Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поп'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Јуче, 28. новембра 2023. године, према писању интернет портала kosovapost.net, у цркву Св. Архангела Михаила у селу Ракитници, општина Подујево провалила је група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. Реч је о грубом насртају на имовину СПЦ у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије. Према тврђењу поменутог портала у овој провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15 века, а која је касније и поправљана, учествовали су и представници општине Подујево. Циљ ове групе према писању портала био је да ову цркву прогласе за ”цркву Фана Нолија” која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана. (линк чланка https://kosovapost-net.translate.goog/podujeve-per-here-te-pare-ne-historine-e-kosoves-u-mbajt-mesha-e-pare-ortodokse-ne-shqip/) Ово кривично дело је само још једно низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске Православне цркве, односно „албанизацију“ или „косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција. Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама: 1. Никола Џуфка је грађанин Републике Албаније из Елбасана и није свештено лице, већ се лажно представља као православни свештеник. О њему је детаљно известила јавност канонска Православна Црква Албаније која је пренела саопштење Митрополије Елбасанске, које преносимо у српском преводу. Текст на албанском доступан је на фејсбук страници Православне Цркве Албаније https://m.facebook.com/121840944657599/posts/kush-%C3%ABsht%C3%AB-nikolla-bllazhde-xhufka-nj%C3%AB-sqarim-i-nevojsh%C3%ABm-p%C3%ABr-opinionin-publik-r/2310443219130683/ КО ЈЕ НИКОЛА (БЛАЖДЕ) ЏУФКА? Неопходно појашњење за јавно мњење. „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ Матеј 7:15 1. Никола (Блажде) Џуфка није православни клирик и као такав није признат од стране било које хришћанске цркве у било којој земљи. Тврди да је рукоположен од стране извесног човека српско-румунског порекла, који нема везе са Православном црквом и није њен клирик. Ово је једноставно обмана јавног мњења. 2. Никола представља само себе, нема ни цркву ни заједницу верника, упркос својим помпезним изјавама које повремено даје у медијима. 3. Импровизовао је оно што назива „црквом“ у подруму своје куће, отворено обмањујући јавност чак и у медијима да је реч о „палеохришћанској катакомбној цркви“. 4. Отворено лаже и обмањује у медијима да је завршио верске студије, иако није учинио ништа слично. Тачније речено, завршио је средњу стручну школу за прехрамбену технологију у Елбасану, чак понављајући последњу годину. 5. Он даје „патриотске“ изјаве, док истовремено исмева и презире албанске православне клирике, такође угрожавајући и исмевајући озбиљност верских лидера и свештених лица других вера. 6. Недостатак богословског образовања показује да су његове медијске изјаве о православној вери нетачне и обмањујуће. Овај појединац није зависан од било којег црквеног ауторитета и није одговоран за своје поступке. 7. Његов једини интерес је медијско промовисање и привлачење јавне пажње, без обзира на штету коју то наноси угледу свештеног чина и православној вери. 8. Његове неодговорне изјаве у медијима, под окриљем верског ауторитета, изазивају незадовољство, подстичући непријатељство међу верским заједницама, недостатак узајамног поштовања и као последица тога, међуверску мржњу. 9. Са забринутошћу пратимо његове медијске наступе. Прикупљањем прелиминарних информација од стране медија о особи која не припада ниједној верској заједници, нема никакав аоритет, нема ни одговарајуће образовање те не представља никога осим себе пружило би довољан разлог зашто он не заслужује да буде узет озбиљно. 10. Аутокефална Православна Црква Албаније је једини духовни и званични ауторитет који гарантује очување и промоцију догматских и црквених принципа, која се води од стране својих легитимних тела у складу са својим статутом и црквеним канонима. Сваки покушај, како у прошлости тако и сада, да умањи улогу и допринос Православне Цркве у Албанији пропашће уз благодат и помоћ Божију. Света Митрополија Елбасана, Шпата и Либражда. Елбасан, 16. новембар 2022. године —— 2. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. У цркви се повремено служило док преостало српскко становништво у околним селима и Подујеву није протерано од стране ОВК 1999. године. Више цркава у општини подујево је руинирано, а посебно је страдала саборна црква Св. Апостола Андреја која је брутално запаљена 2004. године, о чему постоји видео запис са ломљењем крстова и паљењем храма. Храм је после поправљен али због лоше безбедносне ситуације Срби пореклом из овог краја не усуђују се да долазе. Приликом обиласка подујевског краја Епархија је после рата 1999. установила да је више српских православних гробаља по околним селима руинирано. Црква Св. Архангела Михаила у Ракитници је уз мања оштећења преживела јер су је поштовали и старији Албанци који су чували предање да је у њој преноћило тело Св. Кнеза Лазара после Косовске битке 1389. 3. Српска Православна Црква и Православна Црква Албаније су две сестринске аутокефалне Цркве са својим простором јурисдикције и имају изузетно добре и братске односе. Православни верници из Албаније често посећују и наше светиње на Косову и Метохији, а у више наврата могли су са нашим свештеницима и монасима да служе и на албанском језику. 4. Због насилне провале и злоупотребе објекта Српске Православне Цркве у селу Ракитници Епархија рашко-призренска ће поднети кривичну пријаву против Николе Џуфке и тражити да полиција разјасни околности око учешћа представника општине Подујево у овом кривичном чину. Епархија рашко-призренска СПЦ 29. новембар 2023. год. извор
  2. ПОВОДОМ РОЂЕНДАНА РАДИЈА 202 Десет најдражих поп и рок песама патријарха српског господина Порфирија: Брејкерси и Цепелини, Смак и Идоли, Коен и Арсен, Окуџава и... Пише: МИЛИЦА КУБУРОВИЋ Среда, 06. јул 2022, 12:20 -> 12:37 Радио 202, најмлађе „дете" међу програмима Радио Београда, претходних дана обележавао је 53 године од оснивања. Популарна Двестадвојка је имала част да јој рођендан честита и Његова светост патријарх српски господин Порфирије, који је овим поводом начинио избор својих најдражих поп и рок песама. Свој избор образложио је у разговору са Милицом Кубуровић, главном уредницом Радија 202, емитованом 7. јула 2022, чији транскрипт доносимо. Патријарх Порфирије у разговору за Радио 202 ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: С великом радошћу честитам 53. по реду рођендан Двестадвојци и сигуран сам да ту радост делим са многим, многим слушаоцима овог радија кроз све ове године. МИЛИЦА КУБУРОВИЋ: Хвала Вам много. Ових дана када славимо рођендан, наша идеја је била да Вас замолимо да направите списак омиљених или, из којих год разлога, најзначајнијих песама. Захвална сам, пре свега, што сте то учинили и што сте одазвали нашем позиву. Пре него што их чујемо, реците нам како сте их бирали, односно на основу чега. Је ли то десетак Ваших најомиљенијих песама, или су то нумере које су биле посебно важне за Ваш живот у одређеним тренуцима, или је реч о песмама које имају неку посебну симболику за Вас? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, ја сам изабрао, наравно, само неколико песама као омаж или као повод на сећање за генерацију којој припадам. Наравно да то нису све песме и сви правци које сам волео да слушам и да пратим, али сам изабрао оно што мислим да може на неки начин да створи утисак каква је била наша генерација у својој младости и шта смо волели да слушамо. Тако да ту има разнородних песама и праваца, али сви заједно чине један мозаик за који мислим да ће бити пут у формирање утиска, ево опет кажем, о нашој генерацији. 202: Стално говорите у прошлом времену. Да ли то значи да сад нема времена за слушање новије музике или нема жеље? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Наравно да понекад имамо прилику да чујемо и нешто новије, али заиста нема времена да се то помно прати, тако да радије прибегавамо ономе што знамо да има квалитет и што нас је у одређеном временском периоду испуњавало. И у крајњој линији стварало и неку врсту погледа на свет. Сада, кад имам прилику, ипак слушам другачију врсту музике у односу на то што сам некад слушао. Сад, кад могу, радије слушам неку класику или инструментал, џез, на пример слушам често Кита Џерета. 202: Нешто као за смирење... ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: И не само за смирење, него напросто то је музика која, између осталог, ако сте у неком друштву не омета вођење разговора или не омета бављење неком врстом посла паралелено са музиком која се слуша. 202: Да чујемо шта сте то спремили и одабрали за Двестадвојку и наше слушаоце. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као прву сам предложио песму Роберта Планта, то јест Led Zeppelin, и песму „Imigrant Song". Стихови: „Настављамо да снажно замахујемо веслима, наш једини циљ је стићи обале Запада" - те речи су безмало пророчке. Истина, 1970. године Плант и Led Zeppelin певају о Нордијцима који беже од несреће, рата и разних других тешкоћа, али то само потврђује да смо пред апсурдом и страхотама страдања једнаки - и северњаци и јужњаци, и Швеђани и Суданци. Видимо и на улицама Београда да велике сеобе, велике миграције, не престају. Многи људи пролазе и кроз нашу земљу идући ка Западу. Низ тема за размишљање доноси ова песма емиграната и на неки начин нас опомиње. То је, у ствари, вапај, јецај или боље рећи крик Роберта Планта који је, као што видимо, и данас и те како актуелан. Лед Цепелин: Immigrant Song (1970) 202: Која је следећа песма по Вашем избору? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Следећа песма коју предлажем јесте песма „Dance me to the end of love". Многи мисле да је то тек нека сентиментална балада о растанку двоје људи, о растанку неког пара. Међутим, Коенови стихови о плесу до краја љубави, деци која се нису родила, виолини у пламену - надахнути су страдањем у Холокаусту, у логорима смрти. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају или гуше у гасним коморама. Стога, ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су пострадали у току Другог светског рата, али исто тако је доживљавам и као песму која је молитва за све оне који су пострадали у било којим ратовима и који нажалост страдају и данас. Она је напросто симболика која се тиче сваког, усуђујем се да кажем, добронамерног човека, сваког човека којем је мио живот, који разуме да је живот дар од Бога, који разуме да дар живота није посед свакога од нас појединачно, него је дар пре свега задатак и да нам је живот дат да га искупимо, дат нам је као време које треба да испунимо врлином, лепотом. Љубављу, у крајњој линији. Леонард Коен: Dance Me To The End of Love (1984) 202: Леонард Коен, а онда? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као следећу песму предложио бих „Шумадијски блуз" групе Смак. То је песма коју сам радо слушао и у најранијој младости, али и једна од оних коју слушам понекад кроз све дане свога живота. Нарочито, можда звучи парадоксално, онда када се не осећам добро, када имам неки проблем, када се налазим у неком ћорсокаку и безизлазу, и када напросто не налазим у себи потенцијала да се ишчупам из тих лавирината. И наравно, као хришћанин знам да постоје различите духовне методе које треба примењивати како би се човек подигао када пада али, можда парадоксално, ја то не могу да објасним, кад год бих улазио у безизлазе и кад бих слушао упорно ову песму лагано бих се подизао; звуци те музике заиста ме изводе, да тако кажем, на зелену грану. Зато предлажем да послушамо пет минута групе Смак. Смак: Шумадијски блуз (1976) 202: После Смака, која је наредна песма? Шта је то што сте још волели да слушате? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Такође сам волео да слушам песму „Knockin‘ on heaven‘s door" из Пекинпоовог филма Пет Гарет и Били Кид. Ова песма буди сећање на многе сате које сам, нарочито као студент, проводио у Кинотеци у Косовској улици у Београду, а свима нам пружа прилику да чујемо и стихове и музику, али и да одамо почаст Нобеловцу Бобу Дилану, који је у суштини поетски заступник наше генерације, тачније моје генерације и њеног сензибилитета. Али, ово је песма за коју мислим да нема рок трајања. Боб Дилан: Knockin on Heaven's Door (Из филма Сема Пекинпоа "Pat Garrett and Billy the Kid", 1973) 202: Дакле, „Knocking‘ on heaven‘s door" - Боб Дилан. А после Дилана? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: После Боба Дилана позивам слушаоце и све нас да проведемо још пар минута у, тако да кажем, мраку Кинотеке и послушамо великог песника Булата Окуџаву и његову песму „Молитва Франсоа Вијона". Сетимо се и филма Мистерија организма исто тако великог нашег редитеља Душана Макавејева. Булат Окуџава: Молитва Франсоа Вијона (из филма Душана Макавејева "Мистерија организма", 1971) 202: Дакле, сетимо се и филма у којем је коришћена ова Окуџавина песма. Идемо даље. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ја бих мало отишао до суседне Хрватске, јер везан сам за Хрватску, а и сам Арсен је изводио ову Окуџавину песму. Ја бих, ипак, за ову прилику предложио Арсенову песму „Загреб и ја се волимо тајно", за коју мислим да нису неопходна никаква тумачења. Стихови те песме су били инспирација и нека врста покретача да и ја једну збирку својих интервјуа назовем „Загреб и ја се волимо јавно", алудирајући на Арсенову песму, али за разлику од Арсена - који у песми каже да тајно воли Загреб. Арсен Дедић: Загреб и ја се волимо тајно (1984) 202: Да подсетимо слушаоце Двестадвојке, Ви сте раније били митрополит загребачко-љубљански, па је тај период Вашег живота тамо допринео овом избору. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Свакако, кад човек проведе време на неком месту, па и онда када иде на летовање по пет или десет дана, има шансу да оствари извесну тајну везу са тим местом. Ја сам био више од 7 година непрестано у Загребу, још увек сам администратор, како ми то кажемо, у загребачко-љубљанској епархији, тако да не само да постоји тајна веза између Загреба и мене, него постоји и много тога што је видљиво и што је јавно. И морам да кажем да Загребу дугујем много. Постоје многе димензије у нашем бићу, разни дамари, који нам шаљу информацију да је нешто добро или лоше, али често не можемо да уђемо у тајну, у саму срж таквог једног доживљаја. Отуда вероватно када би се спојио Арсенов наслов и оно што сам ја рекао, добили бисмо целину односа у овом случају мог према Загребу, али, у принципу, и целину односа сваког човека према неком месту, према неком човеку, према неком феномену. 202: После Загреба, где нас овај Ваш музички пут води даље? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Рекао бих да нека уметничка дела, било да су ликовна, музичка, сценска или је у питању нека књига, чим се појаве - није им потребно да прође одређени временски период па да буду препозната као вредна и као велика, него одмах буду изузетна. Чак у неким случајевима буду и преломна јер, и без да је то био циљ, износе на светло дана јасне или можда латентне, скривене тежње и процесе који се јављају у култури уопште. Али не само у култури по себи, него и у друштву у целини. Такав је засигурно албум Идола „Одбрана и последњи дани". У стиховима на овом албуму први пут се у једној песми у популарној српској музици појављује име Господње. Онда, на омоту тог албума имали смо полиставрион - што је заправо изглед једне свештеничке или архијерејске одежде. И наравно, чини ми се да је тада први пут била употребљена ћирилица на омоту плоче. Зато бих волео да чујемо нумеру „Одбрана" са тог албума. ВИС Идоли: Одбрана (1982) 202: Како сте иначе реаговали када се тај албум појавио? Је ли Вас фасцинирало то што је то било тотално другачије од свега до тада, или..? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ви сте управо рекли: то што је било другачије. То је био повод да се застане - не само да певушимо и ђускамо уз ту песму, него да се замислимо. За мене је то био подстрек да се некако загледам у себе и, можда бисмо могли рећи, у све оно ми јесмо. После тог албума, појавило се много других младих појединаца и група које су, с једне стране, почеле да следе тај пут, а у исто време да копају неку своју бразду. 202: После „Одбране" и Идола, шта је Ваш следећи избор? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: На Спасовдан, а славу града Београда испред храма Светога Саве, певао је Цане из Партибрејкерса са групом деце која похађају веронауку и имају групу названу Веронаукси. Тог дана, Цане је отпевао са Веронауксима и песму „Молитва". На истом албуму на ком се налази „Молитва", постоји још једна песма која се зове „Хоћу да знам". Цане, који је мој пријатељ и брат, у тој песми је чини ми се направио нешто што спада у најбоља остварења у нашем рокенролу и на пољу рок музике. Партибрејкерс: Хоћу да знам (1994) 202: Цане и његови Партибрејкерси кажу „Хоћу да знам", а сви ми хоћемо да знамо која је следећа песма по Вашем избору? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: За мене, неке песме Корни групе спадају у ремек дела, равна светским симфо-рок групама, као што је група Yes, као што је Emerson, Lake & Palmer и многи други. За данашњу, тако да кажем, камернију варијанту волео бих да слушаоци чују „Етиду" која, поред тога што је за мене једна предивна музичка артикулација, у исто време на плану стихова мене подсећа на стихове Момчила Настасијевића. Отуда „Етиду" заиста сматрам, поред других, опет понављам, песама које су ремек-дела, као нешто што спада у сам врх светске симфо-рок музике. Корни група: Етида (1973) 202: После Корни групе и „Етиде", који је Ваш следећи избор? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Желео бих овом приликом да се сетим нашег брата и пријатеља, бог да му душу прости, Веље Павловића (новинара ТВ Студио Б). Знам да је и он веома волео Леонарда Коена, а волео је и Партибрејкерсе и Цанета, и са њим био велики пријатељ. Веља је, поред много тога, снимио и један серијал „Духовници", где су први пут на један приступачан начин имали прилику да говоре многи монаси, многи свештеници, многи духовници. За ову прилику, управо у знак сећања на Вељу Павловића, волео бих да послушамо још једанпут Леонарда Коена, сада песму „Famous Blue Raincoat". Леонард Коен: Famous Blue Raincoat (1971) 202: После још једне песме Леонарда Коена, шта сте још изабрали? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Волео бих да се сетимо и наших кумова Грка, то јест оних који су крстили српски народ. Знам да је њихов рокенрол овде мање познат, али ја сам имао прилику да проведем неколико година у Грчкој, у Атини, и да живим тамо. Издвојио бих групу Aphrodite‘s Child поготово у једном периоду њеног певача Демиса Русоса, и наравно, клавијатуристу Вангелиса који се недавно упокојио. Вангелис спада међу најбоље композиторе у Грчкој, а и на светском плану је велики, велики уметник. Он је добио и Оскара за музику за филм Ватрене кочије. Снимио је сјајне плоче и са Јоном Андерсоном и многим другим великим, светски познатим музичарима. Овде бих ипак остао на почетку, да тако кажем, музичког живота групе Aphrodite‘s Child, када је управо певао Демис Русос. Волео бих да чујемо песму „It‘s 5 o‘clock". Афродитас Чајлд: It's Five O'Clock (1969) 202: Заиста сте направили шаренолик избор песама и извођача. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Надам се да ће бити још рођендана и да ћемо имати прилику да препоручимо и многе друге и музичаре и њихове песме, јер заиста има их толико да је мало једна емисија на Двестадвојци. Сетих се сад и познатих „Драгстора" Двестадвојке, емисија које сам ја радо слушао у своје време. 202: Када сам Вам упутила позив да за Радио 202 направите избор поп и рок песама које су Вам омиљене или су Вам из неког разлога посебно значајне, да ли сте имали дилему треба ли уопште то да прихватите или не? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, не могу да кажем да сам одмах из прве прихватио Ваш позив иако, да кажем то и нашим слушаоцима, ми се много година познајемо и, ако смем да кажем, пријатељи смо већ неколико деценија. Најнезгодније ми је кад ме неко од пријатеља позове да учествујем у некој телевизијској емисији или у неком радио програму. Не због тога што имам нешто против учествовања, него напросто због тога што је мало времена с једне стране, а не осећам се најбоље ако се ипак мало не припремим за неки јавни наступ, напросто из осећања одговорности према онима којима се обраћам. С друге стране, место на којем се сад налазим је такве природе да ако бих почео да се свима одазивам, онда бих непрестано морао да идем само са телевизије на телевизију и са радија на радио. Из тог разлога се за сада ограничавам, колико је то могуће, на пригодне разговоре поводом наших великих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић. Наравно, служим литургију сваке недеље и сваке недеље се обраћам онима који су у храму. Благодарећи и модерним технологијама и могућностима комуникације, најчешће то што говорим у храму може да се чује после и на различитим медијима. А ево да одговорим на ваше питање сасвим конкретно. Нисам одмах рекао: „Да, предложићу неколико нумера за овај рођендан Двестадвојке." Али, када сам мало промислио, појавила се у мени заправо жеља и онда сам хтео да искористим Ваш позив да пошаљемо поруку, пре свега младима који и данас слушају музику са радија, кроз коју ће ето моћи да стекну некакав утисак шта су генерације којој ја припадам слушале у својој младости. И још додатно, ако тако могу да кажем, да пошаљем поруку да су и свештеници људи из народа, да су то неки од нас, које смо успели као народ да изнедримо како би могли да служе свету литургију, али да су и они делили, као што и данас деле, све вредности којима живи један народ. То је случај и са патријархом. 202: И да воле музику као што је већина људи воли. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Подразумева се. И музику, и игру, и театар, и слику, и књигу, све оно што је саставни део живота сваког човека. Код нас кажу „спрам свеца и тропар", дакле какав је један народ, такви су и његови свештеници. У крајевима у којима сам ја одрастао, у Бачкој, има још једна мало сатиричнија формулација, mutatis mutandis, тамо се каже „спрам вола и папак". Дакле какав народ, такви свештеници - и обрнуто. Опростите на овом поређењу, али тако су мени говорили кад сам био млађи и када бих се бунио против нечега што ми се не допада. Нарочито неки старији људи би рекли: „Шта се ти буниш!", и онда би изговарили ту реченицу. Партибрејкерс: Молитва (1994) 202: Најсрдачније захваљујем у име Двестадвојке и у име наших слушалаца што сте се у данима када обележавамо 53. рођендан одазвали позиву, уприличили овај разговор, изабрали неке од својих омиљених песама и испричали нам зашто су баш оне биле Ваш избор. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Хвала Вама на овој прилици. Надам се ће слушаоци уживати. Верујем да ћемо славити још много много рођендана, па ето онда прилике да листу продужујемо и проширујемо од онда када сам ја био млад, па кроз време, све до наших дана. Срећан рођендан још једанпут! 202: Хвала и Вама још једном!
  3. Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила. Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао. Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”. А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе). Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек. Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”! Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва. Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”. ”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”! И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности. И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”. Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио. Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Свештеник Георгије Максимов: На мене је оставила мучан утисак недавна проповед митрополита Илариона (Алфејева)[1]. Господ је рекао: „Оног који долази мени нећу истјерати напоље“ (Јн. 6, 37). Патријарх Кирил је недавно упутио позив верницима да у времену посебно интензивног ширења епидемије остану у својим кућама. Код појединаца је ова изјава извала збуњеност, па сам отуда хтео да истакнем да је патријарх препоручио, а није забранио да се долази у храм и није наредио да се храмови затворе. Да је он стварно хтео да то учини, онда би поступио као патријарх Вартоломеј, који је једноставно наредио да се затворе сви храмови и манастири Цариградске патријаршије по свим земљама. Међутим, патријарх Кирил то није учинио. Богослужења се одвијају, а храмови у Москви су отворени. Постоје људи који се моле у својим кућама и њих не треба осуђивати, али постоје и људи који долазе на богослужења и њих такође не треба осуђивати. Они долазе у храмове не да би игнорисали патријарха, већ зато што не могу да замисле живот без храма. И ни једну реч осуде патријарх није упутио тим људима. Нажалост, митрополит Иларион није сматрао потребним да буде тако деликатан и да покаже исто такво поштовање према обичним верницима. У својој проповеди он је прешао границу, коју не сме да пређе ни један свештенослужитељ. Он је фактички истерао напоље сваког ко је пришао Христу. Он их је осудио, сам тумачећи патријархове речи, представљајући његов позив као наредбу, па је чак изјавио да неће причестити оне који буду дошли у његову цркву. Треба рећи да је одлучење од причешћа канонска казна, која сходно црквеним правилима може да се изриче верујућима само за конкретни канонски преступ. За шта је митрополит Иларион казнио парохијане храма на московској Ординки? Није ли чудно видети митрополита који одлучује људе од причешћа само зато што хоће да дођу храм, отворени храм у коме се одвија богослужење. Напомињем да патријарх није објавио никакву забрану причешћа, већ да је то лични предлог митрополита Илариона. У својој проповеди митрополит се позвао на пример православних хришћана који су живели у совјетско време, када многи од њих нису могли да одлазе у храм. Међутим, он је само заборавио да дода да је ондашњим хришћанима безбожна власт онемогућавала да долазе у храм, док долазак у храм данашњим хришћанима спречава православни митрополит! И још их осуђује због тога. Уопште изазива чуђење што посебно скандалозне изјаве митрополит Иларион даје током ширења корона вируса. До сада су многи били убеђени да је код нас прописано причешћивање једнократним кашичицама, те да се тако ради у храмовима, мада се ништа слично не може наћи у службеном упутству Синода – управо то је митрополит Иларион рекао у једном интервјуу! Још једна његова екстравагантна мисао, она о исповести преко скајпа, такође је пренета као да је наводно „усвојена од РПЦ.“ Претпостављам да је због таквих скандалозних „новина“ В. Р. Легојда[2] био принуђен да да изјаву, да „службена позиција Руске православне Цркве по свим питањима, која се тичу реакције Цркве на ситуацију са корона вирусом, проистиче непосредно од Свјатејшег Патријарха или Радне групе…. Свако друго иступање – представља лично мишљење.“ Уопште није мудро од митрополита Илариона што ратује са оним парохијанима који не могу да замисле живот без богослужења, и на којима фактички опстају наше парохијске цркве. Можда грешим, али према мом суду таквим речима и делима он компромитује патријарха, покривајући његовим именом своја дела и изјаве које повређују парохијане, али не само његове парохијане, пошто се митрополитове проповеди преносе путем интернета. Многи моји познаници писали су ми о тој „проповеди“, збуњени су њом, па сам зато одлучио да напишем одговор, одмах и овде: то није ништа више него лично мишљење митрополита Илариона. Он није био, нити ће бити глас наше Цркве, и не треба га у том својству доживљавати. У Православљу не постоји учење о непогрешивости митрополита, тако да сте сасвим слободни да оцењујете изјаве митрополита Илариона. Према мом схватању било би добро ако би сада следили образац који нам је дао апостол: „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прима.“ (Рим. 14:3) Тако да они који иду у цркве не осуђују оне који не иду, а они који не иду у цркве да не осуђује оне који иду. Јереј Георгиј Максимов, московски свештеник, магистар теологије, председник сектора апологетског мисионарења Одељења за мисионарење Синода РПЦ, предавач Сретењске духовне академије, писац десет монографија и више од сто педесет чланака из области хришћанске апологетике, историје Цркве и патрологије који су преведени на бројне светске језике _______________ [1] Митрополит Иларион (Алфејев), председник Одељења спољних веза РПЦ. [2] Владимир Романович Легојда, професор МГИМО и председник синодског Одељења РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима. Извор: "Руска народна линија"
  5. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет
  6. Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет View full Странице
  7. „Људи, ово је срамота, свештеник се напио и није могао да иде пешке да испрати покојника, него су га људи убацили у приколицу и возили до гробља. Он је наравно заспао као топ..“ - стоји у опису фотографије на "Фејсбуку" ДРУШТВЕНЕ мреже "усијала" је фотографија једног мештанина села Друговца у близини Смедерева, на којој свештеник Ненад у алкохолисаном стању лежи у тракторској приколици поред сандука са телом покојника. - Људи, ово је срамота, свештеник се напио и није могао да иде пешке да испрати покојника, него су га људи убацили у приколицу и возили до гробља. Он је наравно заспао као топ, а ногу је подигао на страницу као да се сунча - стоји у опису фотографије коју је на друштвену мрежу "Фејсбук" поделио револтирани учесник поворке. Људи из овог места, али и околине, све чешће венчања, крштења, и остале црквене церемоније обављају у другим парохијама, управо због, како наводе, проблематичног свештеника. Изнервирани мештани у коментарима остављеним испод фотографије пијаног попа, наводе и да овај свештеник посао често обавља у алкохолисаном стању, као и да је једном приликом изгубио кандило и крст, али и да је на једној сахрани упао у раку. Извор
  8. Има овде попова на форуму а и теолога. Шта бисте ви урадили у оваквој ситуацији:
×
×
  • Креирај ново...