Претражи Живе Речи Утехе

Свети манастир Григоријат: У грчком парламенту Христос се поново разапиње - ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR WWW.HILANDAR.ORG Објава манастира Григоријата поводом усвајања закона о истополним браковима у Грчкој.

Osim SAD, protiv je glasala i Ukrajina. Uzdrzani uglavnom clanovi EU i NATO. Ostali (130+ zemalja) svi glasali "za". ... "Na jučerašnjem zasijedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija glasalo se povodom rezolucije o zabrani glorifikacije i veličanja nacizma i rasne diskriminacije i ksenofobije: - ZA su (potpuno prirodno i normalno) glasale sve normalne države planete Zemlje - UZDRŽANE su bile članice EU i NATO - PROTIV su bile samo Ukrajina i SAD Pametnom dosta." https://www.facebook.com/arsen.carkic

?

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Албанци из Мартиновића код Гусиња, поново су покушали да омету црквени обред на темељима цркве Светог Василија Острошког, односно Васкршњу вечерњу службу Албанци из Мартиновића код Гусиња, поново су покушали да омету црквени обред на темељима цркве Светог Василија Острошког, односно Васкршњу вечерњу службу, коју је у присуству верника из Гусиња, Плава и Берана служио епископ будимљанско-никшићки, госпидин Јоаникије. После почетног комешања Албанаца који су пристизали уз ограду порте цркве која ће се градити на темељима древне светиње, почело је снимање обреда, а онда се чуло негодовање Албанаца, који су пре три године овде покушали да онемогуће ископавање зарушеног црквеног здања и да се физички обрачунају са свештенством и верницима, после чега је десетак њих завршило у полицији. Овога пута није било потребе за интервенцијом полиције, јер су то верници сами завршили са Албанцима, који су истицали да "они знају и другачије", али после чврстог става да ће службе бити, свиђало се то њима или не и разговора свештеника са окупљеним Албанцима избегнут је тежи инцидент. - Темељи разрушене цркве Светог Василија Острошког Чудотворца у Мартиновићима свето су место, које личи на Голготу Христову, а Голгота Христова, претходила је, Његовом Васкрсењу и Његовој слави. Ово место има силу живоносног гроба Христовог и зато је то свето место коме приступамо са највећим поштовањем, као да је овде величанствени храм, као да је саборни храм неког великог града. Суштински, и нема никакве разлике између малог и великог храма, између разрушених темеља светиње и храма који блиста у слави - беседио је после вечерње службе епископ Јоаникије, истичући да је народ из Лимске долине везан за ово место, па су благочестиви људи одавно говорили да ову светињу треба обновити. - Са обновом светиње излиће се благослов на оне који јој приступају и који је поштују. Може само да донесе мир и благослов свима који овде живе, а док су ови свети темељи у оваквом стању опомињу нас на грех, да нисмо извршили оно што смо могли. Треба да се сложимо око обнове ове светиње са љубављу, миром и добрим расположењем према свима. Немамо никаквог злопамћења, историја је била таква каква је, ми само размишљамо о томе да светињу треба обновити и проповедати мир. На разрушеним темељима храма у Мартиновићима служе се, већ, неко време, свете службе Божје, а тако ће бити и убудуће. Боље је да започнемо обнову светиње и да се једног дана саберемо под освећеним сводовима овог светог храма да би благослов Светог Василија Острошког био са нама и да би се милост Божја од овог светог храма изливала на оне који му приступају - казао је епископ Јоаникије, истичући да храм не обнављамо из ината, нити са злопамћењем, него из љубави према Цркви са позивом свима на мир и на добре међусобне односе, засноване на Божјим заповестима и на Божјој љубави. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:791984-ЗАСМЕТАО-ИМ-ТАМЈАН-Албанци-у-Црној-Гори-поново-покушали-да-омету-црквени-обред

Најпобожнији у Христу Господу, оче Саво! Лепо је што хвалиш Калиста, јер заиста то и заслужујеш, и примећујеш да зилоти не ревнују по памети, али не примећујеш да Калист и моја несмиреност причамо исту причу, док ти и даље, како се мени чини, зилотишеш. Јер Калист прихвата све католичке сакраменте као валидне, како се и вели у Споразуму из Баламанда: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио Својој Цркви исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, првенствено у јединственом Свештенству којега савршава јединствена жртва Христова, апостолско прејемство Епископа није могуће да се сматра поседом само једне од наших Цркава. У овим оквирима очигледно је да се сваки вид поновног крштења искључује" (13). Е, то Калист исповеда, као и ја! Исто мислимо и о Равени, на основу које се признаје и на васељенском нивоу првенство једног, а то је увек био Папа. Чини ми се да ти "квасац артемитски" још не даје да дођеш на ове православне позиције, али када дођеш на њих, онда да поучиш Васијана, Ивана, Боксита и многе друге који те сада следе, само се надам да ћеш за њих остати ауторитет, а да не кажу сутра као анатемисани Максим: Сава је био скроз православан, али је онда одједанпут полудео . Некако није лепо да се износи Калист као пример православног сведочења, а онда ти исти не прихваташ његово православно сведочење! Калист и ја нисмо прозелити. Не позивамо католике у ПЦ, јер признајемо њихове сакраменте. Једну психотерапеуткињу из Париза нисам могао да спречим да постане православна ("обратила" се преко мене), али сам јој запретио вечним огњем ако би помислила да се крсти! Само исповест, ништа друго и на причешће. Нисам узео да је спречим, јер није преверила него се само пробудила у Источној цркви; њој овај модел више прија - не верујем да би се ико од мојих пријатеља католика бунио, као да сам украо неку душу. То само ограничене памети неко може да помисли, али и тамо има ревнитеља... Велики поздрав из Вечног Града!

Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован гостовао је у четвртак, 25. октобра 2018. године у Матици српској, где је одржао предавање на тему: Савремени човек и савремени свет. Владика Јован је, поред осталог, истакао и да време радија, телевизије и нових медија, апсолутно враћа човечанство назад од писане и штампане књиге ка усменој речи. Комплетна нова култура која долази 50-тих, 60-тих, закључно са мобилним телефоном је управо то, повратак оралноме, повратак говору и повратак елементарно писмених. Све се прихвата ад хок. То је цивилизација скраћеног памћења, изузетно осиромашеног вокабулара и могућности изражавања, истакао је владика Јован. После одржаног предавања, присутни у свечаној дворани Матице српске имали су прилику да постављају питања Епископу славонском. Извор: Радио Беседа View full Странице

У Доњем ливањском пољу у Федерацији Босне и Херцеговине Срби се удружили да обнове гробља порушена у акцији „Олуја“. Хрватска војска показала сву бестијалност када је тенковима сравнила са земљом споменике у селу Бастаси. ВИШЕ од двадесет година требало је православним Србима из Доњег ливањског поља у Федерацији Босне и Херцеговине да почну да обнављају гробља порушена и оскрнављена у операцији „Олуја“. То су овог лета урадили мештани села Нуглашица и Бастаси у општини Босанско Грахово. Ујединили су се у часној намери да уреде места на којима им почивају преци. – Наше гробље било је девастирано. Иако смо раштркани по белом свету, одлучили смо да је дошао ред да обновимо гробље, да би нам преци опет почивали у миру, али и да пошаљемо поруку и војнику и путнику намернику да су гробља, ма чија била, светиња и да их и у рату треба поштовати – каже Ненад Ковљенић, који се после 28 година проведених у Швајцарској вратио да живи у родној Нуглашици. Ограђивање и уређење гробља коштало је мештане и њихове породице око 11.500 евра. – Новац је почео да пристиже са свих страна, из Аустралије, Америке, Швајцарске, Аустрије, Србије… Сакупили смо и више него што је било потребно, а донације још пристижу, па планирамо још радова – каже Ковљенић, који подстиче комшије и земљаке да обнављају порушене куће, иако су у његовом засеоку сада само четири домаћинства. Много тежи задатак имале су њихове комшије из села Бастаси, чије је гробље за време операције „Олуја“ тенковима порушила хрватска војска. Скоро да није било надгробног споменика који није био поломљен. Како је раније писао новинар Радован Јовић, некадашњи дописник „Новости“ из Ливна, то православно гробље једино је у Доњем ливањском пољу тенком порушено до те мере да може да служи као пример бестијаланости једне војске. Када су се, неколико година после „Олује“, створили услови да Басташани могу да посете своје село, многи су сведочили да су више суза пролили над оскрнављеним гробовима родитеља и деце, него над до темеља порушеним и запаљеним кућама. А онда су пре три године Милан Шегрт и Мишо Цвијан, сада становници Бањалуке, предложили земљацима обнову порушеног гробља. Тако је почела прва заједничка послератна акција Басташана, која је успешно завршена. – Свако домаћинство донирало је по 210 евра. Иако су многи већ тада били подигли нове надгробне споменике за своје претке, сви наши земљаци и комшије радо су прихватили предлог – кажу Шегрт и Цвијан. СПОМЕНИКОМ ПОБЕДИЛИ ТУГУ БАСТАШАНИ су обнављајући своје гробље победили свој тугу, пониженост и бес према онима који су га уништили. Јер, само неколико стотина метара од православног гробља, у селу се налази надгробна плоча двојици хрватских војника, коју су ту, поред српских кућа, подигле њихове породице. На надгробним плочама Ивици Ливаји и Жељку Саксу јасно је назначено да су били припадници ХВО. И поред тога, нико од Басташана никада није наружио тај споменик. ОКУПЉАЊЕ БАСТАШАНА Басташани се после обнове гробља сада редовно окупљају у свом завичају. У родно село почели су да долазе не само они који су овде рођени, већ и њихови рођаци и комшије пореклом из овог краја. У Бастасе се тада стиже из Београда, Новог Сада, Кикинде, Аранђеловца, Крушевца, Пожаревца, Мајданпека, Швајцарске, Аустрије, па чак и Канаде. Извор: Српска Православна Црква View full Странице