Претражи Живе Речи Утехе

Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/

Pol Antoan - Srbi, poslednji „varvari“ Evrope - Novi Standard STANDARD.RS Danas Beograd i Balkan predstavljaju novu političku avangardu, model opstanka i mirnog suživota za ceo svet.

Постоји много заједница вере, не само у домену религијског него и у световној култури. У нашем садашњем свету, највећи број њих је у међусобном додиру и претежно показују склоност ка узајамној трпељивости. Међутим, постоје и знаменити изузеци; вероватно је да ће се под политичким и друштвеним притисцима нашег доба њихов број повећати. Изузеци, пре свега, припадају световно-политичком типу вере. Ови укључују не само тоталитарне него, као реакцију на њих и у одбрану себе, и демократске типове. Постоје изузеци и у религијском домену: званична доктрина Римске цркве као искључивог носиоца права на истину, и негативни начин на који протестантски фундаментализам гледа на остале облике хришћанства и на друге религије. Нетрпељивост као карактеристика вере може се лако разумети. Ако је вера стање врхунске бриге, и ако се свака врхунска брига мора испољити конкретно, посебни симбол врхунске бриге учествује у њеном врхунству. Симбол учествује својим безусловним карактером, мада сам по себи није безуслован. Ова ситуација је извор идолопоклонства, али и извор нетрпељивости. Један израз врхунског пориче све остале изразе. Он постаје – скоро неизбежно – идолопоклонички и демонски. То се догодило са свим религијама које своје конкретне изразе врхунске бриге схватају преозбиљно. То се догодило и хришћанству, мада се симбол крста супротставља само-уздизању конкретне религије до врхунства, укључујући ту и хришћанство. Предност класичног мистицизма је што не прима конкретне изразе нечије врхунске бриге озбиљно, те, према томе, може да се огреши о скуп конкретних симбола на којима се заснива свака религија. Таква равнодушност према конкретним изразима врхунског је толерантна, али јој недостаје снага да преобрази егзистенцијална искривљења вере. У јудаизму и хришћанству стварност је преображена у име Бога историје. Искључиви монотеизам пророка, борба против ограничених богова паганства, порука свеопште правеђности у Старом и свеопшта милост у Новом завету – све је то створило одбојност преме идолопоклонству у јудаизму, исламу и хришћанству. Ове религиие правде, историје и ишчекивања краја нису могле да прихвате мистичку трпељивост Индије. Оне су нетолерантне и могу да постану фанатичне и идолопоклоничке. То је разлика између искључивог монотеизма пророка и трансцедентног монотеизма мистика. Питање је: Да ли сусрет вере са вером мора да води ка трпељивости без критерија или ка нетрпељивости без самокритичности? Ако се вера схвати као стање врхунске бриге ова алтернатива се превазилази. Критериј сваке вере је врхунство врхунског које она покушава да испољи. Самокритичност сваке вере је увиђање релативне ваљаности конкретних симбола у којима се она појављује. Из претходног се може разумети значење преобраћења. Термин „преобраћење“има конотације које га чине тешко употребљивим. Он може да значи буђење из стања у коме недостаје (или где је скривена) врхунска брига и прелаз у стање будне свести у њој. Ако је то преобраћење, свако духовно искуство је искуство преобраћења. Преобраћење значи и замену једног скупа веровања са другим. Преобраћење у овом смислу нема врхунску вредност. Оно може, али не мора, да се догоди. Оно је значајно једино ако је, у новом веровању, врхунство врхунске вере боље сачувано него у старом веровању. Ако се то догоди, преобраћење је од великог значаја. Најважнији пример сусрета вере са вером у западном свету је сусрет хришћанства са облицима световног веровања. Јер, световност не постоји без врхунске бриге; према томе, сусрет са њом је сусрет вере са вером. При том сусрету, два начина делања су прилагођена ситуацији, док два друга нису. Први од начина који одговарају ситуацији је методолошко истраживање оних елемената сукоба којима се може причи истраживањем, а други је сведочанство о елементима сукоба који воде преобраћењу. Комбинација ова два начина је одговарајући приступ сусрету вере са вером. Тиме се признаје да врхунска брига није предмет доказивања, као и да се у испољавањима врхунске бриге налазе елементи који могу бити предмет разматрања на чисто когнитивном нивоу. Овај двоструки начин се мора користити у свакој борби око значења симбола вере. То би растопило фанатизам који се тиче конкретних испољавања вере, и потврдило врхунску бригу као предмет тоталног човековог учешћа. Преобраћење није ствар јачег аргумента већ ствар личног потчињавања. Оно о чему се може расправљати је на другом нивоу. Ако мисионари покушавају да преобрате мноштво из једне вере у другу, онда они покушавају да допринесу јединству вере у човечанству као целини. Нико не може да буде сигуран да ће се такво јединство остварити у људској историји; нико не може да оспори да је такво јединство жеља и нада човечанства у свим раздобљима и на свим местима. Нема другог начина да се досегне ово јединство осим разликовањем врхунства по себи од онога чиме се оно испољава. Пут ка свеопштој вери је стари пут пророка – називање идолопоклонства идолопоклонством и његово одбацивање у име онога што је стварно врхунско. Таква вера можда никад неће моћи да се изрази једним конкретним симболом, мада се свака велика религија нада да ће да обезбеди свеобухватни симбол којим ће се човекова вера универзално изразити. Таква нада је оправдана само уколико религија остане свесна условне и не-врхунске природе сопствених симбола. Хришћанство изражава ову свест симболом „крста Христа“, чак и поред тига што хришћанске Цркве запостављају значење овог симбола приписујући врхунство сопственим изразима врхунства. Коренита самокритика хришћанства најбоље га оспособљава за универзалност – док год има ту самокритичност као своју животну силу. Извор: Теологија.нет View full Странице