Претражи Живе Речи Утехе

Зашто Црква толико поштује мученике? Ако погледамо читав низ светих, видећемо да су већина њих мученици. Али други светитељи који су мирно умрли, на пример монаси, исто понекад се називају „бескрвним мученицима“, као да се наглашава да је њихова светост резултат многих искушења која су претрпели. И наравно у овоме нема ништа случајно. Иако у почетку поjам “мучеништво” није садржавао ништа, на први поглед, повезано са муком. Jер на грчком (а за ранохришћанско време грчки је био језик међународне комуникације) мученик (μαρτυρος) значи „сведок“. Односно онај који својим животом и смрћу сведочи о Христу. Заиста у раним хришћанским временима сведочанство о Христу није било само вербално. Сама изјава „Ја сам хришћанин!“ често је био повод за мучење и немилосрдну смрт. Али да ли је поjам мучеништва актуелан данас? Откривење апостола Јована Богослова садржи ове речи: “Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да би вас искушао… Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота” (Отк 2,10). Дакле, верност Господу до смрти је главни залог будућег вечног живота. Све донедавно се чинило да ове речи немају директну везу са нама, а мученички подвиг је био узвишен, али већ веома далек идеал. Могло би се чак и замислити да је падом отвореног безбожног режима крајем ХХ века сам поjам мучеништва постао историја. Међутим, у стварности, од тада прогон Цркве Христове није престао, а штавише, сваке године постаје све јачи, упркос периодима кратког предаха. И сада многи верници не могу у потпуности да схвате да нам је мучеништво ближе него што се чини. А непријатељи Цркве углавном негирају било какве чињенице прогона: кажу да то уопште није прогон, верници и свештенство УПЦ уопште не страдају за Христа, већ за тобоже „незаконите радње“. Мирјани, свештеници, па чак и епископи сада се затварају управо због „кривичних дела“. Али ако погледамо за шта су хришћани били оптужени у древним временима, видећемо исту слику. Заиста мало ко од прогонитеља је забранио поштовање Христа: „Хоћеш ли да поштујеш Христа? Поштуј. Али поклони се и цару.” А одбијање да се поклони цару у Римском царству сматрало се управо издајом, кривичним делом. То јест, формално, са тачке гледишта прогонитеља, хришћани су страдали не за Христа, већ због неиспуњавања закона. Иста ствар се дешава и сада. Све оптужбе на рачун наших верника и свештеника су само споља правно или политички мотивисане, а њихова дубока суштина је иста као у старом Риму: „Ви сте злочинци, јер нисте наши, него Христови“. Тако је одувек било, под свим гонитељима, као и у новије време безбожне власти, која је изнедрила монструозне прогоне и дала нам много хиљада новомученика. Тако је било, тако је, и тако ће бити до краја овога света. Ђаво је, уз сву своју превару, веома неинвентиван. Стога су сви методи прогонитеља оних који верују у Христа једнообразни од века до века. Али ми смо позвани да се не плашимо. Сви мученици свих векова били су једноставни људи као и ми. Људи са својим слабостима и гресима. Али сви ови недостаци су бледели пред светошћу вере коју су исповедали. И сада нам је дата иста шанса: све страсти са којима не можемо да се носимо сада исправља сам Господ преко прогонитеља. Када трпимо прогонство, чистимо се „као злато у огњеној пећи“ (Прем. 3, 6). А ни сами прогонитељи не схватају да ће на крају Господ променити сва њихова зла дела у корист оних који од њих страдају. Не треба да се стидимо своје вере. И тако не треба да се стидимо да одамо почаст оним мученицима који су, по мишљењу нових прогонитеља Цркве, одједном постали „политички непоуздани“. Сви мученици које је Црква признала од самог почетка достојни су поштовања, упркос променљивој светској агенди. Одрећи се њих значи одрећи се себе, одрећи се Христа. И верујемо да ћемо њиховим молитвама и ми моћи да издржимо сва искушења. Ово је наша снага: суштински смо непобедиви ако останемо са Христом, Његовом Црквом, Његовим светима. https://mitropolija.com/2023/07/19/mitropolit-antonije-pakanic-o-posebnom-postovanju-mucenika-u-crkvi/

— Владико, зашто је празник Успења Пресвете Богородице један од најомиљенијих, најважнијих? Богородица се упокоjила на овај дан, зар он не треба да буде дан туге? — Пре свега, са становишта православне вере, не треба сматрати смрт човека, а још више — светитеља и Богородице, као тужан догађај. Свети апостол Павле је уздахнуо: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ (Фил. 1:23), јер је за правог хришћанина сврха његовог живота да се сједини са Христом у Његовом вечном Царству. Дакле, смрт није толико крај, завршетак земаљског живота, колико рођење за вечни живот, живот са Христом, који је својом смрћу и својим васкрсењем победио нашу смртност. Пре Васкрсења Спаситељева, смрт за човека била је нека врста страшног егзодуса у шеол — мрачно, без радости место далеко од Бога. Али је захваљујући Христовој Жртви смрт постала поновно уједињење људске душе са њеним Творцем. Осим тога, посебно поштовање празника Успења повезано је и са чињеницом да, како се о овоме каже у тропару празника, Пресвета Богородица ни во успенији мира не оставила, већ још више се моли за сваког од нас, стално стојећи пред Престолом Њеног Божанског Сина... — На територији Украјине постоје три Лавре, и све су освећене у част Успења Пресвете Богородице. Зашто? — Колевка руског монаштва је Света Гора Атос, која се традиционално назива наслеђем Пресвете Богородице, јер се управо на Атосу подвизао оснивач руског монаштва Св. Антони Печерски. Преподобни Антоније и његови ученици примили су са Свете Горе не само монашко правило, већ, пре свега, посебно поштовање Пресвете Богородице — као помоћнице у монашким подвизима и трудовима. С тим је повезана распрострањена традиција освећења Престола монастирских храмова у част Свете Богородице, а посебно њеног Успења. — Зашто се православци посебно ослањају на молитве Богородице? — Ми се као православни хришћани посебно ослањамо на молитве Богородице, због чега нам врло често замерају протестанти. Међутим, протестанти не желе да схвате једну природну ствар: свако рођење успоставља посебну духовну везу између мајке и детета. Ова веза је јединствена и непоновљива по томе што се заснива на наклоности и љубави. Исус Христос је Бог. Али, осим овога, Он је такође Човек, исти као што и ми, само без греха. И у свом човечанству, Он је у посебној јединственој вези са својом Мајком — Богородицом. И сасвим је природно да та веза није прекинута, није нестала. Она је постојала, постоји и постојаће заувек. И верујемо да се због ове везе између Сина и Мајке, Она, као права Мајка, заузима за свакога од нас пред Сином својим, и Бог чује наше молитве упућене Њоj. https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sve-lavre-na-teritoriji-ukrajine-uspenski