Претражи Живе Речи Утехе

Црква нам не нуди да постанемо „добри људи“. Црква проповеда да чак и у својој сломљености можемо бити вољени, а та љубав према нама омогућава нам да идемо напред. Неуспех да живимо истински волећи није препрека за Божју аутентичну љубав према нама. У већини случајева, људи се претварају да воле, претварају се да их други не нервирају. И то чине у покушају да сакрију свој егзистенцијални неуспех. Циљ није бити добар. Човек не тражи начине да постане добар, савршен или успешан следећи одређена понашања. Потрага за савршенством са светским критеријумима постаје опсесија. Човек губи смисао свог живота, непрестано настоје да буде успешан у очима других, да му други признају његово „достојанство“. Много пута иде тако далеко да осуђује све друге док сам води "лажни" живот у коме се маске мењају на олтару људског наслађивања. Уместо свега овога, човек мора да тражи благодат која „исцељује и подиже слабе“. Циљ није да „избришемо“ своју несавршеност да не бисмо пали у очима других, већ да је признајући положимо пред ноге Христове. Често мислимо да Христос жели да будемо савршени у световном смислу те речи. „Савршенство“ које Христос тражи од нас састоји се у Његовим речима: „Научите се од Мене, јер сам ја кротак и понизан срцем“. Усуђујемо се рећи да се „савршенство“ састоји у прихватању наше несавршености, у признању да нам је потребна помоћ. На крају крајева, „савршен“ је онај који живи у покајању – смеран и кротак, који живи са другима у слози, са жељом да служи ближњем. *** Већина људи се заљубљује у друге јер их не познаје. Другим речима, заљубљују се у тајну, у непознато, у наду да ће та особа испунити њихове чежње. Због тога многи убрзо изгубе љубав и ентузијазам. Почетак њихове везе био је погрешан и остао је мањкав након што је обмана себичности створила раздор. Одвајају се након захлађења односа. Међусобно упознавање их разочарава. Очекивали су једно, а нашли су друго. Желели су да други буде по њиховим мерама. Много пута у вези само желимо да добијамо без давања. Тражимо стално задовољство свог „ега“ и своје „воље“. Разочаравамо се јер нам егоцентричност не дозвољава да прихватимо да други није савршен, да наш „его“ није савршен. Постајемо разочарани након што смо своју срећу уоквирили у хедонистичку потчињеност. Не успевамо да живимо побожно. Наш живот постаје потврда плиткости која нас је обузела. Веза пуна усамљености. Празнина коју изазива и одржава наше незаустављиво самољубље. Љубав и веза сада изгледају као непријатељи, отварање другом као замка. Али није тако. . . Постоје људи који, како се више упознају, њихова наклоност расте, мења се, постаје љубав. То је однос међусобног разумевања и мира. Није им потребна материја да би били срећни. Задовољни су у додиру својих погледа. Докле год могу да кажу другом „хвала што си ми дозволио да те волим“. Они су креатори сопствених живота. За њих је живот однос са другим. Закони се укидају, оклоп наших права губи на снази. Границе више не постоје јер је деловање односа неограничено. Однос са другим постаје благослов, а не проклетство, иако није савршен. За све ово, међутим, потребно је понизно срце, ослобођено опсесије самообожења. Потребна нам је благодат која „исцељује слабе и поправља недостатке“. Бог постоји као однос личности, а човек је позван да се спасе, тј. да се испуни кроз троструку везу: Човек-Бог-Ближњи. архим. Павлос Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com

У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, када богослужбено прослављамо празник Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Свете Тројице у београдском насељу Сремчица. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће народа Божјег који се на литургијским сабрањима сабира у овом велелепном храму који са узвишења својим постојањем благосиља ово питомо београдско насеље. Око Епископа марчанског који је предстојао свечаним евхаристијским сабрањем, поред великог броја свештенства и народа Божјег, присуство великог броја деце утврдило је све сабране у истини да је Литургија највећи васпитач живота у Христу. Након произнесених зачала из Светога Писма, Епископ марчански г. Сава, речима надахнуте архипастирске проповеди оплеменио је умове и срца сабране литургијске заједнице, поучавајући их о значају Спаситељевог доласка у овај свет, нас ради и спасења нашега ради. Верујемо и исповедамо да је Христос Богочовек, следујући науци светих отаца коју су одредили свети оци на саборима, верујемо да Христос јесте потпуни и цео човек, и истовремено потпуни и цео Бог, нагласио је Епископ Сава, и додао: У тајни Оваплоћења Божјег није дошло до мешања две природе у Њему, човечанске и божанске, него је дошло до тајне сједињења. Једна није умањена на уштрб друге, него је у личности Христовој то ипостасно сједињење, цео човек и цео Бог. Својим доласком на ову земљу, каже химнограф, Христос свима нама поново отвара врата раја. Нека би дао Господ, да празнујући празник Рођења Христовог, пред чијим вратима се налазимо и у чијем предвечерју данас прослављамо име Господње, и ми угледамо отворена врата Царства небескога, али и да наша срца и душе постану спремне да дочекају и приме Христа Богочовека, да се у срцу нашем и нашим душама роди Христос, да наша душа и ми сами постанемо витлејемска пећина за Богомладенца, закључио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору, у Епархији тимочкој. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Радоје је говорио о савременом човеку и богослужењу. У уводном делу емисије отац Радоје је говорио о значају богослужења уопште, уз истицање да је за нас богослужење дисање душе, те да поред храмовног богослужења и личног (келејног) молитвеног правила, цео наш живот има за циљ да постане непрестано богослужење. Значај богослужења у Цркви Христовој је тај што оно образује верујуће, поучава их, и духовно их васпитава, пружајући им најбогатију духовну храну. У наставку свог поучног казивања протонамесник Радоје Мијовић је говорио о темељу и врхунцу васколиког богослужбеног живота - светој Литургији као Тајни над тајнама. Слово о значају Литургије утемељено је на речима Дионисија Ареопагита који о Евхаристији говори као Тајни над тајнама, која је у сржи свих светих тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Света Литургија је Тајна над тајнама, она је заједничко дело народа, и свештеника (литурга) који је испред народа, у том заједничком делу целокупна творевина се приноси Творцу, и зато можемо рећи да је то највећа и најблагословенија реалност која је дарована људима, истакао је протонаменик Радоје говорећи о Литургији као центру Светотајинског и целокупног живота православних хришћана. Према речима госта овонедељне емисије "Врлинослов" никоме као нама Православним хришћанима није омогућен личносни, живи и јединствени однос са Богом. Ми имамо такав однос са Господом нашим да се ми живим Богом хранимо, кроз свету Тајну Литургије постајећи сапричасници и судеоници Божије љубави, закључио је настојатељ Светогергијевског храма у Бору протонамесник Радоје Мијовић. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Међу корицама септембарско-октобарског 375. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. О значају умножавања дарова; о односу духовности и музике; важности активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, као и о значају делатне хришћанске љубави према ближњима и потребитима, разговарамо са Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике, нашом сестром у Христу која је духовно стасавала и стасава уз „Православни мисионарˮ. *Будући да Вас је Господ наградио многим даровима, реците нам из личног искуства колико је важно да човек препозна дар који му је од Бога дарован, те да га свесрдно умножава? Пре свега желим да поздравим Вас и Ваше читаоце. Христос Васкрсе! Помаже Бог између осталог кроз дарове које свако од нас има и које ако негује и жели да развија, заиста дају један дубљи смисао овом нашем земаљском животу. Kроз дарове које нам је дао, запошљавамо и свој ум и своје руке, а ја некако дубоко верујем да рад човека спасава од многих искушења и проблема на које наилазимо кроз живот. И наравно, кроз те исте дарове свако од нас може непосредно и да се захвали за живот који смо добили. *Бавите се писањем и компоновањем песама, као и веома умешним певањем; у којој мери Вам у свему овоме помаже хришћански начин живота који је утемељен на молитвеном искуству Цркве? Моја вера је одавно одредила меру и границу свега у мом животу, о томе не причам превише, али бих након што све прође волела да неке будуће генерације музичара,( жена посебно које су у том смислу у овој индустрији сада више него уметности и најугроженије), верују да уз оно што нам је Бог дао и велики рад заиста можемо да останемо своје, и да се добро осећамо у својој кожи, без претераних подилажења било коме и било чему у овом свету. Некада је музика била много више уметност, а данас… свесна сам да је сцена нешто што гута и самеље живог човека ако не постоји дубљи прозор у души човечијој. Прозор који гледа на вечност. *Из Вашег искуства, у каквом су односу духовност и музика? Није прикладно можда обзиром да сам музичар да хвалим највише ову уметност, али јесам сигурна у то да је музика лествица за небо, музика је најтананија жица са оним светом и свим људским дубинама, срећама и понорима, посебно зато волим класичну музику. Узмимо за пример Стабат Матер, Перголезија, то су за мене позиви и гласови из неких других простора. Та музика је створена за вечност и зато и јесте преживела векове. *Активно учествујете у богослужбеном животу Цркве, а познато нам је да доприносите благољепију богослужења певањем за певницом и у хору једног београдског храма. Када се родила Ваша љубав према црквеном појању? Све везано за само певање и разумевање литургијског певања се десило у Холандији где сам код оца Велизара Ракића и оца Воје Билбије позвана да певам за певницом, и ту ми се придружило неколико пријатеља и колега са факултета. Желели смо да помогнемо људима који су до тада певали и полако улазили у сам ток Литургије. Оно што је за мене најлепше, баш као ниједан концерт, и ниједан наш дан, ниједна Литургија није иста, и увек носи неку нову енергију. Свесна сам благодати да кроз овако дивне духовнике уопште упознам и службу, али и пуно наших сјајних људи у Холандији, и са свима сам и данас редовно у контакту, а за оца Воју сам остала везана и чујемо се често. Отац Велизар Ракић је постао део небеског града прошле године, отишао је са деведесет пет година и до последњег дана је служио Богу. *Реците нам нешто о музичком пројекту „Раваничко појањеˮ у чијем настанку сте учествовали? Када сам чула сестре Манастира Раванице како поју, заиста сам желела да то забележимо. Диван снимак је направио Зоран Јерковић, мој пријатељ и један од најдаровитијих сниматеља са ових простора. Провели смо неко време у Раваници које носим са собом, а њихови гласови, топли и искрени су за мене као забелешка нешто толико важно. Посебно што се ради о ретким и мање познатим верзијама неких песама, и појања које оне негују и које је део њихове традиције. *Неуморно учествујете на манифестацијама које се одржавају у оквиру наше Цркве, а које су често добротворног карактера. Какви су Ваши утисци са ових духовних сабрања? Важни су такви дани, када се саберемо и некако будемо као једно, и важно је пружити подршку добрим иницијативама, тако је отац Влада Марковић у Звездара Театру пре пар година приредио изванредно вече публици, али и објединио нас хуманитарним позивом. Драго ми је што већина мојих колега заиста има слуха и срца за то. *Болна је реалност да живимо у времену великог отуђења, из Вашег угла, колико је важно да без изузетка предајемо себе на службу Богу и свакоме човеку као боголиком бићу? Важно је због нашег духовног здравља, менталног и физичког, некако волим то да поредим са пуњењем батерије. На служби смо као испражњене батерије које неко прикључи на виши пуњач, без те енергије, ко је једном доживео, живот више никада није исти. *Познато нам је да Вашу личност краси и велика љубав према читању, коју литературу бисте посебно издвојили? Волим књигу „Несвети а светиˮ и често се враћам тим причама, а од скоријих књига које носе тако једну духовну поруку заиста ми се допала „Глад’’ Мирјане Бобић-Мојсиловић, прича о похлепи и унутрашњој глади 21. века. *Наша света Црква особиту пажњу посвећује црквеном издаваштву, које часописе Ви читате? Православље и Православни мисионар су дефинитивно часописи које читам још из периода када сам студирала. Признајем да читам највише стране часописе, посвећене путовањима, као што је Traveller, затим неке музичке магазине, и штиво за које тренутно имам концентрације и које ме растерећује, тако сам и у неком току са енглеским језиком. *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Волела бих да останемо као једно у молитви, у мислима са онима којима је сада посебно потребна помоћ, и надом, али и вером коју носи радост Васкрса, да ћемо изаћи бољи и обновљени из ових дана искушења. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 375. броју Православног мисионара (стр. 40-42) Ризница литургијског богословља и живота: Интервју катихете Бранислава Илића са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Нови циклус емисија „Оче, да те питам” почео је у четвртак, 17. септембра 2020. године, на програму Радио-Беседе. О хришћанским врлинама говорио је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Саборног храма у Новом Саду. Водитељ емисије је Андријана Радојичић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес. Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем. Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја. Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана. У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали! Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“! Част је била наша Оче Ректоре! Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства. Христос Васкрсе! свештеник Дражен Тупањанин парох требињски Извор: Митрополија црногорско-приморска

Порука Васкрса је она спасоносна визија живота која нам и иначе треба и чини нас људима, а поготово у тренуцима оваквих земаљских невоља. У тим невољама, ако видимо само оно земаљско, осуђени смо на панику и страх, а за њих ће нам сваки љекар и епидемиолог рећи да нијесу добри савезници. Овим ријечима ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу за “Глас Српске” говори о највећем хришћанском празнику Васкрсу у вријеме епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона. – Васкршња истина вјечног живота није нека измишљена утјеха, није нека “лијепа прича” која треба да нам замаже очи нечим нереалним, него управо подсјећање на основно својство нашег бића, а оно је да смо створени за живот, а не за смрт. Живот као дар од Бога. Живот наш и живот ближњих. То су светиње којима служимо, а служећи њима ми се на најбољи могући начин изграђујемо као људи – истакао је отац Гојко Перовић. ГЛАС: Свједоци смо да су људи у паници, јер “противник” је невидљив, опкољени смо неизвјесношћу и страхом. Колико је дух Васкрса, само његово празновање и обиљежавање значајно за сав православни народ? ПЕРОВИЋ: Вирус је, као што неко ових дана подсјети, исто тако Божија творевина, саставни дио природе. Ова епидемија је тек само једна од манифестација оног земаљског, пролазног, оног које данас јесте, а сјутра га већ нема. То земаљско, по мудрим Његошевим ријечима “данас жеже што јуче нивљаше”. Он додаје да многе стихије на овој земљи ратују једна против друге, али на крају закључује да, у коначном, човјек и сам види да “за њега није земља”. Дакле, живот је у кретању и у оном што ће доћи. И зато оно “горе главу” и “гледај напријед” нијесу тек неке сугестивне фразе, него основни принципи нашег ваљаног, исправног постојања. ГЛАС: Да ли ће се људи можда више окренути породици или неким вриједностима које су давно изгубљене? ПЕРОВИЋ: Мислим да је свако искушење прилика, од Бога дата, да поправимо, да дорадимо, да доведемо до краја теме наших живота. И пошто “свако вријеме носи своје бреме”, ево новог времена у коме нам се нуди прилика да будемо бољи. Па ето, ни васкрсења наших породичних вриједности, ни наших хришћанских међусобних односа – можда не би било без ове тзв. редукције живота, коју је Бог попустио на нас. ГЛАС: Колико је битна улога Цркве у ситуацијама као што је ова епидемија? ПЕРОВИЋ: Ми као хришћани имамо обавезу да се у околностима опште грађанске невоље, каква је ова пандемија, држимо државних и здравствених прописа. Ми не можемо забрањивати људима да дођу у храм, али можемо упутити пастирски савјет како би било најбоље да се понашају. Државне службе су одговорне да се старају о реду и поретку, а ми свештеници не престајемо са молитвом. Како, када и гдје ћемо је вршити, то ће нас Бог научити. ГЛАС: Многи су критиковали чин причешћа и окупљања вјерника у храмовима у тренутку актуелне епидемије. ПЕРОВИЋ: Неразумијевање Светог причешћа и начина на које се оно обавља старо је колико и сама Црква. Могу да подсјетим да су они римски цареви који су прогонили и убијали хришћане, као један од приговора на адресу Цркве имали управо начин причешћивања. Они су тада, због помињања Тијела и Крви Христове – хришћане оптуживали за канибализам! И мање-више, гомила неразумних приговора створила се до данас, а на рачун Цркве, и то баш у погледу ове највеће, суштинске тајне. Али да не дужим, све се своди на основно неразумијевање. ГЛАС: Какав је Ваш став о том питању? ПЕРОВИЋ: Наравно, ова и оваква вјера је интерна ствар Цркве, нешто што лијепо стаје под израз “Тајна вечера”. Тајна у смислу да није никада до краја објашњива спољашњем свијету. И то ће тако бити увијек. Тема Светог причешћа треба да остане наша црквена ствар коју не износимо на дискусију по трговима и пијацама. Обављаћемо је, ако икако буде могуће, поштујући горепоменута правила. ГЛАС: Митрополија црногорско-приморска је одмах по увођењу мјера најавила да ће привремено прекинути организацију литија. Да ли ће оне бити настављене када се оконча актуелно стање? ПЕРОВИЋ: Чим се вратимо редовном животу, у њему ће једна од тема, свакако, бити законско уређење односа Цркве и државе. А то значи да Црква неће одустати од својих захтјева да овај, тек изгласани, закон буде замијењен бољим. ГЛАС: Користе ли власти у Црној Гори ову ситуацију да питање тзв. Закона о слободи вјероисповијести “гурну под тепих”. ПЕРОВИЋ: То запажање није без основа. Не може се знати да ли власти нешто сада “гурају под тепих” или можда “испод жита” спроводе, пошто је добар дио друштвених активности сведен на минимум. Наше правне службе будно мотре на рад катастара и не би требало да нам ту нешто промакне. Међутим, оно што јесте извјесно, то је невиђена и непримјерена кампања против Цркве, управо у вријеме ове епидемије. Црква се настоји приказати као неко ко “не поштује мјере”, ко “ради против државе”, коме “није стало до општег добра” и слично. Ништа од тога није истина! ГЛАС: Ко креира такве приче? ПЕРОВИЋ: Таква медијска пропаганда осмишљена је у оним кухињама којима је тешко пала црквена експанзија и духовно буђење народа. То се види по томе што се буквално не бирају средства. Дојучерашњим сепаратистима и антисрпски настројеним публицистима сада не смета било шта што долази из Србије, само ако је написано против Цркве. Онима који су декларативно тражили “аутокефалну цркву” и некакву “црногорску духовност” сада је предмет бласфемичног подсмијавања начин како се врши причешће, иако се оно тако вршило и у вријеме трајања Цркве у црногорској монархији током 19. и 20. вијека, а да не говоримо о претходним временима… ГЛАС: Митрополија је понудила и своје просторије за потенцијални смјештај обољелих од вируса. Да ли вам се власт обратила у вези с тим питањем? ПЕРОВИЋ: Јесмо понудили, и наша понуда је разматрана, али за сада, Богу хвала, нема потребе за тим просторијама. Постојећи болнички капацитети су довољни и ми се молимо Богу да тако и остане. Поред тога, Црква се ангажовала да буде од помоћи народу и држави у овој невољи. Помоћи ћемо и материјално у погледу куповине потребне љекарске технике, као и у погледу бриге о најугроженијима. Наше народне кухиње раде у већим црногорским градовима, али оно што је најважније, наше се молитве и црквене службе не гасе. Наша највећа нада и наш највећи ослонац у овој невољи је Господ Бог. ГЛАС: Да ли су власти Црне Горе почеле са примјеном тзв. Закона о слободи вјероисповијести независно од преговора Митрополије и Владе? ПЕРОВИЋ: Надам се да то није случај, нарочито у доба епидемије. Ми имамо начине да то надзиремо. Што се оно каже, држава је на потезу, јер су преговори замрзнути управо у моменту када је правни тим Цркве доставио минимум наших захтјева у погледу измјене закона. Остало је да се Владини људи изјасне о том нашем “доњем прагу” испод кога свака даља прича није смислена. ГЛАС: Како коментаришете одбијање респиратора од Србије, да ли је то показатељ односа ове власти према свему што је српско? ПЕРОВИЋ: Био је то баш јадан и биједан моменат са које год стране да га погледамо. И са оне која је “испоштовала процедуру” на такав начин да је заустављен пут респиратора из Београда у Црну Гору, али и са оне која се брже-боље “захвалила” Влади у Београду на даљој помоћи. Знам да нећу рећи ништа ново, али, збиља, ово није моменат за такву врсту политичког надгорњавања. ГЛАС: Ваше бесједе и поруке одјекивале су у цјелокупном православном свијету. Која је Ваша порука вјерницима и нашим читаоцима о Васкрсу 2020? ПЕРОВИЋ: Понављам поруку са почетка, живот као дар Божији. Не као нека наша самостална вриједност, појединачна и засебна, него увијек у релацији са другима, а највише у релацији са Богом. Зато нам треба молитва и требају нам црквене службе, то не смије да престане у овим околностима, него напротив, да се повећава и умножава. Свим православним хришћанима честитам највећи хришћански празник Васкрс традиционалним поздравом “Христос васкрсе”! Привођење митрополита ГЛАС: Прошле седмице црногорска полиција привела је митрополита Амфилохија због одржавања свете литургије у манастиру на Златици. ПЕРОВИЋ: Привођење митрополита Амфилохија је за сваку осуду. Није нам јасно по којим аршинима поступа црногорска полиција. Док се на другим јавним мјестима ових дана окупља пуно већи број народа него испред православних храмова, јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ, полиција приводи митрополита због службе која је служена само са свештеницима и појцима. Тај дан био је лијеп празник, пун Божије благодати, али ово је нечувено! Умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством. Закон ГЛАС: Да ли је потребно донијети потпуно нови закон о слободама вјероисповијести или изгласати измјене овог спорног? ПЕРОВИЋ: Нема ту неке велике разлике. Формално-правно, мораће се изгласати нови закон. Или неки скроз нови, или тзв. закон о измјенама и допунама овог…. Обим тих евентуалних измјена је кључно питање, а захтјеви Цркве који су овдје поменути тичу се измјена које би поништиле све оне антиуставне и дискриминационе одредбе које су тренутно у њему. Закон без тих одредаба не би више био исти закон, и могао би се мирне душе сматрати новим, бољим, прихватљивим. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога. И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму. Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама. Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов. Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију. А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој. Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем. И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм

Светом архијерејском литургијом коју је јутрос у Цетињском манастиру служио Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије са свештенством, почео је велики јубиларни XX Православни дјечији сабор Црне Горе, који се сваке године организује пред почетак школске године. Звучни запис беседе Манифестација је званично отворена у 11 часова на гумну испред Цетињског манастира. Овогодишњи Сабор по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, тематски је посвећен 800 година самосталности Српске православне цркве и 20 година одржавања Дјечијег сабора на Цетињу. Под слоганом „Осам вјекова славе Цркве Светога Саве“ полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показаће своје умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања… Организатор овог традиционалног дјечјег сабрања у којем је прошле године учешћа узело 1700 дјеце из Црне Горе је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Радио Светигора

У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством Свет службу Божоју у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У празничној литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да наш Бог није неки далеки бог филозофа и бог људскога знања него је Бог који је са нама и међу нама. Звучни запис беседе „То јер Бог коме се ми клањамо и коме служимо, у чије име градимо свете храмове и у исто вријеме призивамо и Њега да се усели у нас да и ми постанемо храм Његов. Као што је Пресвета Дјева постала храм живога Господа родивши га, тако је свака људска душа призвана да постане храм Божји, да се у њу усели Христос Господ Бог наш, спаситељ и искупитељ свијета, дијете рођено у јаслама у Витлејему, када су анђели и пастири пјевали ону пјесму: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да та пјесма одјекује кроз вјекове и призива све људе и све земаљске народе да постану чланови свете заједнице – Цркве Божије, тијела тога Бога. „Да постану сутјелесници Емануила, Бога који је са нама, који је међу нама, који се уселио у наш, који је примио нашу људску природу, постао као један од нас и који је открио Бога као вјечну љубав, Бога Оца и Сина и Духа Светога, призвавши и нас и све људе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога да Божанска љубав испуни људско биће, да човјеку покаже да је створен да буде биће вјечне и непролазне Божанске љубави“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да храмови Божји, а међу њима и барски, нијесу ништа друго до символ утробе Пресвете Дјеве Богородице. „То су мјеста гдје се призива Свети Дух Божји животворни да сиђе на нас и на наше дарове, да нас преобрази, да нам подари управо тај вјечни и непролазни живот“, казао је Митрополит Амфилохије. У току литургије крштена је слушкиња Божја Марина. На крају Литургије, Митрополит Амфилохије је дјеци подијелио божићне поклон-пакетиће. Налагање бадњака пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару биће обављено данас у 15 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије узео је учешћа у раду конференције у Европском парламенту на тему Религијска и људска права унутар Европске уније - заједничка одговорност. Конференцију, одржану у Бриселу 4. децембра 2018. године поводом 70-годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски парламент. Обраћање митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њен први члан гласи: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства. Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божјих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, као и снажно заузимањe за једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет после усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам забринут, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, и покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, као и у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и световни дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и удаљавање од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама после уласка Републике Хрватске у Европску унију (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску Владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, цивилизација је пре свега воља за суживотом. Међутим, воља за суживотом представља обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем опредељењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Извор: Српска Православна Црква