим својим делима и поступцима, над свим својим мислима, над свим својим чулима, над целим својим бићем. Строго чување себе од грешних жеља и грешних дела, од разних страсти и порока, од грешних мисли и помисли – блудних и свих других; од грешних забава, псовки, свађе, пушења, пијанчења; од празнословља, оговарања, осуђивања, неумесних шала и разговора; имати одвојену брачну постељу у тим данима, и сл. Истовремено, евхаристијски пост је једно велико: с а м о и с п и т и в а њ е с е б е . Духовна смотра над собом. „Нека човек испитује себе, и тако нека једе од тога Хлеба и пије из Чаше (Светог Причешћа)“ – учи нас свети Апостол. Треба извршити пун увид у своја сагрешења, у своју духовну ругобу, у грешну страну свога живота. Имати, нелажно покајање за сва своја сагрешења, хотимична и нехотимична, а по потреби – и саму и с п о в е с т пред свештеником. Исповест – како својих крупнијих грехова, тако и својих ситнијих сагрешења – ако се нисмо скоро исповедили. При чему, исповест не сме бити празна. Она мора да буде праћена истинским покајањем за своја конкретна и лична, а не туђа сагрешења. И никако да буде само испуњење некакве – тобож увек обавезне макар и голе форме, за примање Светог Причешћа. Јер то би само био грех више: бламирање – и Свете Исповести и Светог Причешћа. Исто као што је грех више исповедати се у току саме Свете Литургије. Јер то је заправо ометање Свете Литургије, као самог Чина Св. Причешћа, и искључивање себе из ње. Но, још више од реченог, евхаристијски пост ставља у први план п р а ш т а њ е . Тражење опроштаја од свих и свакога, али и давати га свима око себе, без обзира на односе других према нама. Мир и помирење и са Богом и са људима. Не можемо се причешћивати са гневом, са мржњом и злом у себи, макар колико телесно постили, а да нам то не буде „на Суд и осуду“. Недопустиво је причестити се у стању своје озлојеђености и гнева, као и у случају ако имамо какав тежак неисповеђени и епитимијом неокајани – не „разрешени“ грех, или неопроштене увреде. Људи који се усуде да приступе Светој Чаши у таквом стању, сами себе подвргавају Суду Божијем, „јер који недостојно једе и пије, Суд себи једе и пије“ – опомиње нас свети Апостол. Не могу се спајати светлост и тама, јер то једно друго искључује. И такође, не смемо се причешћивати без м о л и т в е н е п р и п р е м е; молећи се да нас Господ удостоји Светог Причешћа. Без својих, како домаћих (келијиних) „молитава пред Свето Причешће“ (из Молитвеника), тако по могућству и без вечерњих и јутарњих богослужења у храму која претходе Светом Причешћу; а при којима је најприкладније обавити и саму Свету Тајну Исповести. А нарочито се не смемо причешћивати без учешћа у самој Светој Литургији, као врховном чину наше припреме за Свето Причешће. Овај дакле, евхаристијско-светопричасни пост, који чини припрему за Свето Причешће, и који се као такав упражњава пред сваким причешћивањем и у посном и у мрсном периоду, неизоставно се додаје и самим великим аскетским постовима у данима када се причешћујемо. Те не треба мешати ове две врсте и улоге постова и правити забуну. А што се тиче саме наше „достојности“ или „недостојности“ честог (али исто тако и ретког причешћивања), односно наше спремности или неспремности за исто, на шта се многи неаргументовано изговарају због свога немара и неодговорности духовне, немојмо да нас ђаво – непријатељ нашег спасења вара у томе, и удаљује од перманентног живота са Христом и у Христу. Свети авва Јустин Ћелијски, који се сваког дана причешћивао и у посном и у мрсном периоду, каже о томе следеће: „Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилост, свељубав и свепраштање.“ Да. Тако свети оци виде себе пред Светим Причешћем. Нека је благословен пост свакоме ко се спасава, и нека је благословен сваки који ово казивање о посту и Светом Причешћу умножи и другима дарује, ради спасења и свога и њиховога! протојереј-ставрофор Милосав Радојевић Извор: Радио "Слово љубве"
  4. “Оче, мислио сам да почнем да постим 2. јануара, па све до Божића. Међутим, супруга ми каже да се мора пуних седам дана постити. Мени је то неизводљиво! Какав би ми то био дочек уз пријатеље и грандово новогодишње весеље на телевизији, а да не поједем сарму и не попијем мало шприцера?!” На све то додаје да са истим пријатељима већ деценијама дочекује Нову годину те да је то за њега важан догађај. На приморје је дошао из Баната раних осамдесетих година прошлог вијека како би радио у угоститељству. Ту је упознао своју супругу, засновао породицу и заувијек остао. Док је био млађи, није пуно размишљао о Богу и вјери. Но, што више стари, те га теме све више заокупљају. Присјећа се времена када је био дјечак и свог покојног оца, који је био у мјесном одбору Савеза комуниста, али је на Бадњи дан увијек кришом уносио бадњак у кућу. По њему, у тој тајности и скривености прослављања Божића било је нечег необично лијепог и готово сакралног. “Уопште, у тој старој Југославији је све било неупоредиво љепше! Не мислим ту само на прослављање Божића. То је било толико безбједно и сигурно вријеме да си могао да спаваш на клупи у парку, а да те нико не дира!” Док ми је то причао, сјетио сам се како сам на игралишту, на којем обично доводим свог петогодишњег сина, претпрошлог љета упознао човјека који је дању радио тешке физичке послове, а ноћу долазио у парк како би преспавао на једној од клупа. Ни њега нико није дирао, а ето, нисмо више у фамозној Југославији! Међутим, причу о спавању на клупама сам већ небројено пута чуо. Оно што ми је било интригантно у његовим ставовима, јесте то идеализовање стања у којем човјек мора тајно да уноси бадњак у кућу и уопште да скрива чињеницу да се Божић у његовом дому прославља. Са друге стране, више пута ми се догодило када бих са неким разговарао о тешком периоду деведесетих година, да се присјетим како сам се, након што су уведене санкције, испред неке од никшићких пекара, као дванаестогодишњак, гурао са пензионерима у намјери да купим хљеб. Увијек бих, приликом тих подсјећања, покушао да у тој посве ненормалној ситуацији пронађем бар нешто добро и поучно. Ствар је, заправо у томе што човјек идеализује своју младост, па му се чини да је баш све у том времену било знатно боље него што је у периоду живота у којем стари и све више размишља о смрти. Значајни теолог двадесетог вијека о. Александар Шмеман је говорио да потпуну и неискварену радост можемо пронаћи само код сасвим мале дјеце. Разлог је у томе што она немају никакву представу о смрти. Када дијете постане свјесно смртности радост почиње да блиједи. Подразумијева се да се такво стање само појачава у зрелом и позном животном добу. Зато човјек и прибјегава тим сурогатима радости, у које спада и новогодишње славље. Невоља је у томе када се таква прослављања сударе са човјековим духовним потребама, у које свакако и пост спада… “Оче, ја разумијем разлоге због којих наша Црква није примила нови календар. Не треба се баш у свему прилагођавати. Треба некад и доследан остати. Но, ипак ми је жао што нећу постити тих седам дана!” Свом саговорнику сам рекао да, ипак, пости, па макар и само тај период од 2. јануара до Божића и да се јави свом надлежном пароху. Јер ко зна, можда ће свемилостиви Господ примити и ту његову малену жртву… https://mitropolija.com/2022/12/29/crtica-o-postu-i-novogodisnjem-slavlju/
  5. JESSY

    Свети Јован Златоусти о посту

    Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. https://patmos.rs/2022/03/06/sveti-jovan-zlatousti-o-postu/
  6. У недељу 26. по Педесетници, 19. децембра 2021. године, у спомен храму Светог Саве на Врачару, светим евхаристијим сабрањем, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, свечано је прослављен празник светог оца Николаја Мирликијског чудотворца. Преосвећеном владици Стефану саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз учешће народа Божјег и славословно појање хора при храму Светог Саве. Након литургијског отпуста, архипастирским речима испуњеним љубављу и молитвеношћу, Епископ Стефан је сабраној литургијској заједници честитао данашњи вишеструки празник, између осталог рекавши: Браћо и сестре, нека је на здравље и на спасење данашњи дан и данашњи празник. Данас је двојаки празник, Васкрсење Христово јер је свака недеља мали васкрс, и велики празник светог оца нашег Николаја. Светог Николаја пола српства слави или одлази на славу, истакао је Епископ Стефан и додао: Потрудимо се да остатак поста проведемо у молитви и посту, те да у радости дочекамо славно Христово рођење. Извор: Телевизија Храм
  7. У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  8. Шта хоћу да кажем тиме вашој љубави, пречасна браћо? Желим вам рећи да свако од нас треба да за своју душу спрема не дом трулежни од камена и дрвета, већ обитељ небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од добродетељи и дарова Светога Духа, зато реците ми зар ћемо бити нерадљиви и лењиви у време када треба зидати дом? Нећемо ли понети тешку кривицу? Тим пре што дом трулежни и пролазни прима телесне људе, а када се смени много домоуправитеља и сам пропада и руши се; духовни пак наш дом, саздан од добродетељи, прима Духа Светога, као што и Апостол говори: “Ви сте храм Божји и Дух Божји обитава у вама” (1. Кор. 3, 16), и он, наше духовно скровиште (дом), када дође време за нас да оставимо овај свет иде са нама на небеса, где ћемо бити вечно. Почетак образовања врлине јесте страх Божји, јер Божанствено писмо говори: “Почетак мудрости је страх Господњи” (Пс. 110, 10), а онда четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, правда и остале са њима сједињујући се изграђују свезу љубави узрастајући у свети храм Господњи. Зато пак, браћо, стварајмо такву обитељ и украсимо је врлинама, да бисмо пронашли у себи Духа Светога, и веселећи свете анђеле људима чинили добар пример својим врлинама. А тако и уздржање у коме се ми сада подвизавамо јесте једна од великих врлина, зато подајмо славу Богу Који нас је удостојио да издржимо у току свете седмице. Лица наша су се изменила и постала бледа, али сијају благодаћу уздржања. Од жучи, која се појавила услед поста, у нашим устима је горчина, али су се душе наше насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и тело по природи ратују између себе, и када једно од њих снажи, друго слаби. Зато, браћо, радујмо се јер смо ми учинили да лепше у нама постане јаче. Може се десити да неко упита: “Није ли примање хране сваког дана по једном нарушавање савршенства поста?” Не! Од тога се не треба бојати, зато што ако би то било тако онда нам не би Христос рекао у молитви “Оче наш” да молимо за потребну храну сваког дана, не би гавран доносио пророку Илији, а такође и божанственом Павлу Тивејском, сваког дана храну. Ни Велики Антоније не би саветовао да је боље по мало сваког дана узимати храну но проводити у посту (без имало хране) по три, четири или седам дана. Разумео сам да је поука у следећем: тело наше од дневног труда изнурава се и слаби, и зато је Бог Који нас је саздао тако устројио тело да се оно свакодневном храном поткрепљује да би могли испуњавати заповести Божје и да човек не би постао раслабљен, као што бива са онима који посте два или три дана; они ни честе и многе метаније не могу да чине нити могу да упражњавају како следује читања и псалмопојања, не испуњавају исправно ни остале службе, не објашњавајући шта је пак сврха томе. И тако, свакодневно узимање хране, по указаном нам правилу и чину, јесте дело не несавршених но у свему савршених; између осталог, све је код нас установљено Божанственим Оцима као добро и богољубиво. О, кад би нам Господ још више даровао здравље и силу душевну и телесну да бисмо могли служити (Њему) Богу Живом и Истинитом и да у томе останемо до последњег датог нам дана, у који желим свима нама да са свима светима који су нам претходили просијамо попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Коме припада слава и власт са Оцем и Духом Светим сада, свагда и у све векове! Амин. У петак прве седмице Великог поста
  9. Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама. Извор: https://youtu.be/iVcOCY6XquE Званична презентација: https://mullmonastery.com/ View full Странице
  10. У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу. Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије. Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  11. У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У емисији Оче, да те питам протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, говорио је о значају поста и о молитви светог Јефрема Сирина. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9, 29). Ово је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку, опаког злог духа, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка, кога је Господ ослободио од злог духа, бацао је овај опаки дух час у ватру, час у воду, само да га погуби. Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити, са стрпљењем и надом, демону постаје тесно, претесно, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. О Исусе благи, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама, укрепи нас силом Духа Твога Светога, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети владика Николај (из ”Пролога” за 21. фебруар) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  15. Налазећи се у свештеним данима Апостолског поста, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, који је говорио о значају овог свештеног времена, као и правилном поимању Апостолског поста у контексту нашег хришћанског живота.
  16. Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће. Пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш - чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. "Који мрзи на брата свога остаје у смрти" - вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш? Пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину - да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа. Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље. Извор: Српска Православна Црква
  17. Заволи сиромаштво Христово како би тамо богат постао Божанством Христовим. Заволи пост најдивнији - дјело веома поштовано и богоугодно. Пост је кочија што узноси на небо. Пост рађа пророке, законодавцима мудрост даје. Пост је души одбрана добра, тијелу поуздани сустанар. Пост је оружје одважнима, школа подвижницима. Пост одбија искушења, он блиста на подвигу побожном. Пост је одважност у биткама. Пост је кротио силу огњену. Пост је затварао раље лавовске. Пост узноси молитву на небо. Пост је мајка здравља. Пост је младости поука, украс стараца, путницима пратилац добри. Код оних што посте тијело је часно и душа је драгоцјена. Пост је смирио Лазара у недрима Аврамовим. Зато га и ми заволимо да бисмо прихваћени били у окриље Аврамово. Уклањаћемо се од раскоши и пијанства што га прати смијех гласни, те мајке блуда. Пијанство не прихвата Господа. Пијанство удаљује од нас Дух Свети. Пост је благостање града, честитост тржнице. Пост је мир у домовима. Пост је старатељ и заштитник невиности. Пост је пут ка покајању. Пост је сузама источник. Пост не воли свијет, ни оно што је у свијету. Због тога нећемо туговати док постимо, зато што Анђели у својој цркви уписују оне који посте. Пост не допушта памћење зла. А они који у сјећању чувају огорчење и зло што им је учињено, иако се, споља гледано, моле и посте, налик су људима који захватају воду и сипају је у разваљено буре. Не прихвата Господ молитву од онога који памти зло на брата својега. Господу слава и власт на вјеки вјеков! Амин. Извор: Српска Православна Црква
  18. Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15). А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божје (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Извор: Српска Православна Црква
  19. Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима благодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини - чини због љубави према Богу и због љубави према човеку - свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг - покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага. Извор: Српска Православна Црква
  20. Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије говори у емисији „Реч духовника“, на Радио-телевизији Србије, о посту, његовом смислу и значају. Митрополит говорио о томе да пост није само телесна, него је и духовна категорија, о томе да је пост је установљен још у рају, али и о његовој важности за данашњег човека. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...