Претражи Живе Речи Утехе

Ову тему сам отворио да поделимо знање на ову тему. Дали Немањићи потичу од Римског Цара лицинија или не потичу? Не наводи се да потичу од Цара Константина чију сестру је Лициније оженио и са њом имао децу. Што значи да рачунају да је Лициније предак по директној мушкој линији. Срби долазе у 5-6 век после Хрста на балкан по званичној историји данас. То се заснива на запису Византијског Цара који позива Србе да се доселе у данашњу Грчку Македонију да би је штитили. Не постоји пре тога запис о досељвању Срба који није грађен на том запису. Наводи се да ти Срби долазе из данашње Русије-Украине... Подједнако се наводе напади Срба на Солун. Суштински ако су Немањићи Срби који оснивају аутокефалну Српску Цркву, не немачку, влашку, илирску... Како онда имамо наводе да Немањићи потичу од Римског Цара који је рођен на територији данашње Србије, Цара: Флавија, Галерија, Валерија, Лицинијана, Лиција. Е сад, име Цара је Лиције, али ови који се наводе у његовом имену су преци тог Цара. Тако да Немањићи се везују преко Лиција и за Флавија. Лиције је рођен око 250-те године после нове ере, што је далеко пре од наведеног доласка Срба. Притом, Лиције за супругу узима сестру Светог цара Константина и не прихвата Хришћанство. Лиције се наводи као прогонитељ Хришћана, имао је кћер Ирину за коју се наводи да је стварала чуда јер је 130.000 људи од идолопоклоника направила хришћанима. Цар Константин је Лиција због мучења Хришћана, преселио у Солун где је овај и умро. Имам неки извор, који тумачи историјске документе на ту тему и наводи да Лициније није предак Немањића. Извор је монтенегрина, енциклопедија, онда сам читао и наводе да је Лиције Србин на википедију Српску о цару лицинију. мсм. да је корисан овај чланак за тему, па ћу га цитират целог. Са сајта је Требиње лајв (извор) Za rimskog cara Licinija (308-324) vezana je jedna legenda koja ga na neobičan način povezuje sa srpskom istorijom. Naime, u nizu starih srpskih ljetopisa i rodoslova Licinije se pominje kao Srbin i predak vladarske loze Nemanjić. Zašto se smatra da je bio Srbin? Jedan od razloga leži vjerovatno u činjenici da je on poticao iz plemena Tribala. Vizantinci i Grci su Srbe nazivali Tribalima, stalno su slovo S zamjenjivali slovom T ( Srbali, Srbi). U svjetskoj istorijskoj literaturi ima mnogo nejasnoća oko njegovog porijekla. Ipak, najviše izvora kaže da je iz ovih naših prostora. Kao što je poznato, koliko god je puta pisana istorija srpskog naroda nikada kao mogući izvori saznanja nisu korišćeni domaći rodoslovi i ljetopisi. Takav je slučaj i sa rimskim carem Licinijem, čija se srpska narodnost pominje u mnogim domaćim izvorima, što je dosadašnja istorijska nauka odbacivala, s obzirom na to da je Licinije ubijen 324. godine, a Bečko-berlinska škola (opšteprihvaćena kod nas) tvrdi da Srba na Balkanu nije bilo prije VII vijeka. Međutim, čuveni srpski istoričar Relja Novaković pronalazi i argumentovano dokazuje da tvrdnje u srpskim rodoslovima o Liciniju kao Srbinu imaju i te kako osnova. KARLOVAČKI RODOSLOV: "Glagoljut istini spisatelji jako Likiniju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanijem i sva srbska idolu služaše Dagonu. Od sudu i Dagoni i Daki imenujut se Sera ze Srblje." VRHOBREZNIčKI RODOSLOV: "....Imaše (misli se na Konstantina Velikog) boljarina nekojega Srbina po imenu Likinije. I dajet jemu sestru svoju Konstanciju za ženu." KONSTANTINOV RODOSLOV: "Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodin, rodom Srbin i rodi od Konstantije sina Bela Uroša." PAJSIJEV RODOSLOV: "...Po srede će ih carstvujušću Likiniju mucitelju severnimi i zapadnimi stranami,jeze Srbin jest." OBŠTI LIST PATRIJARHIJE PECKE: "Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (324) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma .Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagocestivog cara našeg Nemanju ,koji se u monaštvu prozvao Simeon." RUVARČEV LETOPIS: “Car Konstantin pošalje svoje vojnike koji Likiniju odsekoše glavu. Sin Likinijev Beli Uros vide veliki strah i užas i pobeže u tvrdu zapadnu stranu u Zahumsku zemlju i tamo je porastao." Međutim, jedan ključni argument definitivno potvrđuje srpsko porijeklo Licinija. Borba između Konstantina i Licinija je išla u korist ovog prvog, pa je Licinije bio prinuđen da traži pomoć od "podunavskih varvara", a i Zonara nam svjedoči da je Licinije potražio zaštitu u srpskim planinama (Montes Serrorum) koje se još nazivaju i "šume slovenskih Vana" (Venda). Drugi dokaz je sigurno i to što je njegova žena, poslije njegove smti pobjegla u Zahumlje i tu pronašla zaštitu i utočište među zemljacima svog muža. Njegova žena Konstanca bila je sestra Konstantinova. Po najnovijim istraživanjima naših istoričara, Licinije je rodom od Likina koji su porijeklom iz Popovog polja. A i njegovo puno ime nam to potvrđuje Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius. Jedan detalj iz ovog teksta je interesantan. Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima. Veoma važno je istaći, da autori ovog teksta, kao i prethodnih, ne pokušavaju da nametnu apsolutne istorijske istine, ali navode detalje koje treba istražiti radi dobrobiti Trebinja, a koji do sada nisu predstavljeni u zvaničnoj istoriji. Takođe, na stručnim licima je da nastave da utvrđuju i dokazuju svoje teze.

Јуче се на једном месту на фејсу покренула дискусија о митарствима и, између осталог, сам употребио и ову изреку. Касније сам се заинтересовао за њен контекст и дошао до занимљивих резулатата. Иначе, ово није тумачење ове изреке него осврт на њено порекло, што ми се учинило као занимљиво и корисно да изнесем, будући да се често употребљава или погрешно цитира. Као што већина зна Христова изрека "У чему те затекнем у томе ћу ти судити." је у широкој употреби и то често тако као да ју је Христос изрекао у неком од јеванђеља. Међутим, претрагом јеванђеља или целог Новог Завета или и целе Библије нећемо је наћи. Разлог томе је што се она приписује Христу иако није у канонским јеванђељима и тиме спада у групу аграфа тј. изрека (логија) Христових које се не налазе у канонским јеванђељима али се налазе у осталим књигама Новог Завета, текстовима раних црквених писаца и другим изворима. Неки црквени писци (нпр. И. Брјанчанинов, Јефрем Филотејски, заупокојени акатисти итд.) уз ту изреку наводе књигу пророка Језекиља 33, 20. Али те изреке тамо нема него пише нешто што може бити слично: "А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.". Додуше, цео тај одељак код Језекиља 33, 10-20 може да се гледа као шира верзија те изреке али о вези та два мало касније. Изрека се повезује и са Јосифом Флавијем јер се налази у његовој расправи са Грцима о Аду у којој се 8. одељак управо и зове по овој изреци а сама изрека се приписује "...Крају свих ствари" тј. Христу. Међутим, каснији истраживачи су утврдили да је аутор овог Јосифовог текста (макар у изворној форми) св. Иполит Римски (Против Платона, о узроку Космоса) али и да у том Иполитовом тексту нема одељка који се налази код Јосифа а у којем је и изрека, а то значи да Иполит није извор за ову аграфу. Осим Јосифа и Иполита као аутор се код неких помињао и св. Иринеј Лионски али је изгледа највероватнији извор за ову аграфу св. Јустин мученик и философ. У његовој расправи са Трифоном (47. гл.) он изреку цитира и директно је приписује Христу. Поред овога изрека је постављена и као закључак скраћеног коментара на Језикиља (33,10-20) за који се у ствари сматра да је један од Језекиљевих апокрифа. Тако да у две узастопне реченице код св. Јустина имамо и апокриф и аграфу. Касније у 4. веку у сиријској "Књизи степена" изрека се јавља на више места али у мало другачијем облику: "Када дође крај света Господ ће послати своје анђеле с краја света (уп. Мт. 13,41) да саберу сва људска бића за преки суд и речено нам је: "Какав си нађен, такав ћеш бити узет.". Ова изрека се касније појављује и у отачким текстовима али не толико као логија Исусова него као Реч Божија или пророштво. Дакле, иако многи мисле да је ову изреку изрекао Христос у НЗ то ипак није тако, односно, могуће је да јесте рекао али она није у канонским јеванђељима него у текстовима раних црквених писаца. То ипак не значи да она не потиче од Христа јер неких Христових изрека има и у Делима апостолским и посланицама иако их нема у јеванђељима. Дакле, треба само знати да је то тзв. аграфа или логија Христова која није из НЗ али је на некин начин прихваћена као да јесте.

Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице

Tрибина „Генетичко порекло Срба и других европских народа“, одржана је у четвртак 18. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада и побудила је велику пажњу Новосађана. О овој теми говорили су: Жељко Ињац, главни уредник сајта „Видовдан“ и Горан Шарић, католички теолог и историчар. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура. View full Странице

View full Странице

Позивамо вас, да у четвртак, 20. априла 2017. године, у 19 часова, у канцеларији удружења Краљевина Србија (Влајковићева 4) присуствујете трибини на тему „Хрватско државно право: порекло и последице“. О овој теми говориће: др Вељко Ђурић Мишина (Музеј жртава геноцида, Београд) др Софија Божић (Институт за новију историју Србије, Београд) Трибина се одржава у организацији удружења Краљевина Србија и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/1831759367084525/ http://sozbg.rs/dogadjaj/hrvatsko-drzavno-pravo-poreklo-posledice/

У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја". Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено". Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни". Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба. Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију. Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући. НИКОЛАЈ УСПЕНСКИ View full Странице