Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'постати'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. "Драго моје унуче, Не бих желео да ово писмо звучи превише поучно, да ти причам о љубави према комшијама, домовини, човечанству и слично. Не би ти ово ни слушао (већ си пунолетан, а ја сам престар), јер се систем вредности толико променио да моје препоруке можда нису ни одговарајуће. Дакле, желим да ти дам само један савет који ти може бити од користи сада када користиш паметне телефоне. Нећу ти рећи да не користиш телефон из страха да не зазвучим као глупи старац. И сам користим мобилни. Желео бих да разговарам о болести која је погодила твоју генерацију и ону пре тебе, која већ студира на универзитетима. Говорим о губитку памћења. Истина је да ако желите да знате ко је Карло Велики или где је Куала Лампура, само кликнете на дугме и одмах све сазнате са Интернета. Урадите то када вам је потребно, а онда ту вест сачувате, ако вам затреба за школу, рецимо. Лоша вест је да схватање да рачунар може у било ком тренутку одговорити на ваше питање, одвраћа вас од идеје да нешто запамтите. Овај феномен се може упоредити на следећи начин: сазнање да аутобусом или аутомобилом можете увек да идете из једне улице у другу, особа одлучује да више не хода. Али ако престанете да ходате, претворићете се у особу која је присиљена да се креће у инвалидским колицима. Ох, знам да се бавиш спортом и да знаш како да набилдујеш тело, али назад на мозак. Мозак је попут мишића на ногама. Ако престанеш да вежбаш, постаће млитав и претворићеш се у идиота. Поред тога, сви ризикујемо да развијемо Alchajmera у старости, а један од начина да избегнемо ову невољу је тренирање памћења. Ово је мој рецепт. Свако јутро научи кратку песмицу, као што смо на то били принуђени када смо били деца. Можеш да закажеш такмичење са пријатељима. Ако не волиш поезију, онда запамти састав фудбалског тима, али мораш знати играче не само оног тима за који навијаш, већ и играче других тимова, као и њихове претходне композиције. Такмичите се у сећању наслова књига које сте прочитали. Да ли се твоји пријатељи сећају како су се звали мушкетири из филма и књиге "Три мускетара"? Ако не желите да читате књигу Три мускетара (онда не знате шта губите), играјте сличну игру са књигом коју сте прочитали. Изгледа као игра, али и јесте то игра, али видећете како вам је глава испуњена ликовима, причама и свим врстама успомена. Запитајте се зашто се рачунар некад називао електронским мозгом. То је зато што је замишљен по моделу нашег мозга, с тим што је наш мозак далеко моћнији и бољи. Мозак је рачунар који је увек уз вас, његове могућности се проширују као резултат вежбања, док ваш рачунар губи брзину након дуже употребе и треба га заменити већ након пар година. А ваш мозак вас неће издати и до 90 година, а са 90 година, ако га вежбате, памтиће више него што се сећате сада. Такође, бесплатно! Затим постоји историјско сећање, које није повезано са чињеницом твог живота или са оним што си прочитао. Она чува оне догађаје који су се догодили пре твог рођења. Данас, кад идете у биоскоп, морате доћи на почетак филма. Када филм почне, као да вас све време воде за руку, објашњавајући шта се догађа. У моје време у бископ сте могли да уђете било када, чак и усред филма. Многи догађаји су се већ догодили пре вашег доласка и ви сте морали брзо да "похватате конце". Ако би вам се филм свидео, могли сте да га гледате поново. Родио сам се у време када је било важно да знам и разумем то што се догодило пре мене. То је било неопходно како бих боље разумео догађаје данас. Данас би школа требало да вас учи да памтите шта се догодило пре вашег рођења, али нисам видео да то чини како треба. Разне анкете показују да данашња омладина, чак и универзитетска, рођена 1990. године, не зна, а можда и не жели да зна шта се догодило 1980. године, камоли шта се догодило пре 50 година. Узмите у обзир да памћење можете тренирати не само уз помоћ књига и часописа, већ и уз помоћ Интернета. Интернет је користан и за истраживање историје, не само за ћаскање са друштвом. Како су диносаурси изумрли? Како се звао предак бика? Пре стотину година више је било тигрова него данас, зашто? Ко је био други папа у историји? Када је створен Мики Маус? Могао бих да ова питања нижем бесконачно и све би то биле сјајне теме за истраживање. Све ово се мора запамтити. Доћи ће дан и остарићеш, ако све ово сазнаш и упамтиш, осећаћеш се као да живиш хиљаду година. А твоји пријатељи који не истражују, не читају и не памте, живеће само један мали, кратки, бедни живот." https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/217047/pismo-umberta-eka-unuku-morate-da-procitate?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1FyA-lbNfDOKRfoqvb-EbQdT97pAxP_aO2_pVUccFjxru-MbudEruvCTc
  2. Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима. Савремени људи су несрећни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету. Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компјутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Многи траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу. Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудреност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира. Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен. Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти. Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха. Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај. Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти. Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења. Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине. У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане.Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочито над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика. Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да одступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником. Такво лажно бестрашће је у ствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти. Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чистоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота. https://mitropolija.com/2022/12/01/kako-postati-srecan/
  3. JESSY

    Како постати слободан?

    Бог је љубав. А Божанска љубав је присутна свуда, у читавом Универзуму. Без краја, без ивице. Морамо да одговоримо на то и пустимо то у свој живот. Љубав је дар од Бога послат човеку одозго. Особа то не може сама спознати. Љубав је божанске природе и можемо само да ухватимо њен обрис, али не и jе пригрлимо. Љубав је дата само храбром срцу које пркоси свему што је привремено. Милосрдни Господ, видећи чак и наше мале кораке и плашљиве намере, јача нас на путу спасења, тешећи нас својом љубављу. Божја љубав, Божја искра примарни је извор свих испољавања љубави на земљи. Ово је љубав између супружника, и родитељска љубав, и пријатељство, и милосрдност. Нема праве љубави без божанског језгра. Све остало је илузија и самообмана. Нажалост, углавном, људи, који никада у свом животу нису искусили спасоносну и ослобађајућу моћ љубави, задовољни су сурогатима који их воде у још веће ропство. Знак праве љубави је одраз блаженства. Никада не изазива страх, не боли, већ подиже и ослобађа. Цео живот морамо стицати љубав. А за наш труд, Господ ће нас у право време благословити даром љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-postati-slobodan
  4. JESSY

    Како не постати Јуда

    Као што знамо, ђаво је у стању да изопачи сваки добар подухват. И Јуда је упао управо у такву замку. Јеванђеље нам каже да је Јуда са собом носио кутију за милостињу. Другим речима, у првој хришћанској заједници бавио се добротворним радом. Наравно, доброчинство је једна од дужности хришћанина. Али и овде постоје "замке". Подсетимо се како је Јуда реаговао на покајничку блудницу која је разбила сасуд скупоценим мирисом да би помазала ноге Спаситељу, не обазирући се на женино искрено покајање, на преображење њене душе, усредсредио се на материјално: «…Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?» (Jн 12,5). Односно, Јуда је сматрао да ни Христос ни други апостоли, али је он сам боље знао како правилно давати милостињу. И у наше време се суочавамо са истим проблемом, када су неки људи који се баве доброчинством или другим активним радом у искушењу да себе сматрају супериорнијим од других радника Цркве, чак и од свештенства. И то се дешава чак и међу појединим свештеницима. Заборављајући да је служба Престола једна од најважнијих ствари, они желе да се баве „правим“ активностима. Неки људи на овај начин покушавају да надокнаде недостатак духовности. И ако у овој фази свештеник не почне критичније да размишља – о себи, о својим мотивацијама итд., све постаје веома лоше. Најпре почиње самоуздизање над својим сабратом свештенством, који се бави „не баш корисним“ послом, затим долази до погрдног односа према јерархији, а потом и према самој сопственој Цркви. А онда, по правилу, долази до Јудиног пута издаје, пута до раскола. А све је почело сасвим невино, племенито и побожно. Што се тиче Јуде, можемо рећи да он, наравно, није био издајник од самог почетка. Самоуображеност, узвишеност изнад других учинили су га издајником. И тек тада су се придружиле и друге страсти, укључујући и љубав према новцу. Његов даљи пут је познат: издаја, закаснело покајање без покајања, очајање и самоубиство. Хришћанин увек треба да буде пажљив према својим мислима, посебно ако се бави неким важним корисним послом. Jер таква активност је мрска Сатани, и он ће уложити све напоре да пут праведника усмери ка уништењу. Ако не савладамо себе, не истражимо праву позадину својих поступака, не очистимо своју душу покајањем, постајемо беспомоћни пред злом. И никаква добра дела сама по себи неће нам помоћи. Ово је важно заувек запамтити. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-kako-ne-postati-juda
  5. Нека ваш проблем, искушење које имате у свом животу данас, постане корак до неба. Како ово постићи? Када се у овој тешкоћи предате Богу. Када се ова тешкоћа третира као прилика да откријете себе и негујете врлине. Проблеми и искушења нису пријатне ситуације, али су неопходне. Када би све ишло како смо планирали, како бисмо желели, пре или касније бисмо пали у бахатост, незахвалност, илузију и патњу. На жалост, ми смо склони да заборављамо доброту Божију у свом животу, јер лако падамо у прелест самообожења, јер се лако одвраћамо од Њега; Бог нас учи кроз искушења. Подсећа нас да нисмо моћни, да нисмо свезнајући, да нисмо самодовољни, да нисмо непоткупљиви, да нисмо нерањиви. Искушења нас буде из духовне летаргије у коју упадамо. Када неочекивано дође тешкоћа у нашем животу, поново хватамо бројаницу, поново почињемо молитву, поново се сећамо Бога нашег. Све је у овом животу добро и благословено. Све. Чак и оно што сматрамо проклетством и злом. Све је добро и благословено, док се свему приступа са перспективом вечног живота. Ако све гледамо кратковидо и светски, природно ћемо бити несрећни и у малим тешкоћама свакодневног живота. Видимо људе са великим проблемима како су мирни и срећни, а са друге стране видимо људе који имају све (на свету) а да су због најмање потешкоће несрећни и узнемирени. То је зато што први имају ум упрт у небеса, док су други заглављени у блату земље. Овај живот је Божански дар свакоме од нас. Није божански дар само када нам све иде добро већ и када смо окренути наглавачке. Овај дар није дат од Бога да бисмо се осећали срећни и успешни, већ да бисмо постигли одређени циљ (наше Спасење), да бисмо откључали (то је кључ) вечну срећу која нам се нуди. Овај живот сам по себи није ништа ако се не доживи као предворје вечности. Он добија дубоко и веома важно значење када га човек третира као прилику коју му је дао Бог да вечно живи са Њим. Дакле, искушењима се приступа другачије, стрес се ублажава и све је олакшано. Све се ради глатко и мирно. Све је означено Крстом Господњим и завршава се у самом Спаситељу Христу. Човек сада не живи да би био срећан, него да би се спасао, да би се довршио у Христу. Тек тада овај живот има смисао и значај (макар звучало помало грубо и екстремно): само када човек живи са Христом, за Христа, кроз Христа. Имати породицу, успети у послу, обновити манастир, имати много деце, стећи друштвени статус итд. нема смисла, нити је битно ако нема Христа у вашем животу. Ништа нема смисла и вредности без Христа. Све је џабе без Христа, без изгледа на живот вечни. Христос даје смисао нашим животима, даје смисао нашој смрти, даје смисао свему у нама. o. Хараламбос Пападопулос http://istologio.org/
  6. У среду 20. јануара 2021. године, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић и протојереј Немања Вранић. Звучни запис беседе – Свети Јован се удостојио да буде Божији сарадник и ми данас слушамо његов глас који позива и данас, као и онда, да учествујемо у радости Богојављења. Он је позивао да сусретнемо Господа, он који је Господа крстио у Јордану и скренуо пажњу целога света на Њега говорећи: Гле Јагње Божије које узима на себе грех света. Он жели да и ми видимо то Јагње Божије и да се радујемо у догађају Богојављења, да се Господ јави у срцима нашим. – И ми можемо бити учесници Богојављења ако послушамо Светога Јована и сперемо са себе, из душе своје, све недостатке, све грехе. Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења. Зато и славимо Светога Јована у наставку великога празника Богојављења да њега чујемо, да чујемо његов глас, његов позив и да поступамо по његовом примеру. – Посебно сада, када страдамо од овога вируса, јесу значајне речи Светога Јована Крститеља, да се ослободимо од много опаснијег вируса. Свети Јован је позивао у оно време да се заштитимо од много кобнијег вируса, који је много успешнији и мења људску природу. Грех много јаче и кобније утиче на људску природу, много јаче је мења, стварајући зле навике живота. Свети Јован је позивао да се ослободимо тога вируса. – Претпоставимо да наука и успе да нађе неку вакцину која може заштитити од тог спољашњег вируса, али и даље остаје онај кобни вирус који ће правити нове проблеме и нова зла. А тај вирус који и даље остаје и који ће и даље наставити да зла доноси јесте грех, грехољубивост. Зато је много значајнији Свети Јован Крститељ са својим позивом: Покајте се јер се приближило Царство Небеско, упозорио је и нагласио Епископ Атанасије. Након свете службе, Епископ Атанасије је био гост на крсној слави код проте Марка Папића, у чијем је дому освештао славско жито и са којим је преломио славски колач у славу Божију и част Светог Јована Крститеља. Извор: Епархија милешевска
  7. Божићни интервју Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Херувима дат Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске. *Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. *Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. *Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. *Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) *Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. *Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. *Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. *Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. *Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  8. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Нема, дакле, потребе да се бавите трњем. Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Усмерите воду, што ће рећи сву снагу своје душе, ка цвећу, па ћете се радовати његовој лепоти, мирисима, свежини. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло. Гледајте у Христа и он ће вас спасти. Уместо да стојите пред вратима и одгоните непријатеља, презрите га. Да ли са ове стране иде зло на вас? Благо, спокојно, окрените се на ону страну. Другим речима, уколико зло долази на вас да вас позледи, ви своју унутрашњу силу усмерите на добро, ка Христу. Помолите се речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а Он зна како и на који начин да вас помилује. А када се испуните добром, више се нећете враћати на зло. И сами ћете, благодаћу Божјом, постати добри. А где онда зло да нађе себи места? Оно ишчезава! Свети Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. У недељу, 25. августа 2019. године у Саборној цркви светог великомученика и Победоносца Георгија у Крушевцу, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију уз саслуживање Архијерејског намесника крушевачког протојереја- таврофора Будимира Којића и братства овог светог храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Испуњени радошћу у попразнинству Преображења Господњег усугубили смо овонедељну радост сабрани око нашег Епископа, који је у својој беседи поучавајући духовну децу упутио очиске, пастирске речи о потреби молитве и појачаности исте, јер успостављањем молитве, васпоставља се благодат Божја и одмах нам бива јасно да свака унутрашња и спољашња промена је повезана са вером, са нашим слављењем Бога. Дакле, да бисмо избегли стања смрти потребно је да се непрестано сећамо најчовекољубивијих речи Господњих: молитве и поста, јер сведочећи славу Божју цео свет ће се саобразити и непријатељи ће постати ближњи. Извор: Епархија крушевачка
  11. Дан после канонизације цара Николаја Другог и његове породице настао је интервју са професором Московске духовне академије протојерејем Валентином Асмусом. Он је угледни специјалиста у области историје монархије у Русији. Отац Валентин је дао исцрпне одговоре на питања о личности и духовности новопрослављеног цара, као и његовој државној делатоности. Цар Николај Други Духовни живот мученичког цара – Странице дневника цара Николаја Другог исупњене су именом Божијим. Колики значај је православна вера имала у његовом животу? – Без сваке сумње, вера и Црква су заузимале најважније место у животу Николаја Другог. Он не само да спомиње име Божије, већ из његових дневника сазнајемо да никада није пропуштао недељна и празнична богослужења. Можемо рећи, да су вера и молитва заузимале све више простора у његовом животу, како се приближавао зрелом узрасту. Он је несумњиво доживљавао царевање као служење Богу, и истовремено је своју власт схватао као дар од Бога. Његова одговорност пред Богом је подразумевала да он није био дужан да полаже рачуне пред било каквом овоземаљском инстанцом. То осећање одговорности пред Богом је код цара било врло развијено. – Позната је посебна улога Николаја Другог у прослављању Преподобног Серафима Саровског, његова помоћ манастирима и мисионерским друштвима, православним братствима. Какво је било његово залагање у области Цркве? – Николај Други је веома активно учествовао, не само у прослављењу Преподобног Серафима Саровског, већ и у целом низу канонизација, које су обележиле његово царствовање. Канонизације су биле врло ретке у Руској Цркви од Петра Првог до револуције. За цео 19. век до Николаја Другог спроведене су свега две канонизације: Митрофана Вороњешког за време Николаја Првог и Тихона Задонског за време Александра Другог. А за време владавине Николаја Другог, канонизације су се низале једна за другом, притом су неке спроведене углавном захваљујући залагању цара. Николај Други је много урадио на изградњи храмова и манастира. Подржавао је ширење мреже парохијских црквених школа, које су биле важна карика у систему народног образовања Руске Царевине. – Николају Другом је био близак период руске историје до Петра Првог, волео је тадашњу уметност, обичаје, па чак и оне који су се тицали политичког живота. У којој мери су се његови вредносни оријентири поклапали са уверењима политичке елите Русије његовог времена? Како је руско друштво гледало на тежњу цара Николаја ка повратку духовној и политичкој традицији Свете Русије? – Николај Други није само на емотивном нивоу волео Русију пре Петра, већ је био један од највећих поштовалаца древног руског иконописа и умногоме је утицао да се и у друштву побуди интересовање ка иконама. Он је био иницијатор рестаурирања древних икона и изградње нових храмова у истинском древноруском, а не неоруском стилу, као што је тад било прихваћено. То се односило и на осликавање цркава у стилу 16. века. Можемо навести као пример Теодоровски царски саборни храм у Царском селу и цркву Светитеља Алексија у Лајпцигу, која је подигнута на стогодишњицу Битке народа 1913. године. Таква интересовања цара Николаја дошла су на добар одзив код људи у уметничким круговима, али су на нивоу друштва била осуђена да буду непопуларна. Уопштено говорећи, интересовање друштва је било устремљено на супротну страну. Стога можемо рећи да је Николај Други у духовном смислу био веома «старомодан» човек. – Како су личност Николаја Другог оцењивали православни подвижници тог времена и они чији ће духовни ауторитет доцније порасти? – Преподобни Серафим Саровски је предсказао: «Биће једном Цар, који ће ме прославити... Бог ће Цара величати.» Свети Јован Кронштатски је рекао: «Цар је наш праведан и живи благочестивим животом. Бог му је послао тешки крст страдања, као Своме изабранику и омиљеном чеду, као што су рекли тајновици.» А руски народ је упозорио пред револуцију: «Кога волим, тог разобличавам и кажњавам. Ако се руски народ не покаје, крај света је близу. Бог ће им одузети благочестивог Цара и послати им бич у виду нечасних, сурових, самозваних владара, који ће залити сву земљу крвљу и сузама.» Оптински старац Анатолије (Потапов): «Нема већег греха од противљења вољи Помазаника Божијег. Чувај њега, јер на њему почива земља руска и вера православна... Судбина цара је судбина Русије. Ако се радује цар, радоваће се и Русија. Заплаче ли цар, заплакаће и Русија... Као што човек одрубљене главе више није човек, већ смрдљиви леш, тако ће и Русија без цара бити смрдљиви труп.» Оптински старац Нектарије: «Овај цар ће бити великомученик.» Светитељ Тихон Московски: «Он се одрекао престола имајући у виду добробит Русије и волећи је. Он је после абдикације могао да живи релативно спокојним и безбедним животом у иностранству, али није то учинио, јер је желео да страда заједно са Русијом. Он ништа није предузимао како би побољшао свој положај и без роптања се покорио судбини...» Митрополит Антоније (Блум): «Цар је себе самога и целу своју породицу одао у мучеништво зато што је сматрао да, у виду њега и његове породице, на Крст иде Русија. Веровао је да ако је представљао Русију у мирно доба, сад мора бити нераздвојан од ње и у црна времена. О томе како су цар и његова породица завршили своје овоземаљско страдање, можемо да судимо из белешки, које су оставили на делима светих отаца, које су имали при себи... и писама царице и деце... Ти одломци говоре да се царска породица у потпунсти предала у руке Божије, без туге, с трепетом, који је тако дивно изражен у песми једној од великих кнегиња.» Цар Николај благосиља војнике у Руско-јапанском рату Николај Други у свакодневном животу – Многи мемоаристи су приметили да су цару Николају била страна осећања такозваног царског гнева, раздражљивости, и уопште оштре емоције. Често смо могли да чујемо да цар није волео свађе. Његови савременици су били склони да те карактерне особине тумаче као недостатак воље или равнодушност. У којој мери су те оцене оправдане? – Цару Николају је била својствена велика уздржаност, и због тога је то некоме могло да личи на апатију и равнодушност. Али то заиста није био случај. Требало му је пуно снаге да не покаже осећања, када су се она сама борила да се пробију на површину. Та уздржаност је понекад могла и да шокира, али можемо рећи да је за време последњих месеци живота цара, када је са својом породицом био у заточењу, та уздржаност пројавила све своје добре стране, јер цар буквално није направио ниједан погрешан корак. Он је подносио своје заробљеништво, с једне стране, са скрушеношћу, а с друге са највећим достојанством. Он никада није тражио ништа за себе, за своју породицу, у тим месецима је показао истинску царску величину. – У царевом дневнику се стално помињу читање извештаја и састанци са министрима. Да ли је цар пуно свог времена посвећивао државним пословима? – Цар је непрестано радио. Сваки дан је читао мноштво докумената и састављао одлуку за сваки од њих. Он је био обдарен свим неопходним умним способностима, које су биле потребне за тако велику одговорност, као што су сведочили њему блиски људи. Између осталог, њега је красило феноменално памћење, наследна особина Романових, тако да можемо рећи да је и то један од доказа да су његови преци Самим Богом били предодређени за тешки терет царске службе. – Чему је посвећивао своје слободно време? – Цар није имао пуно слободног времена. Проводио је то време у кругу породице, пуно пажње је посвећивао деци, читао им је белетристику или историјска дела. Веома је волео историју и читао је много историјских истраживања. Такође су му били својствени хобији, који приличе свим војним лицима. Волео је спорт и у неку руку и лов. У питању су древне војничке вештине, које су и за ратнике 20. века сачувале свој значај. – Какву улогу је у животу Николаја Другог играла његова породица? – Николај Други је био породични човек за пример. Као што сам рекао, цело своје слободно време је проводио са женом и децом. И међу свим члановима те велике породице владала је права љубав и духовни склад. Цар Николај у Главном штабу Окружење Николаја Другог – Многи мемоаристи су мишљења да су на цара, у различитим раздобљима његове владавине, вршиле утицај његова мајка царица Марија и његова жена Александра Фјодоровна. Да ли је то тачно? – Што се утицаја на Николаја Другог тиче, могуће је да су и мајка и супруга, две царице, имале неки утицај на њега. И ту нема ништа чудно. И једна и друга су имале не само право, већ и потребне особине, да би могле да учествују у државном животу Русије, коју су оне тако искрено волеле и којој су желеле да служе. – Посебно место у окружењу Николаја Другог зузимао је Распућин, као и други људи са стране, који су били у блиском односу са царем. Шта нам можете рећи о односу цара са њима? – Што се нашироко познатог Григорија Јефимовича Распућина тиче, њега су на двор довела веома поштована духовна лица, међу којима су биле врло утицајне фигуре Петербурга, као што је архимандрит Теофан (Бистров), ректор Петербуршке духовне академије, а касније и архиепсикоп Полтавски, и епископ Сергије (Старогородски), који је касније постао патријарх. За Николаја и његову супругу је однос са тим човеком означавао комуникацију са представником вишемилионског руског сељаштва, који је могао до царског престола да донесе жеље и надања тог друштвеног слоја. Што се тиче утицаја Распућина, ту је све претерано надувано путем злонамерне политичке пропаганде. Ако обратите пажњу на истраживање Олденбурга, видећете да Распућин није имао никакав значајан утицај на државна дела. Цар Николај и царевић Алексеј Одрицање од престола, револуција и цареубиство – Абдикација цара Николаја Другог изгледа као свесно уништење монархије од стране самог цара. Како Ви то тумачите? – Само људи који не знају ништа о историји и желе једино да оцрне цара, могу у његовој абдикацији видети намерно уништење монархије. Цар је учинио све у његовој моћи, како би војним средствима зауставио револуцију, и тек када је видео да се његова наређења не испуњавају, да генерали главнокомандујући фронтовима захтевају његову отставку, да му се нико не подчињава, био је принуђен да пристане на абдикацију. Абдикација је без сваке сумње била изнуђена, и ту је посреди била не заиста абдикација Николаја Другог, колико одрицање руског народа, у виду његових најистакнутијих представника, од цара и монархије. – Комунистички историчари су представљали монархију као деспотију и полицијску државу. Каква је била руска монархија тога доба? – Руска монархија није била никаква деспотија ни полицијска држава. Тог деспотизма и полицијског свевлашћа је у Русији било много мање, него у Западној Европи. Томе сведочи чињеница да је у Русији било мање полицајаца по глави становника, него у Француској, на пример. У Русији су биле незамисливе строге полицијске мере, какве су се тада примењивале у Француској. У Француској су почетком 20. века, могли да отворе ватру и на литију, ако је то по мишљењу неког полицијског сатрапа било окарактерисано као кршење реда и мира. А од почетка Првог светског рата 1914. године, у Француској је била дозвољена примена смртоносне силе као одговор и на најмању безбедносну претњу. Тамо је држава у толикој мери примењивала силу, да у Русији нико тако нешто није могао ни да замисли, до бољшевичке револуције. – Привремена влада, која је на власт дошла после Фебруарске револуције 1917. године, основала је Ванредну истражну комисију за ислеђивање наводних злочина царског режима. Какви су били њени закључци? – Ванредна истражна комисија за ислеђивање наводних злочина царског режима, коју је основала Привремена влада, почела је са радом одмах после Фебруарске револуције и радила је све до Октобарске револуције. Њу су чинили најбољи правници тадашње Русије, притом су у њен састав именовани, разуме се, најватренији непријатељи царског система. И та комисија, која је имала све ресурсе на располагању, на крају није открила никакве злочине царског режима. А најважнији злочин, за којим је трагала комисија, су биле оптужбе да је цар водио тајне преговоре о сепаратном миру са Немачком, иза леђа народа. Испоставило се да је цар Николај увек одлучно одбацивао такве предлоге, које је Немачка одиста и упућивала при крају рата. – Шта нам можете рећи о случају чудеса повезаних са поштовањем Николаја Другог и његове породице? – Заиста, поштовање цара Николаја се све више шири, и могу рећи да никога од новомученика народ не слави у тој мери, у којој слави мученичког цара и његову породицу, иако међу новим мученицима несумњиво има великих светаца. Чудеса повезана са поштовањем царске породице су несумњиво истинита, и у то се може убедити свако ко прочита дивне зборнике, које је сакупио протојереј Александар Шаргунов. Разговарали Семјон Соколов и Људмила Боњушкина С руског Александар Ђокић Протојереј Валентин Асмус 17 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105182.htm
  12. На предлог једног нашег форумског другара, ево и теме... Дакле, како постати војни пилот? Одмах у старту, да направимо јасну разлику и појаснимо неке од урбаних легенди везане за ово занимање. Као прво, треба направити јасну разлику између пилота и војног (борбеног) пилота. Да би неко постао пилот, поред жеље и мотивације, потребно је да поседује још по неку особину. Нпр., жеља као таква је један од услова, али не довољних. Следећа у низу је мотивација. Она се утврди на један лак, али стручан начин, путем психолошких провера, о чему ћемо касније... Треће је психофизичка способност... Пилоти нису никакви надљуди да се разумемо. Али ипак, они чине један мали проценат људске популације, који поред доброг општег здравља, морају имати и одређене когнитивне способности, које се опет путем тестова приликом пријема на школовање утврђују. То су у најкраћем: ниво интелигенције (не очекује се наравно да кандидат за пилота буде члан МЕНСА-е), способност перцепције, дистрибуција пажње, те способност брзог закључивања. На набројано се природно надовезују психомоторне способности (прецизност, брзина и координација покрета у одређеним условима), као и укупне особине личности кандидата (самоконтрола, одговорност, самопоуздање, емотивност и емотивне реакције и сл..). Када се све то сабере, путем већ утврђених норми, којима се бави посебна грана медицине-ваздухопловна медицина, од стране лекара специјалиста те провенијенције врши се процена сваког појединачног кандидата и дају се одговори како ће он поступити у нпр. екстремно ризичним ситуацијама, када треба упркос спољним утицајима (метеоролошка ситуација, недостатак времена, евентуални квар на летелици, недостатак горива,...) и под великим психофизичким оптерећењем-донети исправну одлуку и сачувати главу и технику... Поред већ поменутог општег здравственог стања, све ово је довољно да би неко постао пилот, односно флајт инжињер (члан посаде који током летења надгледа рад авионских система)... У већој или мањој мери. Када то кажем, мислим на дијапазон од пилота са спортском дозволом, који из задовољства лети у аеро-клубу, па до линијског компанијског пилота, који обавља ваздушни саобраћај и којем су поверени људски животи и материјална добра да их безбедно превезе од тачке А до тачке Б. У ваздухопловном жаргону, ово је довољно за "пеглање ваздуха". На слици десно, Биљана Савић, једна од три жене-које управљају летелицама "Ер Србије" Након здравствене процене, приступа се краткој обуци кандидата да би се спровело тзв. селективно летење (о томе у наставку мало више) и ако и ту резултати буду добри, нема никакве препреке (сем материјалних средстава), да неко постане спортски пилот (у аеро-клубу), односно да заврши одређену пилотску школу и стекне дозволу професионалног пилота (у авиокомпанијама).
×
×
  • Креирај ново...