Претражи Живе Речи Утехе

Велика заслуга швајцарског психијатра и психолога Карла Густава Јунга у настојању да се разуме духовни живот је истицање моралног садржаја већине личних угњетавања. Јунг је, на основу искуства свог свакодневног психотерапеутског и медицинског рада, више пута тврдио да је морални сукоб обично садржај ових репресија. У ствари, Јунг је у неким случајевима отишао и даље и учио да неуроза, која је данас пречеста дисхармонија личности, има религиозни карактер. Стога, како истиче, проблем неурозе је, каже, религиозни проблем. Ово Јунгово гледиште о основном садржају репресија савременог човека потврђују многа открића и други елементи психолошких и психотерапијских истраживања, као и филозофска промишљања. Из многих праваца, сликовито је истакнут егзистенцијални значај осећања кривице од којег пати савремени човек не схватајући улогу ових осећања. Несвесни део људске личности пати од притиска репресија, чији су садржај снажни морални сукоби, а да та особа није свесна конкретног начина на које делује кривица изазвана овим сукобима. Упркос овој чињеници, данас је у области психологије и психотерапије познато да је појам кривице или гриже савести психолошки фактор препознат чак и у психоанализи, иако се ова теорија увек кретала у примитивном психолошком пољу. Са становишта психологије и психотерапије, међутим, данас вреди прочитати књигу немачког психолога и теолога Хелмута Харша, који покушава да систематски представи проблем кривице у области теологије и дубинске психологије. Комбинација извора из ове две области духовног живота у проучавању проблема кривице данас је од посебног значаја, јер ова студија са беспрекорним научним кредибилитетом препознаје проблем кривице као егзистенцијални проблем пар екселанс нашег времена. Ова изјава није ни неоснована ни преувеличана, ако се узме у обзир само огроман утицај дела Франца Кафке - “Процес” на модерну интелектуалну, уметничку и филозофску рефлексију уопште. „“Процес” је интелектуални производ човека који је веома способан да проучава и посматра унутрашње менталне процесе потискивања кривице. И наравно, тумачења која су до сада дата овој књизи чешког аутора су безбројна, а неслагања у погледу дубоког смисла ове књиге су добро позната. Ипак, скоро сви Кафкини критичари се слажу да у “Процесу” Кафка поново разматра хипостатску природу кривице са неупоредивим увидом. Стога је веома карактеристично да под притиском интересовања изазваног егзистенцијализмом, ово Кафкино дело постаје мета и поље проучавања, који истиче кривицу, свест о кривици, као централни проблем савременог човека. С друге стране, несумњиво, оваква изјава није лако препозната као истинита, јер, као што се види из психотерапијске праксе, глупа особа брижљиво прикрива етиологију свог неуротичног понашања и увек пружа снажан психички отпор свим настојањима у циљу откривања спознаје ове етиологије, тј. његове кривице. У развоју различитих фаза психоаналитичког дијалога, које су осетљиве са становишта моралне свести, јасно се испољава однос пацијента према његовој личној одговорности за генерисање и одржавање свог моралног сукоба. Искусном психотерапеуту или психијатру је добро познато да неуротична особа, која има егзистенцијални морални проблем, никада не признаје да су симптоми његове менталне дисхармоније или поремећаја последица начина на који он доживљава овај морални сукоб. Увек инсистира да његово стање има патолошке и анатомске узроке, због чега не помишља на посету психијатру, већ инсистира на посети патологу, кардиологу, хирургу и уопште лекарима било које друге специјалности, осим психијатра. А како сведоче еминентни психијатри, често, пошто је неуротични симптом органски, чак и лекари разних специјалности неурозе погрешно сматрају органским болестима, на пример, срца, желуца, црева, периферних нерава, бешике и других органа људског тела. Дакле, неуротичну особу, која доживљава егзистенцијални морални проблем, можда неће увек препознати лекар, а још мање људи са којима је повезан. Немачки психијатар фон Векскул тврди да неуротична особа живи као и други људи без икаквих очигледних посебности. Можда има изузетне професионалне успехе и изгледа веома добро прилагођен друштвеном животу. Ово последње може објаснити зашто се обично не може одредити обим неуротичног феномена у друштвеном животу. Али, ово тако дебело прикривено искуство моралног проблема неуротичног човека показује да је неуроза, као искуство потиснутог осећања кривице, заиста болест карактера. Иако међу стручњацима постоји много неслагања око егзистенцијалног значаја неурозе, сви који се баве проблемом тумачења неурозе слажу се да је ова ментална дисхармонија болест карактера личности. Ова чињеница званично потврђује, могло би се рећи, морални карактер менталног сукоба који доживљава неуротична особа. Штавише, сведочи о несвесном начину на који се доживљава потискивање овог сукоба, тј. на крају потискујући моралну савест и кривицу. Ова реалност духовног стања савременог човека свакако није јединствена за савремено доба. Човек у свом основном положају у погледу живота и његових проблема је свакако увек исти. Епоха, колико год била критична, колико год реметила основне обрасце живота, не мења структуру људског односа према проблемима живота. Само што критично доба може да изазове да се одређене слабости или несрећни начини менталне реакције нагласе и уздигну. Дакле, подаци савремених психолошких истраживања и искуство психотерапијске праксе само су импресивна пројекција основног обрасца људског понашања, који се увек односи на покушај да се живи у складу са моралном свешћу. И ова чињеница је област препородитељског рада Цркве Христове. Јер је истина да је у спасоносном простору Цркве Христове главни проблем и главни циљ њених препородитељских напора увек доживљавање захтева моралне савести у светлу јеванђеоских императива. Заправо, по учењу Цркве, проблем постојања се јавља чим човек прекрши заповест Божију, тј. наруши своју моралну свест. Као преступник Божије воље, Адам је пре свега преступник своје моралне савести. Јер начин на који је Божија заповест дата, и начин на који је прекршена, показују да је Бог ставио човека од првог тренутка његовог стварања пред огледало његове моралне савести. Божја забрана заповести у Рају је изазов Адаму да уђе у дијалог са својом моралном савешћу у циљу свог моралног и духовног испуњења. Стога Адамов неуспех да доживи своје постојање као динамичан дијалог са својом савешћу представља неуспех његовог дијалога са његовом дубљом и аутентичнијом природом. Када прекорачи своју моралну свест, он се одваја од свог аутентичног ја, отуђује се од дубине своје личности. У овом случају он чини најшокантније одрицање од своје моралне савести. Стога је Адам од тог тренутка живео у друштву криве и истовремено потлачене моралне свести. Ова стварност, коју Црква представља као пролог и суштину људске драме, данас се открива дубинском психологијом и на упечатљив начин наглашава психотерапијом. Заправо, закључци психотерапеутског искуства, сажети у главну тезу Игора Каруза, представљају ово основно учење Цркве на модеран начин, тј. импресиван начин. Према Карузу, неуроза је болест лоше савести. Овај сусрет психотерапије са учењем Цркве је конструктиван суживот у сфери постојања и ову чињеницу нико не може порећи . https://www.bogonosci.bg/гузната-съвест-като-проблем-на-същест/

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава. Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано. И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо. Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо. Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим. Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев. Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин. Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи. Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане. ___ Проф. др Светомир Бојанин https://www.facebook.com/photo/?fbid=443569131207775&set=a.417771223787566

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

Храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Земуну обележава 180 година постојања овог светог храма и тим поводом припрема пригодне свечаности под називом „Духовски дани у Горњој Вароши“, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи свештенству храма. Уочи славе храма, 10 јуна 2022. године, биће приређена свечана академија, са почетком у 17 часова и 30 минута, коју ће поздравним словом отворити протонамесник Лука Верић, старешина храма. У 18 часова је отварање изложбе вредних фотографија, а потом ће предавање на тему „Храм Свете Тројицекроз време – некад и сад“ одржати ђакон Иван Милорадовић, вероучитељ Лука Воларевић и хоровођа др Наташа Марјановић. Након предавања наступиће музичко-фолклорни састав ,,Фенечки Бисери”, који ће извести духовне и народне песме. У суботу, 11. јуна,у 7 часова и 30 минута биће служена Света Литургија и у наставку парастос. Након празничног Вечерњег богослужења, које ће почети у 17 часова, јереј др Александар Ђаковац одржаће предавање на тему „Тајна Бога: Како верујемо у Једног Бога који је Света Тројица?”. Од 18 часова и 30 биће Смотра хорова земунских цркава: Богородичине, Николајевске и Светотројичине Цркве. У недељу, 12. јуна, празнично Јутарње богослужење почеће у 8 часова. У 9 часова је Света Литургија са опходом око Храма, а у наставку резање славског колача. У понедељак, 13. јуна, у 8 часова и 15 минута почеће Јутарње богослужење, Света Литургија у 9 часова. Након Вечерњег богослужења, које ће почети у 17 часова, наступиће ансамбл народних игара и песама ,,Таурунум“ из Земуна, под вођством уметничког руководиоца ансамбла Звонка Хорвата, који ће извести игре из околине Београда и игре из Шумадије. У 17 часова и 45 минута о животу и делу проте Радослава Грујића говориће др Владислав Пузовић. Потом ће опет наступити „Таурунум“ са играма из Неготина и игре из Косовског Поморавља. У уторак, 14. јуна, у 8 часова и 15 минута почеће Јутарње богослужење, Света Литургија у 9 часова. Планирано је да буде у 17 часова и 30 минута отварање изложбе слика Милице Ајдуковић ,,Кћери лозе Немањића”, која ће трајати до 19.јуна. Братство земунског храма Силаска Светог Духа на Апостоле позива верне да својим присуством увеличају ове свете и Богом благословене дане њихове храмовне заједнице! Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Епархија диселдорфска и немачка је објавила програм прославе јубилеја 75 година постојања ЦО Минхен, која ће бити 4. и 5. јуна 2022. године, на празник Светог мученика Јована Владимира, Кнеза српског. Свечана академија ће бити одржана у порти храма у Минхену у суботу, 4. јуна, са почетком у 19 часова, а наредног дана ће бити служена Света архијерејска Литургија у 10 часова. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Поводом јубилеја – 20 година постојања и рада црквеног хора Преподобне мајке Ангелине, под диригентском палицом проф. Ане Бојић, у препуној сали Никшићког позоришта, у недјељу 24. октобра 2021. уприличен је концерт овог хора са гостима. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Двадесет година славопоја Господу и сведочења љубави у Христу Прилог Радио-Светигоре Високопреосвећеног Митролита црногорско-приморског Г. Јоаникија, представнике Општине Никшић, свештенство, монаштво и грађане, поздравио је мр Милош Ненезић, у име Секретаријата за културу, спорт, младе и социјално старање Општине Никшић, која је заједно са никшићком Црквеном општином и ЈУ Никшићким позориштем организатор овог догађаја. Сабрање је благословио Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је члановима хора и диригенту Ани Бојић честитао значајан јубилеј, нагласивши да је у обнови Епископије будимљанско-никшићке хор Преподобне мајке Ангелине имао веома значајну улогу. „Зна га народ цијеле Епархије, али и читава Црна Гора и много шире, се чуло за овај хор који је имао прилику да пјева у другим земљама и у иностранству. Слава Богу што је то тако, али, најважније је што је овај хор уљепшавао црквена богослужења у храму Светог Василија Острошког, живу цркву тог светог храма за ово протекло вријеме“, навео је Митрополит. Пригодну бесједу одржао је Јанко Милатовић, пријатељ хора. Хор Преподобне мати Ангелине приредио је затим цјеловечерњи концерт у којем су направили избор духовних, свјетовних, изворних српрских и руских, те дјечјих композиција. Гост вечери био је Радован Суконовић на фрули. Извор: Радио Светигора

Црквени хор Преподобне мати Ангелине из Никшића одржаће у недјељу, 24. октобра, у Никшићком позоришту концерт поводом јубилеја 20 година постојања и рада, са почетком у 19 часова. Сабрање ће благословити и поздравити, како су најавили организатори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, бесједиће Јанко Милатовић, док је гост у умјетничком дијелу програма Радован Сукновић – фрула. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 14. септембра 2021. године у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу рад Седмог међународног симпосиона Новомученици: Полиперспектива VII, који заједнички организују Епархија славонска и Музеј жртава геноцида. Отварајући симпосион, предстојатељ Српске Православне Цркве је говорио о обожењу као смислу људског постојања и нагласио: -Када смо тога свесни можемо да поштујемо капацитете које смо од Бога добили и да истовремено читавим својим бићем препознајемо другог човека, другу икону Божју, као свога брата и да смисао свог постојања остварујемо управо у том троуглу: Бог – други човек или ближњи – ја. -Страшна дубина зла која се десила у Јасеновцу, а која се и данас манифестује на многим мстима, имаће снажно противоруђе у Цркви Христовој, заједници љубави Бога и љубави међу људима, рекао је патријарх Порфирије. Једнодневном симпосиону, поред Патријарха српског Порфирија, присуствују и Архиепископ катарски Макарије из Јерусалимске Патријаршије, Митрополит смоленски Исидор из Руске Православне Цркве, Епископи аустријско-швајцарски Андреј и славонски Јован, рабин Јеврејске општине у Сарајеву др Елиезер Папо, директор Музеја жртава геноцида др Дејан Ристић, као и представници диполматског кора и стручњаци из области друштвено-хуманистичких наука из Хрватске, Србије, региона и света. Извор: Инфо-служба СПЦ

-Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом- Хор "Преподобне мајке Ангелине" никшићког Саборног храма прославио је своју небеску заштитницу и двадесет година плодоносног постојања. Свету Литургију је служило свештенство Саборног храма уз молитвено учешће вјерног народа. По завршетку Литургије, освећено је славско жито и преломљен славски колач. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, честитао је сабранима данашњи празник, осврнувши се на ријечи из прочитаног светог Јеванђеља: Ево женик долази, изађите му у сретење. Те ријечи, поучавао је о. Слободан, су ријечи нашег живота, јер нам говоре да сваки тренутак нашег живота треба да буде припрема за сусрет са Жеником. „А ко је Женик него сами Христос Господ и Бог наш. Цијели живот треба да нам буде припрема, сваки тренутак и уздисај, треба да буде припрема за сусрет са Њим. Тај сусрет се не дешава некад, у будућности, него се дешава сваког тренутка нашег живота. Сваки наш уздисај треба да буде тај сусрет са Господом, сваки трептај, сваки корак треба да буде сусрет и сретење са Господом нашим Исусом Христом. Кад тако спремамо свој живот, онда се зовемо слуге Божје, браћа и сестре Божје, јер смо онда спремни као ове мудре дјевојке, које украшавају свјетиљке своје и држе жижак упаљен цијелог свог живота, оне улазе у царство небеско“, рекао је отац Слободан, додавши да је прича о украшавању свјетиљки, заправо, прича о украшавању свог бића, своје душе, свога ума, свога срца свим оним што је најљепше и најдивније. „Све оно што је добро, честито, чисто, истинито, све то је украшавање свјетиљки нашег живота, јер, ако не украшавамо свјетиљке онда смо као ове друге дјевојке које ће закаснити кад буде Господ дошао, које касне да се сусретну са Њим. Наш живот и његов смисао је у том сусрету, да се сретнемо са Господом, да Га загрлимо, да Га видимо лицем у лице. Тако нам Господ даје да Му се обратимо и завапимо из свег срца и душе своје. Тај сусрет је спасење наше, ако тог сусрета нема у овом животу, онда га неће бити ни у Царству небеском“, навео је свештеник Јокић. Указао је да је то знала, тако је радила и живјела Преподобна мати Ангелина, која је од своје младости, како каже њено житије, завољела побожност, књигу и ученост, завољела да увијек буде спремна за сусрет са Жеником, са Господом својим. „Тако је живот проводила у љубави према свом супругу, својој дјеци и отаџбини, а оно што је највише, имала је љубав према Господу. Живјела је тако и испунила завјет Христов, оставила свима нама да слиједимо тај примјер, зато њене мошти и њен спомен се чуо на далеко и њена чуда. Зато се цркве посвећују њој, а, ево, код нас у Никшићу, овај хор посвећен Преподобној мати Ангелини“, рекао је прота Слободан, честитајући хористима славу и пожељевши да још дуго година својим гласовима славе Господа. „Овај дивни хор са диригентицом Аном, већ, 20 година, се труди да буду украшене светиљке његовог постојања, најдивније се труди и успијева да буде слика и образац славе Господње, славе имена онога кога носи мајке Ангелине крушедолске, српске. То је оно дивно име, које је средина и темељ око кога се окупљају ови чланови, дивни дјевојке и момци, ових 20 година. Најбнитније је да, свих ових година, узрастају и усавршавају се у љепоти појања Господу. Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом. То је оно за шта нас је Господ створио, да славословимо као они херувими који непрестано поју: Свет, свет, свет је Господ Саваот. То треба да зна и ради сваки човјек, а поготову наши дивни црквени хорови“. „Да Бог да да ово што сте започели и што дивно радите, још љепше, још дивније, још украшеније и савршеније радите, а знамо да хоћете, јер волите да појете Господу, волите да будете црквени хор овог нашег, најљепшег храма. То је ваш смисао постојања и нека вас тај смисао води, и као што је од почетка та светиљка упаљена и украшена тако, прије свега, да буду ваша срца и ваше биће, ваше душе и ваши ликови, озарени, освијетљени љубављу према Господу, љубављу једних према другим и ближњим својима“, поручио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

-Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Радио Глас поводом пет година постојања интернет странице Ризница литургијског богословља и живота- Гост новог издања емисије "Читаоница" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о својој интернет страници, а поводом пет година постојања. Звучни запис разговора Новосадски катихета Бранислав Илић говорио је о интернет страници коју пуних пет година уређује, а која је првобитно била замишљена као лични блог на којем би се објављивали искључиво ауторски текстови и ауторске емисије, али по речима нашег госта, наведена интернет страница је за кратко време превазишла првобитни циљ и постала озбиљна информативно-катихетска страница. Имајући у виду да смо као хришћани позвани на мисију, потрудио сам се да кроз ову интернет страницу допринесем мисији Цркве. Будући да у Цркви нема простора за индивидуализам, и ова интернет страница није само моје лично дело, већ саборно дело и на овом сајту има места за свакога, да заједно будемо делатници мисије Цркве и тако угађамо Господу, истакао је катихета Бранислав. Веома је важно да увек деламо у оквирима Цркве, тако је и ова интернет страница настала по благослову, а својим постојањем и радом оправдава то поверење које је исказано кроз благослов. Хришћански етос нас подсећа да је сваки поштен и богоугодан рад раван молитви, а постојање ове интернет странице на којој се налази преко 21.000 објава, можемо разумети као једно молитвено дело, јер само Господ зна колико је људи благодарећи неком објављеном предавању, тексту или беседи, доживело укрепљење и утеху бивајући духовно богатији, рекао је Бранислав Илић. Уредник ове интернет странице говорио је о објављеном садржају, рубрикама и свему ономе што је важно за постојање овог сајта. Драги моји, важно је да имамо љубави једни према другима, да имамо љубави према ономе што радимо на корист Цркве, и да на тај начин кроз човекољубље и трудољубље дођемо до истинског богољубља, поучио је катихета Бранислав и подсетио на речи из 33. главе Хиландарског типика: Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човек. Извор: Радио Глас

Митрополит Јоаникије: ,,Велика је улога Радија ,,Светигора“ у бурним временима која су иза нас“ Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Радио „Светигораˮ свједочи Христа Бога и Његову вjечну спасоносну ријеч! Звучни запис беседе Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије са Архимадритом Павлом (Радусиновићем) игуманом манастира Ораховица у Епархији Пакрачко-славонској, протојеререјем-ставрофором Далибором Милаковићем директором Радија ,,Светигора“, протојерејем Николом Пејовићем главним и одговорним уредником Радија, протојерејима Мирчетом Шљиванчанином и Игором Балабаном, јерејем Павлом Божовићем и протођаконом Владимиром Јарамазом уз молитвено учешће запослених на Радију и гостију освештао је на други дан Тројичиндана- Духовски понедјељак славски колач поводом славе Радија ,,Светигора“ у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Честитајући славу и двадесет трећу годишњицу од када је Радио ,,Светигора“ почео са радом, освештан рукама блаженопочивших Патријарха Павла и Митрополита Амфилохија, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да је ,,Светигора“ одавно постала пунољетна и да од свог оснивања 1998. године Радио није престао да ради и да се шири. ,,Црква у својој намјери да шири ријеч Божију, да блага вијест дође до свакога и до ближњих и до даљних и до оних до којих свештеници не могу да стигну физички, је на овакав начин нашла пута и начина да врши своју мисију сабирајући у име Божије све оне који желе да чују ријеч Господа Бога нашега“- казао је Митрополит Јоаникије наглашавајући улогу Радија ,,Светигора“ у бурним временима са многим искушењима, ратним а потом и гоњења Цркве и угрожавања Светиња и слободе вјере. ,,Ми смо средства комуникације освештали ријечју Божијом“- казао је Митрополит Јоаникије. Извор: Радио Светигора

Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора

Под слоганом "Живи уметност" један од стожера новосадских уметничких институција, Галерија матице српске, закорачила је у 174. годину постојања. Претходну је испратила низом иновативних и креативних програма који су се прилагођавали променама услед пандемије и, више него икада, приближили публици виртуелно. У години за нама међу бројним активностима, реализоване су 4 изложбе, објављено је 12 публикација, покренути су иновативни програми "Очи у очи са уметношћу", "Препусти се уметности", "Музика свуда". Завршена је ревизија уметничког фонда, а колекција Галерије обогаћена је за 142 предмета, међу којима се посебно истиче уметничка заоставштина архитекте Драгише Брашована. У години пред нама Галерија Матице српске својим програмима представиће сублимацију активности које је требало реализовати у 2020, и онима који ће наговестити 2022, када ће Нови Сад бити Европска престоница културе. Изожбе "У европским оквирима српског симболизма", "Каледископ: уметник, критичар, колекционар" као и поклон збирка "Николе и Радмиле Граовца" обележиће 2021. годину. Посебан куриозитет представља значајно уметничко дело "Крштење христово" Саве Шумановића које ће своје место од сада наћи међу сликама богате колекције Галерије. Извор: РТВ

У сусрет великoм празнику Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан дао је интервју за Варош ТВ из Будимпеште. Разговор са Преосвећеним Владиком водила је Диана Кондић-Ђурић *Ова година ће по много чему остати упамћена, а понајвише по пандемији изазваној вирусом Kовид 19. Да ли је ова пошаст, која је задесила цео свет и са собом однела велики број живота, можда нека врста опомене надабудном човеку 21. века? Како црква гледа на све то? Да ли ћемо из свега овога извући неку поуку? Како ће према Вашем мишљењу изгледати свет након пандемије? У Вашем питању делимично се налази и одговор. Кад људима иде све добро многи и не помисле на Творца. Многи кроје планове, као што читамо из Св. Писма где неки кажу: „…ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно. А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла.“ (Јаковљева посланица 4, 1-16) Затим се сручи на целу планету нека пошаст, као ова сада – Ковид 19. Зашто га зову „19“? Вероватно јер знају да ће их бити још. Неки кажу: Казна Божија! – али губе из вида да наш Бог није тиранин који нам стоји изнад глава са бичем и само чека да погрешимо па да нас њиме ошине. Наш Бог је родитељ који воли и трпи, чак и своју непослушну децу. Опомиње их, саветује и укорева на сваки начин, па и на овај који зовемо Ковид-19. Не да би уништио своју децу, него да би по свему били достојни да се назову деца Небеског Родитеља. Било је „ковида“ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети да је ето примера ради у време Бокача и цара Душана, или у 18. веку харала куга, или на почетку 20. века шпанска грозница, сад пак Ковид. Да је памети па да се извуче поука а то је: сви смо у истом лонцу, и не зна се када ће на кога стићи ред да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божију опомену сваки појединац па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно тако ће и Ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго и дуго на људској врсти. *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске Православне Цркве Патријарха Иринеја, као и једног од најугледнијих људи Српске православне цркве, владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. Ово је свакако велики губитак за цео српски народ, али и за Вас лично с обзиром да сте са њима били у блиским односима. Према Вашем мишљењу у ком правцу би црква требала ићи даље? Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег Патријарха али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују дани и године заједничког рада на добро наше свете Цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету Патријарха али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос. *Ви сте на челу једне историјски веома важне епархије и од кад сте Ви на епископском трону много тога је урађено на обнови наших светиња и повратку имовине која је одузета нашој цркви. Управо Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира су обновљени. Како успевате да усагласите све ваше обавезе? Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха“. Дакле, ако радите као прегаоц, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем Музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне руописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве“. Е тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу Цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи. *Приметно је да у Епархији будимској у последње време има много млађих свештеника и монаха и хвала Богу да се све више млађих и образованих људи одважују на овај начин живота. Да ли то позитивно утиче на комуникацију са млађим верницима у нашој епархији, али и шире од тога? Као што поменух, треба за наш воз или брод, и машиновођа и ложачи, а и народ који својом вољом жели на пут спасења, не на силу. Силом се ништа не постиже. Добро је да у Цркви има образованих, али са страхом Божијим као почетком сваке мудрости („Почетак је мудрости страх Господњи“, Приче Соломонове 1,7). У цркви као лађи спасења могу наћи своје место сви који то желе: мушкарци, жене, стари малади, деца, мање или више образовани, али пре свега честитог и узорног живота. Живимо у времену када имамо при руци разна средства комуникације и максималну доступност интернету што може бити и опасна замка, јер ове видове комуникације користе не само честити и верујући људи него и многи други сумњивих намера. У Цркви је лични пример и верника и свештеника веома моћан. Наравно позитиван пример, јер Исус Христос је рекао и ово: Пазите да не саблазните неког, јер вам је боље да вам вежу камен око врата и баце вас у море него да неког саблазните. Богу и Цркви су сви битни, а Црква је кроз свете тајне као нека радионица у којој се поправља и дотерује оно што не ваља, па да такви станемо пред Бога. Христос је дошао да спасе сваког појединца али и сав народ. Када су у питању млађе генерације, потребно им је пружити разумевање и приближити Цркву на њима доступне и разумљиве начине. То су углавном друштвене мреже, мултимедијални програми али и лични контакти. Ове године нас је пандемија вируса омела у многим планираним активностима нарочито са младима. Веронаука је такође од великог значаја, али деца морају имати подршку родитеља па чак и на овом путу вере, пре свега мислимо на разумевање и пружање могућности деци да учествују у богослужбеном животу. На жалост основна ћелија и народа и Цркве нам је „тешки рањеник“, а то је породица. Бракови се олако разводе а деца из разорених бракова су дављеници и хватају сваку пружену руку, па био то светац или дилер дроге. Ако нема какве друге пружене руке, та наша младост се хвата за оно што им се нуди. О последицама читамо у црним хроникама. *Ваше Преосвештенство, да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? Како Ви видите стање у погледу духовног и верског живота не само народа него и монаха и монахиња? Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје Матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али… увек постоји то „али“. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: А ко си ти да ми командујеш? Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра“. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у веме Часног Поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у Светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете“ у Цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је Црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет Српског народа у овим земљама али чека нас још много посла на њиви Господњој. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије, Никола Селаковић. Шта за Вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? Како их оцењујете? Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља“ и „отаџбина“, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Није чудо да је Броз бринуо о њима јер мати му је била Словенка а отац Хрват. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте“ и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још увек имају родбину, или „родове“ како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа а пре њега фаталног Дежа који је десетковао Србе пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева а који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу Српску Цркву, а то је заправо наш народ, јер 99% Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје Цркве. Сада су хвала Богу посете из матице и Српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању, јер тада је и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима. Долазак новог министра спољних послова г. Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната. *Ова година је пуна јубилеја, али пандемија короне је на жалост обележавање већине њих спречила. Међутим, у Српском црквеном музеју у Сентандреји приказан је експонат године портрет Владике Лукијана Богдановића, чиме је практично обележено и 800 година од сусрета Светог Саве са Андријом Другим Арпадовићем. Како је Свети Сава успео да, вероватно на простору данашњег манастира Ковиљ код Новог Сада, убеди угарског краља да не нападне Србију? По древним хроничарима мађарски краљ Андраш II је од својих предходника наследио титулу Rex Rasciae тј краљ Рашке. Међутим по повратку из Петог крсташког похода је чуо да се појавио и крунисао неки самостални краљ у Рашкој. Ово је осетио као узурпацију и свакако је предузео акцију да то стање укине. Нови краљ Рашке, тек крунисани Стефан Немањић звани и Првовенчани није честито ни сео на престо у Расу па би сукоб са једним моћним краљем-крсташем био фаталан за младу Рашку краљевину. Зато је послао брата Саву да на дипломатски начин спречи овај рат и Свети Сава је пошао у сусрет угарском краљу. Где се догодио овај сусрет, може се само предпоставити, али је свакако требало затећи угарску војску пре преласка Дунава. Легенда каже да је било лето, свакако после Спасовдана, а тада буде изненадних и великих олуја. Андрашева војска је чекала да олуја престане па да пређу Дунав. Тада их више нико неби зауставио. Дакле по тој логици, Свети Сава је морао прећи реку док је невреме трајало. Видевши одважност „рацког попа“ који кроз велике таласе и невреме прелази Дунав и долази без оружане пратње, краљ Андраш је могао помислити: какви ли су тек Раци када су оружани и на својој земљи?! Савини биографи помињу чудо у Угарској пред краљем, да је на молитву Светог Саве пао град, и да је на његову молитву град и престао да пада, као знак да је Сава Божији човек. Андраш је био као краљ добар хришћанин и разумео је ко је његов гост и преговарач и склопљен је мир пре 800 година. До рата хвала Богу није дошло, тако да Мађари тај догађај нису упамтили, али Срби јесу и те како! Наши хроничари су ово забележили, чак тројица хроничара. Краљ Андраш је дао Светом Сави пратњу од својих угледних витезова и племића, и оно што је занимљиво: Они су испратили Светог Саву у његово Отечество преко реке Саве. Познаваоци географије кажу: Значи Свети Сава је свакако прошао кроз Барању, Срем а можда и Славонију. Јер другачије не може да се пређе река Сава и дође у Отечество. Сада је јасно и одакле Светом Сави наследник на трону из Срема – Арсеније Сремац! За овај јубилеј првог склопљеног мира између Мађарске и Србије изабран је портрет патријарха Лукијана Богдановића, јер он је био непосредни поглавар у Карловцима пред поновно уједињење наше свете Цркве у Патријаршију а чији је део и Будимска као и Темишварска епархија. Овом приликом такође је прослављен и тај јубилеј – стогодишњица уједињења српских црквених области у опет јединствену Патријаршију. *Према неким историјским изворима Свети Сава је боравио и северније у некадашњој Угарској. Колико су поуздане претпоставке да је оснивач СПЦ био у Веспрему, чувеном хришћанском граду, првом надбискупском седишту католичке цркве у тадашњој краљевини? Из предходног је јасно да је Свети Сава са пратњом мађарских витезова прошао кроз крајеве Угарске где су живели његови Срби, тада звани Расцијани, или краће Раци. Ово је древни назив за Србе који се користио и користи код Мађара. Мађарски историчари помињу из тога времена „шизматичке“ манастире па чак и двојицу владика из Веспрема (1229.) који нису припадали Риму. Забележена су и њихова имена: Јован и Дамјан. Ради се о времену непосредно после посете Светог Саве Угарској, значи или су већ били у Веспрему или их је Свети Сава хиротонисао. Да подсетимо: Панонија је својевремено била под јурисдикцијом словенског архиепископа Светог Методија и његових наследника у Охриду, а на тој је територији и створена 1219. године аутокефална Савина архиепископија, обухватајући и све што се затекло као наслеђе Светог Методија. У дугачкој титули данашњег Српског православног будимског епископа се помиње поред града Веспрема и да је он наследник града Светог Методија, а то је Блатноград, данашњи Залавар. Срећом по нас Србе, мађарски владари су већином били толерантни. Мада су на место Методијевих епископа постављани други из Рима, затечени словенски епископи и пастири су наставили свој живот јер су мађарски владари остављали својим поданицима Рацима да имају своје „рацке“ пастире и да служе на свом језику, и то тако рећи кроз целу историју. О томе нам сведоче сачуване повеље угарских краљева. *Ваше Преосвештенство у сусрет наших великих празника подсетимо читаоце на значај Божића данас? Доласком Бога на свет, међу људе засијала нам је светлост богопознања. Рођењем Христовим све почиње – долази нова ера и открива нам се смисао постојања. Рођењем Христовим стављен је акценат и на блискост Бога и Човека, јер Бог постаје човек да би Човек постао Бог, по благодати. Ово се као и сви велики догађаји десило када се навршила пуноћа времена, тад Бог посла Сина својега телесно рођенога од жене у овом свету, али од Оца рођеног пре свих векова у вечности. Месија је дакле Светлост од Светлости, и дошао је у свет да изврши домострој спасења. Божић је и празник новог живота, празник породице, празник најлепших и правих вредности које данас све више запостављамо. Божић не треба да буде комерацијални празник без емоција. Божић није само пуко сећање на рођење Христово уз једење укусних јела и гледање већ добро познатих божићних филмова и програма који се том приликом пуштају на телевизији. Божић је поновно рођење Христово у нашим домовима и у нашим срцима. Препознајмо ово као поновну шансу са рађање вере у нама. Рођење Христово је и празник рађања љубави у нама и нашим породицама. Топлина у пећини где се родио Христос данас јесте топлина нашег дома за коју смо одговорни искључиво ми. Не дозволимо да нам домови и срца захладне. Загрејмо једни друге љубављу и пронађимо у овом празнику путоказ за живљење у модерном животу. У породици се живи вером и поверењем једних у друге. Кључ је у породици и топлини породичног дома које је без вере тешко одржати. Божић је дакле нови почетак којим нас Господ опет и много пута благосиља, препознајмо ово и препустимо се чудима јер се дешавају. Разговор водила Диана Кондић-Ђурић Извор: Епархија будимска

Поводом славе васељенског радија “Светигора”, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г.Амфилохије је вечерас освештао и пререзао славски колач у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је казао да већ 22 године одјекује глас васељенског радија “Светигора” благословом блаженог спомена Светога Патријарха Павла и заиста се чује по цијелој васељени. Звучни запис беседе Повезан садржај: Отац Никола Пејовић: Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре! Катихета Бранислав Илић: Радио „Светигораˮ сведочи Христа Бога и Његову вjечну спасоносну реч! „Једно од најбољих свједочанстава је било око 2000-те године и страдања нашег народа на Косову и Метохији и оног злочина који је тамо извршен. Онда редом радио “Светигора” свједочи сва збивања код нас у Црној Гори а и шире по свој нашој земљи и народу па и по свој православној васељени“ поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је истакао да се претходних годину дана преко таласа Светигоре чује она ријеч наше дјеце и нашег народа Не дамо светиње, која је започела управо у Храму Христовог Васкрсења, када се народ Божији заклео да неће дати светиње да се оскрнаве и да их безбожници отму и присвоје себи: „Прошла је година дана од тада. На жалост они који су на власти настављају да подржавају тај злочиначки закон и тврде да светиње које су овдје грађене од апостолских времена и од времена Светог Цара Константина и Царице Јелене не припадају народу већ њима. Надамо се да ће Господ просветити разум онима који управљају Црном Гором и да неће наставити онај злочин над вјерним народом, над свештенством, над епископатом Српске Православне Цркве у Црној Гори који је започео 1941 године и наставио се духом братоубилаштва које је кулминирало убиством Митрополита Јоаникија и 120 свештеника а након њега суђења Митрополиту Арсенију Брадваревићу и рушења Његошеве капеле на Ловћену за вријеме Митрополита Данила Дајковића, који се са том раном и упокојио“, казао је владика Амфилохије истакавши да је рушењем Његошеве капеле тадашња власт узела образ Црној Гори. Митрополит је нагласио да су се сви надали да ће послије деведесетих година гоњење и насиље над Црквом престати али се тај прогон опет повампирио и у наше дане: „И ја сам привођен на суђење као наследник прошлих митрополита, ухапшен је владика Јоаникије са 8 свештеника. Ево и сада свештеници у Бару су привођени и кажњавани само зато што су служили службу Божију и што су са народном обављали крсни ход – литију, која је својствена за Цркву већ двије хиљаде година, а која је код нас отпочела на специфичан начин прије годину дана. Једно морамо рећи. Послије годину дана и заклетве да нећемо дозволити да се отимају светиње, ми то настављамо и наставиће се ти крсни ходови од Недеље свих светих. То је значи идућа недеља. Наставиће се ти свети ходови који су ходови мира који позивају на братску слогу, на помирење браће, на заједништво, на љубав, на исцјељење од оног најопакијег вируса који је овдје владао, вируса братомржње и богомржње“, рекао је Митрополит. Он је додао да се надамо и у међународну заједницу да ће помоћи да се тај вирус братомржње и богомржње заустави у Црној Гори на коме ови који су на власти желе и даље да владају: „А што се нас тиче, Цркве Божије, ми се поново заклињемо да не дамо светиње и наш народ ће наставити са свештенством од Недеље свих светих поново да служи молебне мира, братске слоге и помирења у свим храмовима наше Цркве и у исто вријеме да у тим крсним ходовима обилазе градове и да свједоче. Спреман сам као Митрополит прије него властодршци крену у безакоње да са мном ураде оно што су урадили са Митрополитом Јоаникијем, Арсенијем и Данилом. Спреман сам, ако мисле тиме да ће нешто да задобију. Позивам их да не муче мој народ и свештенство, већ да то ријеше мојим ликвидирањем. Ја их позивам, те другове и господу, па нека ураде то ако мисле да тиме могу да излијече овај народ од тог опаког вируса којим смо затровани још од времена оне безбожне идеологије. Дакле од Недеље свих светих молебни за спас светиња, за помирење, за братску љубав и слогу настављају се у свим нашим храмовима и црквама широм Црне Горе. То од мене народ тражи и ја сам дужан да их испоштујем“, казао је на крају бесједе митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”. Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак. Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти. Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Најдревнији манастир у области Нижњег Новгорода, манастир Свете Теодоре у Городецу, прославља ове године 865 година постојања， и свечаности ће се одржати крајем септембра. Он је истовремено и један од настаријих манастира у Русији， а у њему је свети Александар Невски провео као монах последње дане. Основан је 1154. године на месту обретења иконе Матере Божје, касније названа Фјодоровска. Свети Александар Невски је окончао свој живот у овом манастиру узевши монашко име Алексеј. Овде је делао Прохор Голодецки, учитељ светог Андреја Рубљова; Свети Павле Обнорски, учитељ Светог Сергија Радоњешког, и Свети Тимон Надејевски, ученик Серафима Саровског. У 19. веку био је значајан духовни просветни центар, а 927. г. био је затворенда би 1934. г. сви конаци били претворени у омладинску радну заједницу. Саборна црква Свете Теодоре освећена је 12. септембра 2009. на дан преноса моштију Светог Александра Невског. Извор: Српска Православна Црква

Поводом прославе четири века постојања врбничког Храма Преноса моштију Светог Николаја, Њихова Преосвештенства Епископи новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин, бихаћко-петровачки Г. Сергије и далматински Г. Никодим служили су (11.08.2019.) Свету Архијерејску Литургију. Након читања Јеванђеља мноштву присутних верника обратио се Владика Сергије. „Драга браћо и сестре, ево благе и предивне вести, радости велике! Tо је радост Васкрсења, победа над смрћу када је Господ наш Исус Христос стао на крст, пролио крв своју за нас, легао у гроб, а онда су благу вест пронели свети апостоли и мироносице, вест да је Христос васкрсао из мртвих. Господ се сажалио на човека и дошао на овај свет да исцели сваку болест и немоћ, а највећа болест човечанства јесте била смрт. Оно што је Христос учинио у недељни дан, дан Васкрсења јесте победа над ђаволом, над смрћу и грехом. Зато и ми, угледајући се прво на Њега, на свете апостоле и на свете и велике богоносне оце, треба да чујемо данашње Јеванђеље и ту благу вест. Свети апостоли су видели мноштво народа који је стајао у пустињи гладан и жедан, а Господ није хтео такве да их отпусти, већ је желео да покаже своју благодат, божанску силу и љубав неизмерну и да сав тај народ нахрани са пет хлебова и две рибе, па је ту храну чудотворно умножио. Од постанка света, па до данас Он нам показује своју љубав и умножава тих пет хлебова да би нас нахранио. Тих пет хлебова данас се налази у свој природи коју нам је Бог дао и коју стално умножава, када семе убацимо у земљу и из њега никне плод. Да би то семе донело род потребно је да оно умре и нестане, па тако је и нама потребно да умремо у Христу да би стоструки род донели. А шта значи умрети у Христу? То значи растати се са грехом једном за свагда кроз свете тајне које нам је Он даровао и Свету Цркву коју је установио. Данас смо овде дошли да прославимо велики јубилеј, 400 година овога дивног храма. Иако је 400 година пред Богом један трен, за нас то време говори о милости, Божијој љубави и многим сузама и крви проливеним на овим просторима, али и духовној радости и физичком умножењу ових простора кроз векове, данас овај храм то сведочи“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки. Поводом овог дивног јубилеја уприличен је пригодан културно-уметнички програм, а том пригодом Епископ далматински Г. Никодим обратио се окупљеном народу посебно поздравивши Г. Епископе Лонгина и Сергија, којима је изразио велику захвалност због данашњег доласка, као и због сталне бриге и помоћи коју указују свима нама у Далмацији. „Ова Далмација у којој се сада налазимо, због свега што се током година десило, није таква каквом је Владика Лонгин и старији међу нама памте, али је ипак наша и ми је живимо пуним срцем. Када је она у питању могу само да вам се обратим речима великог песника Алексе Шантића: „Сунце туђег неба неће вас гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу? А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова“, рекао је Владика далматински. Он је нагласио да је за наш народ најважније да се окупљамо око светих храмова које су наши славни преци саградили у готово немогућим условима и оставили нам као завештање, те да се нада да ћемо се још дуго у радости сабирати. Извор: Епархија далматинска

Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу. Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Духовним сабрањем у недељу Св. Отаца и пресвлачењем моштију Св. Зосима Чудотворца започела је прослава 630 година постојања манастира Тумана. Било је чудесно и благословено. Идемо даље. Ако Бог да 14. и 15. септембра 2019. биће ЦЕНТРАЛНА ПРОСЛАВА ЈУБИЛЕЈА. СУБОТА 14. СЕПТЕМБАР 2019. 08.00 Св. Архијерејска Литургија 10.00-17.00 Научни скуп „Исихазам у српским и приморским земљама“ 18.00 Празнично бденије НЕДЕЉА 15. СЕПТЕМБАР 2019. 08.00 Освећење новог манастирског конака 08.30 Св. Архијерејска Литургија 11.00 Културно- уметнички програм 12.00 Ручак за све присутне (благодарећи пријатељима 2 бика и 300 кг гулаша) ДОБРО ДОШЛИ! Извор: Манастир Туман