Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'писма'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У оквиру новог циклуса духовних сабрања у Вазнесењском храму у центру Београда, у уторак 12. децембра 2023. године од 18 часова се наставља тумачење Светог Писма Старог и Новог Завета. Овога пута ће јереј Бошко Савић, парох ове светиње, говорити о Кани Галијејској. Сви су добродошли. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Већ дуже вријеме уназад траје координисана и добро осмишљена медијска хајка на Цркву. Покушај политизације Српске Православе Цркве уз сваку тему која је актуелна у друштву није ништа ново. Људи који не знају шта је Црква и да је Христос мјера Цркве, или пак знају шта је црква али им то не смета да покушају да је уоквире у своје дневнополитичке теме и да она буде по њиховој политичкој мјери, ради политичког обрачуна са неистомишљеницима. Константа је да на цркву нападају злонамјерници са разних позиција политичког спектра, од крајње љевице до екстремне деснице. Покушава се Црква уваљати у овоземаљско блато морално сиромашних, зарад разних партикуларних интереса. Црква од свог постанка бива гоњена, већ скоро 2.000 година и непрестано је клеветана, тако да је научила опстајати и у немогућим условима и носити свој крст. Колико је хајка на цркву попримила размјере најбоље се види по томе што се свако дешавање користи за дискредитацију и удар на цркву и саблажњавања верних и стварање смутњи. Најновији сукоби Русије и Украјине су такође злонамјернима послужили као повод за напад на наследника Светог Саве, патријарха српског Порфирија. Писмо које је написао извесни филолог Иван Пријма, члан и оснивач некаквог српско-руског друштва из Русији, последњи је пример те праксе. Сем супруге господина Пријма и њега самог, мало коме је познато ко су остали чланови тог фамозног друштва, нити се претрагом на интернету може наћи евиденција о раду и дјеловању на руским сајтовима поменутог невладиног удружења. Крајње малициозни медији су ово опскурно писмо, потпуног анонимуса, за кога ни руски духовници немају представу ко је, пренели готово као званични став руског народа, цркве или државе. Однос Руса и њихових инститиуција, духовних и свјетовних, према Српској Цркви и њеном поглавару је апсолутно супротан од ових злонамјерних инсинуација дотичног анонимуса. Писмо је злонамјерно, нехришћански насторјено и колико је антицрквено, антисрпско толико је и антируско и написано из мизерних политичких побуда. Писмо делује као да га писао неко из лево-либералних кругова друге Србије који глуми патриотизам, па само проследио на потписивање анонимусу из Русије, не би ли тиме добио печат руског „праведничког гнева“ према СПЦ. Што је навероватније тако и урађено. Писмо почиње покушајем инсинуације да је српски патријарх инструисан државним структурама Србије за свој мисионарски, хуманитарни рад и све остало што му се спочитава. Да би оставило на лаковјерне читаоце што јачи дојам, убацује се потпуна лаж да је наш Патријарх назвао некога агресором или одредио било коју страну у овом сукобу као такву. Српски патријарх је управо као и руски патријарх и као већина других православних патријараха, позивао и позива на мир међу зараћеном браћом. Једини програм који је он следовао и спроводио јесте не политички, него Јеванђеоски, позивајући на мир Христов, на спречавање крвопролића и жртава са свих страна. Господин Иван, уколико је аутор писма, или онај ко му је писмо написао, би морао послушати говор Руског патријарха, митрополита Онуфрија и њихове позиве на мир, а не вадити из контекста молитве за народе и за прекид сукоба. Нама је Господ у Јеванђељу навео да се молимо и за непријатеље, за невино страдале ма које боје пасош имали или како се осјећали по националној припадности, јер све је то народ Христов. Блажени су миротворци, како каже Нови завјет и саме ријечи Јеванђеља наш је патријарх ставио у контекст савременог доба, као и руски патријарх и сулудо је спочитавати Цркви што шири Јеванђелску ријеч. Следеће лажне оптужбе из „Русије“ (или тачније из круга двојке) се тичу избјеглица, јер гле чуда патријарх је хришћански примио једну вјерујућу православну породицу из Украјине изражавајући солидарност са свим прогнаним. Замонашеном у Дечанима и митрополиту Загребачко-љубљанском, Иван „из Русије“ (или непознати млађани аутор из круга двојке) поручује да је бавити се избјеглицама скандалозно. Ономе који се бавио сиротињом, избјеглицама и повратиницима по Лици, Кордуну, Банији и свим осталим српским стратиштима. Недовољно упућен (или злонамеран) у пастирски рад нашег патријарха аутор писма спочитава скоро немогуће, износећи апсурдне оптужбе које саме себе демантују и јако су лако провјерљиве и обориве. Оптужбе да је патријарх антиправославан и дио неке антиправославне кампање у овом писму јесто управо обрнута психологија. Писмо је написано са циљем напада на цркву и њену паству која је русофилска и покушаја оптужби СПЦ за русофобију, да би покушали створити раздор међу вјерним народом и сумњу. Српски народ је навикао на сатанизовања, клевете и сигуран сам да више вјерује својој Цркви која је уз њега, дио њега и за њега већ осам вјекова него некој НВО и малициозним медијима. Нама остаје да се по ријечима Патријарха нашег молимо за оне који нас клевећу. Јер „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20) https://balkanfokus.rs/lazna-pisma-iz-rusije-protiv-spc-i-patrijarha-porfirija/
  3. Преводи Светога Писма кроз историју, аутор: протођакон др Радомир Ракић; др Илија Томић, ванредни професор и доцент др Ненад Божовић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) др Павле Кондић и ма Јован Благојевић; издавач: Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2020. Штампање књиге је подржала Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама, велики део текстова је објављен у Гласнику – службеном листу Српске Православне Цркве. На 344 странице читамо о преводима Књиге над књигама: Древни преводи, Септуагинта (Превод Старог Завета на грчки језик), Преводи Светог писма на латинском језику, Вулгата, Преводи Светога писма на сиријском језику; Преводи Светог писма на грузинском језику; На јерменском језику, на коптски језик, на етиописки језик; Готски преводи Светог писма. Данас се око четири милијарди људи користи Библијом на свом језику, а милијарду и петстотина милиона људи чека да се Библија преведе на њихов језик. протођакон Радомир Ракић Посебно поглавље књиге обухватају Словенски преводи Светога писма у Руса, Преводи Светог писма на словенске језике: Белоруски преводи Светог писма, Украјински преводи, Бугарски преводи, Русински преводи, Хрватски преводи, Словеначки преводи, Лужичкосрпски преводи, Чешки преводи Светог писма, Словачки и Пољски преводи Светога писма. Међу преводима Светога писма на друге европске језике у књизи су дати: енглески, амерички, Преводи Светог писма од 1800-1990. године, католички преводи, почеци превођења на немачки језик, италијански преводи, румунски преводи, мађарски преводи, албански, дански и холандски преводи Светога писма, као и Свето писмо на есперанту. Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београда организовали су, у четвртак, 17. јуна 2021. године, трибину на којој је представљена књига „Преводи Светог писма кроз историју” протођакона др Радомира Ракића. Поред аутора, на трибини су говорили професор Богословије Светог Саве мр Горан Раденковић, ма Јован Благојевић као модератор трибине и вероучитељ Александар Милојков. Протођакон Радомир Ракић се захвалио пре свега Управи за вере, тадашњем директору др Милети Радојевићу, породици за бескрајну подршку, свим сарадницима који га годинама прате у његовом богословском писању, г. Зорану Вучићу, главном и одговорном уреднику Издавачке фондације, као и гђи Зорици Зец за сваkу помоћ у раду и настојању да књига „Преводи Светог писма кроз историју“ угледају светло дана, као и свим медијима и информативним службама које пружају подршку у мисионарењу речју, делом и књигом. Преводи Светог Писма у наше доба Може се тврдити да се са преводом Светога Писма у наше доба отпочело са изумом штампарства у Европи у 15. веку. Пошто је овим поступком књигу зацело било много лакше набавити, временом је одраз Библије на писменост и књижевност бивао све већи. Па ипак, изум штампарства није одједном подигао лествицу преводилачке делатности на Књизи над књигама. Кад је Гутенбергова чувена Библија на латинском била објављена око 1456. г., Библија је као на потез руке преведена, потпуна или у деловима, на 33 језика (22 европска, 7 азијска и 4 афричка). Временом је штампана на скоро свим језицима у тад постојећим преводима. До средине 15. века неки од та 33 језика више нису били живи језици, па је Свето писмо на тим тзв. мртвим језицима објављивано евентуално за библисте или за стручну богословску употребу. До 1500. г. Библија је штампана на 11 језика од она 33 језика, а два језика су додана овом броју на која је Библија преведена, а то су српски и португалски. Неки стручњаци би почетак савремене библијске преводилачке делатности ставили у протестантску Реформацију 16. века. Овај реформаторски покрет заиста је био подстрек за такву делатност. Међутим, много напора је уложено у ново превођење на језике који су већ имали један или више превода Светога писма или, пак, у ревизије тих постојећих превода. До 1600. године Библија је преведена на још 10 језика, одреда свропских, што би чинило укупно 45 језика. Двеста година касније, на помолу 19. века, број језика не које је знатан део Библије био штампан износио је 70 (48 европских, 13 азијских, 4 афричка, 3 северноамеричка, 2 јужноамеричка). У ове бројке нису унети неколики језици на које је Свето писмо било преведено, но на којима оно није било објављено. Година 1800. представља најзначајнију прекретницу. У првој четврти 19. века број језика на којем је Свето писмо преведено скоро да је удвостручен, па их је било 125. У другој четврти тог истог стролећа тај број се попео на 205. Крајем 1987. г. Библија или неки њени значајни делови (неки Завет или барем једна библијска књига) објављени су на 1.884 језика и дијалекта. У овај број спадају 303 језика на којима постоји потпуна Библија, 670 на којима је објављен Стари или Нови завет (углавно Нови завет) и 911 језика на којима су штампане само поједине књиге. Отприлике половина свих превода објављена је током оних 50 година до 1988. године. Језици на које је Свето писмо преведено представљају око 97% светског становништва. Поред изваредног пораста броја језика на које је Библија преведена у ово наше доба, настао је и значајан пораст у броју превода остварених на великом броју значајних светских језика. На пример, ако се узму у обзир не само потпуне Библије, него и Завети и одељци, број превода на енглеском језику сачињених само у 20. веку пење се на 159 (Kubo and Spect 1983: 345-75). Слично се дешавало и код других већих језика и језичких породица. Па кад су у питању језици с мање својих корисника, често се дешава да се обави више превода. Сматра се да је до 2000. године Библија објављена на преко 2.000 језика и дијалеката којима се говори широм света, док је далеко већи број предузетих ревизија постојећих превода и издања Библије, или већ њених делова. Извор: Епархија сремска
  4. Поводом писма које је г. Албин Курти упутио српском православном манастиру Високи Дечани, Епархија рашко-призренска остаје при свом раније јасно изложеном ставу да ако косовске албанске институције желе да покажу минимум добре воље за поштовање верских права СПЦ на Косову и Метохији, дужне су да у потпуности испуне одлуку Уставног суда Косова из 2016. године о признавању манастирске имовине. Ова одлука се већ пет година упорно игнорише упркос захтевима за њено спровођење од стране манастира и међународних представника. Поред тога, министар за просторно планирање из владе г. Куртија јавно je одбацио одлуку Комисије за специјалне заштићене зоне из новембра 2020. о изградњи заобилазнице око заштићене зоне манастира. Минирањем ове одлуке која је донесена уз међународно посредништво, практично се позива на кршење закона о заштићеним зонама. У оваквој ситуацији одговарање на оваква писма, без претходно показаног поштовања судских одлука и владавине права, потпуно је беспредметно. Српска Православна Епархија рашко-призренска Призрен- Грачаница 27. мај 2021. године
  5. Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин. Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”. До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”. – Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин. Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице. О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник. – Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин. Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата. Надбискупови сведоци одбране Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао? – Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин. Извор: Политика
  6. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је часни ђакон Владимир Пекић. Часни ђакон је говорио о значају Светога Писма.
  7. Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна. Сликар: Гебхард Фугел Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм. Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове. Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу. Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове. Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве? Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17). Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“ Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона. Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу. Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли. У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама. А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита. „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место. Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7). Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати. Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде. У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“. Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве. И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси. Протојереј Олег Стењајев Забележила је Јелена Дешко Са руског Марина Тодић 11/7/2020 Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих...
  8. Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна. Сликар: Гебхард Фугел Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм. Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове. Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу. Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове. Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве? Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17). Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“ Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона. Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу. Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли. У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама. А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита. „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место. Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7). Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати. Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде. У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“. Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве. И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси. Протојереј Олег Стењајев Забележила је Јелена Дешко Са руског Марина Тодић 11/7/2020 Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих... View full Странице
  9. Мени се јако свиђају ПОСЛАНИЦЕ и често се враћам на њих,због практичних савета за духовни живот. Затим волим ПСАЛМЕ, ПРЕЧЕ СОЛОМОНОВЕ, ПРЕМУДРОСТИ СОЛОМОНОВЕ, ПРОПОВЕДНИКА. ДЕЛА АПОСТОЛСКА су ми узбудљива и као да ми спадају у жанр романа, због свих перипетија кроз којих пролази главни актер истих св. ап. Павле........ Док СВЕТО ЕВАНЂЕЉЕ је већ класика и свакодневна насушна потреба....
  10. У Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду, Митрополит др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, у уторак, 18. фебруара 2020 године, одржао је предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Уваженог госта митрополита Илариона поздравио је и најавио декан Православног богословског факултета јереј проф. др Зоран Ранковић. „Навикли смо да идемо на богослужења, а нисмо навикли да размишљамо о смислу богослужења. При томе је богослужење права ризница богословља. У богослужбеним песмама је сва наука хришћанска и сво утешење“, рекао је митрополит Иларион. Он је истакао да је наше богослужење настало веома рано и да је оно представљало једину могућност теолошког учења: „чак и Свето писмо су рани хришћани слушали у Цркви и чули су тумачење у свештеничкој проповеди. Тако је богослужење било једина богословска школа које су похађали сви верници. И наравно овај карактер је богослужење задржало и данас.“ У свом излагању митрополит Иларион се осврнуо и на питање коришћења црквенословенског језика у богослужењу закључујући да питање превођења није само питање начина и технике превођења, већ је оно и питање разумевања самог преведеног текста: „богослужбени текстови су написани у древности за људе који су на сасвим другачији начин разумевали Свето писмо и живот“. Због тога, чак и када би превели богослужење на савремени говорни језик, многи делови би остали неразумљиви, закључује митрополит Иларион. Предавању митрополита Илариона присусвовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), представници Ректората Београдског универзитета, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, професори и студенти ПБФ и многобројни верни народ. УСКОРО ОПШИРНИЈЕ... Извор: Радио Слово љубве
  11. Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање 22. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Отац Жељко је говорио на тему „Богонадахнутост Светога Писма”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. На Световасилијевском црквено-народниом сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Звучни записи Извор: Радио Светигора
  13. Ђакон Никола Дувњак одржао је предавање у недељу, 15. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Значај Светог Писма за живот Цркве“. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. После Трисвете песме чита се Апостолска књига, а затим и само Јеванђеље, пошто Црква претходно отпева Богу химну (Алилуја). 2. Зашто пре читања свештеног Писма певамо химну Богу? Зато што тако ваља чинити за сва добра која нам Он у свакој прилици дарује, а нарочито онда кад стичемо какво велико добро, као што је слушање божанских Речи. Но, приликом читања Апостола, химна коју певамо бива прожета прозбом, чак јој се додаје Помилуј нас, док пред читање Јеванђеља упућујемо химну у којој нема прозбе како бисмо научили да Јеванђеље изображава Самога Христа, те они који Га пронађу, имају у својим рукама све што су искали. Јер, Женик је унутра, и нема више потребе молити се за нешто друго будући да сада имају све. Као што није благоразумно да синови Женика посте, јер је Женик са њима,[4] већ само да Му служе и да певају у славу Његову. Отуда и анђелска песма (Алилуја), како за њу веле пророци, из истог разлога представља само химну, лишену било какве прозбе. 3. Зашто се на овом месту чита Свето Писмо? Ако желиш да сазнаш у чему је практичан разлог, то је већ речено: оно нас припрема и унапред очишћује пред велико освећење Тајни. Но, ако трагаш за смислом тога читања, оно навештава јављање Господа, онако како се оно постепено збивало после Његовог доласка. Јер, најпре се Јеванђеље показује затворено, изображавајући појаву Господа, кад је Отац показао Њега Који је ћутао – тада Он није говорио, и био је потребан глас проповедника да Га објави. Ово читање сада представља Његово потпуније јављање, кад је свима јавно говорио икад је открио Себе; и то не само из онога што је Он Сам говорио, већ и из онога што је апостоле учио да говоре, шаљући их „изгубљеним овцама дома Израиљева“. Због тога се читају и апостолске посланице, а чита се и само Јеванђеље. С4. Зашто се, међутим, не чита најпре Јеванђеље? Зато што речи Самога Господа представљају савршеније јављање од онога што су говорили апостоли. Господ се, дакле, људима није открио наједном, у свој Својој сили и свој Својој доброти – јер то припада Његовом Другом доласку – него је из потпуне незнаности постепено прешао у потпуну објављеност; због тога, ако желимо да покажемо да се Његово објављивање постепено одвијало, природно је да апостолске одељке читамо пре Јеванђеља. Наиме, због тога се оно што знаменује Његово коначно јављање чува за последак, као што ће се у наставку јасно видети. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Kaze Kirilo da ne postoji episkopski savet za Ameriku, tj. da nije formiran od SPC, vec postoji savet za Severnu i Juznu Ameriku. Ovi su jos doneli i ustav tog 'americkog saveta' bez Mitrofana i Kirila. Videcemo sta kazu iz BG. Da li je sa blagoslovom sinoda radjeno, ili ne?
  16. Зоран Ђуровић: Контроверзна писма митрополиту Амфилохију Ових дана смо имали прилике да читамо о кориспонденцијама митрополита Амфилохија са патријархом Вартоломејем[1] и митрополитом Епифанијем украјинским (ПЦУ)[2]. Како је садржај познат, овде бих имао само неке кратке опсервације. Ово писмо „Вартоломејево“ је вероватно написао Радовић. Издиктирао га на матерњем неком од секретара, онда га неко превео на енглески, послали у Фанар, тамо је мало дорађено и враћено за Црну Гору. Такође, Вартоломеј пише председницима или премијерима других земаља на енглеском. Писмо је сасвим у складу са Вартоломејевим по форми: руком је написано коме се обраћа, онда иде заокружавање тела текста и пируета која улази у сам текст; потпис је аутентичан; нема печата јер је такав протокол. Ако се упореде писма Милу и Зеленском види се да је то то. Да је писмо настало на Цетињу види се из неколико индикација: 1) Све теме и чињенице о којима смо више од месец дана читали, помињу се у том писму. Просто је невероватна обавештеност Вартоломејева о томе што пропагира Амфилохије. 2) Откуд Митрополиту писмо Вартоломејево ако је оно упућено Милу? Зашто Вартоломеј исто писмо није послао Патријарху Иринеју? Јасно је да је акција била добро координисана и да је на релацији Фанар-Цетиње-Подгорица. Из унутрашњих извора сазнао сам да је Митрополија Црногорско-Приморска (МЦП) писмо објавила дан после него је исто стигло Милу. Ђукановић је лагао да му писмо није стигло,[3] али кад се размисли то је био смишљени спин да би скинуо сумњу аналитичара који тврде да је овде у питању тројни пакт: Мило-Амфилохије-Вартоломеј. Други рационални мотив овог спина не постоји, јер је сасвим лако утврдити да ли му је писмо стигло или не. 3) Када би Вартоломеј користио нашу латиницу уместо „ћелаве“? Ни енглези је не користе. Одаје их „Miraš Dedeić“. Њима је у ворду послато шта да потпишу. Писах: знали бисмо више кад би радио овај стари черногорски линк: Наиме, Амфилохије је побрисао стари сајт да га нико не би могао хватати у речи, а на новом поставља само пробране вести. Но, како се полемика закувала, добили смо и то прво писмо на грчком где је Мираш Дедеић у ћелавој латиници, и то усред грчког текста. Да се неко не би збунио. Прилажем: Патријарх не користи српску латиницу, јер то видимо и у његовом писму Влади Бучковском, где је латиница ћелава.[4] 4) Избачено је из писма од 2000 г., где је писало црногорско-приморска, па је сада остало само црногорска, како Амфилохије воли да користи. За ово писмо је релативно лако било утврдити му генезу, али се питам за писмо које је стигло дипломати Федереције БиХ при Светој Столици, Кир Дејану Мачковићу. Писмо преносим у целости: „ВАРТОЛОМЕЈ Архиепископ Константинопоља - Новога Рима и Васељенски Патријарх Драги у Христу Господу чадо наше возљубљено Дејане, С болом смо примили вијест да си се опет удебљао, међутим, надамо се да ће се с благословом Богоматере и наше Госпе твој пут тјелесне пропасти управити ка добром и правом путу здравља. Ако си већ научио да постиш као Ми, а не као твоја варварска браћа, онда барем и мрси као Ми, умјерено и полако. Сазнали смо за гласине који твоји непријатељи о теби шире, Господ Саваот да им вратове скрши и језике свеже, као и за неприлике које имаш на послу. Сјети се како су аријани понижавали Сина и македонијани хулили на Духа, па су ишчезли као дим угашене воштанице, тако ће проћи и ти нови јеретици и хулитељи смјерности твоје. Не губи наду у Господа и Спаса нашег, а и ми пријатељи твоји на земљи ћемо припомоћи. Знај Дејане чедо наше, да смо вазда с тобом, јер си ти наш и ми смо твоји и зато ти не може нико ништа. Јурисдикције су пролазне, као и аутокефалије, али ми смо ту вазда за тебе. Драго нам је да се ниси и ти повео за неким лудим Србима и окренуо леђа Мајци Великој Христовој Цркви. Радујемо се се да те поново видимо, здрава и крјепка, на неком лијепом мјесту, можда у неком од наших ставорпигијалних манастира у Охриду или Острогу, или пак на мору у Одеси. Ти знаш да си у Нашу кућу увијек позван. Шаљемо ти Наш свети архипастирски благослов из свечасне и свехвалне седмоглаве царице мајке свих престоница вјечнога Новог Рима и за тебе Цариграда. Буди Нам вазда добро и поздрави све око тебе који Нас воле. Непријатељи твоји да поцркају од посног сира! Твој молитвеник, заштитник и отац Вартоломеј Архипеископ и Патријарх У Новом Риму, пред јулијске календе 2019.“ Још ми чудније изгледа и друго писмо упућено реченом г. Мачковићу, и једноставно мислим да је сада и он сам себи писао као и митрополит Амфилохије. Ви просудите: „ВАРТОЛОМЕЈ Божјом милошћу Архиепископ Константиновог града и Васељенски Патријарх Љубљено чадо Наше Дејане, Знајући да си Ти вјерно чадо Велике Христове цркве и наше Најбожанственије Свесветости, коме смо Нашим благословом и питакионом дали право да буде „учитељ Цркве и да поучава и исправља по васељени“ обраћамо се очински Теби с циљем да отклониш забуне и нејасноће међ Србљем, а у вези с Нашим писмом Његовом Превасходству Предсједнику Црне Горе. Као што смо очекивали и планирали, а прије рјешавања питања Цркве у Сјеверној Македонији овог октобра, међу Србима настала еуфорија поводом објављеног писма о Цркви у Црној Гори. Веома нас је обрадовало то што је Србима тако мало потребно да забораве и толико мало потребно да пређу преко свих претходних догађаја и туђих искустава. Ипак, због неких интерпретација свештенства у Црној Гори, молимо те да укажеш на следеће чињенице, како нико не би помислио да смо се Ми и Наш Свештени Синод Првопрестоне Цркве на било који начин, или у било ком тренутку одрекли Наших свештених права и привилегија над варварским простором Илирика, гдје спада и Црна Гора, нама драги Карадаг. Стога нека буде знано да писмо није написано случајно и да је свака ријеч пажљиво одмјерена! Ни мало случајно нисмо избјегли да поменемо Његово Блаженство Иринеја, титуларног патријарха Србије, као што ни мало случајно по први пут уводимо појам Православна Црква у Црној Гори. Српска православна црква није поменута ни једном, напротив помиње се још увијек непостојећа Патријаршија Србије, и зато нас је веома насмијало да су неки писмо схватили као подршку Српској цркви у Црној Гори. Не требамо да ти појашњавамо мило чедо наше, да је Србија као Нокија, сваке године нови и мањи модел, стога ће и границе те нове Цркве да прате све будуће политичке прилике и догађаје. Наш брат Амфилохије, такође, није случајно поменут два пута, као законити и канонски јерарх, који је тренутно (или трајно) епископ Патријаршије Србије. Јасно је написано да се признаје само јурисдикција нашег брата Амфилохија, без икаквих референци на Синод и Сабор у Београду, па чак ни на другу тројицу епископа који дјелују у Црној Гори. Дакле, 'ђе и ским буде Ђед, ту ћемо и ми. Јединство Цркве је у Епископу и Еврхаристији, то знају добро сви, барем смо то успјешно установили и утврдили к'о папагаји. Управо због тога нас чуде нереалне интерпретације које виде ствари који нису написане, а не виде написано. Наше писмо би се више могло схватити као подршка идеји да је наш брат Амфилохије глава Цркве у Црној Гори, и надређен свим другима тамо. Надам се да ће Сабор у Београду знати да препозна нови дух времена и потребе за бољом организацијом Цркве, прије него ли океан наше љубави запљусне малу лађицу Српске цркве и преврне је. Молимо те да нам јавиш да ли је ико примијетио да смо писали МираШ ДедеиЋ, а не Мирас Дедеиц како ми Ромеји од вајкада пишемо и изговарамо. За све друге нејасноће и недоумице и оних који још увијек се надају, подсјети их само да смо до јуче на једнак начин подржавали Онуфрија и клели се Русима да се нећемо мијешати. Али океан Божје љубави нас је приморао да се умјешамо и учинимо смјели потез. Не чиним оно што хоћу, већ оно што нећу. Шта да се ради, дешава се. Поздрављамо те из твоје друге домовине, сутра ти је архиепископ Јов Геча у Риму, на празнику код Папе као наш изасланик, јави му се обавезно, послали смо ти по њему екмек кадаиф, твоје омиљено јело. С благословом, Патријарх Васељенски и Архиепископ Константинопољски Вартоломеј Први“ Сада, ја сам убеђен да је прво писмо Мачковићу аутентично, јер племенити господин јесте елегантно попуњен, као и аутор ових редова, и сасвим је реално да се Његова Свесветост забринула за здравље БиХ дипломате, али друго налазим да је фалсификат, као неки од оних што су аполинаристи фабриковали у старој Цркви, јер се овде откривају империјалистички планови Фанара. То је Мачковић измислио да би се светио Фанару, јер му нису исплатили 100 златних скуда које су обећали, а правдали се тиме да немају пара јер им Денисенко није дао дијаспору! Но, вратимо се мом омиљеном епископу, митрополиту Амфилохију. Лохи, како га од милоште зовем, је на овај начин позвао Вартоломеја да интервенише у ЦГ, али то сам није могао да уради без СПЦ, и да пред Синодом не би одговарао, у писму налазимо формулацију која га аболира: „Недавно смо у Васељенској Патријаршији били зачуђени сазнањем да сте исказали своју подршку стварању Православне Цркве Црногорске и да је Влада Ваше земље усвојила предлог закона о слободи вјероисповијести, који предвиђа подржављење свих православних цркви изграђених прије 1918. године, као и друге црквене имовине“. Дакле, не вели се да их је Амфилохије обавестио и позвао. Изнео сам већ тезу да је овде посреди првенствено договор Амфилохије-Ђукановић а покровитељ је Вартоломеј. У писму се избацује из игре Мираш и његова структура од 2 аутобуса, и зато се овде не може десити „украјински сценарио“, али се понавља да „Црква Црногорска никад није била аутокефална“. Како није била аутокефална, аутокефалију јој може дати само Фанар, јер по некој сомнабулној тези, да, када не могу да буду васељенски сабори, све ингеренције прелазе на Фанар (Константинопољ, Бизант, Истамбул, Васељенску Патријаршију, како вам драго). У томе је квака. Ако пратимо Радовићеве изјаве, ствар постаје јасна. Он кобајаги следи јасну српску линију да је Фанар неканонски поступио у Украјини. Тако Српски патријарх Иринеј пише: „Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве...“.[5] Исто имамо у Буловића: „Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање“.[6] Исти: „Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална“. Амфилохије ово понавља: „Нас је у Српској православној цркви поразила чињеница да је васељенски патријарх, познавалац канона, донео такву одлуку, која је, без сумње, неканонска“.[7] Међутим, не лежи враже, имамо и јако прецизну формулацију где се Лохи одаје: „Ипак он није непогрешиви римски папа. И зато, рецимо, наша Црква није прихватила то његово признање аутокефалности у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалност, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са митрополитом Онуфријем, која је везана за Московску патријаршију“.[8] Ево га механизам који би Амфилохије применио у ЦГ: Аутокефалија се не може дати расколницима, тј. Мирашу, али може њему, уколико је затражи. Остаје само и Мило да је затражи, и имамо аутокефалну ЦПЦ у којој би Амфилохије столовао као архиепископ, или чак патријарх. Овај резон је потврђен у „Вартоломејевом“ писму Ђукановићу. Интервенција Фанара у канонској територији РПЦ у Украјини, била је од патријарх Вартоломеја, у интервјуу за „Политику“ оправдана „већом црквеном потребом“. Нама је пак обећао да неће утицати на мењање Устава СПЦ. Исто ће објашњавати и Јов Геча који вели да када настане једна држава, она може, иако није нужно, преко свог Председника да затражи од Фанара аутокефалију. Тврдња да ЦПЦ никад није била аутокефална је у служби ирационалне тезе да по укидању Пећке патријаршије, ЦПЦ је од 1766 до 1922, када СПЦ добија поново томос аутокефалности, била потчињена Фанару! Свакоме коме се ово чини ван памети саветујем да се сети Вартоломејевог недавног поништавања цариградских писама од преко 300 година. Могуће је да се и не посегне за овом тезом, јер су довољни већ набројани разлози. Ваља знати да је Амфилохије тражио од руског патријарха Алексија II, 1992 г. да избришу ЦПЦ као аутокефалну из диптиха из 1850. Алексије је то одбио. Амфилохије је објашњавао да се та грешка после пренела у Рали-Потли. Овај факт говори о Амфилохијевој бескрупулозности и жељом да мења и историјска сведочанства по свом нахођењу. Све тесере су дошле на своје место. Имамо независну државу, чије установљење Амфилохије није анатемисао, Председника који жели аутокефалију (Мило није рекао да је жели са Мирашем), Фанар који би је дао, али да то није Мираш. Нигде се у писму није тврдило како неће дати аутокефалију, него само да је неће дати Мирашу. У овом светлу ваља читати и друго писмо. Из МЦП пишу: „Дајемо на увид јавности дио писма предстојатеља, новосноване од Цариградске Патријаршије, „Православнe Црквe Украјине“ Епифанија од 24. јуна 2019. године, насловљено Његовом Високопреосвештенству Амфилохију, Митрополиту црногорском и приморском Српске Православне Цркве, а у вези са саслуживањем у Кијеву лажног „архимандрита“ Бориса Бојовића, сада произведеног „епископа“ тзв. ЦПЦ, непостојеће за васељенско Православље“.[9] Запазити да више нема оне запаљиве реторике, ткз. митрополит Епифаније и сл., него је та дружина сада новоснована црква од Цариградске Патријаршије. МЦП је прескочила компромитујуће делове из писма и оно око писма. Ово је било пуцање себи у ногу. Наиме, каквог кредита има Епифаније па да се он узима за озбиљно? Знамо да се од јеретика и расколника не могу, по канонима, примати представке у вези православних. Но, ваља направити противуслугу: Вартоломеј је подржао Амфилохија, сада овај има подржати његовог делфина, Епифанија. На страну све написано, Епифаније вели „да ми, који чинимо Аутокефалну, сада већ Православну цркву Украјине, имамо црквено и канонско општење само и искључиво са Светом Великом Црквом Христовом, нашом мајком, то јесте Васељенском патријаршијом, и само са онима са ким општи и она, и ни са ким више“. Тиме он афирмише своју канонску валидност, „а у круг оних који их наводно признају уводи све који опште са Цариградом“.[10] Шта је инфо МЦП прескочила? „На крају крајева, све помјесне цркве су на тај начин добиле аутокефалије и слиједе пут спасења. Овим ријечима апелујем на Вас, Високопреосвећени Владико, да с нестрпљењем очекујемо тај час када ћемо моћи с Вама да се причестимо из једне Евхаристијске Чаше”. Писмо је, како стоји на сајту ПЦУ, Амфилохију лично уручио 25. јуна Епифанијев заступник архиепископ черниговски и нижински Евстратиј Зорја, који је примљен на Цетињу, поклонио се моштима у Манастиру, био на дугом затвореном разговору са Митрополитом, а после ручка је отпраћен до подгоричког Храма на поклоњење свештенством са Цетиња (веле да је био прота Обрен Јовановић). Дакле, ми имамо озбиљне сигнале да ће можда Амфилохије бити први митрополит ван Фанара који ће признати ову структуру. Чека нас врела јесен, јер ће се ући у решавање «македонског питања», а чију самосталност – дату од Фанара - ће први Амфилохије подржати. Мој извор (имам их више) вели да је преп. Пајсије прекинуо да прима Амфилохија управо због македонског питања. Да ће се ствари компликовати и ићи г. Радовићу на руку, су сепаратистичке тенденције у нашој дијаспори. У Аустралији је обновљена Слободна СПЦ, амерички епископи су на страни Амфилохија, у Западној Европи има своје играче и лобирају да узму Париз (Максим). Верујем да је у врху СПЦ боље да мисли и црње од ових мојих анализа, јер ће озбиљније приступити решавању ових нагомиланих проблема. [1] https://mitropolija.com/2019/06/27/patrijarh-vartolomej-o-pravoslavnoj-crkvi-u-crnoj-gori/ [2] https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/mytropolyt-epifanij-peredav-mytropolytu-serbskoyi-pravoslavnoyi-tserkvy-ofitsijnogo-lysta/ [3] https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/118883/djukanovicev_kabinet_nismo_dobili_vartolomejevo_pismo.html [4] https://www.patriarchate.org/-/septon-patriarchikon-gramma-pros-ton-exoch-k-vlado-buckovski-prothypourgon-tes-fyrom-11-08-2005- [5] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346436097/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%BE-%D1%83%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D1%83-r12936/ [6] https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-spc//1352.episkop-backi-dr-irinej-opasni-portparoli.html [7] https://srbin.info/pocetna/aktuelno/amfilohije-carigradski-patrijarh-razjedinjuje/ [8] https://rs.sputniknews.com/regioni/201903061119067061-amfilohije-ukrajina-vartolomej/ [9] https://mitropolija.com/2019/07/01/saopstenje-mitropolije-crnogorsko-primorske-epifanije-dumenko-se-izvinjava-zbog-laznog-arhimandrita-borisa-bojovica/ [10] http://www.pecat.co.rs/2019/07/po-pravilima-ne-po-primjerima-svetosti/
  17. Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској је епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г., што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао потпуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. штампана су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз (Elias Riggs) из Британског друштва. Нови завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Претходно је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као ЦариградскаБиблија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница – Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоркшко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. Протођакон Радомир Ракић *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква
  18. Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије донело је одлуку да почне објављивати писма предстојатеља помесних православних Цркава по питању црквеног стања у Украјини. Најпре је објављен одговор васељенског патријарха Вартоломеја антиохијском патријарху Јовану на његово писмо од 31. децембра 2018. године. У том одговору Свјатејши Вартоломеј каже: „Пошто су четири православне Цркве, са црквеног и богословског гледишта, безразложно одбиле да учествују у раду Васељенског свештеног Сабора, за шта нема извињења, а Ваша древна Црква је била једна од њих, Васељенска Патријаршија има добар разлог да не пристане на такав састанак на свеправославном нивоу који неће бити од користи, јер ће водити у такву расправу да се учесници неће слагати једни са другима.“ Наиме, у свом писму од 6. октобра 2018. Свештени Синод Антиохијски Патријаршије позвао је да се сазове ванредно Сабрање православних Цркава по питању аутокефалије подарене Украјини. Чланови овога Сабора били су уверени да једнострана анализа тамошњег стања не служи јединству Православља, већ нејединству у Цркви. Цариградска Патријаршија је игнорисала апел Антиохијске Цркве по питању Украјине и једнострано одлучила да додели томос аутокефалности. На састанку сверуског патријарха Кирила и предстојатеља Антиохијске Цркве Јована 29. јануара 2019. године Блажењејши Патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован изјавио је да се не слаже са тиме што се чине покушаји унилатералног решења једног броја црквених проблема, што води подели свег православног света. „Апелујемо и даље апелујемо на Васељенског Патријарха и друге црквене великодостојнике да разреше постојеће проблеме, међу којима су питања са којима се наша сестринска Руска Црква суочава данас, дијалогом, преговорима, лепим рауговором“, изјавио је Блажењејши. Писмо Антиохијског патријарха је објављено само у преводу на руском, мада ни Васељенска ни Антиохијска Патријаршија за ово нису дале сагласност. Извор: Српска Православна Црква
  19. Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо? Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски. Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља. И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише: „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4] Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира. „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5] Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио. О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали. Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко. Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма. [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског. [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге. [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339. [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362. [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87. [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98.
  20. The Rt. Rev. Dr Georges Florovsky Department of Philosophy Princeton University Princeton N.J. 40584 29.октобар 1968. г. Свјатослав Владика, Исцјељење раслабљеног Драги оче Георгије, Не знам да ли ћете одговорити на ово писмо или не, али у овим данима Вашег јубилеја[1], желио бих да знате да у току ових дугих година није било дана када нисам мислио на Вас и нисам се молио Богу да Он Сам – ими же ведает путами [само Њему познатим путевима] – учини чудо побједе над свиме „људским, исувише људским“ што се показало тако трагичним у нашим односима. Вјерујем цијелом душом да, ако не „въ мipѢ семъ“ [„у свијету овоме“], а онда у вјечности Христовој, dans la douce pitie` de Dieu [по благој милости Божијој], ми ћемо постати ближи један другоме него многима који су, можда из незнања, али ипак доливали уље на ону непотребну и бесмислену ватру. А да ли је то немогуће у овом животу? Желим да знате да за мене, ма колико да будем живио, не може бити веће радости од обнављања – у Христу и благодаћу Христовом која све омива, све побјеђује, оних односа који су, у својој најсуштинскијој дубини на Њему самом, вјерујем, и били основани. Да ли ће се то десити или се неће десити, остављам Вама да одлучите, јер у свему ономе што се тиче мене, ја сам спреман у било ком тренутку, по Вашој процјени, да учиним све оно што бисте Ви сматрали неопходним. У Христу, Александар Шмеман 575 Scarsdale Road CRESTWOOD N.Z. 1070[2] Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо? Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски. Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља. И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише: „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4] Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира. „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5] Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио. О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали. Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко. Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма. [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског. [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге. [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339. [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362. [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87. [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98. View full Странице
  21. Свети отац Јустин је углавном тумачио Апостола Павла, али је тумачио и само Јеванђеље, и то Јеванђеље по Матеју у целини и Јеванђеље по Јовану, пред крај живота са проширењем - дошао је до пете главе (рукопис на радном столу у манастиру Ћелијама). Са Апостолом Павлом, кроз њега особито са Светим Јованом Златоустом, видимо тумачење Светог оца Јустина Светога Писма. Отац Јустин је, пре свега, молитвена личност. Код њега Свето Писмо, богослужење и живот у Цркви Христовој, као и тумачење Светог Писма налазе се у органском јединству. Можемо говорити о библијској црквено– литургијској егзегези. У том смислу, одмах на почетку истичемо прожимање речи Логоса, живота и егзегезе, и зато најпре треба нешто рећи о молитвености оца Јустина. Осведочено је од пуноће Цркве да нам молитвена личност оца Јустина показује човека ,,канонског, аутентичног, за кога правило Вере, правило молитве и правило живота сачињавају троједини канон, норму, меру и проверу наше боголике слободе“. Открива нам тиме, – а то јесте главно за тумачење Светог Писма, – призвање и назначење сваког од нас сваког људског бића: постати и по сваку цену остати молитвено биће. Посебан је значај молитвеног метода у догматици оца Јустина, што је посебна тема и неодвојива од тумачења Светог Писма. Само његово тумачење је и његово богословље у следовању Светим Оцима. Оно што је приметно јесте да отац Јустин пуно користи Светог Златоуста. Зато ћемо обратити пажњу кроз извор оца Јустина оних места која указују на Христа, као кључ и метод тумачења. Једини истински Егзегета код обојице Светих јесте управо Богочовек. Тумачења обојице: и Златоуста и оца Јустина била су у оквиру беседе који су узимали поједине стихове или, боље рећи, мисли из Светог Писма, које затим зналачки на мајсторски и уметнички начин објашњавају. Свети Златоуст у том смислу поручује: ,,Ако желиш да постанеш кормилар или дрводеља мораш научити начела те вештине; у случају Светога Писма људи не треба да ураде ништа слично, упркос чињеници да је то наука којој је потребна пажња, па ипак то је вештина таква која захтева и учење“ (PG 63,74 cd). Златоуст, а за њим и отац Јустин, истиче да је тумачење Светога Писма непосредно повезано са Тајном спасења и да оно није пука филолошко– историјска процедура. Слово Светога Писма које се односи на све оно што је људско у очовеченом Богу, јесте сведочење о истинском Богу. Преко слова и писаних речи Светог Писма ступамо у сазерцавање и сагледавање духовних стварности. Долазимо до дубљег значења и смисла свега онога што се крије иза писане библијске речи. Затим до поимања тајне Домостроја спасења и искупитељског дела Исуса Христа. Сама библијска реч има двоједину природу словну (језичко–граматичку) и духовну. Циљ библијског тумача јесте управо то - да продре у тајну скривенога блага испод слова и писаних речи Светог Писма. Зашто истичемо овај приступ ових Светих Отаца у овом тренутку? Ово чинимо због тога што сматрамо да познавање библијског тумачења Отаца Цркве и њихове богословске мисли доприноси живој обнови православног богословља. То је тако због тога што је православна библијска ерминевтичка жила куцавица црквеног живота и богословља. Боље речено, пошто је библијско предање Цркве њена жива савест. Тада то значи да нас позивање и познавање црквеног тумачења Светога Писма и Свештеног Предања води на источник црквеног богословља где ћемо се напити воде живе. Управо због тога је истинити значај молитвености оца Јустина унутар богослужбеног живота Цркве. Тај и такав амбијент отвара видике библијском и систематском богословљу. Сву дубину и ширину богословља видите, штавише, познавање молитвеног богословља и светоотачког ерминевтичког предања јесте кључ за разумевање црквенога живота, стваралаштва и богословских недоумица. Свети Златоуст каже: ,,Уста пророка су уста Божја и текстови пророка служе као учитељи који сведоче да није било случајно све оно што се дешава у тајни Домостроја спасења“ (PG 59,26 и 481). Свети Јован назива Апостола Павла изабраним сасудом, храмом Бога, устима Христа, миром Духа Светога. Све ово може се применити на молитвена уста оца Јустина, на сву логосност његове главе и личности. Зато се није много ослањао на световно знање, већ су истицали значај световрлинског и светотајинског живота за сваког тумача Светог Писма. Другим речима, да без благодати не можемо познати Истину. Код Светог Златоуста и оца Јустина видимо сагласност слова, односно речи и догађаја који одређују начин тумачења библијског текста и поруке Светога Писма. За њих Свето Писмо има двојну, двоструку рецензију, односно издање, божанску и човечанску (PG 55,209), као што је Свето Писмо богочовечанска књига. Зато је отац Јустин често наглашавао да је Свето Писмо богочовечанска књига на путу богочовечанском. И он је, уствари, за нас човек богочовечанске Тајне. Обојица Светитеља пониру дубоко у све дубине Предања и Светога Писма. За њих је Христос почетак, средина и крај православне библијске ерминевтике. За њих се може рећи да су оштроумно посматрали живот, са дубоком мисаоношћу и широким образовањем. Као тумачи Светог Писма у искуству Цркве, а увек у сагласности са Оцима Цркве, тумачили су Свето Писмо у Светој Служби и у потребама спасења верних. За њих је богословље било црквена служба; њихово истинско и верно тумачење Светог Писма у Литургији јесте израз црквенога живота. Зато је њихова ерминевтика богочовечанска. Оно што је њихова начелна поука, јер овде не улазимо у све димензије тумачења Светог Писма, што је просто немогуће овом приликом, јесте православни став да не учи ум сам по себи, него Бог открива преко преображеног и облагодаћеног ума како да се винемо у духовно небо. Они нам правилно објашњавају тајну Домостроја спасења у свету. Наш људски задатак је да откријемо намеру Божју, зато се ми хранимо речима Светога Писма. Центар Светога Предања и Светога Писма је Богочовечанска Личност Исуса Христа као Тајна и жива Реч, живи Логос јеванђељски. Зато је потребан Дух Свети да нас просветли кроз молитвеност као и њих. Да се трудимо и сву наду полажемо на Божје руковођење и Његово човекољубље. Најзад, навођење Светих Отаца као на пример оца Јустина неки савремени хришћански мислиоци сматрају нестваралачким и сувишним у неопатристичкој синтези. Наравно, и то не мора увек бити израз православности. Али благо оном ко се уздигао Духом Светим изнад слова Писма, у светопредањском смислу речи. Ретки су они који се у духу мисли Светих Отаца смиравају често исте цитирајући својим избором мисли изражавају истоветност и сагласност отачког трагања. Наравно ми не можемо бити већи од Светих Отаца и од својих учитеља. Због опасности које вребају са сваке стране треба ићи напред ка изворима посредством Духа Цркве, у новом сажимању светоотачке мисли. Задатак савременог богословља јесте да приближи отачки дух савременом покољењу, поготово хришћанску мисао која долази до нас из непревославних средина. На крају моје скромно мишљење треба да отвори дијалог на ову тему без стављања тачке на нашу процену тумачења оца Јустина Поповића. Извор: Српска Православна Црква
  22. Полако нам се ближи нова календарска година. Због тога постављам два распореда за читање Светог писма - Стари завет за 6 месеци и Нови завет за 3 месеца. Они нису везани за литургијску годину и празнична читања али су прикладна за оне који желе да прочитају Свето писмо у наступајућој календарској години.
  23. У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом?
  24. У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом? View full Странице
  25. Филон је рођен у Александрији око 20. пХ, и живѣо негдѣ до половине првог вѣка. Потицао је из угледне јеврејске породице, која је имала значајан друштвени утицај. Будући да је живѣо у интелектуално и културно развијеној Александрији, још је у младости стекао високо образовање. За њега се може рећи да је припадао кругу јелинизованих Јевреја. Додуше, јелинска мисао и култура су прѣ Филона постале саставни дѣо паидеје једног дѣла египатских Јевреја. Треба се само сѣтити егзегете Димитрија, Аристовула, Езекила Трагедиографа и Псевдо-Аристеја. Сви су они били увелико зашли у јелинске културне воде. Филон је, иначе, водио миран и повучен живот, посветивши се читању и контемплацији. Једном приликом је путовао у дипломатску мисију код императора Клаудија у Рим, гдѣ је предводио јеврејску делегацију. Повод је био прогон Јевреја у Александрији, за врѣме управе намѣсника Флака. Тај податак посредно говори о његовом друштвеном угледу. Филон је представљао специфичан профил јеврејског интелектуалца дубоко укорѣњеног у јелинску културу. Посебно се занимао за Платона, слично већини интелектуалних људи тога доба. Филонова заокупљеност платонизмом препозната је још у древности. Од античких давнина је остала изрека „или Платон филонизује, или Филон платонизује“. На њега су оставили извѣстан утицај и стоици, поготово по питању аскезе и морала. Извѣсно је да је читао и питагорејске списе. Утицај Платона се нарочито види у тумачењу Постања, гдѣ се на специфичан начин ослања на Тимаја и питагорејска учења о бројевима. У спису Живот Мојсијев, Филон представља Мојсија као античког мудраца. Чак се у погледу литерарних манира и жанра држао тадашњих јелинских стандарда. Истовремено, Филон је темељно познавао Писмо и библијска предања. Познато је да је био суботњи проповедник у синагоги. Један број његових тумачења вѣроватно је настао у том контексту. По свему судећи, није знао јеврејски. Библијске текстове читао је у септуагинтиној верзији. Велики број његових списа је сачуван. Ранији истраживачи су пренаглашавали Филонов јелинизам, у смислу његове велике зависности од јелинске философије. Те оцѣне су претѣране. Филон није био синкретистички настројен мислилац који је вѣштачки комбиновао библијске идеје и јелинску философију, него више тумач Писма са изразитим осѣћајем за философију. Основни темељ његове мисли је био библијски. Јелинско се, прѣ свеге, огледало у форми мишљења, али те форме нису биле издвојене споља као некакве логичке алатке. Рѣч је о унутрашњем, инхерентном принципу који се пројављивао заједно са основним садржајем Филоновог мишљења. У дубини бића, Филон је био вѣрујући Израилац, који је темељно познавао своје Свете списе, и у њима налазио инспирацију за сопствено мишљење. У различитим контекстима је тумачио Писмо, прѣ свега, Петокњижје покушавајући да га протумачи у категоријама особеним за јелинску философску мисао. Основна одлика његовог тумачења Писма било је то да се у тексту нађе дубљи смисао који се ишчитава ‘иза слова’. Такав приступ се, иначе, назива алегореза или алегоријско тумачење. Филон га је преузео од својих јелинских савременика. Познато је да су каснији јелински мислиоци хомеровске епове и друге старе митове тумачили алегоријски. Спѣвови старих пѣсника, у којима се на антропоморфан начин говорило о боговима, стоици и платонисти су тумачили у пренесеном значењу. Тако за неке од њих Хера није божанство него ваздух, Посејдон је вода, Аполон је ватра итд. Диомедово рањавање Афродите и Ареса је тумачено као побѣда мудраца на ирационалношћу и разарањем. Иза антропоморфних престава богова и њихових међусобних релација, јелински мислиоци су увиђали природне елементе, космички поредак или етичке категорије. Једино на тај начин је било могуће широко реципирану и утицајну традицију хомеровских епова превести у философко-рационалне категорије. Филон се нашао у сличној ситуацији. Наиме, требало је старосавезне сликовите исказе протумачити у дубљем смислу. У противном, многи библијски текстови би тадашњим образованим људима личили на митске приповѣсти у којим се недолично говори о Богу. Филон је на више мѣста образлагао такав свој приступ. Иако преузета из јелинске праксе, Филонова алегореза била је специфична у том смислу што је имао другачији однос према историји. Библијске описе је сматрао реалним историјским изворима, које треба схватити на продубљен начин. С друге стране, јелински тумачи су занемаривали историчност митских приказа и у њима искључиво тражили дубље истине. Филонова алегореза је посебно долазила до изражаја, када се освртао на текстове у којима се о Богу говори на сликовит начин – антропоморфно. Бог као духовно биће није видљив тѣлесним очима, тако да сликовите исказе о Богу треба схватити у пренесеном смислу. Он је сматрао да Бог није засадио дрвеће у Еденском врту у дословном смислу, него врлине. Такође и текстове у којима постоје извѣсне нелогичности треба схватити алегоријски. Каин нпр. није основао град како дословно стоји у Писму него ново учење, јер коме и са киме је он градио град. У многим другим случајевима, Филон је изналазио дубље значење. Тако су четири рѣке из Едена четири врлине: разборитост, умѣреност, храброст и правичност. У оваквим тумачењима, показивао је изразиту егзегетску луцидност, јер што је вода за тѣлесни живот, то је врлина за духовни. Филон је у много чему претеча хришћанске теологије и егзегезе. У основи би се могло рећи да је он више припада хришћанској него јеврејској традицији. То показује и чињеница да су његов лик и дѣло очувано у оквиру хришћанског предања. Још је блажени Јероним писао да је Филон „уврштен међу црквене писце“. Његова тумачења се у великој мѣри одразила на каснију хришћанску егзегезу. Поготово су представници александријске школе, као што су Климент Александријски, Ориген и Дидим Слѣпи били склони таквом тумачењу. Алегоријски метод су у мањој или већој мѣри практиковали и Иполит Римски, Тертулијан, Методије Олимпски, Григорије Ниски, Августин, Максим Исповѣдник и други. Циљ је био изналажење дубљег смисла. Из хришћанске перспективе гледано, алегоријско тумачење неких старосавезних реалија засновало се на идеји да се већ у Старом Савезу виде јасни наговѣштаји касније новосавезне стварности. Додуше, хришћански тумачи су више практиковали типологизовану алегорезу, што код Филона није био случај. Филон је био први велики тумач, који је библијске списе тумачио у једној новој средини, која је по много чему била различита у односу на свѣт у којем је настало Писмо. Био је то велики изазов, са којим се могао ухватити у коштац само проницљив теолошки ум. Изазов је би у томе да се библијске Истине вѣре изрази у категоријама јелинске философије и културе. У теолошко-егзегетском смислу био је то велики искорак. Његовим стопа ће касније кренути велики хришћански богослови, чији ће теолошки ангажман добрим дѣлом допринѣти да библијска порука наткрили велику јелинску културу. теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...