Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'политика'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Из породичне архиве Ђађе - Анђелије кћерке некадашњег тузланског проте, пријатеља породице Зец.
  2. Дух православних народа није у складу са индивидуалистичким духом Запада. Заједнички дух православља није изражен у колективизму, већ у једнодушности, која се најпотпуније одразила у ранохришћанској заједници. Овај дух се не култивише упућивањем на спољашњи циљ или тежњом за неком објективном користи, већ се доживљава на нивоу појединаца као циљ сам по себи. Колективизам не ствара једноумље, већ је другачији облик индивидуализма. Као што је тачно напоменуто, „колективизам игнорише ближње у јеванђељском смислу те речи и представља скуп удаљених појединаца... Игнорише достојанство личности“. Капитализам и комунизам нису ограничени на структурирање и промовисање економије, већ такође изражавају индивидуалистичку идеологију која симулира религију. Посебно комунизам спада у границе секуларизоване религије. Ако се данас поново говори о постсекуларизацији, она се не схвата као повратак несекуларизованој религији, већ као покушај реактивације или, тачније, као прихватање реактивације религије у јавном простору. У наше време, у условима неолиберализма и глобализације, такозвана правна држава, као и држава благостања, ослабљене су до тачке нестанка. Постојање транснационалних центара који у великој мери контролишу привреду, информисање, формирање јавног мњења и политичка дешавања, умањује значај националних држава и њихових влада. Националне државе су ослабљене, национална права су одузета, кључне државне надлежности су везане, а хомогенизација и суптилни или отворени тоталитаризам се подстичу. Средства државе за спровођење било какве социјалне или друге политике се смањују или чак елиминишу. То све више показује њену неспособност да помогне друштву и грађанима. С друге стране, витална питања грађана везана за њихов живот и опстанак као што су здравствена заштита, образовање, запошљавање, социјална сигурност и животна средина, не само да се не решавају, већ постају све озбиљнији. Јасно је, међутим, да је дугорочно овај развој штетан за друштво у целини и деструктиван за читаво човечанство. На тај начин химера глобализације у актуелним догађајима истиче потрагу за универзалношћу коју обећава православље. Универзализам није колективистички, већ усредсређен на човека. Она не жртвује појединца зарад друштва, већ у сваком појединцу види цело друштво. Овај последњи елемент, постигнут кроз неограничено отварање личности према хоризонталној и вертикалној друштвености, разликује православни став од предлога било ког политичког система заједнице. Међутим, очигледно је да се пре свега ради не о промени политичког система, већ о образовању и васпитању. Одавде може доћи истински прогресивни и стваралачки импулс у политици који изражава „дух православља“; у политици која ће престати да презире или чак да се бори против православља као реакционарног, која ће се приближити и разумети, бар донекле, његов заједничарски дух. Постмодерност, са крајем идеологија, вероватно би требало да олакша такав подухват. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/
  3. Црква није равнодушна према политици. Нарочито у контексту својих односа са државом, Црква мора да допринесе политичком животу и да својим институционалним присуством изрази политички глас када је то потребно. И овај дискурс постаје делотворан и активан када се изрази као дискурс службе а не моћи, као дискурс истине и правде, независно од политичких скривених мотива и сврсисходности. Израз њене речи диктира предање Православне Цркве. Нарочито у условима савремене нејасноће и лицемерја, реч Цркве о политичким стварима мора бити формулисана јасно и искрено. Не заборављајући главну сврху Цркве, не занемарујући њену есхатолошку перспективу, неопходно је да сведочи у свакодневној стварности. Живот светих, као и живот свих чланова Цркве, одвија се у општељудском животу, где је Црква, као и сваки верник, позвана да делује као со и светлост . Покушај политичке моћи да осмисли људски живот тако што ће узурпирати место Цркве или је чак употребити као свој инструмент води у тоталитаризам. Али и у неуспех да се да смисао и сврха животу, до чега "де факто" води слично искуство политичке моћи. Води до тривијализације узвишених принципа и вредности и промовише аморализам и анархију. На тај начин постаје евидентан значај Цркве у ограничавању политичке моћи на сопствене надлежности. Живо присуство Цркве у јавном животу отклања опасности тоталитаризма и анархије. Али када постане инструмент политичке моћи, искривљује не само себе него и политички живот. Права помоћ Цркве грађанима и политичарима нуди се када остане политички несврстана и духовно јака. Црква је „име јединства и сагласности“. Њена сврха је да се обрати свету не тако што ће се придружити његовим поделама, већ тако што ће га позвати на јединство између политичких и партијских подела. Док Црква чува свој идентитет, она нити дели нити раздваја, већ уједињује и обнавља. Зато је њена мисија, чак и на чисто друштвеном нивоу, јединствена је и незаменљива. Она пред друштвом и његовим члановима отвара простор за помирење и сарадњу, што омогућава суштинску и трајнију револуцију – стваралачку револуцију духа. Странке подразумевају поделе. Свака политичка партија, ма како инспирисана духом хришћанства, не може претендовати на хришћанско име чији је носилац Црква, али она се не може поистоветити са политичком моћи нити постати њен инструмент а да не буде у супротности са њеном суштином и мисијом. Црква није ограничена само на земаљско. Фокусирање на овоземаљско искривљује њену сврху и ограничава њену слободу. Странке допиру до људи са заједничким политичким аспирацијама и сродним социо-економским оријентацијама, док разлике међу њима стварају трвења и опозицију. Својим присуством у различитим земљама, верници могу допринети хармоничном јединству целине, али опасност за њих је, да могу да жртвују своју црквену савест у корист партије. А ова опасност се појачава када партије учвршћују контролу над државним и друштвеним животом, који заузврат контролишу, можда чак и гуше, центри локалне или чак глобалне моћи. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/
  4. Чланови Цркве су природно заинтересовани за политички живот и баве се решавањем својих проблема, било као обични грађани или као представници и администратори државне власти. Штавише, равнодушност према политици је такође облик политичког става. У ствари, ова позиција додатно деградира политички живот. Избегавање политичке моћи од стране достојних, препушта своју владавину злима. А када зли нису само појединци, већ и шири кругови или инструменти мрачних сила, које обично превазилазе границе националних држава и делују неконтролисано, проблем постаје још акутнији. Нарочито у нашем модерном времену, ово искуство је веома болно. С друге стране, укључивање вредности у политику, уз њихову садашњу девалвацију, постаје проблематично, а стварање хришћанских партија, или још више удруживање Цркве са политичким формацијама, не може се теолошки оправдати. Штавише, покушаји стварања хришћанске партије у прошлости, имали су слабе резултате и били су неуспешни. Наравно, за хришћане је природно да више воле да политичка моћ буде у рукама верујућих људи. Међутим, политика се односи на решавање овоземаљских ствари и захтева посебне вештине као и методе које не морају нужно да претпостављају хришћанску веру, нити су са њом компатибилне, али могу бити присутне у сваком човеку. Штавише, познато је да су хришћани првих векова избегавали да преузму власт над светским властима, јер су их сматрали неспојивим са њиховом главном сврхом. Као што Ориген примећује, верни су се радије посветили „божанственијој и неопходнијој служби Божје цркве за спасење људи“. Бити добар хришћанин не значи нужно успех у вршењу политичке моћи. Овај успех не претпоставља хришћанску веру. Како примећује Свети Николај Кавасила, људски живот се креће на два нивоа: на земаљском и на нивоу вечности. Сврха политичке моћи је да регулише временски, а не будући живот. Као што се заповедници бродова брину о путницима само за време путовања, не мислећи да је њихова дужност да брину о њима након што напусте брод, тако ни они који управљају грађанским животом народа не сматрају својом дужношћу да брину за њихово вечно блаженство. Стога, додаје, људи који су успели у политици, напуштају овај свет испуњен небројеним залима, и док су овде почаствовани због своје политичке способности, тамо су сврстани међу најгоре и осуђени. На овом нивоу се креће и секуларна држава. Њена сврха није да даје смисао људском животу. То се ради у Цркви. Сврха државе је да брине о безбедности и добробити својих грађана. А овај циљ се остварује кроз политичке акције и прописе који су условне природе и природно подложни прилагођавању свету који се стално мења. Представници државне власти морају да воде рачуна о дугогодишњој колективној свести друштва којим управљају, а не да делују независно од ње, а још мање против ње. Напротив, треба да буду инспирисани њоме и да се радују њеној динамици, јер само тако могу да јој служе и да је промовишу. Поштовање институција, традиције и непролазне свести једног друштва је поштовање самог друштва. Као што је, с друге стране, њихова ерозија и промена кроз произвољно и политички мотивисано деловање, ерозија и промена самог друштва. Напредак није уништавање или игнорисање прошлости, већ је то надоградња и динамичко ширење ка будућности. Модернизација друштвених институција не може бити прогресивна. Напредак подразумева „пут“ који је већ пређен. И сваки „напредак“ који игнорише или не узима у обзир пут који је друштво већ прешло, може бити занимљив или чак и привлачан, али не и прогресиван у правом смислу те речи. Наравно, напредак мора ићи руку под руку са елиминацијом произвољних и неправедних пракси из прошлости. Црква је временски повезана са традицијом друштва свог народа. На тај начин она заправо има своју политичку димензију, која постаје још значајнија и актуелнија у процесу савремене глобализације. Штавише, чак и најдуговечнија влада или политичка партија у било ком региону света има, углавном, краћу историју од историје Цркве. Проблем је овде, наравно, однос који се ствара према политици. Приступ Цркве овом проблему не може бити политички, већ теолошки, па чак и више од тога - пастирски. Хришћанство не презире политику, али јој се не може ни прилагодити. „Предај, дакле, ћесарове ствари ћесару, а Божје ствари Богу”. Овај принцип је од изузетног значаја не само за верски већ и за политички живот. Присуство Цркве је од великог значаја за политички живот, јер не дозвољава држави да наруши принцип секуларизације и постане тоталитарна. То, наравно, захтева да Црква не нарушава сопствени принцип и да не постане политичка снага. Са православне теолошке тачке гледишта, не постоји политичко хришћанство. Ако су друге хришћанске конфесије подржале стварање хришћанских партија, Православна црква није. Христова заповест „љубите непријатеље своје“, пише старац Софроније, „не дозвољава нам да Јеванђеље сведемо на ниво братоубилачке поделе материјалних добара... Али можемо осудити неправду тако што ћемо интензивно живети да бисмо сачували правду за све, и то чинимо када видимо корист од наше речи“. У овој атмосфери лако је разумети зашто, тзв „политичко богословље“ западног хришћанског света, није наишло на значајнији одјек на православном тлу. Као што је успешно примећено, у „политичкој теологији“ се може уочити „извесна инфериорност хришћанске вере у секуларизованом окружењу западних друштава. У свету, у коме политичко деловање добија размере непосредне човекове способности да својим рукама обликује своју историјску судбину и своју будућност, хришћанска вера се појављује бесмислено и без „ефикасности“. Нешто слично се примећује и на институционалном нивоу у Цркви. https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/
  5. Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/
  6. Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто? Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“. Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“ Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан. https://teologija.net/post-i-politika-uvidi-o-aleksandra-smemana/?fbclid=IwAR0w1CHz_LtQq0ZXfPoGgqqyVYi-EgTeAzhfcIxpRMeysiLIr5bPOdiQ4fU
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, после састанка са председником г. Александром Вучићем, рекао да је јасно да је план Мила Ђукановића да у Црној Гори више нема Српске Православне Цркве, нити српског православног народа. Председник Вучић истиче да се у Црној Гори политика меша у унутрашње црквено уређење и суштински духовне ствари и чак оснива и нову цркву. Повезана вест: Патријарх Иринеј: Да завлада мир и слога у Црној Гори! Председник Александар Вучић и Патријарх српски Иринеј разговарали су о ситуацији са српским народом и Српском Православном Црквом у Црној Гори. Патријарх Иринеј је рекао да је да је стање у Црној Гори теже него икада у историји. „То није било за време Отоманске империје и за време комунизма, који су имали више респекта према Цркви", истакао је Патријарх на конференцији за новинаре. Према његовим речима, циљ је да се примени метод које су некада усташе примениле у Хрватској да се протера српски народ и да се тамо уништи Српска Православна Црква. „Питам себе и све друге, да ли Ђукановић има у виду свој народ и стање које је мање-више он створио у Црној Гори, план је да тамо нема Српске Православне Цркве нити православног народа", каже патријарх Иринеј. Патријарх каже да се ствара нова нација црногорска, која треба да истисне све што се зове српско. „Ми поштујемо Црну Гору као државу", каже Патријарх. „Нажалост, није прихваћено постојање српског народа у Црној Гори, са болом у души позивам Ђукановића да размисли шта ради", рекао је Патријарх. Његова Светост Патријарх је, такође, замолио, председника Србије Александра Вучића да заштити српски народ у Црној Гори који тамо живи откада живи и Црна Гора и да заштитимо српски народ и Српску Православну Цркву у Црној Гори и њене светиње, које су све српске светиње. „Ми поштујемо Црну Гору као државу и ја никада нисам чуо да је неко уперио неку реч против црногорске државе", истакао је патријарх Иринеј. Вучић: Политика се меша у црквено уређење Председник Србије Александар Вучић рекао је да разуме став Српске Православне Цркве, али да морамо бити обазриви. „Ми разумемо став Српске Православне Цркве, али ми морамо да будемо обазривији, ми нећемо да радимо оно што су они нама радили", рекао је председник Вучић. Подсетио је да је црногорски министар рекао да се Србија меша у унутрашње ствари Црне Горе, заборављајући да су се они директно умешали признајући Косово и Метохију. „Уз то и данас дају себи за право да коментаришу односе Срба и Албанаца, говорећи какво потенцијално решење би смело да буде, као да то има везе с њима. За нас је посебно интересантна чињеница да се политика меша у црквено уређење, чак оснива и нову цркву. Као што ми то не радимо, сматрам да то није у реду и ни у Црној Гори", рекао је Вучић. „Борићемо се свим правним средствима да докажемо међународној јавности да неко у Црној Гори покушава да створи нову цркву, са једним разлогом, а то је да се зове православна, пошто црногорска не може да добије никакву популарност, а све са циљем нестанка српског народа и како се не би чула реч српска", рекао је Вучић. Указао је да су готово 30 одсто становништва Црне Горе Срби, да нису део власти, не могу да добију своја права, и не могу да утич на политиче и друге значајније ствари у Црној Гори. Србија ће поштовати захтев патријарха Иринеја Вучић је рекао да ће Србија поштовати захтев патријарха Иринеја да помогне српском народу, нагласивши да Србија воли и поштује свој народ. „Инсистираћемо на јединству српског народа, нећемо дозволити кидање националног српског ткива, јер неко помислио да могу да се асимилују. Надам се да Патријарх није у праву када говори о протеривању Срба, али сам већ више пута рекао ми никада никоме не претимо, само прете нашем народу, и да ћемо само бити уз свој народ, а нових 'Олуја' и прогона српског живља на балканским просторима неће бити", подвукао је Вучић. Истакао је да Србија и Црна Гора морају да буду најближе државе. „Не постоји нико ближи и желимо да не постоји у Црној Гори нико ближи од Србије. Морају да разумеју колико је ово болно питање за нас. Ако себи дајете за право да се мешају у уунтрашње уређење Србије, немојте молим вас да забраните да исказујемо забринутост за стање и поштовање људских права нашег народа. Ничим вас нећемо угрозити", нагласио је председник Вучић. Председник је рекао да је са Патријархом разговарао и о завршетку изградње храма Светог Саве после више од 100 година. „Верујем да ћемо ове године то да урадимо, ми ћемо максимално да помогнемо да и 100 година уједињења Цркве у другој половини октобра, као и све велике јубилеје дочкамо заједно, као велики празник, уз светске лидере који су већ најавили долазак", рекао је Вучић. Следеће године ће покушати да "спусте" број Срба у Црној Гори Председник је оценио да је наредна година у Црној Гори кључна с гледишта интереса српског народа, јер је то година пописа становништва у којој ће многи покушавати са „спусте" број и проценат Срба у Црној Гори. „То је намера како Срби не би били важан фактор у будућности и како никада не би могли да буду консититутивни фактор", рекао је Вучић у обраћању после разговора с патријархом Иринејом. Председник је подсетио да српски језик још увек није службени језик у Црној Гори, а да је српско писмо угрожено. Вучић је поручио да ће се Србија борити за право свог народа демократским средствима, правним, путем, али да никоме неће дозволити да спроводи насиље над Србима. „Имаћемо довољно политичког легитимитета и снаге да се за то изборимо", подвукао је Вучић у изјави новинарима након састанка са патријархом Иринејем. Он је поновио да разуме речи патријарха Иринеја, који је, каже, показао велику бригу и таржио још снажније да се Србија укључи, али и указао да су држави руке прелично везане, али да ће и тако дати све од себе да помогне српском народу у Црној Гори. На питање какви су механизми помоћи, Вучић је подсетио да Србија већ много помаже и подржава српска удружења, научну, културну заједницу... и то, каже, више него икада, те да је за Српску кућу у Подгорици издвојено више од три милиона евра. Помоћ ће се наставити, поручио је и истакао да та помоћ никада није била тајна, као и да никада није била условљавана било чиме, односно да је он сам неретко био на мети критика људи којима помажемо. „Наставићемо то да радимо, и одговараћемо на њихове лажи. А, посебно ћемо, ја или Никола Селаковић, да напишемо писмо америчким медијима у којима се појавио текст како иза свега стоје великосрпски и великоруски апетити на Балкану, па ће људи да се изненаде од кога су они заправо тражили аутокефалност 2009/2010. године. Са све именима људи који су долазили у Црну Гору, када је Србија била слаба. Па ће можда многима да буде непријатно и многи у свету ће да открију другачије истине од оних на које су навикли", рекао је Вучић. Претходни разговор Вучића и Патријарха био је пре недељу дана поводом хапшења владике Јоаникија и свештеника Српске православне цркве у Црној Гори. Тада су упутили подршку верницима и свештенству у Црној Гори и изразили забринутост поводом хапшења и статуса Српске Православне Цркве. Патријарх: Не знам с ким је Ђукановић разговарао Патријарх Иринеј каже да не зна с којим представником Српске Цркве је председник Црне Горе Мило Ђукановић разговарао о формирању православне цркве у тој земљи, наводећи да је можда реч о људима из Црне Горе или окружења. „Не знам, вероватно са људима из Црне Горе или људима изван Црне Горе, можда са нашим комшијама, да не помињем којим", рекао је Патријарх... Патријарх Иринеј је рекао да је то стари план и стара намера која сада оживљава. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА Миломир Степић 30/04/2020 Друштво, ПЕЧАТ, БРОЈ 614 Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе Вирус је широм отворио одраније одшкринута врата и „костури испадају из ормара“ одлазећег униполарног светског система. Недостаци на свим нивоима – од међународних организација и наднационалних интеграција, до глобалистичких елита и њихових „корисних идиота“ у (псеудо)независним државама – незаустављиво руше и оно мало илузија слуђеног човека и човечанства. Светски мислиоци много не разматрају шта се догађа сада, док је „угашено светло“ и шта се припрема „испод радара“ због медијске опхрваности пандемијом. Више се укрштају футуристичка копља пред питањима шта то све сутра неће бити исто и ко ће све не само материјално профитирати из новонастале ситуације? Извесно је да ће се још убрзаније наставити геополитичке промене – САД ће бити све рањивије и готово је немогуће да ће још дуго задржати лидерску позицију; Кина је показала да може да се избори с највећим претњама, али и да ће промовисати сопствени хегемонијски концепт евроазијства и глобализације; Русија је манифестовала државну ефикасност и привлачност чак и за старе чланице ЕУ због спремности да им благовремено помогне; за исту ту ЕУ вирус је био још један индикатор њеног унутрашњег демолирања и нестанка атрактивности за земље на чекању каква је Србија. Шта још треба да се догоди па да Србија одустане од самоубилачког „европског пута“ и уклони заставе ЕУ које стоје уз државне у њеним институцијама иако није чланица? СТРУКА КАО КАСКАДЕР С одмицањем ванредног стања, Србија се суочила како са све већим изазовима и проблемима, тако и с питањима која вапијуће траже ургентне одговоре. Наравно, политички прваци свим расположивим пропагандним средствима шаљу оптимистичке поруке како је све урађено на време и на најбољи могући начин, да су уведене мере болне, али неопходне, да смо у поређењу с трагедијом у Италији и Шпанији добро прошли, да ће наш економски опоравак „када све прође“ бити међу најбржим у Европи… Свесни деликатности ситуације, напетости у јавности и неизбежних критика, досетили су се да испред себе и практично и медијски истуре лекаре под фирмом струка. Струка каже, струка се пита, струка се супротставља, струка ће одлучити… Не стручњаци, научници или (озлоглашени) експерти већ струка. Није него! Идеално покриће за непопуларне потезе и алиби за мање или веће, али неминовне пропусте политичких одлука. И оштрица замерки и незадовољства добрим делом се преусмерила на најекспониранији докторски трио – свеже унапређеног резервног потпуковника, маркантну мис лапсус и претерано духовитог пулмолога. Нашавши се у небраном грожђу, они су покушали првенствено да обезбеде поверење држећи се статистичких података струке, а изврдавајући објашњења чак и њима, по сопственом признању, мало познатих моћи „невидљивог противника“. Мада, свој кредибилитет су довели у питање од самог почетка износећи неистину. Наводећи приликом свакодневних обраћања новинарима тренутни број заражених, тестираних, преминулих и излечених у Србији, изостављали су укупне цифре за целу државу, укључујући и њен косовско-метохијским део. А могли су да то напомену или да једноставно саберу своје изнете цифре са онима из Покрајине (не само из српских средина). Или су несвесно и без зле намере доприносили националном привикавању на ампутацију? ГЛАВОБОЉА ОД ВАСКРСА Ситуација се све више усијавала с приближавањем Васкрса. Прво је, као наменски увод „са одложеним дејством“, за викенд када свој Ускрс славе римокатолици уведена забрана кретања од 60 сати. Одмах се видело да је то ограничавање контаката контрапродуктивно. У петак се направила огромна гужва испред супермаркета, пошта, банака, мењачница, апотека и пиљарница (јер су пијаце биле затворене!?), а у понедељак још већа јер је требало допунити потрошене залихе. Препоручени размак од два метра поштовао се само приликом доласка на зачеље реда, да би брзо почело груписање „чекача“ који су се без икакве физичке и социјалне дистанце лепо дружили и срдачно разговарали. Зар није могло да се предвиди тако нешто? Ту одлуку јесте донела политика, али је препорука стигла од струке, зар не? Одбијајући да прихвати и исправи грешку, „непринципијелна коалиција“ политике и струке поступила је тврдоглаво, желећи да тиме докаже много тога. По принципу „може нам се“, за Васкрс је увела још дужи кућни притвор за целу нацију – читава 84 сата – тиме улазећи у потпуно непотребан клинч са црквом. Здраворазумски предлог једног од епископа да се у недељу, на Васкрс, на неколико сати суспендује забрана кретања и верницима не спречава учешће у литургији (чак и напољу, испред храмова, под маскама и с рукавицама) – одбачен је. Истовремено, данима су улице, паркови и продавнице биле препуне људи, велике групе представника струке и политике без икаквог размака дефиловале су и поздрављале се приликом уручивања респиратора, на малим екранима могле су да се виде емисије уживо с бројним учесницима, а исти они лекари који су на ТВ-у колико јуче позивали „остани код куће“ и „нигде без маске и рукавица“, већ данас су потпуно незаштићени блиско седели у студију, истовремено упозоравајући да је корона најопаснија управо приликом контаката у затвореном простору. ЛИТУРГИЈА НИЈЕ ТВ РИЈАЛИТИ Како је одмицала Страсна седмица, напетост је расла. Православни верници резолутно су тражили и од цркве и од политике да се изјасне, интелектуалци су потписивали петиције са захтевом да се испоштују верска права грађана која се не смеју доводити у питање ни током ванредног стања, појавиле су се анализе наших водећих правника на тему кршења Устава, у полицију, која је морала да практично спроводи забрану кретања и санкционише евентуалне прекршиоце, постепено се увлачила нервоза, унутар епископата, монаштва и свештенства почели су све јаче да се чују дисонантни тонови, као и оштра неслагања са захтевима струке. (Пре)дуго се чекала реакција Светог Синода и патријарха, која је уследила Васкршњом посланицом где је истакнуто да „разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе“ и да „све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити“. Али у њој је исто тако недвосмислено поручено: „учествујмо редовно и активно у светој Литургији“. Дакле, то редовно и активно сигурно није у сагласју са сугестијом да се Васкршња литургија у директном ТВ преносу из храмова без верног народа прати код куће, пасивно. Чему, онда, служи храм? Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредници, а патријарх директор јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе. СЛАЖЕМО СЕ ДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО Да је ствар озбиљна, да измиче контроли и да надилази пролазно сучељавање на релацији црква–струка–политика потврдила је ургентна реакција старог спавача – САНУ. Када то нико није очекивао, огласио се њен Извршни одбор, а на основу добијеног става Одељења медицинских наука, да је најрационалније поступање оно које је засновано на поштовању ставова и препорука наших и светских медицинских стручњака. Добро је ако је то промена начина деловања „највише националне научне институције“, будући да су у ранијим приликама и у вези с кључним националним питањима часници САНУ обично истицали како је она скуп индивидуалаца који имају право на свој став и ретко тражили мишљење њених одељења и одбора да би га јавно саопштили. Добивши и тај суд струке, прва личност политике (председник) је с првом личношћу цркве (патријарх) већ сутрадан по обнародовању Посланице обавила телефонски разговор. На основу њега су два Кабинета издала усаглашено саопштење: прво је, у почетном пасусу, председник био резолутан да, упркос молби Светог Синода, нема могућности да се укине забрана кретања током трајања полицијског часа, потом је патријарх у другом пасусу истакао да је СПЦ до сада (до 15. априла) поштовала (у перфекту) и поштује (у презенту) прописане одлуке и мере Владе, да би у трећем пасусу поново председник изразио уверење да ће СПЦ тако поступати и убудуће (у футуру). Дакле, пажљивом читаоцу било је јасно да није постигнуто експлицитно сагласје и да су саговорници, у ствари, остали при својим ставовима. МОЖЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ У најгорој позицији нашли су се верници. Није им било формално забрањено да активно учествују у Васкршњој литургији, али су фактички били онемогућени да пређу пут од кућа до храмова. Последња шанса да се елегантно и компромисно превазиђе проблем било је обраћање политике јавности (председников вечерњи ТВ интервју на Велику суботу), где је, на основу претходних изјава струке у току дана да су предузете мере показале резултате, да активност вируса јењава и да одједном стојимо веома добро, најављено већ од Васкршњег уторка осетно попуштање ограничења у ванредном стању. Ако је већ тако, није било касно да се чак и у те касне сате цркви пошаље порука да под максимално рестриктивним условима и у рану зору може да окупи вернике на празничну литургију. Био је, дакле, у питању само један дан између ригорозне забране у недељу и релаксације у уторак. Али ништа од тога. Јер таман посла да се дозволи православнима у Србији прослава Васкрса на како-тако нормалан начин, а да римокатолици то претходне недеље нису могли. Шта би нам рекла ЕУ, на чијем смо безалтернативном путу? Оно мало људи који су се сабрали у храмовима упркос свему учинили су то криомице, тражећи тајне путеве, на немали сопствени ризик, као рани хришћани. Чинило се да полиција, ипак, прећутно и мудро није предузела све што је могла да их спречи, мада је било и супротних примера. Будући да су се претходних дана изван полицијског часа богослужбена окупљања одржавала, зашто је то баш на Васкрс било недозвољиво? Није, дакле, у питању било васкршње окупљање већ васкршње причешћивање као верски чин, симбол привржености и показатељ поштовања ауторитета. Обезбожена струка на причешћивање једном кашичицом гледа само рационално, са згражавањем и објашњава га искључиво као могућност заразе. Функционализујући је, неверујућа политика је видела добру прилику за стицање примата у борби за људске душе, страхујући да причешћивања и литургије лако могу да прерасту у вирус литија „типа Црна Гора“. А црква? Мораће једном – и то што пре – да схвати како поред нужних, благородних компромиса постоје и они други – трули. Извор: ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА – Печат – Лист слободне Србије WWW.PECAT.CO.RS Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Ја
  9. ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА Миломир Степић 30/04/2020 Друштво, ПЕЧАТ, БРОЈ 614 Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе Вирус је широм отворио одраније одшкринута врата и „костури испадају из ормара“ одлазећег униполарног светског система. Недостаци на свим нивоима – од међународних организација и наднационалних интеграција, до глобалистичких елита и њихових „корисних идиота“ у (псеудо)независним државама – незаустављиво руше и оно мало илузија слуђеног човека и човечанства. Светски мислиоци много не разматрају шта се догађа сада, док је „угашено светло“ и шта се припрема „испод радара“ због медијске опхрваности пандемијом. Више се укрштају футуристичка копља пред питањима шта то све сутра неће бити исто и ко ће све не само материјално профитирати из новонастале ситуације? Извесно је да ће се још убрзаније наставити геополитичке промене – САД ће бити све рањивије и готово је немогуће да ће још дуго задржати лидерску позицију; Кина је показала да може да се избори с највећим претњама, али и да ће промовисати сопствени хегемонијски концепт евроазијства и глобализације; Русија је манифестовала државну ефикасност и привлачност чак и за старе чланице ЕУ због спремности да им благовремено помогне; за исту ту ЕУ вирус је био још један индикатор њеног унутрашњег демолирања и нестанка атрактивности за земље на чекању каква је Србија. Шта још треба да се догоди па да Србија одустане од самоубилачког „европског пута“ и уклони заставе ЕУ које стоје уз државне у њеним институцијама иако није чланица? СТРУКА КАО КАСКАДЕР С одмицањем ванредног стања, Србија се суочила како са све већим изазовима и проблемима, тако и с питањима која вапијуће траже ургентне одговоре. Наравно, политички прваци свим расположивим пропагандним средствима шаљу оптимистичке поруке како је све урађено на време и на најбољи могући начин, да су уведене мере болне, али неопходне, да смо у поређењу с трагедијом у Италији и Шпанији добро прошли, да ће наш економски опоравак „када све прође“ бити међу најбржим у Европи… Свесни деликатности ситуације, напетости у јавности и неизбежних критика, досетили су се да испред себе и практично и медијски истуре лекаре под фирмом струка. Струка каже, струка се пита, струка се супротставља, струка ће одлучити… Не стручњаци, научници или (озлоглашени) експерти већ струка. Није него! Идеално покриће за непопуларне потезе и алиби за мање или веће, али неминовне пропусте политичких одлука. И оштрица замерки и незадовољства добрим делом се преусмерила на најекспониранији докторски трио – свеже унапређеног резервног потпуковника, маркантну мис лапсус и претерано духовитог пулмолога. Нашавши се у небраном грожђу, они су покушали првенствено да обезбеде поверење држећи се статистичких података струке, а изврдавајући објашњења чак и њима, по сопственом признању, мало познатих моћи „невидљивог противника“. Мада, свој кредибилитет су довели у питање од самог почетка износећи неистину. Наводећи приликом свакодневних обраћања новинарима тренутни број заражених, тестираних, преминулих и излечених у Србији, изостављали су укупне цифре за целу државу, укључујући и њен косовско-метохијским део. А могли су да то напомену или да једноставно саберу своје изнете цифре са онима из Покрајине (не само из српских средина). Или су несвесно и без зле намере доприносили националном привикавању на ампутацију? ГЛАВОБОЉА ОД ВАСКРСА Ситуација се све више усијавала с приближавањем Васкрса. Прво је, као наменски увод „са одложеним дејством“, за викенд када свој Ускрс славе римокатолици уведена забрана кретања од 60 сати. Одмах се видело да је то ограничавање контаката контрапродуктивно. У петак се направила огромна гужва испред супермаркета, пошта, банака, мењачница, апотека и пиљарница (јер су пијаце биле затворене!?), а у понедељак још већа јер је требало допунити потрошене залихе. Препоручени размак од два метра поштовао се само приликом доласка на зачеље реда, да би брзо почело груписање „чекача“ који су се без икакве физичке и социјалне дистанце лепо дружили и срдачно разговарали. Зар није могло да се предвиди тако нешто? Ту одлуку јесте донела политика, али је препорука стигла од струке, зар не? Одбијајући да прихвати и исправи грешку, „непринципијелна коалиција“ политике и струке поступила је тврдоглаво, желећи да тиме докаже много тога. По принципу „може нам се“, за Васкрс је увела још дужи кућни притвор за целу нацију – читава 84 сата – тиме улазећи у потпуно непотребан клинч са црквом. Здраворазумски предлог једног од епископа да се у недељу, на Васкрс, на неколико сати суспендује забрана кретања и верницима не спречава учешће у литургији (чак и напољу, испред храмова, под маскама и с рукавицама) – одбачен је. Истовремено, данима су улице, паркови и продавнице биле препуне људи, велике групе представника струке и политике без икаквог размака дефиловале су и поздрављале се приликом уручивања респиратора, на малим екранима могле су да се виде емисије уживо с бројним учесницима, а исти они лекари који су на ТВ-у колико јуче позивали „остани код куће“ и „нигде без маске и рукавица“, већ данас су потпуно незаштићени блиско седели у студију, истовремено упозоравајући да је корона најопаснија управо приликом контаката у затвореном простору. ЛИТУРГИЈА НИЈЕ ТВ РИЈАЛИТИ Како је одмицала Страсна седмица, напетост је расла. Православни верници резолутно су тражили и од цркве и од политике да се изјасне, интелектуалци су потписивали петиције са захтевом да се испоштују верска права грађана која се не смеју доводити у питање ни током ванредног стања, појавиле су се анализе наших водећих правника на тему кршења Устава, у полицију, која је морала да практично спроводи забрану кретања и санкционише евентуалне прекршиоце, постепено се увлачила нервоза, унутар епископата, монаштва и свештенства почели су све јаче да се чују дисонантни тонови, као и оштра неслагања са захтевима струке. (Пре)дуго се чекала реакција Светог Синода и патријарха, која је уследила Васкршњом посланицом где је истакнуто да „разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе“ и да „све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити“. Али у њој је исто тако недвосмислено поручено: „учествујмо редовно и активно у светој Литургији“. Дакле, то редовно и активно сигурно није у сагласју са сугестијом да се Васкршња литургија у директном ТВ преносу из храмова без верног народа прати код куће, пасивно. Чему, онда, служи храм? Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредници, а патријарх директор јавног сервиса. Одатле је само корак до будућег конформистичког гледања литургије као ријалити шоуа на ТВ-у, у недељно јутро, још крмељиви и у пижами, удобно заваљени у фотељу, уз ракијицу и мезе. СЛАЖЕМО СЕ ДА СЕ НЕ СЛАЖЕМО Да је ствар озбиљна, да измиче контроли и да надилази пролазно сучељавање на релацији црква–струка–политика потврдила је ургентна реакција старог спавача – САНУ. Када то нико није очекивао, огласио се њен Извршни одбор, а на основу добијеног става Одељења медицинских наука, да је најрационалније поступање оно које је засновано на поштовању ставова и препорука наших и светских медицинских стручњака. Добро је ако је то промена начина деловања „највише националне научне институције“, будући да су у ранијим приликама и у вези с кључним националним питањима часници САНУ обично истицали како је она скуп индивидуалаца који имају право на свој став и ретко тражили мишљење њених одељења и одбора да би га јавно саопштили. Добивши и тај суд струке, прва личност политике (председник) је с првом личношћу цркве (патријарх) већ сутрадан по обнародовању Посланице обавила телефонски разговор. На основу њега су два Кабинета издала усаглашено саопштење: прво је, у почетном пасусу, председник био резолутан да, упркос молби Светог Синода, нема могућности да се укине забрана кретања током трајања полицијског часа, потом је патријарх у другом пасусу истакао да је СПЦ до сада (до 15. априла) поштовала (у перфекту) и поштује (у презенту) прописане одлуке и мере Владе, да би у трећем пасусу поново председник изразио уверење да ће СПЦ тако поступати и убудуће (у футуру). Дакле, пажљивом читаоцу било је јасно да није постигнуто експлицитно сагласје и да су саговорници, у ствари, остали при својим ставовима. МОЖЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ У најгорој позицији нашли су се верници. Није им било формално забрањено да активно учествују у Васкршњој литургији, али су фактички били онемогућени да пређу пут од кућа до храмова. Последња шанса да се елегантно и компромисно превазиђе проблем било је обраћање политике јавности (председников вечерњи ТВ интервју на Велику суботу), где је, на основу претходних изјава струке у току дана да су предузете мере показале резултате, да активност вируса јењава и да одједном стојимо веома добро, најављено већ од Васкршњег уторка осетно попуштање ограничења у ванредном стању. Ако је већ тако, није било касно да се чак и у те касне сате цркви пошаље порука да под максимално рестриктивним условима и у рану зору може да окупи вернике на празничну литургију. Био је, дакле, у питању само један дан између ригорозне забране у недељу и релаксације у уторак. Али ништа од тога. Јер таман посла да се дозволи православнима у Србији прослава Васкрса на како-тако нормалан начин, а да римокатолици то претходне недеље нису могли. Шта би нам рекла ЕУ, на чијем смо безалтернативном путу? Оно мало људи који су се сабрали у храмовима упркос свему учинили су то криомице, тражећи тајне путеве, на немали сопствени ризик, као рани хришћани. Чинило се да полиција, ипак, прећутно и мудро није предузела све што је могла да их спречи, мада је било и супротних примера. Будући да су се претходних дана изван полицијског часа богослужбена окупљања одржавала, зашто је то баш на Васкрс било недозвољиво? Није, дакле, у питању било васкршње окупљање већ васкршње причешћивање као верски чин, симбол привржености и показатељ поштовања ауторитета. Обезбожена струка на причешћивање једном кашичицом гледа само рационално, са згражавањем и објашњава га искључиво као могућност заразе. Функционализујући је, неверујућа политика је видела добру прилику за стицање примата у борби за људске душе, страхујући да причешћивања и литургије лако могу да прерасту у вирус литија „типа Црна Гора“. А црква? Мораће једном – и то што пре – да схвати како поред нужних, благородних компромиса постоје и они други – трули. Извор: ЦРКВА–СТРУКА –ПОЛИТИКА – Печат – Лист слободне Србије WWW.PECAT.CO.RS Није православни храм студио, нити су свештеници водитељи, епископи уредици, а патријарх директор Ја View full Странице
  10. Жељка Бутуровић: Политика легалне еутаназије или Смрт није олакшање BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУНА 2019. • Политика легалне еутаназије позива болесне и немоћне да се запитају колико њихов живот заиста вреди и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив Нови предлог Грађанског закона уводи еутаназију. Еутаназија је законом дозвољена само у малом броју земаља у свету а није дозвољена у нпр. Словенији и Хрватској. Због чега онда ми истрчавамо у прве редове? Свакако да треба учинити све да се умирућима олакшају последњи дани – томе и служе модерна медицина и фармакологија. И, идеално, здраво друштво и јака породица која ће им пружити утеху. Ни у једној варијанти три непозната ‘извршитеља’ са инјекцијама, које закон предвиђа, нису достојанственији од нормалне медицинске неге и подршке најближих. Иако је предлог закона добар утолико што услове поставља високо и са многобројним бирократским ограничењима, већ има неколико примера у свету где је наизглед уско дефинисан оквир огромном брзином мутирао уз велики број шокантних скандала. У Канади је еутаназија на смрт болесних легализована пре само три године а сада се већ увелико разматра еутаназија деце. У Холандији се редовно еутанизирају дементни, психијатријски болесници, инвалиди, деца и парови који би да заједно премину, са крајњим исходом да је у 2016. већ 4% свих смрти био резултат еутаназије – четири пута више него у 2003. Младима од 17 година је дозвољено да се еутаназирају без сагласности родитеља. Дакле у критичном и конфузним периоду када се млади мозак по први пут сусреће са разним радикалним идејама, њему се опција самоубиства представља као рационална, законом разрађена варијанта. У медицинској литератури је већ забележено неколико десетина случајева еутаназије комбиноване са донацијом органа, док аутори у водећим медицинским и биоетичким часописима предлажу да се, зарад ефикасности, кандидати за еутаназију не убијају одмах, већ да се само успавају док им се, уз још куцајуће срце не поваде органи. Одузимањем срца на крају процедуре би се комплетирала еутаназија. Жељка Бутуровић У Белгији је еутаназирана 38-годишња жена са историјом психичких проблема коју је после дуже везе напустио партнер. Жена је на дан еутаназије звала сестру да јој каже да нема снаге за процедуру, али је на крају процедура ипак реализована. Лекар који је извршио еутаназију је породици објаснио да би „и кућног љубимца ослободили бола” а од родитеља је тражио да придржавају смртоносну ињекцију и стетоскопом провере да ли је срце њихове ћерке престало да куца. Исход еутаназије је увек фаталан а институционални контекст који је окружује одустајање чини готово немогућим. Колико њих би имало снаге да погледа три извршитеља у очи и каже – вратите се кући, предомислио сам се? Многим људима током живота падају на памет суицидалне мисли, али само врло мали број покуша да се убије, а онда још много мањи у томе успева. Када би се самоубиство заказивало уз обимну папирологију и учешће неколико људи, кога не би било блам да се на крају и не убије? Шта ће људи мислити! Поготово ако сте то претходно најавили на Инстаграму уз велики број честитки на храбрости и изузетности. Живот се базира на навици и инстинкту. Људи не живе зато што је њихов живот посебно вредан, или користан по друштво, или их чини срећнијим него што би били да се нису родили. А политика легалне еутаназије позива болесне, слабе, збуњене и немоћне да размисле о животу баш из тог другог угла – да се запитају колико њихов живот заиста вреди, да ли су терет другима, и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли, то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив, да је немоћ исто што и губитак достојанства; да није вредан ако није од користи другима. Легализацијом еутаназије ми њима поручујемо да су такве мисли валидне. А управо је човеку у безизлазној ситуацији потребније него свима да га убедимо да је његов живот једнако вредан као и наш; да га његова болест или његови проблеми не чине ништа мање достојанственим, и да такав, измучен, скуп и бескористан нама и даље значи бесконачно пута више од било каквог „елегантног” опроштаја. Само постојање еутаназије као званичног па макар и хипотетичког избора је у супротности са животом и хуманошћу. Ово наизглед практично и саосећајно а заправо сурово и нихилистичко решење ствара панику и подстиче црне мисли код најосетљивијих суграђана. На нама је да станемо уз њих. Др Жељка Бутуровић, психолог, научни сарадник у Институту друштвених наука Први део наслова и опрема: Стање ствари (НИН број 3573, 20. 6. 2019)
  11. Политика може бити драгоцени облик милосрђа и служити миру ако се поштују и негују људска права, и охрабрују млади, истакао је папа Фрања у поруци за 52. светски дан мира који ће се обележити 1. јануара наредне године „Мир дому овом!“ – том жељом папа Фрања започиње нову годину, али и своју поруку, објављену поводом Светског дана мира који ће се обележити 1. јануара. То су речи којима Исус Христос шаље апостоле на проповед, а дом о којем говори јесте свака породица, заједница, свака земља, сваки континент, али је и наш заједнички дом који Бог поверава нашем старању. Изазов добре политике Срж је поруке, која носи датум од 8. децембра 2018. године, уска веза између мира и политике, за коју папа Фрања оцртава предности и мане, у садашњој и будућој перспективи, сводећи их на свакодневни изазов и велики пројект утемељен на узајамној одговорности и међузависности људи. Мир, попут крхкога цвета који се жели распупати усред стена насиља – написао је Папа цитирајући песника Чарлса Пеђуа – те се сукобљава са злостављањем и неправдама, с маргинализацијом и разарањем, које подстиће политика када она се не доживи као служење заједници. Добра је политика, напротив, битно средство за изградњу грађанског друштва и делā, те ако је остварена уз темељно поштовање живота, слободе и достојанства, може постати драгоцени облик милосрђа – написао је Папа. Добар политичар, како га је у „блаженствима политичара“ описао вијетнамски кардинал Франçа-Ксавиер Нгуễн Вãн Туậн, а на које подсећа папа Фрања, јесте онај који је свестан своје улоге, који је доследан, веродостојан, који зна слушати, који је храбар и који се заузима за јединство и за радикалну промену. Због тога Папа у поруци истиче да је добра политика у служби мира. Врлине и недостаци политике Међутим, политику не чине само врлине и поштовање темељних људских права. Папа Фрања је један део поруке посветио недостацима који – према његовим речима – ослабљују идеал истинске демократије. Папа их назива ‘личним неспособностима’, ‘изопаченостима у околини и у институцијама’, а међу којима је пре свега корупција, а потом непоштовање правила, оправдавање власти снагом, ксенофобија и расизам. Оне системима одузимају веродостојност, срамота су јавнога живота и стављају у опасност друштвени мир – истакао је Папа. Политика, млади и поуздање у другога Још један недостатак политике који је Свети отац истакао односи се на будућност и на младе. Када извршавање политичке власти тежи само очувању интереса појединаца, будућност је изложена опасности, а млади могу бити у искушењу због непоуздања, јер су осуђени да остану на маргини. Када се, напротив, политика претвори, конкретно, у охрабрење младим талентима и звањима која се желе остварити, шири се мир и ствара се динамичко поверење. Политика је, дакле, у служби мира ако признаје харизме сваке особе схваћене као обећање које може ширити нове енергије, истакао је он. Потребни су творци мира Али, хоризонт поуздања није никада лако, и то посебно у наше време. Папа тако истиче раширени страх од другога, затварања, национализме који обележавају данашњу политику, стављајући у питање братство које је толико потребно нашем глобализованом свету. Стога је позвао ‘творце мира’ и истинске Божје ‘веснике’ да подстакну наша друштва. Тој жељи је придружио и апел – 100 година након завршетка Првога светског рата – да се прекине неконтролисано ширење оружја.- Мир се не може никако свести само на равнотежу снага и страха, напоменуо је и посебно споменуо многобројну децу жртве рата. Политика мира и Богоридичино Велича душа моја Господа У последњем одломку Папа се осврнуо на однос између правā и дужности, и истакао да се велики политички нацрт мира темељи на узајамној одговорности и међузависности људских бића. Она нас, према Папиним речима, позива на свакодневно заузимање и тражи од нас обраћење срца и душе. Онима који се желе бавити политиком мира, Папа препоручује дух Богородичиног ‘Велича душа моја’ коју песму она пева у име свих људи: „Од колена до колена милост је његова над онима који Га се боје. Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Силне збаци с престоља, а подиже понижене (…)“, спомињући се доброте своје према Авраму и потомству његовом довека (Лк 1,50-55) – написао је на крају папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  12. 2. Можемо ли, у смислу горње претпоставке, идентификовати специфично религиозне бриге које не могу бити збринуте у друштву или јавном подручју? Да бисмо их идентификовали, не у њиховом теолошком него у њиховом општем значењу, окренимо се религиозним мистеријама антике јер ови тајни ритуали – тајни јер су држани у тајности од подручја које је припадало грађанима – изгледа указују на ограничења службене религије полиса. Имамо један Пиндаров фрагмент који каже: они се баве „крајем живота и његовим од Зевса датим почетком“. Они се баве оним што лежи изван живота и изван људске заједнице: inter homines ese значи живети. Мистерије: заједно искусити оно што се заправо тиче свакога у његовом сингуларитету. Одатле: myein, затворити очи за свет у коме се живи. 3. Ви ово не морате прихватити; међутим, непорециво је да, док је хришћанска вера жива, између ње и света постоји тензија. Исусове проповеди, проповеди јеврејских пророка или псалми. Политика има тенденцију да их све нивелише и да цркве користи у моралне сврхе, да би натерала људе да се пристојно понашају, било претећи им паклом или интегришући их у друштво са прихваћеним обрасцима понашања. Изван овога, знате да је – Лутеровим речима – „најперманентнија судбина божје речи да за свој властити рачун потреса свет. Јер проповед божја долази да би променила и оживела читаву земљу у мери у којој допре до ње“ (De Servo Arbitrio). Међутим, ова револуција може имати само посредан ефекат, зато што је антиполитичка по свом пореклу; нема полиса који би могао бити заснован на чисто хришћанским принципима. Ипак, ефекат може бити веома велики у смислу утицаја, под условом да превлада бар у црквама. 4. Пример: На антиратним демонстрацијама на Теолошком факултету говорило се да смо сви ми криви. Можете то рећи у религијском контексту – Avinu Malkeinu, Оче наш… итд. – зато што ви тада кажете: пред Богом, сви смо ми криви. Али ово „пред Богом“ нема никаквог права у политичком подручју и просто је погубно. Јер ту ви кажете да смо сви ми криви а да нисте у стању да кажете пред ким смо ми то сви криви, док за то време они који су стварно били узрочници онога што се догодило нестају у гомили. Можда смо сви ми потенцијалне убице (ја то не мислим), али то може тврдити само неко ко загледа у људска срца. За нас се рачуна само оно што можемо тврдити као стварност, а не као пуке потенцијалности и намере. 5. Другим речима, хришћани који се више не осећају као ходочасници на земљи него се ту осећају као код куће могу можда бити изврсни грађани и идеалисти и шта већ све не, али они тешко да су хришћани. Ви можете рећи да је ово веома застарео начин мишљења и говора; међутим, ово је једино гледиште које се слаже са историјом и текстовима. Ако желите да промените гледиште морате порећи откривење. Ово порицање, према мојој приватној књизи правила, још не баца веру кроз прозор, али оно баца кроз прозор саме темеље на којима религијске институције могу бити засноване. А без ових институција чак и утицај, који допуштам да имате, неће потрајати. Ви немате власт и немате ништа трајно, ништа што ће спречити да се данашње расположење за пет година промени. Извор: Теологија.нет
  13. 1. Говорићемо о хришћанству, не о религији као таквој. Главна разлика између хришћанства и других религија у нашој култури: све друге религије су биле или државне или националне, религије које су штитиле или град или један посебан народ. Ово је важно зато што оне, за разлику од хришћанства, нису биле антиполитичке по свом пореклу. Шематски говорећи, може се рећи да је током антике постојала та чисто есхатолошка, антиполитичка вера, а да је током средњег века, кад је црква била принуђена да на своја плећа прими терет владавине, религија освојила политичко подручје. Модерно доба карактерише еманципација политичког од религиозног. Резултат је могао бити повратак религиозног његовој изворној чистоти. То се није догодило. Претпоставимо као чињеничну позадину наше расправе следеће: наиме, да секуларизација није била само раздвајање државе и цркве, политике и религије, него и то да је сама црква била „секуларизована“ или пре социјализована – масовном инвазијом друштва у институционализовану религију. И то у толикој мери да се понекад питамо да ли се истинска вера можда налази изван цркве. 2. Можемо ли, у смислу горње претпоставке, идентификовати специфично религиозне бриге које не могу бити збринуте у друштву или јавном подручју? Да бисмо их идентификовали, не у њиховом теолошком него у њиховом општем значењу, окренимо се религиозним мистеријама антике јер ови тајни ритуали – тајни јер су држани у тајности од подручја које је припадало грађанима – изгледа указују на ограничења службене религије полиса. Имамо један Пиндаров фрагмент који каже: они се баве „крајем живота и његовим од Зевса датим почетком“. Они се баве оним што лежи изван живота и изван људске заједнице: inter homines ese значи живети. Мистерије: заједно искусити оно што се заправо тиче свакога у његовом сингуларитету. Одатле: myein, затворити очи за свет у коме се живи. 3. Ви ово не морате прихватити; међутим, непорециво је да, док је хришћанска вера жива, између ње и света постоји тензија. Исусове проповеди, проповеди јеврејских пророка или псалми. Политика има тенденцију да их све нивелише и да цркве користи у моралне сврхе, да би натерала људе да се пристојно понашају, било претећи им паклом или интегришући их у друштво са прихваћеним обрасцима понашања. Изван овога, знате да је – Лутеровим речима – „најперманентнија судбина божје речи да за свој властити рачун потреса свет. Јер проповед божја долази да би променила и оживела читаву земљу у мери у којој допре до ње“ (De Servo Arbitrio). Међутим, ова револуција може имати само посредан ефекат, зато што је антиполитичка по свом пореклу; нема полиса који би могао бити заснован на чисто хришћанским принципима. Ипак, ефекат може бити веома велики у смислу утицаја, под условом да превлада бар у црквама. 4. Пример: На антиратним демонстрацијама на Теолошком факултету говорило се да смо сви ми криви. Можете то рећи у религијском контексту – Avinu Malkeinu, Оче наш… итд. – зато што ви тада кажете: пред Богом, сви смо ми криви. Али ово „пред Богом“ нема никаквог права у политичком подручју и просто је погубно. Јер ту ви кажете да смо сви ми криви а да нисте у стању да кажете пред ким смо ми то сви криви, док за то време они који су стварно били узрочници онога што се догодило нестају у гомили. Можда смо сви ми потенцијалне убице (ја то не мислим), али то може тврдити само неко ко загледа у људска срца. За нас се рачуна само оно што можемо тврдити као стварност, а не као пуке потенцијалности и намере. 5. Другим речима, хришћани који се више не осећају као ходочасници на земљи него се ту осећају као код куће могу можда бити изврсни грађани и идеалисти и шта већ све не, али они тешко да су хришћани. Ви можете рећи да је ово веома застарео начин мишљења и говора; међутим, ово је једино гледиште које се слаже са историјом и текстовима. Ако желите да промените гледиште морате порећи откривење. Ово порицање, према мојој приватној књизи правила, још не баца веру кроз прозор, али оно баца кроз прозор саме темеље на којима религијске институције могу бити засноване. А без ових институција чак и утицај, који допуштам да имате, неће потрајати. Ви немате власт и немате ништа трајно, ништа што ће спречити да се данашње расположење за пет година промени. Извор: Теологија.нет View full Странице
  14. Европска Унија нема владу, нема председника већ има представника, нема заједничку војску и полицију. Чланице ЕУ су чланице НАТО-а, УН-а и Интерпола што многи сматрају за довољно, али. Има валуту Евро, европол заједничку полицију која чува новац и остале вредноносне папире, има неку скупштину на демократском нивоу. Разне уговоре и споразуме који чине унију унијом. Ако погледамо новац који јесте стандардизован, ипак има штампарије по свим државама и свака новчаница носи тачну ознаку земље у и за коју се штампа. Имају паралелне институције на нивоу заједнице и држава које сарађују. Већ данас су у многим питањима институције заједнице јаче од институција неке чланице-државе. Ципрас је говорећи о економској кризи грчке, шпаније и португала па и целе ЕУ указао да постоје економско-политички оправдане сугестије да се постигне статус уније са председником и владом која би направила федеративну унију европских држава. Шта је политика ЕУ, дали је стварно Бриселска бирократија против које се протестује толико неефикасна да изазива излазак Британије, лоше односе са Турском и Русијом док Америка која има 150.000.000 мање становника и лошију инфраструктуру од ЕУ доминира над истом. НАТО алијанса је изнела пар пута констатацију да је стварање заједничке европске војске са једном униформом, кључна за опстанак ЕУ и НАТО алијансе. Такође и обједињивање војних инфраструктура и индустрије у ту војску. Шта ви мислите о томе, где ће да утабају стазе своје будућности да би могли да изађу на крај са новим ветровима Азије и Америке, Исламског света...?
  15. Одавно се каним отворити тему на ову тему. Да ли је човек zoon politikon? Да цитирам Остоју Симетића: Шта то значи? Зашто су битни закони? Зашто је (ако је) битно бити политичан ? Дакле, тема за ћаскање - your thoughts on this (и слободно проширите).
  16. Јанковић за АЈБ: Нисам био на ратишту у БиХ, идем у Сребреницу Од видовдан Вучић се смије док нас гази руском чизмом и пјева европску химну, тврди Саша Јанковић, челник Покрета слободних грађана. Саша Јанковић, предсједник Покрета слободних грађана, потврдио је за Ал Јазееру да 11. српња иде у Сребреницу, како би одао почаст жртвама геноцида почињеног прије 22 године, али да има сазнања о могућим инцидентима. Демантирао је наводе да је у прољеће 1992. године ратовао у Бијељини, али и још једном упозорио на ‘господаре рата и мира који прете ратовима и башкаре се у нашем страху’. За Ану Брнабић не мисли да је нада за Србију, а за Вучића каже да је ‘опијум за омамљени народ’. ‘Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду’, поручује Јанковић. Након што вам је упућен позив да присуствујете обиљежавању годишњице геноцида у Сребреници, у јавности се појавила прича да сте са Шешељем и Арканом ратовали у Бијељини. Како то коментирате, тко и с каквим намјерама пласира те информације у овом тренутку и што му је циљ? – Знам да такве дезинформације пласира преко својих мање или више прикривених сарадника и извршилаца тих прљавих послова садашња власт у Србији и то чине ради дискредитације политичке опозиције. Нема тога чиме се они не служе – од лажи, манипулације, притисака до насиља да униште сваку алтернативу. Српска напредна странка и Александар Вучић нису постали моћни тиме што су у Србији нешто направили, већ што су привремено уништили и угушили сваку опозицију, сваку алтернативу свом неподношљивом начину владања. Гдје сте, заправо, били у прољеће 1992. године кад су се догодили злочини у Бијељини? – Тада сам се вратио из Хрватске, где сам био мобилисан, као резервиста, у редовну јединицу Војске Југославије и наставио започете студије у Београду. Чак сам својевремено и јавно дао потврде са тачним датумима када сам био мобилисан, све заједно нека три месеца. Дакле, никада ниједног јединог дана нисам био на ратишту у Босни и Херцеговини. Идете ли у Сребреницу 11. српња? – Добио сам позив и, упркос овим непријатностима које сасвим сигурно немају везе са организатором, отићи ћу у Сребреницу да изразим поштовање према жртвама и преживелим члановима њихових породица. ‘Брнабић није нада за Србију’ Србија је недавно добила нову/стару владу и нову премијерку. Је ли Ана Брнабић играчица Запада, Вучићева марионета или нада за Србију? – Нада свакако није, јер нико ко учествује у власти Александра Вучића не може бити нада за Србију. Она није премијерка него председница владе и њено председавање владом је још један маркетиншки трик за Запад. И политику ће у Србији, што је супротно уставу, и даље водити Александар Вучић, а права власт ће бити његов брат, кум, Синиша Мали, Горан Весић, тајкуни, батинаши… То су људи које Србија никад није бирала, али они суштински имају власт. Вучић је само некаква врста опијума за омамљени народ, а ови које сам навео владају и богате се неслућено. Постоје сазнања да власти у Србији и сада планирају да искористе мој одлазак у Сребреницу да би направили неки инцидент. Једноставно они не могу да поднесу да то буде све у реду. И не би ме чудило да ће све то искористити да се инсценира било какав инцидент. То ми је најтеже зато што од све муке, уместо барем да на тај дан пажња буде усмерена према жртвама и породицама, неки људи једноставно не могу да побегну од себе и своје ексцентричности. Због чега је суочавање с прошлошћу у државама насталим распадом Југославије толико тешко? Хоће ли доћи тренутак када ће службени Београд престати негирати геноцид у Сребреници? – Службени Београд је 2010. године у Народној скупштини Републике Србије донео декларацију о Сребреници. У њој се осуђује злочин онако како га је окарактерисао Међународни суд правде, а знамо да је тај суд окарактерисао тај злочин као геноцид. Према томе, службени Београд је већ 2010. године јасно рекао и осудио злочин геноцида у Сребреници. Како ће данашњи службени Београд да прихвати одговорност за злочин потпуно је контроверзно, зато што је Александар Вучић у кожуху по босанским брдима млатарао пушком и стајао испред џипа на коме је на мртвачкој глави шлем мировњака Уједињених нација. Србија и српски народ нису криви за геноцид, али појединци имају мању или већу одговорност за њега и међу њима су и они који су хушкали на рат и играли се рата туђим главама. Уверен сам да нема искреног сучељавања и превазилажења последица рата све док наше земље воде они који су нас у тај рат и увели или њихова политичка деца. Дакле, то су људи који једном руком праве тензије и оживљавају ратне духове, а другом као смирују то што сами праве да би се испоставили као господари рата и мира. А ми грађани док причамо ‘ћути, само да рата не буде’, они ће нам тим истим ратовима претити и башкарити се у нашем страху. Преузимање предсједничке дужности Александра Вучића попратило је и ново батинање неистомишљеника власти, али и притисак, овога пута и физички, на новинаре. Тко туче грађане Србије, опозиционаре и споменуте неистомишљенике власти? – Чак смо нашли и објавили фотографије, оне су и на мом Тњиттер профилу, које доказују да су управо они људи, исти они који су давили људе и малтретирали новинаре током полагања заклетве, константно у најближем окружењу и личној пратњи Александра Вучића. Објавио сам фотографије тог човека који је физички савладао новинарку Данаса, односно њега и Вучића заједно у више наврата. То је отворена и незамислива срамота и дрскост и Вучић се тако директно смеје у лице јавности пошто је претходно потчинио и полицију и правосуђе својој партији тако да не може ништа институционално да се уради по том питању. Знате да полиција и тужилаштво још нису наводно утврдили о коме се ради. Ко уствари данас гарантује безбедност грађанима у Србији? Небојша Стефановић као министар полиције, Александар Вулин као министар одбране, Братислав Гашић као директор тајне службе. Јасно је да су то људи који се не баве националном, већ партијском безбедношћу и то преко батинаша као што сам рекао. И то се у Србији више и не доказује јер је то ноторно познато свима. Чак ни они то више не крију. ‘Отели су државу, слободу, правду’ По Србији се руши, а да се никад не открије тко су рушитељи. Зар је баш онаква порука, којој смо свједочили из Земун Поља, кад је срушен месџид у изградњи, морала бити послана муслиманима на почетку њиховог светог мјесеца? – Та порука је суштина Вучићеве власти, а она гласи – ако нисте са нама, ако нам не служите, уништићемо вас. И то се потпуно брутално и отворено ради. Зукорлићев нелегални објект у центру Новог Пазара не руше, а знамо да је Муамер Зукорлић део власти, док се истовремено у једном малом приградском насељу, у којем на ободу Београда живе најсиромашнији грађани, руши верски објект. Тачно је да тај објект нема дозволу, али се ниједном у Београду није омогућило да се та дозвола било када било коме изда. Јасно је да нема правне сигурности, владавине права и да нису сви људи равноправни пред законом у Србији, али је још јасније да се то више не крије. Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду. Покрет ‘Слободни грађани Србије’, којем сте недавно стали на чело, нова је политичка снага у Србији. Но, чине га људи који су дуго врло ангажирани у различитим подручјима живота. Зашто покрет, а не политичка странка? – Покрети су свугде у свету организовани првенствено на вредносним, а тек онда на политичким принципима. А странке прво иду за политиком, па тек онда за вредностима. Некако осећамо да су у Србији, пре свега, угрожене вредности – поштење, истина, образовање, знање, култура, институције, правна сигурност. И опредељени смо према социјалној правди, а не неограниченом и ничим омеђеном отимању у борби за профит. Проблем у Србији је цивилизацијски, а тек онда политички. Нема неорадикална власт у Србији лошу политику на папиру, него је та политика лоша у својој намери и суштини јер потире цивилизацијске и људске вредности. Ти људи нам се цере у лице док нас газе руском чизмом и певају европску химну. Ако опет ‘изненаде’ неки нови пријевремени парламентарни избори, хоћете ли бити спремни ујединити опозицију? – Свако од нас има своју одговорност и мора да је прихвати. Није то шта ко од нас жели, ако смо одговорни према себи, другима и друштву. Опозиција у Србији сарађује још од председничких избора. После избора још некима је постало јасно шта нам је чинити и где је такође тачка окупљања. Опозициони фронт у Србији се шири и другим демократски настројеним слободним странкама и људима. Управо то ширење опозиционог фронта, моји разговори са Вуком Јеремићем и Борисом Тадићем, који су на председничким изборима били на другој страни, неорадикална власт која се зове напредна јако добро препознаје и због тога толико нападају. Али не може да се промени историјска законитост. Њихова власт убрзава према свом крају и то је јасно. Истовремено, опозиција консолидује своје редове и настојаће на најефикаснији начин вратити грађанима Србије достојанство. Иако се чини да Вучићева власт јача, јер има све њене полуге у својим рукама, тврдите да је на силазној путањи. Што се, доиста, мора догодити да дође до смјене власти? И како ће Србија изгледати тог ‘дана послије’? – То је доста тешко питање. Не знам никога у Србији ко може да замисли Вучића како каже, као што је то урадио много пута критиковани Борис Тадић: ‘изгубио сам изборе, видимо се у неком другом филму’. И због тога морамо да градимо систем већ сада који ће у одсудном моменту после победе, као на некој железничкој скретници да промени правац државној композицији са све људима и стварима које носи и да кренемо у другом правцу са овог историјског ћорсокака у који нас је Вучић повео. Он не сме Србију, приликом промене власти, да поново гурне у унутрашњи и спољашни отворени конфликт и то му нећемо дозволити. Након тога ћемо спровести лустрацију, ту нема говора. Не може бити као да се све ово што се данас дешава, није дешавало. Из институција морамо уклонити и уклонићемо људе који су газили права грађана, који су газили законе и правду. Да је то учињено после 2000. године, вероватно данас не би били у овој ситуацији, живели исте муке и пратили децу у иностранство још више него што смо их пратили за време Слободана Милошевића. Зашто су избори у Београду важни? Предстоје и избори у Београду. Због чега су они толико важни? Из најмање два битна разлога су важни. Пре свега, Београд је главни град, један од симбола, у њему живи готово трећина становника Србије, и страшно је битно ко је на власти у главном граду. С друге стране, није садашња власт у Београду лоша зато што је Синиша Мали нестручан, већ због тога што постоји пирамида корумпиране политички и криминалне власти. Промена власти у Београду ће бити победа у срцу корумпиране и криминалне, неподношљиве власти неорадикалне странке. И хоћете ли прихватити кандидатуру за градоначелника? – Одмах сам после председничких избора рекао да има других кандидата из опозиције који треба да преузму дужност градоначелника Београда. Нисам човек који сматра да му све припада и да нема других способних људи са интегритетом. Управо мислим да је супротно. У опозицији су сада часни људи који не тргују својим уверењима због власти. Оно лоше што је било у садашњој опозицији док је била власт, нашло је већ врло брзо ухлебљење код напредњака. Спомињали сте с ким сте сурађивали и с ким намјеравате сурађивати. Но ту нема имена Чедомира Јовановића и Ненада Чанка. Због чега? – Не сарађујем са Српском напредном странком и Александром Вучићем, па због чега бих сарађивао са њиховим реповима? У Србији је тема Јовановића и Чанка испричана давно и озбиљни људи само слегну раменима и окрену главу на другу страну. Не бих коментарисао то што они раде. Штета је што њихове странке сносе последице активности њихових лидера који нису остали достојни идеја које су некада високо носили. Србијанске власти, а поготово изабрани предсједник, хвале се како је Србија фактор стабилности. Но, мало је потребно да та стабилност буде уздрмана и прерасте у своју негацију. Може ли Србија, између НАТО-а и ЕУ с једне стране те Русије с друге стране, доиста бити фактор стабилности или су то приче прихватљиве једнако и Западу, и Истоку? – Теза да су Вучић и њему слични гарант стабилности је чиста супротност нашој стварности. Та стабилократија, како су је назвали, испоставља се као супротност слободи и демократији. Одржавање на власти неких људи да би земља била наводно стабилна, а при чему нестабилношћу прете управо ти људи ако их са власти макнемо, то је држање и Србије, и БиХ, и целог региона као таоца. Када се уништава владавина права и институција, поштовање људских права, социјална и елементарна људска правда и достојанство, тада се ствара дубока системска нестабилност која ће пре или касније да избије на површину. Таоци смо тих људи који су себе прогласили факторима стабилности, а у ствари изазивају конфликте и тензије, па их, као, смирују. Онда су они господари. Нема ту никаквог лавирања између Истока и Запада. Ти људи учиниће и за Исток и за Запад потпуно све да би остали на власти. Ако се, на крају, поиграм ријечима из назива покрета којег сте основали и којег водите… Вјерујете ли доиста у слободну, грађанску Србију, државу и друштво из које се и од које се више неће бјежати него остајати? – Верујем да нисмо проклети народи. Да не верујем и ја бих отишао одавде и то не за ‘трбухом за крухом’, него за слободом. Грађани и народи много су бољи него што власти у региону чине да изгледају и другима, и самима себи. Сигуран сам да нам ништа не фали, само имамо власти које на површину износе и подстичу оно најгоре у нама. То може и мора да се промени, али не само од себе и не под палицом неке стране силе. Готово је извесно да све више људи схвата да даљег узмицања пред овом неправдом и простотом не сме да буде и да су спремни да узму ствари у своје руке, иако се никад раније бавили политиком нису, како обично кажу. Нисам ни ја, али немамо где даље. Ово је наша последња линија одбране.
  17. Православне мисли о законима о геј браковима Шта Православље учи о хомосексуалности? Да ли је она ишта мање грех него хетеросексуални блуд? У светлу недавних судских одлука, Емилија супротставља духовну мудрост политичким гледиштима. На дан када пишем овај чланак, Врховни суд је донео две одлуке у корист хомосексуалних бракова. Као одговор на одобравање једне стране и негодовање друге, желела бих да предочим неке мисли о томе зашто брак није „право“ него дар. То је дар од Бога и уз њега иду одређене смернице и ограничења. На почетку овог текста наглашавам да према хомосексуалцима не гајим мржњу, нити нелагоду или страх. Не мислим да их треба прогањати или осуђивати на било који начин, исто као што и никог другог не треба прогањати или осуђивати. Имам пријатеље који се отворено изјашњавају као хомосексуалци, а имам и оне који покушавају да сакрију ту чињеницу. Овај текст нема за циљ да изазове свађу или било кога увреди, без обзира да ли је реч о хомосексуалцима или не. Ако било које двоје људи жели да се венча и ако влада њихови везу сматра правом чије кршење подлеже санкционисању, није на мени да се тиме бавим. Међутим, оно што ме се, свакако, тиче, јесте афирмисање и подржавање учења садржаног у хришћански списима и традицији, које хомосексуалност недвосмислено сматрају грехом. Иако недавно донете судске одлуке ни на који начин не утичу на мој живот, оне ће, свакако, утицати на друштво у којем живим. Оне ће утицати на вредности које би једног дана могле бити наметане мојој деци на силу. Утицаће и на број људи који ће неповратно напустити Христов пут. За сто година, када венчани геј парови буду имали права заједничког социјалног осигурања и када буду одгајали своју усвојену децу, наши праунуци ће одрастати гледајући на хомосексуалност као на нешто нормално и Богу потпуно прихватљиво. Заговорници хомосексуалности се радују над овом будућом стварношћу, док ми, Хришћани традиционалних схватања, очајавамо и молимо се да нас Бог помилује. Mожемо своје ближње учити свему што Црква проповеда у вези са стварима које чине благословен брак, међутим општа друштвена прихваћеност нечега грешног чини тежим преношење тих учења. Теже је на грех гледати као на нешто прљаво, када га неке особе, до којих вам је стало и које волите практикују, и то уз благослов друштва. На нас ће се гледати као на непријатеље. Називаће нас фанатицима. Зваће нас незналицама. Биће то тешка борба, али православни Хришћани морају бити довољно храбри за њу. Не можемо се у тој бици борити са мржњом, страхом или користећи погрдна имена. Морамо да се боримо молитвом и истином. Истина почиње са спознајом онога што брак подразумева а шта не. У политици и закону, брак представља уговор, правну заштиту, грађанска права и социјалне слободе. У секуларном друштву он подразумева завете љубави и обавезивање. У православној Цркви, пак, брак је много више од свега тога. Он представља средство за спасавање душе; то је пут према Христу и спасењу. Церемонија грађанског венчања, била правно призната или не, није исто што и светотајинско венчање у Цркви. И један и други брак могу донети земаљске благодети попут јавно-признатог статуса и предности у вези са порезима и осигурањем. Међутим, само један доноси Божији благослов. У духовном смислу, брак се не „рачуна“ ако није Богом благословен. По чему знамо да Бог не благосиља хомосексуалне везе? Он то врло јасно предочава у Светом писму, и у Предању ране хришћанске цркве. У Православљу и Римо-католицизму, као и у многим протестантским црквама Божја забрана хомосексуализма се доследно препознаје и проповеда. Неки примери овог учења: • Књига постања 19:1-11 • Трећа књига Мојсијева 18:22 • Трећа књига Мојсијева 20:13 • Књига о судијама 19:16-24 • Прва књига о царевима 14:24 • Прва књига о царевима 15:12 • Друга књига о царевима 23:7 • Римљанима 1:18-32 • Ефесцима 4:19 • Коринћанима прва 6:9-10 • Тимотеју прва 1:8-10 • Посланица св. Апостола Јуде 1:7 Веома је занимљиво да је, истог дана када се Америка приближила за неколико корака изједначавању хомосексуалних са хетеросексуалним браковима, по православном календару била актуелна следећа посланица: „Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовима и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да мудри полудјеше, и замијенише слаvу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животињаи гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у неистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима; Који замијенише истину Божију лажју и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци њихови оставивши природно употребљавање жена , распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.“ (Римљанима 1:18-27) Треба напоменути да ово читање није недавно одређено за овај дан. Дневна читања у календару наше Цркве одређена су требником који потиче бар из четвртог века. Када је требник уобличен пре 1700 година, нико није могао знати да ће се питање хомосексуалног брака наћи у распореду Врховног суда за 26. Јун 2013. године. У ствари, нико осим Бога. Он је, очигледно, знао. Такође, на овај дан, ми православни прослављамо светог Трифилија, епископа Никозије на Кипру (†370). У житијима светих се налази штиво о њему, које приказује неколико разговора које је имао са својим духовним оцем, светим Спиридоном тримифунтским. У једном од тих разговора, свети Спиридон саветује Светог Трифилија, казујући му следеће речи: „Зашто непрестано размишљаш о земаљским и пролазним добрима? Наше пребивалиште и богатства су на Небу ка којем би требали да тежимо.“ Јављање ове идеје на овај дан је подједнако случајно колико и читање апостола. Како треба да тежимо ка пребивалишту и богатствима на Небесима о којима говори свети Спиридон? У ком је односу та тежња према питању хомосексуализма у Америци? Пре свега, потребно је да волимо хомосексуалце онолико колико волимо и било које друге грешнике, обзиром да смо сви грешници. Међутим, треба да их волимо светом љубављу, а не лажном љубављу која их подстиче да уживају у „земаљским и пролазним добрима.“ Неко можда сматра Христову забрану хомосексуалних односа суровом. Такве бих, свакако, подсетила да хомосексуалност није једини забрањен сексуални грех. Баш као што не благосиља хомосексуалне односе, Бог не благосиља ни сексуалне односе невенчаних жена и мушкараца. Он такође не благосиља ни самозадовољавање самаца. Он не благосиља проституцију нити секс преко телефона. не благосиља ниједан тип сексуалних активности који укључује децу, животиње или предмете. Он не oдобрава сексуалне активности у групама од троје или више особа. Не благосиља такозване „oтворене везе“ или мењање партнера. Он такође не благосиља ниједну сексуалну активност подстакнуту порнографијом (која представља ментални блуд или прељубу), маштање о другим људима (ментална порнографија), сећања на прошле везе (такође ментална порнографија), употребу механичких средстава (блуд/прељуба са стваримa уместо са људима), или орално-генитални контакт који Библија назива неприродним. Чак и у браку, постеља треба да остане неукаљана било којом од ових ствари. Ту су, затим, и људи који тврде да нечија сексуална интересовања нису ствар избора. Ово заиста може бити истинита тврдња у неким случајевима (а у другима не). Међутим, увек постоји могућност избора да се не следе ови нагони, без обзира да ли су они продукт воље, претходног искуства или било чега другог. (Од хетеросексуалаца се такође очекује иста врста уздржања; немогуће је и не треба све жеље испуњавати све време.) Није битно да ли су хомосексуалне склоности, психолошког, биолошког (наводно), или другачијег порекла; оно што јесте битно јесте шта ће особа изабрати да уради у вези са тим. Баш као што постоје људи које привлаче особе истог пола, постоје и они које привлаче особе у браку. Неке људе привлаче њихови сродници. Неке привлаче деца. Неке привлаче мртва тела. Неке привлаче животиње, балони, лутке, ципеле, намештај, играчке и све друге могуће ствари. Оно што је битно није да ли је у питању „њихова кривица“ што осећају оно што не би требали. Суштина треба да буде у томе да им се помогне да превазиђу ове надражаје, или, напослетку, да не одговарају на њих. Некима изједначење геј или лезбијског брака са браком између мушкарца и жене може деловати подесно, међутим, напослетку, то је само привидно могуће. Постоје очигледне физичке разлике. Присутне су и мање очигледне психосоцијалне разлике. Духовне разлике су, можда, мање приметне. Међутим, услед ових разлика, присутна су ограничења услед којих није могуће потпуно остварење брачних функција, а која хомосексуални парови никад не могу у потпуности да превазиђу. Законодавци могу одлучити да хетеросексуалце и хомосексуалце ставе у исту демографску категорију која се назива „брачни парови“, међутим, стварност је таква да ће таква категорија увек садржати две различите, непомирљиво одвојене групе људи. Популаран слоган сугерише: „Ако не одобраваш геј брак, немој га склопити.“ Ово је симпатична политичко идеалистичка мисао. Нека буде записано, има нас много који никад нећемо стати у ред за дозволу за венчање са особом истог пола. Међутим, легализација хомосексуалних бракова неће проћи сасвим без утицаја на нас, склапали или не склапали такве бракове. На пример, немам ни трунку сумње да ће се нашим црквама укинути пореске олакшице уколико одбију да глуме вршење хомосексуалних венчања. Деца коју ће одгајати хомосексуални родитељи биће лишена важног и неопходног присуства родитељских узора оба пола (тетке, ујне, ујаци, стричеви и пријатељи нису исто што и непосредни стараоци). Многи људи ће, неизоставно, почети да верују да је содомија прихватљива на небесима, баш као што је и у Америци. Напослетку, судови ће се суочити са случајевима заједница троје људи који желе легалан брак, или људи који желе да се венчају за своје сроднике. Последице ће се умножавати без обзира да ли ми који „не волимо геј брак“ икад ступимо у исти. Будите сигурни, Хришћани, битка се неће завршити тиме што ће једној или другој групи бити дато право брака. Без обзира колико ниско летвица буде спуштена, увек ће бити људи који ће желети да се спусти још ниже. Да ли геј брак представља спуштање било какве лествице? Општеприхваћен аргумент на супротном становишту јесте да хомосексуалци могу (а вероватно се то и дешава) имати везе које су подједнако успешне као неке хетеросексуалне везе. Међутим, црквена забрана геј бракова нема никакве везе са срећом и задовољством у нечијој вези. Међусобна брига и саосећање су некад довољни за функционисање везе, али је то далеко од онога што ту везу може да учини светом. Слагање, доброта, поштовање, стрпљење, верност, поштење, искреност, посвећеност и вредан рад су свакако потребни, али ипак недовољни. Ове особине не чине хетеросексуални или хомосексуални блуд ништа мање прљавим него што заиста јесте. Блуд је блуд, о чему год и о коме год да се ради. Све његове варијације су једнако кажњиве у паклу. С друге стране, све врсте блуда су, такође, једнако опростиве кроз Христа. Све што је потребно је искрено покајање и одлука да се с тим престане. Целибат није ништа тежи захтев за безбрачне хетеросексуалне људе, него што је за хомосексуалце, али је то једина света опција за било коју од ових група. Човек може много пута да падне покушавајући да се држи овог избора, међутим не сме никад да се колеба када је у питању решеност да устане и настави да се бори. То је питање воље да се нешто привремено жртвује за вечно. Ако желимо да нашим хомосексуалним пријатељима и ближњима покажемо праву, Хришћанску љубав, потребно је да их усмеравамо ка спасењу. То почиње и завршава молитвом за њих, а, између тога, изискује да их водимо путем истине. Ако престанемо да грех називамо грехом (на пример, одбацујући прастаре законске забране у вези са њим), не помажемо ником истински; све што чинимо у том случају јесте да заклањамо пут ка Христу. Пут ка Христу је, сам по себи довољно узан; нису нам потребни политика и секуларна пропаганда да га учине још ужим. У овом свету је довољно тешко неговати и одржавати духовно здрав однос са другом особом; потребно је да почнемо да размишљамо о томе шта се подразумева под појмом „духовно здрав“. Сви смо грешници, али то не представља оправдање да се настави са грешним животом, или да се грешности повлађује. Када се каже да смо сви грешници, то уједно значи да нам је свима потребно Христово исцељење. „Као што Бог, будући по природи добар и бестрастан, све подједнако љуби као своја створења, но врлинског прославља као блиског себи по духу, а порочног милује по својој доброти и обраћа кажњавајући га у овоме свету, тако и човек који је по свом настројењу добар и бестрастан, све људе подједнако љуби: врлинског због природе и за добро расположење воље, а порочног због природе и састрадања, милујући га као неразумнога и као онога који у тами ходи.“ Свети Максим исповедник Аутор: Емилија Бачић-Тулевски, православна ауторка Превод: Зоран Кондић Извор: Orthodox Writer Портал „Има наде“ се захваљује Емилији Бачић-Тулевски на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове. http://www.imanade.org/postelja-neukaljana-politikom-pravoslavne-misli-o-zakonima-o-gej-brakovima/
  18. Фирма "Фармаком" била је принуђена да преко ћерки фирми учествује у куповини 50 одсто удела "Политике", рекао је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић гостујући у Дневнику РТС-а. Документи: Случај Политика, Случај Вечерње новости и Случај Дневник Власник "Фармакома" био је приморан да учини услугу највећој странци у бившој влади, објаснио је Вучић и оценио да је реч о "политичком криминалу уз економске злоупотребе". И случај "Политика" води до афере "Агробанка" – сума која је недостајала за куповину потиче из кредита "Нове Агробанке" и "Привредне банке Београд", нагласио је Вучић. Према Вучићевим речима, новац из кредита коришћен је у куповини "Политике" и потраживању "Новости" и "Дневника". "Немамо доказе на који је начин држава одустала од прече куповине, осим чињенице да је продавац то тумачио тако да је држава својим нечињењем и непротивљењем одустала од права прече куповине", рекао је Вучић. Први потпредседник Владе поручио је да ће наредних дана наћи начина да заштите државу, али без хајке на фирму "Фармаком" која, како је подсетио, запошљава више од 3.500 људи. Према његовим речима, уговор о купопродаји 50 одсто власничког удела у предузећу "Политика" новине и магазини (ПНМ) закључен је 29. јуна 2012. године између "Ист медија групе" из Москве и "Ост медија холдинга" из Беча као продавца, према цени од 4,7 милиона евра, од којих је продавцу исплаћено четири милиона евра, а остатак од 700.000 купац ће исплатити до 1. децембра 2014. године. Потпредседник Владе рекао је да је "Ист медија група" купила 50 одсто у власништву "Политике", а да је другачија процедура спроведена за куповину новосадске фирме "Дневник Војводинапрес" и "Вечерњих новости", где су купљена потраживања која су обезбеђена заложним правом. Вучић је навео да је "Фармаком" део платио из свог обрта и да су му, када више није било средстава, дати кредит из државних банака, "Нове Агробанке" и из "Привредне банке Београд", и да је затим новац уплаћен за куповину "Политике" и потраживања "Новости" и "Дневника". Он је продаје "Политике", "Новости" и новосадског "Дневника" оценио као "компликоване операције" које су спроведене да би неко имао медијску контролу. Наставак истраге упркос притисцима Вучић је нагласио да истрага у вези са "Агробанком" неће бити заустављена упркос, како је рекао, различитим покушајима да до тога дође. "'Агробанка' је нешто што ће се тек видети, колике су реперкусије пре свега кривично-правне, али и сваке друге", нагласио је Вучић. Вучић је рекао да већ више времена знају шта се заиста догодило, шта је био план и зашто је основана "Нова Агробанка" и на који начин је уопште све то функционисало. На питање зашто мисли да ће успети у борби против корупције, пошто су сви раније или касније одустајали, Вучић је одговорио да ту борбу више нико неће моћи да заустави. "Не знам како ће се завршити, много је моћан противник. Али ту борбу нико више неће моћи да заустави, ма како неславно политички или на неки други начин будем завршио, неко иза мене ће то успети да приведе крају", нагласио је Вучић. "Држава ће победити, ма ко ту државу да представља. То више нико у овој земљи неће моћи да заустави", закључио је Вучић. Извор: РТС (линк ка видео запису)
  19. Најпре Бранислав Лечић - Лека, затим Горан Петровић, затим Биљана Србљановић, Весна Пешић ... Изгледа да им је Чеда много причао о страначкој доследности, а оно политика је к.... Ево шта каже Биљана о томе : A ево још којих корисних линкова за разумевање теме : http://www.dejanluci...a_LATINICA.html http://www.magazin-t...br=160&clanak=5
×
×
  • Креирај ново...