Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'питање'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ksena

    Стари завет, питање

    Помаже Бог! Читам Библију по први пут испочетка, дакле од корице до корице. И сад, читам Књигу Изласка, и тамо пише на неколико страна како је Господ говорио Мојсију како и од чега да направи шатор, колико лаката треба да је дуг, од ког дрвета, које платно да стави и где итд... Прилично опширно. С обзиром на то да у Светом Писму НИЈЕДНА реч није написана тек онако, питам се зашто толико описа о изградњи светиње у којој ће се молити и осталих описа ритуалних радњи, опширно и детаљно.
  2. Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није. Kако си? — Добро. — Хајде, нека је бар неком данас добро! — кажу вам утерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти. Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Kако си? "Гура се…", "Иде, иде, па стане!", "Kако други хоће!", "Живи се…", "Животињари се", "Провлачим се некако!", "Лангзам, лангзам, абер зихер!" (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље… Али најлепши одговор свакако је "Помало…" У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. "Помало" као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место. "Помало" је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: МОЛИМ ДА МЕ СЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ. Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице: "Kако си?", а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: "Онда, да не кваримо!" или диже палац увис: "Браво! Само напред!" Kод нас, наиме, "како си?" не значи баш ништа. Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: "Здраво, како си?" и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам. Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза… Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Kладим се да скоро неће никога питати како је. Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Kако си? Kако фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима! У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо? У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Kако изађе из куће, поздравља све који наиђу: — Добар дан, како сте? Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. "Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?", пита ме и не може да дође себи од чуда. "Kакав је ово народ?" Не умем да јој одговорим… — Здраво, баба! Kако си? — А, ето, помало… Мислим да би свет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања "Kако си?", које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз. Момо Kапор https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/2910483/kako-si-pitanje-koje-je-izgubilo-smisao-momo-kapor-u-jednoj-prici-dao-porazavajuci-odgovor?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1CHMvkhAF51_W1_ve50kwqfUWJb89sGOgWAFZqtBxXKpK7QpNbkgDrcDA
  3. Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС
  4. Говорећи за Слово љубве 29. августа када се обележава Дан против беле куге, ђакон др Ненад Јовановић из Храма Св. апостола Луке у Кошутњаку, отац четворо деце, истакао је да је питање имања или немања деце - питање спасења, одговорности и спремности да одоворимо на заповести Божје јер је рађање прва заповест коју је Бог дао човеку. Такође, каже ђакон Ненад, то је и питање емотивне и духовне инвестиције у будућност личну и свога народа: "Човек не може да опише тај предукус рајског стања које осећа када привије дете на своје груди, а још мање може да опише када привије своје четворо или више деце", казао је ђакон Ненад и додао да су економски разлози само изговори, те да је на свима нама одговорност за све оно што нам се догађа. "Морамо да се преумимо", додаје (разговор је у наставку) Српски народ изумире! Статистика потврђује оно што је и наизглед јасно – сваке године се рађа мањe деце него претходне, у 2016. чак најмање - гледајући 100 година уназад, већ четврт века у Србији је природни прираштај - негативан, стопа рађања је за 35 одсто нижа од потребе просте репродукције, а српске породице у просеку имају једно дете. У групи смо оних држава чија се популација смањује (ту су и Португал, балтичке земље, Румунија, Украјина). Статистика показује рачуницу - услов да се изумирање српског живља заустави је да свака породица има по четворо деце. Мере за подстицање рађања које нуди Србија су родитељски додатак за прво, друго, треће и четврто дете и плаћено родитељско одсуство с посла у трајању од једне године. Бројна су питања о узроцима пада наталитета, али су још бројнија и значајнија – шта је потребно урадити и како спровести мере за опстанак српске породице и рађање више деце. О овоме смо разговарали са ђаконом др Ненадом Јовановићем, оцем четворо деце, који служи при Храму Св. Луке у Кошутњаку где је много урађено како би се деца што лепше осећала и уживала у времену проведеном у цркви и порти храма (реквизити, дечји парк): (фото са сајта http://www.czipm.org/bio-01srb.html ) Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  5. Analiza "BiH je ključno pitanje za našu saradnju sa Srbijom u budućnosti": Kristofer Hil Foto: Wikipedia 15. 12. 2021. Kristofer Hil: Ambasador u specijalnoj misiji Postavljanje Kristofera Hila za ambasadora u Beogradu je znak da ova administracija smatra da je došlo vreme da Srbija ispuni što Džo Bajden očekuje: ukidanje Dodika u Bosni, priznanje nezavisnosti Kosova, distanciranje od Rusije i Kine. U suroptnom će Amerika da radi, što već Amerika radi, kada joj je do nečega stalo, a neko joj stoji na putu Piše:Andrej Ivanji Nemaju svi ambasadori isti uticaj na politiku zemlje iz koje dolaze. Nekima služba u nekoj zemlji prosto zapadne u cikličnoj zameni ambasadora, neki su napredovali pa prvi put vode ambasadu, neki su nagrađeni za već nekakve zasluge i poslati da četiri godine ambasadoruju. Neki na mesto ambasadora idu po kazni, kada hoće da ih se makne iz domaće politike. Neki ambasadori svoje izveštaje šalju ustaljenim diplomatskim tokovima određenim službama u ministarstvima spoljnih poslova koje procenjuju koliko su važne, pa ih šalju ili ne šalju višim instacama koje ih prosleđuju ili ne prosleđuju svojim nadležnim organima, da bi na kraju došli do ministra spoljnih poslova, šefova država ili vlada, ili završili u korpi za otpatke. U diplomatiji vlada hijerhija kao u vojsci, karijerni diplomata ne preskače kolege sa višim činom da bi stigao do generala. A postoje i drugačiji ambasadori. Oni koje njihova vlada šalje sa nekim specijalnim zadatkom, oni koji uživaju posebno poverenje svojih šefova, koji mogu da preskoče uobičajnu diplomatsku hijerarhiju i direktno referišu i kažu svoje mišljenje predsednicima vlada ili država. U takve ambasadore spada budući ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Kristofer Hil. Iskusnog diplomatu, koji se Stejt dipartmentu dokazao kao ambasador u Makedoniji u završnoj fazi ratnog raspada Jugoslavije, u za NATO veoma važnoj Poljskoj odmah po padu Berlinskog zida, u Južnoj Koreji i Iraku, predsednik SAD Džozef Bajden je izvukao iz penzije i ubedio ga da prihvati još jedan ambasadorski mandat – u Beogradu. Za službu u Srbiji, koja je centralna zemlja tzv. Zapadnog Balkana koji se pre svega zbog neprevaziđenih etničkih konflikata smatra kriznom regijom, Kristofer Hil se kvalifikovao kao šef američke delegacije u pregovorima sa predstavnicima Severne Koreje o nuklearnom razoružavanju 2003. godine i kao američki pregovarač tokom formiranja sveiračke vlade u Bagdadu nakon invazije na Irak. U vreme kada je NATO bombardovao SR Jugoslaviju bio je specijalni izaslanik za Kosovo (1998-1999) i član američke delegacije u pregovorima između predstavnika kosovskih Albanaca i Srbije u Rambujeu. Bio je deo tima američkog "buldožera“ Ričarda Holbruka, mogao iz neposredne blizine da posmatra kako Holbruk Slobodanu Miloševiće uvrće ruke. Nema sumnje da će Krstoferu Hilu biti povereno da se izvrši pritisak na predsednika Srbije Aleksandra Vučića po svim pitanjima koja žuljaju Amerikance. Zato bi članovi tima Predsednika zaduženi za takve poslove trebalo ozbiljno da shvate i analiziraju šta je Hil 14. decembra rekao tokom pretresa pred Odborom Senata za spoljne poslove. Odmah na početku svog izlaganja je upozorio srpske vlasti da "ozbiljno shvate“ američke napore na Zapadnom Balkanu i kao primaran problem istakao Bosnu i Hercegovinu. "Veoma pažljivo ćemo gledati ko pomaže da se stvari kreću u pravom smeru, a ko ne. BiH je ključno pitanje za našu saradnju sa Srbijom u budućnosti“, rekao je Hil pred Senatom. On je praktično poručio da će tražiti od Vučića da izvrši pritisak na rukovodstvo Republike Srpske da povuče korake koje je preduzela da se pravosuđe i vojska izdvoje iz bosanskih institucija i pređu u nadležnost srpskog entiteta. To znači da SAD neće više skrštenih ruku posmatrati isticanje Milorada Dodika kao drugog čoveka politike "srpskog sveta“, odmah iza Aleksandra Vučića. Na drugom mestu je istakao "frustrirajući nedostatak napretka u pregovorima između Beograda i Prištine“ i veoma jasno rekao kako SAD vide rešenje: "Uzajamno priznanje je najbolji način za napredak, kako je rekao predsednik Džozef Bajden“. Hil je bio pristutan kada je Holbruk ubeđivao Miloševića da se tadašnja kosovska kriza reši onako, kako to Vašington zaheva. Hil je dalje govorio o "malignom“ uticaju Rusije i Kine na Srbiju i da će SAD "pokušati da pomognu“ Srbiji da "izgradi otpornost na njih“. Drugim rečima, vršiće se pritisak da Srbija ne kupuje rusko oružje, ne zadužuje se kod Kineza i ne daje im ključne infratsrukturne poslove. Naglasio je i da će insistirati na punoj istrazi ubistva američih državljana braće Bitići 1999. godine Negde usput je pomenuo i značaj slobode medija, poštenih izbora i civilnog društva. Kristofer Hil govori srpski, niko ne mora da mu prevodi konstantno antizapdno, antiameričko i ksenofobično intorane informativne emisija televizije Pink, koje podgrevaju etničke tenzije. Isto važi i za državne tabloide. Postavljanje Hila za ambasadora u Beogradu bi moglo da se tumači kao znak da ova administracija smatra da je došlo vreme da Srbija ispuni što Bajden očekuje: ukidanje Dodika u Bosni, priznanje nezavisnosti Kosova, distanciranje od Rusije i Kine. U suroptnom će Amerika da radi, što već Amerika radi, kada joj je do nečega stalo, a neko joj stoji na putu. Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
  6. Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан
  7. Зна ли неко које је највеће теолошко питање данашњица. Мени пада нешто на памет, али нисам сигуран да ли је могуће то објаснити. Кључно питање је о првенству, међутим дискутабилно је да ли може то бити буквално теолошко питање. Ја сам отишао корак даље, а повезано је са питањем првенства, али на начин који је тешко објашњив. Да ли је поредак СветеТројице чин ради стварања или је начин Њеног иманентног постојања? Сматрам да је дилема око богословске и икономијке Тројице апсолвирана и превазиђена. Није то више питање. Икономијска Тројица се разуме као догађај и деловање Оваплоћења Сина Божијег. А богословска Тројица као Њено иманентно постојање и независно од творевине. Као што сам рекао, тешко ће се разумети ово питање, јер је реч о поретку који постоји - како ми видимо - од самог почетка творевине, који ће постојати вечно и који се тиче нивоа нестворених енергија.
  8. Проф. др Богдан Лубардић, Универзитет у Београду, Православни богословски факултет: Црква и питање еутаназије: философскотеолошке рефлексије 1. Осим у случајевима изнимних али угледних појединаца, релевантне хришћанске Цркве држе противан став према еутаназији, уз одређена разликовања која нису суштинска. Унутар породице Православних Цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива. Томе у прилог сведоче круцијални документи што адресују то горуће питање. Посебно су важни Основи друштвене концепције (2000) Руске Православне Цркве и Проблем еутаназије Специјалног одбора Грчке Православне Цркве (2000). Српска Православна Црква, осим што је успоставила одбор за биоетичка питања, учествује у раду Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (ICAOTD) која управо завршава документ о еутаназији који ће бити усвојен у Атини следеће године под насловом: Наша сигурна и извесна нада: хришћански приступ животу и смрти (2022). 2. У контексту српског друштва одредба 86. преднацрта Грађанског законика јасно ставља до знања да „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. (Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност)“. Са становишта Цркве, међу главним разлозима за бојазан, заправо за уман протест против легализације еутаназије, издвајају се следећа два: (i) резерва према подразумеваном а проблематичном схватању идеје људског живота и (ii) резерва према проблематичном схватању идеје људских права – при чему се обе резерве тичу проблематично подразумеване концепције аутономије људског субјекта. У оном што следи образложићу основне разлике између хришћанског и нехришћанског схватања људског живота и људских права. То чиним ради увида у претпоставке Цркве за критику идеје људског живота и идеје људских права каквим се, изгледа, подразумевају у оквирима предложеног Грађанског законика Републике Србије у вези са еутаназијом. 2.1. Прво, према учењу Цркве живот је дар од Бога. Тај дар потврђују и библијски и црквени основи хришћанства: „У руци Господа је душа свега живог и дух сваког тела човечијег“ (Јов 12:10; 4Мој 16:22). Човек је образ Божији (Пост 1:26-27) који се Богу уподобљује у Христу као глави Цркве: „Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2Кор 4:6). Из тога следи више важних импликација: (i) Будући да је живот дар од Бога, живот је суштински релационалан феномен: (ii) отуда имамо одговорност не само пред другима већ пред божанским Другим: (iii) отуда следи да је живот светиња што утемељује (iv) начело достојанства и неповредивост људске личности која, као образ Божији, јесте и слободни вишедимензионални умни субјект који претпоставља заједницу са Богом и са другим људима: (v) отуда људски живот има духовну сврху што суштински укључује трансценденцију. Речју, живот је неотуђив уникалан дар који служи томе да се људска природа преобрази у Христу задобијањем новог начина постојања. Из такве перспективе гледано људски живот је конститутивно богочовечанска структура. Утолико утемељење идентитета субјекта као умно самосвесне слободе има теономан односно христономан карактер који, теолошки гледано, не нарушава већ остварује људску аутономију. Јер, ако је човек образ Богочовека Христа онда закон Христов јесте и норма и циљ људског самозаконодавства, ако је духовно фундирано. Игнорисање те духовнотеолошке чињенице, изразито у случају прихватања самоубијања, са или без асистенције, са становишта Цркве има несагледиво негативне последице. Оно што изгледа хумано са хуманистичког становишта (репрезентованог аутономијским моделом субјекта) није нужно хумано са теохуманистичког становишта (репрезентованог теономијским или христономијским моделом субјекта). 2.2. Што се тиче другог, наиме идеје о људском праву да запоседне властиту смрт, потпомогнутим самоубијањем, она је свакако повезана са поменутим моделима субјекта: оним самодовољне аутономије – који ту идеју подржава и омогућује, и оним теономије – који ту идеју доводи у питање. Та идеја, као и неуралгични друштвени симптом што се око ње плете, уводи у епицентар најконтроверзнијег и најкомплекснијег међу спорним (људским, моралним, легалним) правима: речју, права на потпомогнуто самоусмрћење које се еуфемистички одређује изразом еутаназија. Право на еутаназију је посебно контроверзно из разлога што у случају еутаназије, за разлику од класичног самоубиства, субјект тражи директну или индиректну интервенцију другог субјекта. Он сматра да на то има позитивно морално право. Међутим, ако је тако, онда то позитивно право мора да почива на претходно утврђеној и усаглашеној позитивној дужности другог да еутаназира на нечији захтев. Тоје изразито проблематично јер се таква дужност у оквиру моралне аутономије не може умно утемељити, будући да не можемо другог обавезати да неког убије на његов захтев. Учествовање у самоубијању другог поништава основну претпоставку умновољне аутономије субјекта – живот: уједно, оно представља негацију најпримарније позитивне дужности – заштите и неге живота као сврхе посеби. Посреди је акутан онтолошки и морални парадокс који – као апсурд, у област етике требања покушава да уведе самоуништење умноморалног живота као живота. Ако се таква позитивна дужност покуша засновати у оквиру етике солидарности, онда је и то проблематично јер се драговољно саучествовање у самоукидању нечијег живота, као сврхе по себи, не може узети као правоваљано средство за изражавање солидарности. Интерес еутаназисте да му се свесно и драговољно помогне у самоубијању не може бити довољан разлог да се друга особа стави под дужност према његовом захтеву. На све то, такав субјект тражи да се то спорно морално право утврди као законско право, легализацијом. У вези са моделом аутономије субјекта, којим се речени захтеви фундирају, треба указати како није оправдано да се аутономија у пракси редукује на индивидуалистичко схватање аутономије човека и људских права: односно, у случају захтева за еутаназијом, није оправдано да свој живот третирамо као лични посед односно као утилитарно-либертистички конципиран ресурс који је искључиво у нашим рукама. У светлу неиндивидуалистички схваћене аутономије (где су други сврхе а живот неповредива светиња), како оне која рачуна са божанским Другим, вером, тако оне која се држи неприкосновености људског, разумом, индивидуалистички схваћена аутономија испоставља се као фикција. 2.3. Ма колико еутаназијски образлагано као право на достојанствен крај, а против уистину застрашујућих испољавања болести и бола, у духовном смислу самоубијање јесте одбијање апсолутно највреднијег дара Духа Светог – дара живота са Богом и за њега: живота који у Цркви добија светотајинска средства да из греха пређе у благослов, уз смирено и стрпљиво примање животне борбе начином христообразног крстоношења, до богоданог краја испуњеног надом: „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прогута смрт“ (1Кор 15:54). Еутаназија ослоњена на концепције индивидуалистичке аутономије и аутореферентног натурализма ликвидира перспективу духовне вертикале и релацију богоопштења која, кроз ангажовање Цркве и ближњих, у Христу отвара алтернативни пут самоубиству. 3. Следи како за Православну Цркву ниједна врста активне еутаназије није прихватљива. Активна еутаназија се може посматрати под три вида: као (i) вољна (ii) невољна и (iii) противвољна. Mејнстрим еутаназисти залажу се се за вољну, а неки од њих за вољну која не тражи директну већ индиректну асистенцију других. У потоњем случају особа финални усмрћујући чин извршава сама, док други потпомаже инструкцијама или саветима. Многи то називају потпомогнутим умирањем а реч је о дефакто потпомогнутом самоубијању. Притом Православна Црква увиђа разлику између захтева да се изврши вештачки прекид живота и захтева да се живот у одређеним случајевима не продужава на вештачки начин: уколико је посреди бесплодно одлагање процеса неминовне смрти. Позитивно право на обавезивање другог да учествује у нашем самоубијању није могуће морално утемељити. Међутим, негативно право које друге може обавезати да терминално болесну особу изузму од прислиног останка у животу, на основу респектовања аутономије њене вољне одлуке да умре природно!, могуће је морално утемељити. Овим смо укорачили у домен такозване пасивне еутаназије. С тим што Црква инсистира да ту речи може бити само о потпомогнутом умирању, не о потпомогнутом самоусмрћивању. Продужавање нечијег живот на вештачки начин (што је данас постало могућим), а против његове или њене воље (кад је изразива[1]), заправо је прислино одлагање неминовне смрти у биолошком смислу. У таквим случајевима Црква примењује расудно разумевање ради снисхођења вољи умирућег, помогнуто распононом духовних и психосоцијалних средстава помоћи: од сакраменталних (исповест, причешће, молитва за исход душе, миропомазање при самрти) преко палијативно-хосписних (емпатијско и дијалошко бдење пастира уз болесника) до литургијско-молитвених (проскомидијска молитва за све покојне, парастосне молитве, задушнички циклуси заступних молитава за покојне). Црква је у тим случајевима спремна да разуме повлачење медицинских третмана што вештачки продужују биолошки сасвим исцрпен живот[2]. То је уједно зона преклапања са лекарско-медицинском службом у смислу узајамног разумевања и сарадње, чему коренове налазимо у хришћанским основама цивилизације којој као европљани треба да припадамо, као и заклетви Хипократа. 4. Ако спор око еутаназије надаље сместимо у тело друштвенополитичког и културалног окружја, контекстуално, онда поводе за зебњу видимо као појачане и умножене, не као умањене. Прво: треба да се питамо у којој мери покрет еутаназије може представљати одраз цивилизације акомодације смрти: наиме, да ли између перпетуације ратова, медијског етаблирања бруталних убистава, и десензитизације пред призорима смрти — захтев за еутаназијом може бити моменат добродошлице танатолатријском начелу, уједно знак декаденције животне воље. Само је привидно парадоксално да истовремено живимо у цивилизацији страха од смрти , у ери култа младости, комодитета и експедитивне моћи која повлашћује само комерцијално употребљив живот. Иницијатива еутаназије у модерном виду долази са политичко-културног Запада (ЕУ и САД): међутим, управо тамо смрт и даље представља табу, а то је симптоматично, колико и то да је секуларизација света живота такође уведена на политичко-културном Западу. Може ли се историја делегитимације трансценденције видети као један од узрока кризе смисла која је, можда, у дослуху са духом афирмације еутаназије? Друго: морамо питати у којој мери принципијелну расправу о еутаназији одређују хетерогени фактори. Обавезани смо да пропитујемо утицај тетраде константних структуралних искушења: (i) новца (интереси капитала) (ii) моћи (интереси бирократскополитичке експедитивности) (iii) статуса (интереси професионализације питања живота и смрти уз постварење људскости) и (iv) технике (ко ће и како гарантовати да биоетичке одлуке око еутаназије неће бити једносмеран одраз интереса из домена биомедицинских и техничких иновација?). Будући да наведено тежи да опредељује технократско поимање политичког, подсећам да оно што је политичкиинтересно оправдано није нужно духовноморално оправдано. Може ли налог усаглашавања са законодавствима ЕУ бити довољан разлог за прихватање легализације потпомогнутог самоубијања? Треће: у овим стварима мора важити да закон има првенствено регулаторну улогу. Међутим, често се превиђа да оно што је формално законито није нужно морално оправдано. Из чињенице да нешто јесте случај, не следи да је нужно оправдано да то треба да буде случај. Регулација еутаназије подстиче израду критеријума под којима је не само легална, већ ствара халоефекат у прилог прихватљивости у психолошком смислу нормалности. Лобирања за спецификацију услова допуштености „потпомогнутог самоусмрћења“ промовишу не само друштвену прихватљивост еутаназије већ њену имплицитну институционализацију. Четврто: еклатантно у Холандији, али и другде, већ је засведочена опасност преноса права на еутаназију са класе физички терминалних болесника на класу психички болесних, врло рањивих – сугестибилних, особа. То нас ставља пред проблем такозване клизаве косине (slipperу slope): формално говорећи, ако А онда Х, Х је лоше, дакле не-А. Ако сам човек последоваће болест или бол, дакле у одређеној ситуацији живот треба укинути као претпоставку потоњих непријатности. То није све што је клизаво. Према извештају УН процењује се да ће до 2050. број старих (60+) претећи број младих (1–15), по први пут у историји, и то у западним земљама које диктирају темпо проеутаназијске перспективе. Да ли је превише ревносно питати хоће ли еутаназијски предлог, у будућности, обухватити не само физички затим психички ометене већ и старосно, затим финансијски или чак политички неподобне у кључу нове еугенике? Пето: Године 2018. у Холандији и Белгији забележени су први случајеви злоупотребе законски одређених протокола и процедура еутаназије. У Холандији, где је легално затражити еутаназију већ са 12 година старости, истраге се воде у најмање три случаја где је еутаназија администрирана психијатријским пацијентима. Можемо ли остати безбрижни знајући да је 2017. у Холандији 4,4% свих смртних случајева дошло преко еутаназије (6,585 преминулих) а 96% тих случајева последица су директне еутаназије. Почев од 2002. број случајева еутаназије утростручен је у Холандији, док је број случајева еутаназирања људи у Швајцарској за само десет протеклих година учетворостручен. Шесто: легализација еутаназије доводи у питање саму супстанцу лекарско-медицинског позива: макар у односу на класично и затим хришћанством заокружено одређење етоса тог позива. Лекари су ту да штите и негују физички и психички живот личности, а не ради тога да основну претпоставку смисла – живот, ангажовано прекраћују, генеришући страхове код пацијената у клими мучних подозрења. Можемо претпоставити да ће последице укора савести код лекара и здравствених радника бити озбиљне. Ко ће и како помагати оним лекарима који услед приговора савести одбију да учествују у еутаназијским процедурама? Хоће ли такви постати жртве мобинга и маргинализације? Није ли случај да ликвидација једног проблема, еутаназијом, отвара ројеве нових проблема? Ко ће заштитити медицинску струку и здравствени сектор од политичке идеологије и легалистичког позитивизма? Спецификација услова под којима доктори морају сматрати да је активна еутаназија легална и легитимна сами по себи идентификују претпоставке које неког оправдавају да се упусти у чин или сарађује у реализацији. Уклањање законских казни за намерно убијање пацијената од стране лекара само по себи представља суспензијуодговорности владе да заштити животе невиних грађана, без изузетка, као и кршење Универзалне декларације о људским правима УН. Седмо: ако се вратимо конструкту индивидуалистички конципиране аутономије субјекта, онда треба додати како остваривање права на еутаназију може кршити друга права, као и права других. Неиндивидуалистички појам јаства, посебно када је христономијски освешћен, нужно укључује право на самосаосећање и право на саосећање од других: дакле, (i) право избора на чување сопствене личности (ii) право на лечење одговарајућом и најефикаснијом медицинском негом (iii) право на самобригу и, чак, право на заштиту од самозлостављања (iv) право да се не доживи ниједан облик нечовечног малтретирања. Под правима других треба разумети и (v) право ближњих да се о нама током процеса исхода из живота – старају, и, тако остварују духовне прерогативе управо љубављу и саосећањем према нашој акутној рањивости. 4.1. Из такве перспективе гледано, људски живот у интегралној пуноћи не може бити раздвојен од љубави Божије у Христу (Рим 8:39) нити се може живети у изолацији од творевине и других људских бића — осим по цену самодовољности, тојест греха. Концепција о самодовољном људском бићу није само погрешна: она је површна јер лимитира досег и значај људског живота, затварањем отворености према духовној обнови и употпуњењу сходно благодати Божијој: „Ако ли живи у вама Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих, онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама“ (Рим 8:11; Јез 37:1-7). Међутим, у еутаназији – која повлачи намерно самоукидање живота, вршење праве аутономије субјекта искључено је услед негације двеју ствари: (i) поимања да само Бог има суверенитет над животом и смрћу (2Мој 20:13; Мт 16:26) и (ii) увиђања да је индивидуална морална аутономија нераскидиво повезана са аутономијом, правима и одговорностима других. * Из наведених разлога мишљења сам да Српска Православна Црква има право и дужност да искаже неслагање са предлогом за легализацију еутаназије у државнодруштвеном простору Републике Србије. И Црква је позвана да врши најусрднији апел савести на све чиниоце који су квалификовани да одлучују о исходу поменуте законодавне иницијативе. Владина комисија је радила на нацрту предлога две године (в. Политика, 20. мај 2019). То време је кратко и за далеко зрелије друштвенополитичке средине, чак за питања безазленија од питања легализовања самоубиства. Расправу треба наставити, не завршавати: са укључењем свих релевантних чинилаца, изнова: са проширењем броја учесника, са већом и редовнијом медијском експозицијом у јавности. Сарадња Цркве и здравственог сектора друштва, у пресеку палијативних, психотерапеутских и пастирских асистенција, код нас није постављена како треба, камоли исцрпена обзиром на пун потенцијал провиталистичког приступа како животу тако смрти. У нацији у којој стопа наталитета опада, а стопа самоубистава не опада, у свету погруженом у пандемију смрти, страхова и самоће услед ковида-19, проеутаназијски менталитет није вредност коју треба неговати. Истина је да је структурално убрзавање конститутивна црта цивилизације позног модернитета. Управо зато нисмо позвани да будемо брзоплети већ будни, чувајући интегритет основне интуиције живота: речју, да је живот у природном и духовном виду неозледива светиња за сваког појединца и заједницу, укључујући српску. ----------------------------------------------------- [1] Случај кад та воља није свесно изразива (нпр. у случају дубоке коме са пацијентом прикљученом на вештачку вентилацвију) представља изванредно захтеван случај где се поставља питање ко у његово име може пристати или потписати прекид медикације болујућег? [2] То не повлачи аутоматски пристанак Цркве на повлачење прехране и хидратације пацијента. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС
  10. Његова Светост патријарх српски Порфирије 2. марта 2021. године дао је интервју Радио-телевизији Србије, националној медијској кући, у којем се дотакао ситуације у светском православљу поводом украјинског проблема. Ми смо аутокефална Црква која има свој унутрашњи поредак. Све Православне цркве су наше сестре, подсетио је Његова Светост патријарх Порфирије. И у овом случају, као и генерално, увек смо на страни канона и поретка. Када је реч о поступцима Цариградске патријаршије у Украјини, верујемо да се тренутно они не слажу са традицијом Цркве. И у том смислу, ако желите, може се рећи да смо на страни Руске цркве. У стварности смо на страни реда и поретка. А у овом случају Руска црква је заиста обесправљена. Водитељку је занимало и да ли ће украјинска ситуација постати преседан за признавање аутокефалности од стране црквених ентитета на канонској територији Српске цркве, на пример, у Македонији, Црној Гори, на Косову или у Хрватској. Нисам пророк, али се ипак надам да неће доћи до оних сличних поступака, које смо видели у Украјини, истакао је Његова Светост патријарх Порфирије. Зато што је постало очигледно да је то изазвало велике потресе у односима између Помесних цркава. То ће бити лекција која може све да отрезни. Према његовом мишљењу, када се појаве проблеми, морамо разговарати и чекати време, не наше, већ Божије, да се успостави ред. Извор: Подворје СПЦ у Москви / Служба коммуникации ОВЦС View full Странице
  11. Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих. Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх. "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник. Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете. "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије". "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски. Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије. Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима. "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх. "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере. "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај". Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље. Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора. "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх. Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто. Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике. "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. "Познавао сам и познајем велики број политичара" Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме. "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх. Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби". "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски. Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу. Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем". "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије. Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари. "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх. "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима". "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх. Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос. Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор. "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку, боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице. "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски. Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници. "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх. Извор: РТС
  12. Иако је пад трију великих и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве. Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године. Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“ Света Софија, Охрид Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије. Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом. Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију. Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу. Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила. За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи. Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности. Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст. Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе. Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима. Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља. Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда. Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат. Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени. С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима. За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао. Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла. Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче. Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу. Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им! Дејан Мачковић dejanmackovic.wordpress
  13. Иако је пад трију великих и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве. Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године. Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“ Света Софија, Охрид Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије. Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом. Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију. Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу. Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила. За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи. Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности. Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст. Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе. Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима. Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља. Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда. Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат. Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени. С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима. За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао. Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла. Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче. Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу. Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им! Дејан Мачковић dejanmackovic.wordpress View full Странице
  14. Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка
  15. Доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу 27. по Педесетници, 13. децембра 2020. лета Господњег на празник Светог Андреја Првозваног. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића. Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник
  18. Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске некадашњи посланик Српске православне цркве Европској унији у Бриселу био је гост Радија „Светигора“. Он је говорио о својим утисцима које носи са литија за одбрану Светиња које је предводио у Никшићу и Подгорици. Он каже да су литије у Црној Гори питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи. Звучни запис разговора Отац Данило који је студирао у Паризу, живио у европским градовима, каже да је плакао када је горио Нотр дам али да се не сјећа да су у истом том Паризу, у цивилизованој Европи, плакали када су горјеле наше светиње, на примјер Богородица љевишка која је грађена исто кад и Нотр дам, када је та иста Европа бомбардовала нашу земљу. Он додаје да од Косовске битке Европа за нама није плакала, она је нас искључила као да нисмо народ који је дао велики допринос хришћанској Европи. Извор: Радио Светигора
  19. У крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару синоћ је одржана трибина на тему: Слобода вјере. О томе како ријешити спорно питање закона о слободи вјероисповјести говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и др Дејан Мировић, професор међународног права на Правном факултету у Косовској Митровици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Патријарх Светог града Јерусалима и целе Палестине Теофил III је у својој беседи приликом уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа које је данас одржано у Москви изразио „дубоку забринутост због тренутних потешкоћа које бацају сенку на живот Цркве и због опасности које су се надвиле над нас због наших жалосних подела“, преноси Синодално одељење за односе између Цркве и друштва и медија. Јерусалимски патријарх Теофил III је такође позвао поглаваре Православних Цркава на „братски сусрет љубави“ у Јордану како би се „размотрила питања очувања нашег јединства у евхаристијском општењу“, очигледно имајући у виду догађаје везане за давање аутокефалије ПЦУ. Подсетићемо да Јерусалимска патријаршија није признала стварање такозване ПЦУ и да само клиру канонске Украјинске Православне Цркве на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевеским и целе Украјине Онуфријем дозвољава да служи на Гробу Господњем и у другим светињама. Извор: Православие.ру
  21. Када држим отвореном неку страницу, углавном ,,непрочитан садржај'', стално ми враћа на прву страницу вести. Да ли то може да се спречи?
  22. Митрополит Нове Смирне Симеон је изразио забринутост због стања насталог у Православљу после одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве. У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Један од занимљивих одељака у Августиновом De ptaedestinatio sanctorum (О предодређењу светих), је и ово где говорећи о главној теми овог дела - односу људске воље и Божје благодати - говори и људској моћи да чини лоша/зла дела. Тумачећи речи апостола Павла - "По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради" (Рим 11, 28), Августин говори следеће: "Quid est: Secundum Evangelium quidem inimici propter vos, nisi quod eorum inimicitia qua occiderunt Christum, Evangelio, sicut videmus, sine dubitatione profecit? Et hoc ostendit ex Dei dispositione venisse, qui bene uti novit etiam malis: non ut ei prosint vasa irae, sed ut ipso illis bene utente, prosint vasis misericordiae. Quid enim apertius dici potuit, quam id quod dictum est: Secundum Evangelium quidem inimici propter vos? Est ergo in malorum potestate peccare: ut autem peccando hoc vel hoc illa malitia faciant, non est in eorum potestate, sed Dei dividentis tenebras et ordinantis eas: ut hinc etiam quod faciunt contra voluntatem Dei, non impleatur nisi voluntas Dei." (Мој сирови превод): "Шта је смисао (реченог): По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради, ако није то да је њихово непријатељство, којим су Христа усмртили, без сумње, како ми видимо, дало предност јеванђељу? И показује да ово долази по Божијем одређењу, који зна како да учини добро чак и од злоделâ; не тако што би му били на корист сасуди гнева, већ што би они сами, тако што би их Он на добро употребио, послужили сасудима милости. Јер шта се јасније могло рећи, од онога што је речено: По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради? Дакле, грешити је у власти злих; али да у сагрешењу чине ово или оно зло, није у њиховој већ у Божјој власти, који раздељује тмине и уређује их; тако да чак и када нешто чине противно вољи Божјој, то се не испуњава без воље Божје." Хоће да каже да Бог чак и људска зла дела може да искористи за неко крајње добро - то је, по његовом тумачењу, смисао горњих речи апостола Павла. Но оно што је даље овде занимљиво је однос човекове и Божје власти/воље. Видимо да Августин јасно каже да је "грешити у власти злих". То значи да се моћ да се нешто учини налази у власти човека. Дакле, не треба Божји наступ схватити тако да човек бива потпуно пасиван, у онтолошком смилу - да Бог заправо, својом вољом/благодаћу је тај који једини чини. Ово је важно истаћи јер Августин има у овом свом делу таквих конструкција које могу врло лако да одведу таквом закључку. На пример, у односу Божје благодати и људског делања Августин даје место темеља Божјој благодати и каже да Бог "facit ut faciant" (чини да чине). Ово на први поглед води детерминистичком закључку односа Божје благодати и човекове воље. Међутим, у овом одељку који сам навео видимо детаљније и јасније шта Августин жели да каже. Човек има власт да чини, али са друге стране ништа се не може десити без, како Августин каже, Божје воље. Другим речима, Бог не детерминише човека (иако овде звуче помало језиво речи да Бог "раздељује тмине и уређује их"), већ пристаје, допушта да човек учини и конкретно зло дело (дакле, Бог га не спречава иако то може да учини), ради свог дубљег промисла - то јест, ради неког будућег добра. Егзегетска поента у свему овоме је да Божје дејство не приморава човека (не детерминише га) да било шта чини. Да пластичније приближим - човек и Бог су овде као две слободне личности, али прва је слаба а друга је свемоћна и ова друга каже: Не присиљавам те да ишта чиниш, али нећеш ни моћи да учиниш било шта ако ја не допустим. П.С. Да овоме, поређења ради, додам тумачење Тајне Христове Светог Максима Исповедника. Познато је да је Максим говорио "и да човек није сагрешио, опет би се Христос јавио". Другим речима, у остварењу Тајне Христа, Бог је свој крајњи промисао прилагодио човековој слободној вољи и на њој заснованим делима. Човек је пао и Тајна Христова се догодила у једној димензији зла, страдања и смрти. Али Бог није одустао од свог циља. Он је и ту димензију пада и страдања употребио за остварење онога што је његова коначна воља - да се све створено сједини у Христу. Мислим да у овом правцу треба разумети и Светог Августина.
  24. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило. Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи. "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило. Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава. "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом. У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ. Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму. Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине. "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он. Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама. "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.
  25. Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд... Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана. Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње. Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце. Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели. Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе. Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он. Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам... Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком? http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk Ова прича и јесте и није измишљена... У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас... Жена = Црква (= црквена јерархија) Стан = Литургија Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће) Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом Деца = Прост неупућен народ Прљавштина, штрока = Грех, недостојност Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
×
×
  • Креирај ново...