Претражи Живе Речи Утехе

Гост "Јутра", г. Антонио Арас, теолог, вероучитељ, психодрамски психотерапеут под супервизијом, говори о самопоуздању код младих. У разговору са Наталијом и Катарином, поред осталог, каже: Ако је човек свестан себе, тешко да неко може да га поремети, а освешћивање својих вредности и врлина је нарочито важно за децу. Верујући људи имају Бога поред себе и за њих је битно да имају поверење у Господа да ће све бити на свом месту, као и да умножавају таланте. Родитељи - причајте са децом, питајте их како су и дозволите им да погреше. Самопоуздање се подстиче и самим ставом који мења наше унутрашње осећање. Молитвом се Господу обраћамо и за то да боље изнесемо животне ситуације. Разговор са г. Арасом: Извор: Радио Слово љубве

Расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. Ивана Србљан, мецосопранистица, а од 2020. године и првакиња Опере Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци, рођена је и одрасла у радничкој обитељи, на загребачкој Трешњевки. Након што је дипломирала глазбену теорију на Музичкој академији у Загребу, на истој је Академији уписала пјевање, у 28. години живота. У међувремену је, да би финанцирала властито школовање и осамосталила се, пјевала у мушким и женским клапама, рок-бендовима и Збору Хрватске Радио Телевизије, помажући родитељима који су у оловним деведесетима изгубили посао у загребачком ТЕЖ-у (Творница електричних жаруља). Умјесто да окривљује друге, поуздала се радије у властите дарове, поступно и устрајно реализирајући своје потенцијале. Упознала сам је прије неколико година као диригентицу хора Преображењског храма у Загребу, не слутећи да пред собом имам Бизеову Кармен, и то у неколико награђиваних и високо оцијењених изведби. Толико о њезиној скромности и мојој глазбеној необразованости. *Ваши обитељски и глазбени коријени везани су уз пјевачки збор, хор Саборног храма у Преображенској улици у Загребу. Управо вас је отац Миливој, заједно са сестром Сњежаном и братом Александром, уписао у тај хор у којем је и сам пјевао више од тридесет година. Нисам особа која воли живјети у прошлости, али радо се присјећам својих почетака и татиних одлука које су ме на неки начин довеле ту гдје сам сада. Имао је диван глас и краће се вријеме школовао на одјелу соло пјевања у Глазбеној школи Ватрослав Лисински до одласка у војску. Волио је глазбу, пјевање и све троје нас је усмјерио у том смјеру. Одмалена сам показивала талент за глазбу и стално сам креирала неке представе за своје укућане. У врло раној фази одрастања искусили смо рат и чини ми се како је пуно креативних порива било потиснуто због нових околности у којима смо се нашли. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сазвучјима и утажити душевну глад Вјерујем како су се многи нашли у сличној ситуацији, а сама чињеница да су оба родитеља остала без посла битно је промијенила увјете одрастања, али и ментални склоп нас дјеце. С друге стране, желим надићи ратне околности у којима смо се сви скупа нашли и у којима смо одрастали, без обзира на наше етничке коријене и идентитете, јер сам итекако свјесна механизама, ситуација и људске природе с којима смо се сусретали и морали носити. Тата нас је довео у цркву на Цвјетном управо у тим најрањивијим годинама. Своје глазбене темеље поставила сам у истој школи коју је и он похађао. Захвална сам на знању и труду свим професорима, а посебно професорици клавира Пенки Канев Манојловић која ми је дала чврсте темеље и развила љубав према глазби. С доласком нове управе 2014. у ријечки ХНК на челу с Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати. *Често истичете и потпору професорице пјевања Влатке Оршанић… Професорица Оршанић је доиста била и остала моја велика подршка. Одавно ме зачарала својом каризмом и енергијом којом зрачи на сцени. Пуно сам научила од ње и била ми је велика част и задовољство дијелити сцену са својом менторицом на изведбама сувременог дјела Зорана Јуранића „Опера по Камову“ у ријечком ХНК-у. Веселим се и будућим приликама заједничког музицирања. Образовање – одговорност друштва *Репродуктивни умјетници често се стављају у други ред у односу на ауторе, композиторе. Као да једни угрожавају друге? Да ли се некога уздиже или омаловажава, о томе одлучују многи фактори. Прије или касније, вријеме покаже праву вриједност. Свједочила сам примјерима изузетне бруталности, бахатости и похлепе, али и примјерима претјеране скромности и несвјесности властите вриједности. Ни једно ни друго није примјер који бих слиједила. Разне животне околности тек су лекције кроз које имамо прилику расти. Али расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. *Које су животне лекције за вас биле одлучујуће да пређете из теорије у праксу? Када сам уписала студиј теорије глазбе, схватила сам како не могу без практичног дјеловања, без извођења глазбе, музицирања, те да ме сама теорија не задовољава. Теорија се бавила рашчлањивањем и анализом умјетничких дјела која су често надахнута божанским. Налазила сам се у позицији задивљеног проматрача, а то ме није задовољавало. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сузвучјима и утажити душевну глад. Одушевљење дјеце која присуствују концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук акустичних инструмената. Постоје разлике између та два свијета, но они заправо сурађују и доприносе изведби неког новог глазбеног дјела. Једни без других не можемо. Без аутора немамо садржај с којим радимо. Аутори су изузетно важни. Мислим да би требало још више потицати стваралаштво наших складатеља, његовати традицију вокалне лирике и складања соло пјесама. Складатељима су важни квалитетни текстови, а бојим се да не постоји довољно сурадње између сувремених пјесника и сувремене класичне глазбе. *Као и многи млади глазбеници и ви сте се прво окушали у рок-бенду, а пуно касније дошла је на ред опера, за многе застарјели, превладани глазбени жанр у 21. стољећу. Просјек година оперне публике прилично је висок… Мишљења сам како је школски сустав застарио и како имамо премалу сатницу која је посвећена умјетничким предметима. Док сам предавала у гимназији, тај један сат није био довољан ни за сухопарно, фактографско изношење података. А одушевљење дјеце која присуствују правом концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук који производе акустични инструменти, вибрације које се шире концертном двораном. Мислим да је образовање одговорност друштва. *Како сте ви завољели оперу? Опера је врло комплексан облик глазбеног и умјетничког дјела. Тражи пуно рада на себи и знања и од слушатеља и од извођача. Можда су многи застрашени том спознајом. Но без обзира на знање, предзнање или незнање слушатеља/гледатеља, када је нешто квалитетно и када је направљено са срцем, не постоји публика која то не препозна. Искрено, не знам како сам завољела оперу. То није била љубав на први поглед, али се десила спонтано и непланирано. Нас двије се често свађамо и водимо жучљиве расправе, али се све више и више волимо. Са сваким новим изазовом растемо и развијамо се и чини ми се како једна другу чинимо сретном. *Што опера може пружити сувременом човјеку? Опера пружа апсолутну аутентичност акустичне изведбе гледатељу који жели искусити мултидимензионалну умјетност на сцени. Сувремено доба донијело је пуно позитивних ствари самим тиме што су оперне изведбе и снимке доступне на интернету, а тиме је олакшано слушање, упознавање и учење о свему. Све информације дословно имамо на длану. Ствар је особног избора, али и приоритета и ангажмана друштва у којем живимо. А доласком у казалиште можемо себи пружити неколико неопходних сати мира и одмака од свакодневне буке, ужурбаности и тема које вас окружују. *Задњих седам сезона ангажирани сте у ХНК-у Ивана пл. Зајца у Ријеци. Је ли било позива за ангажман у загребачком ХНК-у или се за то требају стећи неки посебни увјети изван умјетничких досега и кругова? С доласком нове управе 2014. године у ХНК-у Ивана пл. Зајца на челу с Оливером Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери и радим посао за који сам се школовала, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам одговор на то питање. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати. У пет-шест различитих изведаба, од студентских дана (2011.), када сте добили Ректорову награду, до данас, носили сте насловну улогу Кармен из истоимене Бизеове опере. Критичар Бранимир Пофук је за студентску изведбу у Лисинском написао да је то била представа „набијена енергијом као једна мања атомска централа“. Но пут до дипломе за вас је био поплочен невољама, па сте на крају сами организирали своју дипломску представу у Театру &ТД… *Након великог успјеха студентске Кармен нисам добила шансу да дипломирам ни у једном националном казалишту у Хрватској. Када сте студент оперног смјера на студију соло пјевања, задатак и обавеза је да дипломирате изведбом оперне улоге у оперној представи у казалишту. Опера и ја се све више и више волимо А како сам таква каква јесам, одлучила сам не овисити ни о коме и уз помоћ мог професора, коментора и диригента Берислава Шипуша, у режији Марија Ковача, с пуно добрих, драгих, племенитих и талентираних људи, дипломирала сам моноопером Франсиса Пуланка „Људски глас“ у Театру &ТД. *Можда ту лежи ваша будућност: „сама-своја-менаџерица“? Јако сам поносна на тај пројект, и организацијски и извођачки. Жељела бих и даље радити и развијати се у том смјеру. Широка публика памти вас по изведби Кармен у пулској Арени 2019. године. Како различите адаптације и изведбе, попут оне у експерименталној коморној представи Кармен у сушачком ХКД-у или на позорници ријечког ХНК-а 2020., утјечу на вас као пјевачицу и колико се ваша Кармен мијењала протеклих година захваљујући „интерним“ разлозима, сазријевању? Различити ауторски тимови заправо помажу или одмажу у креацији улоге или представе. Све произлази из узајамног односа и атмосфере која се ствара већ на првим пробама. По мени, свака моја Кармен је другачија управо због тог људског фактора, суодноса међу извођачима. Понекад, када гледам снимку, не могу се препознати, то нисам ја, већ је то неки лик који је завладао сценом. *Сценски умјетници, баш као и развикани спорташи, морају се озбиљно припремати и тренирати за наступе. Иза „лакоће“ вашег наступа стоји мукотрпан, дугогодишњи рад који укључује неколико различитих дисциплина: пјевање, глуму, диригирање, синкронизирање… Постаје ли то с годинама лакше или теже? Ово је доиста тежак посао јер прије свега тражи јаку психу. Нисмо сви спремни у исто вријеме. Мислим да је највећа грешка копирати нечији пут или дозволити наметање критерија које би ти као пјевач и умјетник требао испунити. Младост доноси своје, али с годинама остају на сцени пјевачи са стабилним техникама и гласовима који су остали здрави и који су вођени пажљиво, стрпљиво и мудро. Млади пјевачи често себе форсирају у страху да не остану без будућих прилика уколико одбију оне које им се тренутно нуде. Успјети као оперни пјевач тражи пуно мудрости, непоколебљивости и вјере у себе. Финско искуство Као мецосопранистица у неколико сте наврата пјевали мушке улоге. У повијести казалишта чешћи је обрнут случај… Обожавам пјевати мушке улоге, као уосталом и женске. Висока сам па, срећом, имам физичке предиспозиције и за мушке улоге. Весели ме та игра међу споловима и различитим енергијама. То ми је фасцинантно. Но највише ме весели рад с квалитетним редатељима који из мене извуку оно најбоље. *Управо сте у једној таквој улози, Брангане у Вагнеровој опери „Тристан и Изолда“, били номинирани за Награду хрватског глумишта. Какво је било ваше искуство у тој опери коју многи сматрају „најекстремнијом опером икад написаном“? О Вагнеру се говори са страхопоштовањем. Многи велики пјевачи нису се усудили пјевати Вагнера. Осјећали су како излазе из своје комфорне зоне. Вагнерова оркестрација је изузетно богата и тражи гласове који се с њом могу носити. У почетку сам сумњала у себе јер сам у глави имала све те приче које сам слушала цијели живот. Онда је у мени прорадио унутарњи глас и рекао ми да прихватим прилику. Послушала сам себе, добила сјајне критике, па и номинацију за Награду хрватског глумишта. *Често гостујете у Финској. По чему се њихова оперна сцена разликује од хрватске? Помишљате ли понекад да би било најбоље спакирати се и трајно отићи у иноземство? Оперни сустав у Финској је другачији од хрватског. Финци имају само једну националну оперну кућу, у Хелсинкију, с тим да уопће немају солистички ансамбл. За плаћу раде оркестар и збор, корепетитори и остали запослени. Све остале оперне продукције су распоређене по мањим градовима и ради се једна продукција годишње или сваке друге године. Мислим да оперним пјевачима није лако преживјети у таквим околностима тако да су се многи, у тренутној коронакризи, окренули додатном школовању, па и тражењу посла у другим струкама. Бити слободан, самосталан умјетник, у тренутној кризи готово је немогуће Публика је дивна, жељна представа, тако да су пројекти углавном унапријед распродани. Драгоцјено ми је финско искуство, сваком је пјевачу изузетно важно да ради и да се развија изван матичног казалишта. У сијечњу ћу дебитирати у улози Дорабеле у Моцартовој опери „Così fan tutte“ у граду Васи. Јако се веселим гостовању, путовању и раду у Финској. Но када говоримо о трајном одласку у иноземство, као и сви, размишљам о разним сценаријима с обзиром на радне и животне околности у којима се налазим. Али бити слободан, самосталан умјетник у тренутној кризи готово је немогуће. *Па зато и даље путујете на релацији Загреб – Ријека, у првом реду због сталног ангажмана у ријечком ХНК-у али, чини ми се, и због вођења збора у Преображењском храму у Загребу. Почели сте диригирати у хору када вам је било тек 18 година, а вјерни сте му и данас без обзира на бројне обавезе, домаће и иноземне наступе. Црква ми је дала темеље и подршку у сваком смислу. Поготово у посљедњих седам година, недјељне литургије су биле тренутци када бих се виђала са својом фамилијом. Тата је недавно преминуо након тешке болести и одлазак у храм ми је као одржавање везе с њим. Сви смо у фази жаловања, али када смо заједно на литургији, онда је некако лакше. Дајемо си подршку и добивамо је заузврат. Нада Берош (Тједник Новости) Извор: Портал Новости

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 6. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду протојереја Николаја Балашова, заменика председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије и делегацију Фонда за подршку хришћанској култури и наслеђу, на челу са извршним директором Фондације Е.И. Скопенком. Протојереј Николај Балашов пренео је предстојатељу Српске Православне Цркве поздраве Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и председника Одељења за спољне црквене везе Митрополита волоколамског г. Илариона. У братској атмосфери разговарано је о перспективама сарадње Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у култури и образовању, као и о могућем учешћу Фонда за подршку хришћанске културе и наслеђа у пројекту Српске Православне Цркве усмереном ка очувању културног наслеђа. Састанку су присуствовали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду; А. Хошев, службеник Одељења за спољне црквене везе; Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика

Његовом високопресвештенству, Високопреосвећеном Амфилохију Митрополиту црногорско-приморском Ваше високопреосвештенство, драги Владико! Са дубоким саосећањем сам сазнао за болест која вас је задесила. Узносим Господу Исусу Христу, љекару душе и тијела, топле молитве да ниспошље Вашем високопреосвештенству скоро оздрављење, како бисте Ви, уставши са болесничке постеље, са душевном бодрошћу и у пуној физичкој снази, наставили своје подвижничко архипастирско служење, на радост Ваше благочестиве пастве и у славу столице Светог Петра Цетињског. Са братском љубављу у Господу, Предсједник Одјељења спољних црквених веза Московског патријархата, Митрополит волколамски Иларион Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија бачка Српске Православне Цркве финансијским средствима пружила је подршку здравственом систему у борби против ширења короновирусне заразе, приложивши по два милиона динара Аутономној Покрајини Војводине и Граду Новом Саду. Исто су учинили, колико је мени познато, и Епархија сремска, а и Епархија банатска. Ми смо уплатили, до сада, четири милиона динара за ове потребе, и надамо се да ће и многи други следити наш пример. Добротворна служба Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ организује поделу пакета основних животних намирница пензионерима и другим суграђанима којима је помоћ потребна, а све то у договору са Кризним штабом и Црвеним крстом Новог Сада. Слична ситуација је и у Сомбору, и у Суботици, и у другим већим градовима у нашој Епархији, рекао је протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, у изјави за Радио-телевизију Војводине. Прота Владан се осврнуо и на богослужење у време ванредне ситуације. Ми имамо могућност да – у непромењеном временском периоду – вршимо света богослужења у храмовима, која се преносе како преко наше Информативне службе, тако и преко ваше телевизије, истакао је секретар Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / РТВ

У среду, 11. децембра 2019, васељенски патријарх Вартоломеј посетио је здравствене установе и установе за помоћ избеглицама, које делују под покровитељством Међухришћанског савета за заштиту избеглица и миграната у Цариграду. О раду обављаном у њему упознати су Васељенски патријарх, који је био у пратњи митрополита маронејског Пантелејмона и патријаршијског ђакона Александра, који је стални представник Васељенске патријаршије у поменутом телу. После тога, Васељенски патријарх је опонудио деци и њиховим родитељима поклоне и слаткише. У четвртак, 12. септембра, на празник Светог Спиридона, митрополит маронејски и комотинијски Пантелејмон прати Васељенског патријарха у Богословску академију на Халкију, где ће Васељенски патријарх началствовати Божанском литургијом у ставропегијалном скиту Светог Спиридона. Извор: Инфо-служба СПЦ

Речи поздрава и подршке митрополиту кијевском и Украјине Онуфрију испоручио је Свјатејши патријарх бугарски Неофит у сусрету са митрополитом житомирским и новоград-волинским Никодимом у Софији 9. децембра 2019. године. „Свјатејши патријарх Неофит је казао да је сагледао реално стање Православља у Украјини и замолио је да се пренесу речи поздрава и подршке Блажењејшем митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију“, речено је у саопштењу. У разговорима са бугарске стране учествовали су секретар Светог Синода те Цркве епископ мелнишки Герасим, секретар Софијске митрополије, епископ билоградчишки Поликарп и сарадници Патријаршије. Током разговора о стању Православља у свету митрополит Никодим је уручио патријарху Неофиту поклон Предстојатеља Украјинске Православне Цркве. Иначе, митрополит житомирски Никодим борави у Бугарској по благослову митрополита Онуфрија и на Никољдан 6. децембра (по н.ст.) прослављен је Никољдан, када је саслуживао митрополиту ловечком Гаврилу у храму Светог Николаја Мирликијског (у Подворју Руске Цркве у Софији), а 8. децембра митрополиту старозагорском Кипријану у храму Рођења Христовог у граду Шипки. Извор: Инфо-служба СПЦ

Антиохијска црква се залаже за јединство Православних цркава и категорички одбија акције које имају циљ одвајање и слабљење православних у свијету. Антиохијска православна црква је дубоко забринута због ситуације која је створена у васељенском православљу и потпуно подржава РПЦ у украјинском црквеном питању, изјавио је 17. јануара Патријарх Антиохије и читавог Истока, Јован Десети, на састанку са руским парламентарцима, преноси Интерфакс. „Са наше стране, апеловали смо на васељенског Патријарха у Константинопољу и на сваки могући начин молили да се предузму напори усмјерени на уједињење Цркава и превазилажење насталих несугласица“, рекао је поглавар Антиохијске православне цркве. „Дубоко смо забринути за тренутну ситуацију и потпуно вас подржавамо у овом питању.“ Он је нагласио да би Антиохијска црква веома вољела да се „очува јединство православних у свету“ и категорички не прихвата „оно што је усмјерено на одвајање и слабљење православног народа“. Раније, у одговору на писмо васељенског Патријарха Вартоломеја са позивом да призна ПЦУ, антиохијски Патријарх Јован Десети обратио се поглавару Константинопољске цркве са захтјевом „да не доноси никакве одлуке иза којих не стоји консензус аутокефалних православних цркава, јер није мудро зауставити раскол по цијену јединства православног свијета“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Раније је саопштено да Руска православна црква обуставља учешће у свим структурама којима председава Цариградска патријаршија, као и заједничко богослужење са цариградским архијерејима. Саопштено је, такође, да ће патријарх московски и целе Русије Кирил, престати да се моли за васељенског патријарха Вартоломеја, али да евхаристијско општење двеју цркава неће бити прекинуто. Прошлог петка је Васељенска патријаршија саопштила да је „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“ именовала своје егзархе у Кијеву. Ову одлуку оштро је осудила Московска патријаршија, назвавши је нападом на канонску територију друге помесне цркве. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион изјавио је да ће Московска патријаршија прекинути еухаристичку везу са Васељенском патријаршијом у случају да се Украјинској цркви дâ аутокефалност. Заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске православне цркве протојереј Николај Данилевич предложио је да се сазове Сабор свештеника помесних православних цркава након одлуке Васељенског патријарха Вартоломеја о аутокефалности. Извор: Спутњик / Митрополија црногорско-приморска

Овај став је изнео архиепископ верунски Јоаким на свом фејсбук налогу где пише „Боже, укрепи у свим искушењима многострадалног и возљубљеног архијереја, пастира и нашег пријатеља Његово Блаженства Онуфрија и сво његово стадо!“ Он даље пише да је Онуфрије овенчан врлином смирености, љубави, праштања и мудрости. „Увек у молитви, он је потпуно предан Богу и служењу народу. Он доноси утеху, наду и радост свуда. Свима искушењима увек је одолевао као стена. За мене је велики духовни дар што га познајем.“ Својевремено је, у мају 2018, Његово Блаженство митрополит Растислав подржао канонску Украјинску Цркву апелујући на политичаре да престану мешати се у питања канонске Цркве и истичући да се „раскол настао људским еготизмом може зацелити само покајањем и повратком Цркви“. Извор: Српска Православна Црква

Православни Епископ будимљанско-никшићки Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине. Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године. С Божијим благословом, Православни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска