Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'пожаревачко-браничевски'.
Found 12 results
-
Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије: Реч утехе, у сусрет Васкрсу!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом. Обраћам вам се у ове дане Великог и часног поста, а пред највећи црквени празник Васкрсења Христовог из мртвих, поводом тренутне ситуације и вируса Covid 19, који влада и односи многобројне животе, како у нашој земљи тако и широм света. На самом почетку, молим вас, љубљени у Господу да се чувате и да чувате друге на начин како то прописују здравствене организације наше земље. Овом приликом желео бих да вам, ради утехе у Господу, укажем на неколико важних ствари, везаних за нашу веру и наш живот у Христу, а које нам могу бити од користи баш у ове дане страха и туге. Наш живот сад и овде у историји, као и живот целокупне створене природе, помешан је са смрћу. Живимо тако што се стално боримо са смрћу која нас угрожава. Смрт се не појављује изненада у шездесетој, седамдесетој или некој другој години нашег живота, као да није била ту. Смрт је процес који траје колико и наш живот. Стога, наш садашњи живот је само предокус истинског живота. Зато је Спаситељ наш назвао овај природни животни процес „лажним животом“. То не значи да се овде ради о лажном животу у односу на неки други, духовни живот који је истинит. Живот је један и јединствен. Почео је Божјим стварањем и трајаће по Божјем обећању вечно. Разлика је у томе што је истински живот онај живот који није прожет смрћу а који ће нам Господ даровати у будућности о свеопштем васкрсењу. Тада ће смрт бити одвојена од нашег садашњег живота и неће је више бити, као што нам је то показано у Васкрсењу Христовом. Христово васкрсење је почетак истинитог живота који нема примеса смрти, јер Господ више не умире, и предокус је нашег васкрсења и свеопште победе живота над смрћу. Међутим, Бог ће нам даровати живот само уколико тај живот и ми слободно желимо. Бог, наиме, ништа не чини нама људима на силу, мимо нашег слободног пристанка. Бог природу спасава чудом, кроз свога Сина Исуса Христа, који је узео природу у себе приликом оваплоћења. Нас, људе као личности, спасава само нашим слободним пристанком, зато што нас је створио слободним, тј. „по свом лику и подобију“. На крају, човек се једино по томе, по слободи, и разликује од свих других живих бића. Свако укидање слободе човеку, макар то било и ради најузвишенијих циљева, значи и уништење човека. Зато нам је Господ рекао: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер ко тражи он и налази“. Дакле, Господ Исус Христос нас позива да тражимо и да желимо живот, а, ако га желимо, Бог Отац ће нам га дати у изобиљу. На који начин треба да тражимо живот и да се боримо за њега? Најпре, поштујући и чувајући природу и природни поредак јер је то Божја творевина. Сва жива бића, укључујући и човека, боре се против смрти на тај начин што једу, спавају, што се размножавају, што користе лекове, и на овај начин изражавају жељу да живе. Зато је све то Господ и благословио кад нас је створио, и да једемо и да се размножавамо и да се користимо и лековима и медицином, да бисмо живели. Јер Бог наш је Бог живих, а не мртвих. Он је сам Живот и нас је створио да учествујемо у том животу. Отуда су самоубиство и убиство најтежи греси. Међутим, овај природни начин борбе против смрти нас опет води у смрт. Зато нас је Он позвао да, поред свега овог што смо набројали, имамо и личну заједницу с Њим, јер једино она може да нам осигура живот и да спасе и нас и природу од смрти. У том контексту је Црква установила и пост који сада држимо. Кроз пост Господ жели да нам скрене пажњу на то да нам само храна неће донети живот и да нас позове да предност дамо заједници с њим у односу на храну, не ускраћујући нам у крајњем случају ни њу. На који начин можемо да остваримо заједницу с Богом? Господ је кроз историју позивао човека на заједницу с Њим на разне начине, али је човек у већини случајева то одбијао, мислећи да ће га овај природни начин живота спасти од смрти, што и данас мисли. Ни у једном од тих случајева Бог није хтео да врши насиље над човеком и да му на силу наметне заједницу и живот. Тражио је начин да ту заједницу прихвати и човек, и то слободно. У последње дане Господ је остварио заједницу са нама тако што је Син Божји дошао нама и постао човек, Исус Христос. То се десило посредством Светога Духа, који је гарант да заједница између Бога и нас ни у овом случају није принудна и насилна, већ слободна. Јер тамо где је Дух, тамо су слобода и заједница. Бог нас воли и из љубави нас је и створио и та љубав искључује свако насиље и силу над нама. Истовремено, Бог такође жели да и ми имамо заједницу с њим слободно, из љубави. Ово искуство заједништва на основу слободе свима нам је познато из нашег личног људског искуства и знамо да је то истинита љубав. Зато се Син Божји и оваплотио од Марије Дјеве, посредством Св. Духа, и постао човек Исус Христос. То је била заједница слободе, како Бога тако и човека, тј. Богородице. По оваплоћењу, Господ Христос је позвао све људе да се сједине с њим посредством Светога Духа и да на тај начин имају живот. Први од људи који су се одазвали на Христов позив и остварили заједницу са Христом били су његова Мати, Богородица, апостоли као и други ученици. Међутим, њихово најприсније сједињење са Христом до поистовећења с њим десило се после Вазнесења Христовог на небо у телу и послањем Св. Духа на њих на дан Педесетнице (Духови). Тако је настала прва Црква, заједница многих који су сједињени посредством Св. Духа са Христом до поистовећења с Њим. Отуда су хришћани вазда гледали на своје ближње и свештенике, а посебно на епископа, као на Христа. Потоње генерације људи који су желели заједницу с Богом, такође су остваривали заједницу са Христом на исти начин. Ми смо такође остварили заједницу са Христом, тако што смо Крштењем постали чланови Цркве, односно литургијске заједнице. Ово је једина реална и истинита заједница човека са Господом Христом. Господ се, наиме, после свог Вазнесења посредством и делатношћу Св. Духа пројављује у свету као Црква, тј. као литургијска заједница. Тамо где Дух делује, он доноси слободу и ствара заједницу у Христу (уп. 2Кор 13, 13), тј. ствара литургијску заједницу. Отуда је литургијска заједница људи са Христом једини „лек против смрти“, како говори свети Игнатије Богоносац. У Литургији, међутим, ми не остварујемо само заједницу са Богом у Христу, већ и са свима онима који су крштени и који су већ у заједници с Господом. Заједница с Богом у Христу мимо истовремене заједнице и са свим осталим крштеним људима није могућа. Господ је неодвојив од оних који су Тело Христово и једина пројава Христа у историји. Зато је Литургија догађај, а не институција и не може бити присуства Божјег без догађаја сабрања. О, како је ово велика истина, коју и ми данас преживљавамо одвојени једни од других. Јер живећи као сами, иако живимо и молимо се Богу, свесни смо да то није довољно без литургијске заједнице и нашег присуства у њој и заједнице с другима. Отуда нам Господ и каже: „Тамо где су двоје или троје сабрани у моје име, тамо сам и ја с њима“, или на другом месту: „ко не љуби ближњега свога, не љуби ни Господа“. Оба навода се односе на литургијску заједницу. Зато је наша вера, дечице моја драга, Црква, литургијско сабрање. Нико не може доћи Господу и сјединити се Њим, мимо Литургије. Ово наше сједињење с Господом у Литургији, свакако је само предокус будућег Царства Божјег, као што је и наш садашњи живот предокус истинског живота. Зато нам у ове дане, кад се од нас тражи да будемо сами и да се не окупљамо у већим групама, па на тај начин и да не идемо на Службу, тако тешко пада. Али, стрпимо се. Не кушајмо Господа, не будимо хировити. Проћи ће и ова пошаст, па ћемо опет бити с Господом. Зна Господ да га неће славити мртви, него ми живи и зато ће нас подржати (уп. Пс 6, 5). Док тај дан не дође, служићемо Литургију с малим бројем људи, али да не заборавимо да се свака Литургија служи за све људе и за целу творевину, па у овом случају и за нас који смо одсутни из оправданих разлога. Јер Литургија је космичка, како каже свети Маским Исповедник, и обухвата све. У ове дане када, ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Господ наш Исус Христос и његов живот и патње, али пре свега његово Васкрсење. Јер он, будући Бог, а поставши човек ради нас и нашег спасења, је и сам прошао овај пут смрти, тражећи од Оца да га прослави, што је овај и учинио васкрнувши га из мртвих Духом својим. Зато је и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. Он је господар и смрти и живота. Господ нас није довео из не-бића у биће да мало поживимо мучећи се, па да нестанемо. Довео нас је „да нам дâ живот и да нам га дâ у изобиљу“. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Дотле остаје да верујемо и да се надамо, и да ту своју веру и наду изражавамо литургијски и борбом против смрти. Зато, љубљени у Христу Господу, чувајмо свој живот и живот других људи, колико то до нас стоји и на начин који је једини могућ у овој опакој болести, јер на тај начин најискреније исказујемо нашу истинску жељу за вечним животом и показујемо се да смо Божји. Јер наш Бог није Бог мртвих него живих. Христос васкрсе! ваш молитвеник пред Господом ЕПИСKОП БРАНИЧЕВСKИ Игнатије Дано у Пожаревцу Пред Васкрсење 2020. Извор: Саборност-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 5 )
-
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије: O раду Богословског факултета
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Његово Преосвештенство Епископ браничевски др Игнатије (Мидић), декан Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, говорећи за Радио „Слово љубве“ о раду ове угледне образовне институције, позвао је све заинтересоване да се упишу на основне студије и најавио да је рок за пријаву продужен до следеће недеље. Звучни запис разговора Владика је подсетио да се у овој високошколској установи изучава Православна као и компаративна теологија, уз многе одсеке за шире знање, да студије трају четири године, уз додатне – мастер и докторске. Епископ Игнатије је истакао да Богословска наука коју негује овај факултет није занат већ одговор на кључна питања човека и сврхе живота. У наставку чујте шта све изучавају, а и шта све након завршетка студија на Богословском факултету Универзитета у Београду, могу да раде његови дипломци. Извор: Радио Светигора-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Служењем свете архијерејске Литургије и благосиљањем славког колача и кољива свечано је прослављен празник Светих Зосима и Јакова Туманских Чудотвораца. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уз учешће многобројног свештенства, монаштва и вернога народа службом Божјом крај кивота прослављених чудотвораца у манастиру Тумане началствовао је Преосвећени Епископ браничевски др Игнатије. Читавог дана у туманску светињу пристизали су верни из свих крајева приступајући са вером моштима Божјих угодника. Извор: Српска Православна Црква
-
- прослављени
- тумански
- (и још 5 )
-
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије гост емисије "Храм"
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У емисији "Храм" говорило се о учењу Светог Максима Исповедника (581 - 662), говори владика браничевски др Игнатије (Мидић). Човек као биће, озидан својом коначношћу - страхом од смрти, грчевито тражи смисао живота и историје. Звучни запис емисије Свети Максим Исповедник рођен је највероватније у Цариграду, а преминуо је у изгнанству у Грузији, осуђен као јеретик. Монах и византијски теолог, творац широког теолошког система у христологији, заступао је диофизитску позицију (Христос има и човечанску и божанску природу). У то време православна црква на челу са Васељенским Патријархом и царем, затупала је монофизитизам. Због својих ставова осуђен је као јеретик и протеран у изгнанство где умире. Међутим, његово учење је убрзо прихваћено на VI Васељенском сабору (680 - 681). Проглашен је за свеца, а монофизитизам је постао јерес. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 4 )
-
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије: Богопознање у контексту савремене цивилизације
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 5 )
-
Предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија (Мидића), декана Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, професора на катедри Догматике и управника групе за систематско богословље, на тему “Богопознање у контексту савремене цивилизације” које је одржао 9. априла 2019. године на Православном Богословском Факултету у Београду. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Радио Светигора
-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 6 )
-
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије: Црква и живот
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Доносимо предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду г. Игњатија (Мидића) на тему “Црква и живот“ које је одржао 23. марта 2019. године у Дому културе у Пријепољу у оквиру догађаја који претходе јубилеју манастира Милешеве – осамстогодишњици постојања ове немањићке светиње. Звучни запис предавања Епископ Игњатије је, на радост сабраних, појаснио природу Цркве и на који начин се остварује живот човеков у Цркви Христовој, нагласивши да је Божанска Литургија на којој се сабирамо есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у којој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што је Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је, према речима Преосвећеног, тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једноме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова. Извор: Радио Светигора-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије гост емисије "Искрице вере"
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 5 )
-
Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође. Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти. Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим. Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати. Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2018. године Извор: Саборност.орг
-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 8 )
-
Данас, празнујући Васкрсење Христово из мртвих, благодаримо Богу и Оцу што је послао Сина свог да преко њега будемо причасници његовог вечног живота у Духу Светом. Благодаримо и Сину што је постао човек и умро и васкрсао да би нас избавио смрти. Догађај Васкрсења је темељ наше вере: ако мртви не устају, узалуд је вера ваша и узалуд је проповедање наше. Мртви ће, међутим, устати у последњи дан и биће побеђен наш најљући непријатељ – смрт. Залог, првина и предокус општег васкрсења и избављења од смрти јесте Васкрсење Христово. Зато радујмо се и веселимо у овај дан. Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође. Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти. Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим. Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати. Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2018. године Извор: Саборност.орг View full Странице
-
- епископ
- пожаревачко-браничевски
- (и још 8 )
-
(ВИДЕО) ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ: Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије (Личност и Заједница)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.