Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пећки'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свети Григорије Пећки живио је у вријеме српског ропства под Турцима, у XVII или XVIII веку, као сабрат свештене велике лавре Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. О новопросијавшем светитељу наше Цркве Светом Григорију Пећком, у емисији Хришћански траг ТВ Храм, говори отац Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира, родом из Пећи. Одлуком Светог архијерејског сабора од 3. маја / 20. априла 2018. године, Свети новомученик Григорије Пећки, заједно са Светим Василијем Пећким и Светом мученицом Босиљком Рајичић из села Пасјана код Гњилана – пострадали од Агарјана за време османлијске власти на Косову и Метохији због своје непоколебиве вере у Христа, прибројани су Сабору Светих и уписани у календар Српске православне цркве као мученици. Свечано литургијско прослављење новопроглашених Светих мученика обављено је 27. априла / 10. маја 2018. године, на дан Спаљивања моштију Светог Саве у његовом храму на Врачару. На тај начин је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Косова и Метохије и Српској православној цркви.Сијајући тврдом вером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вери и нади никако нису била наклоњена, ови свети мученици и са њима многи други светионици рода нашег, верни сведоци Христови знани и незнани, као златне карике везују нас за светло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу и када смо постали његов равночасни и назидатељни део „Овим прослављањем новопросијавших светих мученика Светој Апостолској Цркви се дарује велика хвала и духовна радост и њихове молитве су драгоцено заступништво пред Престолом Јагњета Божјег, Жртвованог за живот света.“ [Из саборске одлуке о њиховој канонизацији.] *** Молитвама Светих мученика Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. https://www.youtube.com/watch?v=WCTi-V_eSFk https://mitropolija.com/2024/02/07/sveti-grigorije-pecki-hriscanski-trag-video-2/
  2. Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, поводом прве годишњице патријарашке службе најсветијег Патријарха српског г. Порфирија: Подсећам и себе и вас, да се молимо за нашег патријарха, да му Бог дâ здравље, духовне мудрости и срце лавље, да се бори са свим искушењима и проблемима, али и свим недаћама овога света. Нека му је срећно и благословено, и нека Бог дâ, да на многе године у здрављу, духовној мудрости као и до сада, људскошћу, љубављу и приступашношћу за све и за свакога украшава најсветији трон пећки, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и нашим светим молитвама! Након литургијског отпуста свете архијерејске Литургије коју је у Недељу о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године служио у Светотројичном храму у Земуну, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, указао је на значај прве годишњице патријарашке службе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, те искористио прилику да упути молитвене честитке предстојатељу Српске Цркве. "Данас имам посебну част и радост, пре свега што сам служио у овоме светоме храму, и што могу да вам пренесем благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, његову очинску љубав и молитвено старање. И када ово кажем то није фраза, нити нека флоскула. Наш свети Патријарх кроз молитву, трпљење, кроз велики подвиг ношења тешког патријарашког крста на трону Светога Саве, моли се и бди над свима нама. Све ово говорим због тога што је јуче био мали јубилеј, испунила се годишњица од његовог ступања на трон као 46. Патријарха српског. Као његов викар из близине могу да видим реалност изазова, искушења и свих оних ситуација са којима се наш патријарх свакодневно сусреће. Подсећам и себе и вас, да се молимо за нашег патријарха, да му Бог дâ здравље, духовне мудрости и срце лавље, да се бори са свим искушењима и проблемима, али и свим недаћама овога света. Нека му је срећно и благословено, и нека Бог дâ, да на многе године у здрављу, духовној мудрости као и до сада, људскошћу, љубављу и приступашношћу за све и за свакога украшава најсветији трон пећки, молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и нашим светим молитвама", рекао је Епископ хвостански г. Јустин молитвено честитајући Патријарху српском г. Порфирију годишњицу патријарашке службе. Након овог надахнутог и дирљивог слова Епископа хвостанског Јустина, ђакон Бранислав Јоцић произнео је многолетије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију: Најсветијем и високодостојном Господину Порфирију, милошћу Божјом Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском - на многаја љета! Извор: Телевизија Храм
  3. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског Животопис новоизабраног патријарха српског др Порфирија (Перића) Патријарх Порфирије у првом обраћању за ТВ Храм: Молим све да се моле Богу за моју маленкост Председник Александар Вучић упутио честитку Патријарху српском Порфирију Доксологија на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Најава: Устоличење Патријарха српског г. Порфирија Устоличен Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије Приступна беседа Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Сусрет патријарха Порфирија и председника Вучића Прота Бранко Ћурчин о Патријарху Порфирију: Прави човек на правом месту! Ватикански Кардинал Курт Кох честитао избор и устоличење Патријарха Порфирија Патријарх Кирил честитао Патријарху Порфирију избор и устоличење у трон патријараха српских Честитка Митрополита Онуфрија Патријарху Порфирију: Радујемо се Вашом избору и молимо за Вас Патријарх Порфирије са Косова Патријарх српски Порфирије: Дјела Митополита Амфилохија су продужено Јеванђеље Господа Исуса Христа ТВ Храм: Пригодни разговори у част Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија Нови број "Православља" посвећен Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију Православни и васцели хришћански свет и људи добре воље честитају избор Патријарху Порфирију Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Звона Саборног храма Светог архангела Михаила огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Повезан садржај: Άξιος! Достојан! - Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин др Порфирије (Перић) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и кутурних институција, преставници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве - како га називају надахнути средњевековни хагиографи - у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије - Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 16. октобра 2019. године, на празник Светог Пајсија (Јањевца), Патријарха српског, свету архијерејску Литургију у манастиру Пећкој Патријаршији. -Свети новојављени и богоносни отац наш Пајсије, чија се часна глава чува у Саборној цркви Светих Апостола у манастиру Пећкој Патријаршији, био је изданак косовско-метохијске земље и косовско-метохијских светиња, поручио је владика Јоаникије. Подсећајући на житије Светог Пајсија Пећког, Владика је казао да је његов отац Димитрије био свештеник, рођен у Јањеву, срцу Косова: -Био је Митрополит грачанички, а касније, у најтежим временима, Патријарх српски. Његов претходник патријарх Јован Кантул борио се за слободу, али је, нажалост, издан од западних моћника и кажњен најстрашнијом казном. Турци су га обесили на Јени капији у Цариграду. У то вријеме српски архијереји бирају најјачу личност између себе да води архијереје, свештенике, игумане и цио српски народ. Свети Пајсије, такође, је наставио да се бори за слободу, али другачијим, јачим средствима. Он је објединио свој народ око Престола Господњег, духовно и културно га просвећивао, утврдио народно јединство, ојачао вјеру, украсио светиње, подносећи многе невоље и трпећи сталне притиске од Турака и Латина. Није хтио да долази у сукоб са Латинима, као што није хтио да долази у сукоб ни са Турцима, освајачима, него је користио оно мало простора, а кад је човјек у тјескоби онда се, врло често, јављају у његовој личности чудне силе, као што о томе и Његош пјева да се уздигне изнад свега. И он је, ваистину уздигао. Свети Пајсије је био већ средовјечан човјек када је изабран за Патријарха, а на Пећком трону је био 33 године, најдуже од свих досадашњих поглавара Српске Цркве. -Он је међу првима успоставио редовне незе са Руском Црквом и руском државом, преко својих архијереја. Многи од њих су одлазили у Русију и тамо остајали, јер се нијесу имали гдје враћати. Али, Свети патријарх Пајсије остао је на свом мјесту, јачајући духовне и културне корјене свог народа, јачајући његов идентитет, обнављајући славу Немањића. Он је један од последњих из старог доба који су били под турским јармом, а који је те најузвишеније и најсветије традиције Немањића, његовао и оживљавао. Написао је прву службу Светом краљу Стефану Првовјенчаном. Такав светитељ и Божји угодник Свети краљ Стефан Првовјенчани, али још није имао службе, ни успостављеног култа. Њега прославља Свети Патријарх Пајсије, а јављао му се и Свети цар Урош чиме се објавила, потпуно, његова светост“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки и подсетио да је Свети Пајсије написао житије и службу Светом цару Урошу, кратко житије Светом Стефану Штиљановићу, обновио гробове Светих, који су већ били оронули, украсио свету обитељ Пећке Патријаршије, Грачаницу, посећивао све српске земље, утврђивао, сабирао српски народ од југа до севера, од истока до запада. -Био је поклоник Гроба Господњег, ишао и у Цариград да утврди јединство међу православнима, а Цариград је мјеркао кад ће доћи вријеме да се укине Пећка Патријаршија, да они распростру јурисдикцију на подручју цијеле турске државе. Увјерени смо да као што су Соколовићи, прије патријарха Пајсија, дали нови замах српском народу и Српској Цркви да је, такође, послије страшних искушења, у вријеме погибије Јована Кантула, Свети патријарх Пајсије продужио вијек Пећке Патријаршије у оно вријеме макар за сто година, казао је владика Јоаникије. Култ Светог Пајсија, Патријарха пећког, указао је Владика, није одмах заживио. -У вријеме патријарха Максима, овдје се већ Свети патријарх Пајсије прослављао као свети. Нађена је његова икона према којој су сестре монахиње радиле нову икону. Дакле, због тешких искушења и страдања, које је доживјела Патријаршија његов култ је касније био запостављен и, ево, у ово наше вријеме, када се боримо да очувамо наше светиње на Косову и Метохији, да очувамо наше домове на Косову и Метохији, да очувамо свијест о томе шта Косово и Метохија значи за све нас, у ово вријеме, пројави се светост патријарха Пајсија и обасја нас новом снагом, новом љепотом, као и други свети са Косова и Метохије да нас оснаже. Јављају се нови свети да нас оснаже, да нас саберу, а ми који долазимо овдје у Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу, Љевишку, Призрен, Девич сабирамо се као на своје огњиште са кога сви потичемо. Варнице са тог огњишта су се далеко распрострле, српски народ јесте се разишао, раселио и ван своје отаџбине, али свуда носи са собом, у свом срцу, Косово и Метохију и његове светиње. Гдје се год налазили, сви имамо једну те исту мисао, једну те исту жељу, једну те исту молитву - да се сабирамо око наших светиња, да се сабирамо око нашег духовног огњишта, Пећке Патријаршије и осталих светиња на Косову и Метохији, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) ****** Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ ***** Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира Првобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Радио Светигора
  7. Свети Преподобномученик Григорије Пећки Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живио је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Прилог Радија Светигоре Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) ****** Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ ***** Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира Првобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) * * * * * * Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ * * * * * Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира *Прбобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Свети Преподобномученик Григорије Пећки Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живио је у вријеме српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII вијеку. Било је то вријеме, како рече љетописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утјеха; да га храбри у вјери и трпљењу и бодри у нади на слободу. А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном љепотом – не само љепотом тјелесном већ прије свега љепотом душе којом сав бјеше окренут ка Господу врлином побожности и вјере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би примјер оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у вријеме кад нису велике гужве. Али како се, по ријечи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримјећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Дјевојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намјере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију. У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видјеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му пријете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видјевши чврстину његове вјере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднио, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумјевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповједник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну вјеру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по тијелу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши посљедње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то дио ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповједни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сјећа мјеста на коме је била црквица. Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим стољећима, иако друштвене прилике нису увијек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донијела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намјера је спроведена у дјело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримјерено стијешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намјерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Цигана, али и они, видјевши о каквом је „послу“ ријеч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису блесави“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највјероватније однијете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог вијека вјерници су одлазили на ово мјесто, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као дјевојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и усљед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сјећање на Светог мученика Христовог Григорија. Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за мјесто гдје се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код дјеце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцијељење једне дјевојчице (средином прошлог вијека) која је до своје шесте године била нијема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свијеће на њему. Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо свједочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана. Чиста жртва Светог Григорија донијела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвијета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вјековима који нас дијеле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1. У чистоти душе и тијела поживио јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом кријепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш вјерне слуге своје. Свети мученик Василије Пекар У XVII вијеку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову вјеру па да одмах, без суда и провјере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада обична ствар. У то тешко вријеме живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу дјецу. Ћерка му бјеше изванредне љепоте. Тек што се била задјевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда. Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вјери праотачкој не хтје се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вјероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видјећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот замијенивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му вјерни, већ вазда чини по ријечи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за свједочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осјећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вјере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцјељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.) * * * * * * Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повијест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренијели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мијешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија. Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао вјеран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Шиптари да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспјешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом. По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосјећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и мјесно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању двије муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“. Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свијеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посјећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења. По ријечима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и тјелесно укрепљени. Када би напуштали ово свето мјесто зора је тек свитала. Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посјећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој. Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека освједочила се на свом личном примјеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три мјесеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног дјетета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама. Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају дјецу молили су се Светом Василију и добили су сина. По свједочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет намијенили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Шиптари из Накла одлазили јутром на гроб Светога. Добрила Поповић из Накла као дијете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година. Ако које дијете из Накла не би на вријеме проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дијете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева. Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала. Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дјечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дијете је потпуно оздравило. Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сјећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцјељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог вијека повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Шиптар који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дјечак више није плакао. Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживјела исцјељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код љекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обједује. Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сјећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и шиптарски и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта. Средином осамдесетих година прошлога вијека примјећују се напори Шиптара да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сјећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сјећању Бранке Мреновић, Шиптари поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сјећа се да је 1999. године видјела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на тој локацији може видјети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двију пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Шиптарке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свијеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по шиптарски“ (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на шиптарским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на шиптарском чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извјести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих двије поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“ * * * * * Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јрм Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин. Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7. Хљеб земаљски готовећи, за Хљебом небеским си жеђао, свјетлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше. Сијајући тврдом вјером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вјери и нади никако нису била наклоњена, ови Новомученици пећки – Св. Григорије и Св. Василије – и са њима многи други светионици рода нашег, вјерни свједоци Христови знани и незнани, од немјерљивог су значаја за нас, данашње православне Србе. Они нас као златне карике везују за свијетло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу, и када смо постали његов равночасни и назидатељни дио. Подсјећају нас да смо удио спасених по насљеђу, да је наше прејемништво дубокога корена, да смо „плаћени скупо“. Истовремено, жртва и свједочанство Св. Григорија и Св. Василија нас и обавезују – да тај залог Царства који нам је предат сачувамо у овом ништа мање смутном времену за оне који тек имају да дођу. Сачуваћемо га, пак, само ако будемо попут њих, њиховим молитвама, чували тврду Божију вјеру и добру наду, спремни да их посвједочимо увијек и свуда. „Свети не постају административно, нити формално одлукама сабора… За Цркву акт канонизације Светих, и кад је формално вршен и кад није, био је увек само декларативан, и имао је смисао објављивања и сведочења постојеће стварности. На тај начин их је Црква уписивала у вечну књигу своје историје, а успомену на њих узиђивала у своје темеље – и тако су Свети остали неугасиве звезде не небу и имена која се не заборављају.“ Јеромонах Хризостом Столић, Православни Светачник, Месецослов Светих, Том I, септембар–јун, Београд, 1988, стр. 1988. Житија Св. преподобномученика Григорија и Св. мученика Василија Пећког саставили: сестринство манастира Пећка патријаршија и братство Цетињског манастира *Прбобитно објављено у часопису Митрополије Цетињске, „Светигора“, образника за вјеру, културу и васпитање; година XXVI, Kрстовдан, октобар 2017; број 265. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...