Претражи Живе Речи Утехе

Принц наследник Филип Карађорђевић посетио је јуче гроб свог деде, краља Петра Другог, у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, дан уочи обележавања стогодишњице његовог рођења. Он је након полагања цвећа и паљења свећа казао да се осећа поносно и испуњено, због повратка у Србију, где му се родио син Стефан, први након свог прадеде краља Петра Другог, који је рођен у Београду, чиме је, како је рекао, испунио жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу његовог деде, блаженопочившег краља Петра Другог. “6. септембра се навршава 100 година од рођења мог деде краља Петра Другог Карађорђевића. Први Карађорђевић рођен да буде краљ, у престоном Београду, то је постао са само 11 година, пошто му је отац, витешки краљ Александар, страдао на дужности од руку нациста и фашиста. Прекинутог детињства, у свету политике, интрига и светских неприлика, желео је да буде дорастао очевом делу. Са само 17 година, преузео је краљевску власт у најтежем тренутку. На његово краљевство ударили су нацисти и фашисти са свих страна, приморавајући га да се повуче и привремено напусти отаџбину, као што је то урађено у Првом светском рату. Међутим, без обзира на све напоре које је улагао, светске неприлике онемогућиле су његов повратак. Први рођен у својој земљи, без стрепње да ће постати емигрант, као што су сви пре њега били, ипак је то постао и остаће упамћен као такав, краљ без краљевства и круне, у егзилу. До смрти је сањао тренутак када ће се вратити у родни Београд, али тај тренутак није дочекао. Жељу Краља Петра Другог да почива на Опленцу, много деценија након његове смрти, испунио је краљев син, а мој отац, Престолонаследник Александар Други, 26. маја 2013. године. Одајући му почаст, данас уочи стогодишњице његовог рођења, осећам се поносно и испуњено, јер сам се вратио у нашу Србију, где се родио мој син Стефан, први након свог прадеде краља Петра II, који је рођен у Београду, и срећан сам што ће расти у Србији међу својим народом и својим прецима, чиме ће испунити жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу мог деде, блаженопочившег краља Петра II”, наводи се у саопштењу Принца Филипа Карађорђевића. https://mitropolija.com/2023/09/06/princ-filip-povodom-stogodisnjice-rodjenja-kralja-petra-ii-ponosan-i-ispunjen-zbog-povratka-u-nasu-srbiju/

Изложба икона троје аутора - Петре Коснић, Ане Маљевић и Петра Редечкина, биће приређена у Педагошком музеју (у Узун Мирковој 14), у петак 17. марта, у 19 часова. Поставку ће отворити Епископ новобрдски г. Иларион, најавила је за Радио Слово љубве иконописац Петра Коснић. Изложба носи наслов "У сусрет боголикости-икона-Символ вере" и трајаће до 29. марта 2023. Петра је упутила позив слушаоцима да дођу, како на отварање, тако и током наредне две седмице, када ће од самих аутора моћи да чују о сликању икона. Разговор са Петром Коснић: Иконописац Петра Коснић је одрасла и стварала у Швајцарској и Италији, а у Србији се школовала на Академији за уметности и консервацију СПЦ и на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Она нам говори о осталим ауторима ове поставке. Извор: Радио Слово љубве

Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског г. Порфирија, одржаће у четвртак, 16. марта 2023. године, у крипти храма Светог Марка, предавање на тему "Десет Божјих заповести и месијанска нада Новог Израиља". Предавање почиње у 18 часова. Извор: Радио Слово љубве

Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског г. Порфирија, одржаће у суботу 11. марта 2023. године, са почетком у 19 часова, предавање на тему "Пост, као позив на заједничарење” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима апостолским ( 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Дела ап. 19, 12). Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналија патријарха јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге Светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград. И једне свете вериге даде у храм Светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име Светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге Светога Петра, којима га Нерон мучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен Светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег. https://svetigora.com/casne-verige-svetog-apostola-petra/

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 18. децембра 2022. године у храму Светог Саве у Београду светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Петра (Богдановића) за Епископа топличког, викара Патријарха српског. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Архиепископ михаловско-кошички г. Георгије, Високопреосвећени Митрополит брегалнички г. Иларион и преосвећена господа епископи бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, славонски Јован, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваељвски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, шабачки Јеротеј, западноевропски Јустин, стобијски Давид, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, хвостански Алексеј, новобрдски Иларион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Методије, игуман манастира Хиландара; Доситеј, игуман манастира Гргетега; Павле, игуман манастира Хопова; Јевтимије, игуман манастира Јошанице; Гаврило, игуман манастира Озрена; Козма, игуман манастира Букова; Димитрије, игуман манастира Тумана; Серафим, игуман манастира Сукова; Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; Петар, игуман манастира Пиносаве; Харитон, игуман манастира Ковиља; Макарије, игуман манастира Савине; протосинђел Ангеларије, као и многобројни презвитери и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Свечаном чину хиротоније присуствовали су многобројни верници. као и главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, потпредседник Владе и министар одбране г. Милош Вучевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања г. Никола Селаковић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници Војске Србије. надбискуп Станослав Хочевар, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, представници културног, политичког и јавног живота престонице. Патријарх Порфирије: Епископ је образац свима у вери, у поретку, у животу Упућујући очинску поуку новом архијереју Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: – Драги Владико, у Духу Светоме се изволе и оцима нашег Сабора да будете изабрани за епископа. То је радост велика, радост за читаву Цркву Христову, радост за све нас. Нећу понављати оно што смо из недеље у недељу понављали, него ћу још једампут рећи оно што је Свети Игњатије Богоносац рекао: Епископ је слика Очева, зато што је Христос слика Очева у светој Литургији, а епископ је на месту Христовом. Свети апостол Павле у Првој посланици Тимотеју обраћајући се свом младом сабрату, сапутнику, сатруднику као епископу вели: Треба да будеш образац свима, образац у вери, у поретку, у животу. Буди образац у вери, да чуваш православну веру, да чуваш веру не у смислу да је скриваш од других, него да је неизмењену, онакву какву смо је примили, и предаш urbi et orbi читавом свету, да проповедаш Христа распетог и васкрслог онако како су посведочили апостоли Цркве Христове, свети оци учили, а Црква тим искуством живела. Буди образац у поретку, да чуваш и поредак, а то значи баш оно што смо чули у Исповедању вере, да чуваш све оне каноне и правила које су успоставили Васељенски сабори, да они буду правила твог живота. Исто тако, да будеш образац не само учењем и чувањем вере него и својим животом, а то значи да колико год ти је Господ дао снаге и дарова да их ставиш у службу Цркве увек уздајући се у благодат Божју, јер пре свега, и после свега, и изнад свега сама епископска служба јесте дар Божји. Ничим то нисмо заслужили. Зашто Господ некога поставља на своје место да икономише Црквом Божјом само Он зна, а то је израз благодати Божје. Ако си образац у свему томе по речи апостола Павла упућеној Светом апостолу Тимотеју, онда ће сви бити дужни да те поштују, тј. нико неће моћи да каже: Овај је млад, шта имамо ми њега да слушамо, ми имамо веће искуство. Снага речи, мудрост, истина и сведочење не зависи од узраста, него зависи од наше посвећености Цркви и Христу. Нека би Господ дао – молитва је свих, браће архијереја и, сигуран сам, све пуноће наше Цркве – да живот Ваш буде живот у Христу и онда ће све ово о чему говори Свети апостол народа, велики апостол, Божја труба, апостол Павле бити реалност и вашег живота. Нека Господ благослови да изграђујете Тело Цркве Вама на спасење али свима нама на радост. Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан! Епископ топлички Петар: Епископ сабира, гради и чува Цркву Примивши архијерејски жезал из руку предстојатеља Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ г. Петар је изговорио приступну беседу: – Ваша Светости, браћо архијереји, часни оци, монаси монахиње, драга браћо и сестре, предат ми је залог вере да архијереј, као предстојатељ литургијског сабрања, возглављујући заједницу Тела Христовог превасходно служи јединству Цркве. Као онај кроз кога се деле дарови Духа Светог на евхаристијску заједницу, његово је да сабира, гради и чува Цркву. Стога је и хиротонија епископа надасве конститутивни догађај читавог богочовечанског организма у коме се огледа тајна Христа и Цркве, тајанствено јединство једног и многих, несливено и нераздељиво. И многи ускликнуше као једним устима и једним срцем: Достојан!, почев од нашег првојерарха, преко сабраних архијереја, свештенства, монаштва и вас, браћо и сестре. Ускликнуше, али тек након извршеног чина, након прочитане молитве и полагања руку, тј. након силаска Духа Светог, јер нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да се приближи Цару славе, али божанска благодат која немоћи исцељује и недостатке допуњује и која нас сабира данас, али и коју смо заједно призвали, удостојила ме је да ипак завирим и нађем се тамо где је и анђелима недоступно. Благодарим Богу и Светом Архијерејском Сабору што ме је изабрао на ову узвишену службу и надам се да ћу најпре вашим молитвама, Свјатејши и браћо архијереји, премда слаб, испунити оно што се од мене очекује. Апостолски позив је тежи од мученичког; мученик даје све што има, цео свој живот, а од апостола се тражи оно што превазилази оквире и могућности датог му бића, да чини немогуће, али опет у Богу могуће. Иштем и ваше молитве, часни оци, монаси, монахиње и народе Божји, али и да будете уз мене ви који ме већ волите, ако не више, барем колко и досад, а и ви, који ћете ме заволети на новом послушању, не сумњајте да најпре ја заволех вас. Имао сам ту радост и благослов да духовно стасавам и учим од архијереја и богослова који је читавим собом вазда сведочио да је Биће Заједница, а живот заједничарење, и окушајући ту истину у конкретном монашком општежићу са мојим у Христу братијом и сестрама уверио сам се колико индивидуалне слабости, мане и недостаци не значе ништа када истрајавамо у подвигу да се очувамо заједно. Отуда данас, када се облачим у Христову службу са којом примам одговорност и власт да се дреши и везује, у срцу ми све гласније одзвањају речи мог вољеног Владике и оца Игнатија изречене када ме је рукополагао у презвитерски чин: „Никад никог не одбацуј колко год да је грешан“. Обећавам да ћу се, пре свега по угледу на њега, трудити да као пастир добри ниједну од поверених овчица не изгубим. Исто су ме учили, само мистичним језиком, светитељи крај чијих кивота сам живео. Оно што очи моје видеше, и уши чуше, и руке опипаше, и у срце уђе нису чуда светих, већ чудесна љубав светих пред чијом ширином, дубином, снагом и нежношћу, али и непоколебивошћу, свака душа миром се одева. То искуство ме обавезује да свагда сведочим да је Царство Божје, иако долазеће, истовремено и реално присутно у Цркви и као Црква и да Дух Свети врши продор из есхатона у историју и мења поредак природе. Ако то предање, не дај Боже, заборавимо, со наше вере обљутавиће. Радујем се и благодарим на бесценблагослову да саслужујући и служећи Вама, Ваша Светости, управо од Вас и учим најузвишенију мистагогију. Зато Вам обећавам да ћу се трудити да указано поверење оправдам и да Вам будем верни и у Христу одани син у кога ћете се моћи поуздати. Из манастира Тумана носим један посебан благослов, а то је да из готово свих крајева ове наше отаџбине имам мноштво пријатеља и познаника, али поготову у престоном граду, па се особито радујем сретању и наставку дружења у Христу са вама, жива Цркво љубљеног и освећеног Београда. И као и досад, поготову са амвона, наставићу да вас пре свега позивам на учешће и заједничарење у Божанској Трпези, светој Литургији, Светом Причешћу. Драги Браничевци и пријатељи браничевских светиња, знам да сте и радосни и тужни и да вас неће много утешити то што Вам кажем да где год да идем вас носим са собом, јер сте део мене. Верујем да ће у литургијском узношењу та просторна дистанца међу нама бити Христом неутралисана. Игумана туманског Димитрија у Духу најснажније грлим. Хвала ти, оче игумане, на бескрајној љубави која није од овога света и знај да сам увек уз тебе. Осећам се још дужним да затражим опроштај од свих о које сам се свесно или несвесно огрешио и свима поручим да сам одавно свима све опростио и да нико не гаји трунку предрасуде да ћу оставити простора да се моја сујета препречи испред сваког ко ми као епископу буде приступао иштући воде живе. Слава и хвала нека је Троипостасном Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова Амин. фото на сајту СПЦ

На редовном заседању одржаном у Београду 20. маја 2022. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Петра (Богдановића), настојатеља манастира Горњака у Епархији браничевској, за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички. Хиротонија изабраног Епископа топличког биће обављена у недељу, 18. децембра 2022. године, са почетком у 9 часова у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 17. децембра 2022. године са почетком у 17 часова биће извршен чин наречења изабраног епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.

Пише: отац Гојко Перовић Етимологија имена историјског документа из 1796. г. званог “Стега” није до краја јасна, али је до данас опстало његово значење у смислу стезања, учвршћења заједнице наших предака, настојањем митрополита и главара. Овај политички, правни и историјски термин има значењску сличност са “уставом” и указује на императивну снагу коју мора имати државно законодавство. Такав темељ позитивних прописа дјелује као устав или брана нагонској самовољи група и појединаца. Он мора да стегне и притврди обавезу да се такви прописи поштују. Праобраз првог нашег државног устава управо је Стега црногорска и брдска од шест чланова, донијета, показаће се, као увод у знатно детаљнији (33 члана) Законик општи црногорски и брдски, који ће бити написан неколико година потом. Оваква монументална својства Стега има не само због њених законских намјера и наговјештаја, већ и због оних конститутивних усмјерења ка јединству Црногораца и Брђана у заједнички политички оквир. Учени правници наглашавају да садржај Стеге нема правни карактер у формалном смислу, да не садржи елементарне услове под којима би један текст могао бити назван правном нормом (нема наиме ни диспозиције ни санкције) већ је прије ријеч о “писаној обавези” или својеврсном “моралном закону” који се у литератури наводи као правни текст више због контекста времена у ком је настао и због његових намјера и посљедица које је произвео, а не због саме природе текста. Нпр. конкретна одредба из Стеге да, ако неко изда – биће проклет, не подразумијева позитивно-правну санкцију, нити принуду државних институција, већ духовну пријетњу. Али ја Стегу и не помињем из амбиције да причам о правним темама, него из жеље да дам осврт на личност Светог Петра, митрополита цетињског, чији спомен Црква слави 31.октобра, и коме највише имамо захвалити (уз друге тадашње народне главаре) на овој цивилизацијској чињеници наше историје. Више од правног садржаја овог заметка наше нововјековне државности, занима ме духовно полазиште поменутог списа. Знам да се многима диже коса на глави од новог подухвата “опет поп о политици”, али не могу им ништа осим да препоручим да одмах сад обуставе читање, јер оно што слиједи биће тек неподношљиво за њихов истанчани секуларистички слух. Наиме, овај црногорски, условно речено, прото-устав, Стега црногорска и брдска, свој је основ имала у призивању Божијег имена и дословно је донијета “у име пресвете јединосуш(т)не једнославне, нераздјељиве у три лица животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, којој се увјек клањамо” (мој слободни превод са црквенословенског који је у преамбули текста). Ово значи да је модерна држава на овим просторима свој темељ имала у јасном исповједању вјере у Бога, што није никакав музејски раритет него недвосмислен податак да будућем грађанском друштву и секуларном друштвеном уговору, претходи један вјековни свјетоназор, кога Свети Петар Цетињски и његови сарадници главари нијесу одсјекли од себе, нити бјежали од њега, него су се на њега ослонили као на једини чврсти и сигурни камен за грађевину коју су, овим путем, намјеравали зидати. А та је грађевина управо: држава Црна Гора. Ово се лијепо уклапа у савремене теорије политичког друштва које кажу како морамо бити свјесни пред-политичких идентитета грађана; морамо рачунати на таква увјерења и емотивне-духовне везе међу људима; интегрисати их у јавни живот, а не бјежати од њих као Непоменик од Крста Господњег. Израз “пред-политички” односи се углавном на приоритет који духовне (и друге) теме имају у свијести грађана прије (у смислу: више, снажније) него новији грађански прописи. Међутим, у случају овог осврта на значај Стеге, можемо збиља говорити и о временској претходници онога што ће се касније кристалисати као појмовник грађанства. Бекенфердеов парадокс (Волфганг Бекенферде, њемачки правник, члан Уставног суда) најблаже речено – поставља питање може ли модерна, либерална држава сама себе утемељити на сопственим позитивно-правним прописима, или јој нужно претходи утемељење на нечем “старијем” од ње саме, а чега она хоће да се одрекне? Феномен Стеге као да одговара на његово питање. Црногорски и брдски главари су исте године 1796. г., а не пуно прије Стеге донијели такозвану Одлуку којом документовано образлажу мотиве своје борбе за слободу, и гдје се заклињу “цјелујући часни и животворни Крст Христа Господа и Спаситеља нашега, и Свето Јеванђеље”. У тексту Одлуке ови наши преци кажу да ће ратовати против “општег хришћанског непријатеља” а за “православну вјеру и за свети закон” (мисли се тада на Божији закон откривен и записан у Библији)… “за своје цркве и манастире”…итд. Ово подсјећање на дјело Светог Петра Цетињског, који је био највећи инспиратор, ако не и сами писац, како Одлуке тако и Стеге, не износи се из разлога да овакви текстови буду обрасци садашњих грађанских политичких норми. Данашњем мултиконфесионалном друштву међусобно равноправних грађана, не би било примјерено овакво или слично формулисање текстова који би били општеобавезујући. Међутим, исто онако како нека древна локомотива или остатак пруге представљају неизоставан подсјетник на традицију и на почетке савремене жељезнице, па макар се нико данас њима не возио, јер више нијесу безбједни; или како модерну медицину обавезују принципи али не и дословни садржаји списа античких љекара – тако и осврт на ове списе чини умјесно сјећање на важност текстова, који су споменици нашег идентитета. Не треба кудити онога који оживљава сјећање на незамјењиве почетке, и који поштује њихов дух, – без амбиције да данас активира њихов начин дјеловања. Ја знам за идеолошке конструкције које омаловажавају стољетну и донедавну живу везу Цркве и државе. Неке од њих покушавају бити секуларистички принципијелне и такву негацију правдају страхом да такве концепције данас не оживе. Тај страх је по мени неоправдан, јер он не може имати основа у самом разговору, нити у јавној размјени мишљења. Не видим на хоризонту неку озбиљну иницијативу да се данашњи принципи политике ретроактивно врате 200 година уназад, али сматрам да се вриједности данашњих друштвених уређења могу сагледавати на основу тога јесу ли или нијесу у сукобу са начелима сопствене традиције. У конкретном случају, ову испреплетаност црквених и државних тема препознајем и именујем као аутентични изданак Црне Горе. Нешто што се овдје развило, иако не било сасвим самоникло, јер истовремено постоји као плод ширег духовног насљеђа ком је средњовјековна Зета припадала и који су наши преци на челу са Светитељем – изабрали и очували. У моменту конституисања Одлуке и Стеге, немамо у окружењу ништа слично. Све је у мору отоманске окупације или аустријских уређених институција, а у предвечерје Карађорђевог устанка у Србији. Међутим, има и оних крајње неприципијелних идеологија које би ето благонаклоно гледале и на приврженост овој традицији, само када те теме не би покретала СПЦ, односно Црква са јасним српским преџнаком!? Ако постоји нешто што се може назвати опасношћу по наше друштво, то би могао бити тај ниво радикализма. Насупрот њему имамо неколико разумних аргумената и предлога за размишљање: Српска Православна Црква је битан и легалан друштвени фактор, правно евидентиран међу дјелујућим црквама и вјерским заједницама у Црној Гори, са регистрованим и озакоњеним дјеловањем у сваком погледу (о томе сам раније више пута писао). Она је при том и легитимна, јер сабира око себе највећи број грађана – управо Црне Горе. Само по та два основа, СПЦ има и право и обавезу, ни мању ни већу од осталих, да саопштава свој став и промишљања о прошлости, садашњости и будућности Црне Горе, и то баш на начин да тада говори о сопственом идентитету. Једнако право, таквог јавног говора, имају, наравно, и остале вјерске заједнице. Но и поред та два сасвим довољна аргумента о праву СПЦ да промишља теме из црногорске прошлости као своје сопствене, има и један старији и очигледнији, а то је управо српска препознатљивост оваквих споменика културе и духовности Црне Горе. Такав аргумент ни на који начин не имплицира обавезу било кога данас да се поистовјети са српским идентитетом Светог Петра Цетињског и његових савременика. Али такође ни обавезу да га се неко одриче. Пред разумним људима, јасно је, да се приврженици таквог идентитета, морају растеретити од беспризорног етикетирања да су противници државе, служитељи интереса политичких центара изван Црне Горе, и сл. И то само зато што се чврсто држе управо црногорске традиције. Стега црногорска и брдска у свом трећем члану описује потенцијалне издајнике, и опомиње оног Црногорца који би издао да ће бити предат вјечном проклетству као Јуда који је издао Господа, и као Вук Бранковић “који издаде Србе на Косово”. Прича о историјској утемељености Вукове издаје је овдје ирелевантна. Оно што јесте релевантно, то је чињеница да та представа, то увјерење о важности и страхоти те косовске издаје јесте опомена за Црногорце, њима мјеродавна и очигледно раније присутна у њиховој свијести да се ставља на папир овог документа, насталог прије 226. г. (Треба ли рећи: онда када је Сима Милутиновић има свега 5 година, и тек је проходао, изван Црне Горе?) Садржај Одлуке, попут Стеге, има сличне мотиве и надахнућа. У њему црногорски главари свој род називају “славеносерпски(м)” а за своју отаџбину кажу да су је “оружјем својијем бранили од времена разоренија нашега српскога царства, потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића”. Суштинска намјера Стеге била је окупљање браће у једну мисао, у једну љубав, упркос мјесним и племенским разликама. То је била и главна пастирска брига Светог Петра Цетињског. Можемо ли данас ми, два вијека послије његовог упокојења, показати да смо му сарадници на том послу, и да смо, на тај начин, његови? https://mitropolija.com/2022/10/31/stega-svetog-petra-cetinjskog/

На Светој Литургији у београдској Саборној цркви, коју је 25. септембра 2022. године служио протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић архијерејски намесник београдски први, у молитвеном присуству архимандрита Нектарија изабраног викарног Епископа јегарског, уз саслужење братства овог храма и учешће великог броја верника, свечано је у заслужену мировину испраћен старешина поменуте светиње, високопречасни протојереј-ставрофор Петар Лукић, свештеник који неуморно служи Господу и својој пастви преко пола века, најпре деценију у Бијељини, а онда пуних четрдесет година у престоници Србије. Место настојатеља Саборне цркве сада, по благослову Патријарха српског г. Порфирија, преузима викарни Епископ г. Нектарије. Заслуге оца Петра у укупном животу Српске православне цркве далеко су, и давно, превазишле оквире богослужбене праксе. Подсетићемо да је прота Петар старешина Саборне цркве четири пуне деценије, заслужан за њену рестаурацију, као и за организовање великих и многобројних догађаја на овом светом и историјском месту, попут интронизација патријараха и архијереја, посета страних и домаћих државних и црквених делегација, концерата духовне музике и сл. Затим, прота је учинио много у управљању, већ 18 година, хором Саборне цркве, Првим београдским певачким друштвом, најстаријом таквом институцијом код нас. Организатор је чувених традиционалних новогодишњих концерата Саборног храма у Народном позоришту у Београду. Немерљиве су његове заслуге у руковођењу Православним Пастирско-саветодавним центром Архиепископије београдско-карловачке, пуних 25 година. У свим поменутим мисионарским делатностима прота Петар Лукић, добитник многих награда и признања различитих институција, успео је да, као чврста и сигурна спона, повеже духовно-културно-уметнички, научни и просветни, туристички и спортски свет, у једну, врхунску мисију - проповедати Христа Господа свом душом и снагом, целом свету. На пригодној свечаности која је приређена у недељу, 25. септембра 2022. године, након Свете Литургије у Саборној цркви, о. Владимир Вукашиновић је истакао да свештеник, вршећи своју свету службу, никад не одлази у пензију, већ му се само смањују одређене дужности и обавезе, те да се у овом времену посвећује личном духовном напредовању, јер је дотадашње служење било посвећено верном народу. Прота Петар се захвалио свима, архијереју г. Нектарију, свештеницима, свим парохијанима Саборног храма, својим духовним чадима, посебно породици. Епископ г. Нектарије је овом приликом даровао оцу Петру икону Светог Георгија, да крили њега и породицу, указавши да ће наставити тај велики труд који је досад улагао прота Лукић. Прво београдско певачко друштво отпевало је "Многаја љета". Сабрање се наставило послужењем за верујући народ у порти Саборног храма. Радио Слово љубве емитоваће звучне записе са свечаног испраћаја проте Петра Лукића у заслужену мировину у понедељак, 26. септембра, у емисији "Епархија инфо", од 12 часова. Извор: Радио Слово љубве

Изложба дизајнера г. Светозара Пандуровића под називом "Црквено уметничко стваралаштво" биће отворена у Кући Краља Петра на Сењаку у уторак 14. јуна 2022. године са почетком у 19 часова, сазнаје радио "Слово љубве". Сабрани ће уз слово гђе Јелене Тимотијевић имати прилику да се упознају са радом овог уметника који је сарађивао и са Музејом СПЦ, Музејом „Војводина“ у Новом Саду и Музејом Митрополије загребачко-љубљанске. Подсетимо да се Кућа Краља Петра налази у улици Васе Пелагића број 40, сви су добродошли. Изложба ће бити отворена до 25. јуна текуће године. Више детаља о раду г. Пандуровића можете пронаћи на уметниковој интернет-страници. Извор: Радио "Слово љубве"

Самостална изложба икона аутора Петре Коснић биће отворена у уторак, 24. маја 2022. године, у Кући Краља Петра на Сењаку, са почетком у 19 часова, а трајаће седам дана. Петра је дипломирани ликовни уметник са вишегодишњим искуством у иконопису, фрескопису и мозаику, негује византијски стил иконописања, а посебан печат иконама које слика дају боје и њихово мешање. Њених многобројних радова има у црквама и манастирима, као и домовима, а на овој поставци ће приказати 21 икону. Петра је сада на докторским студијама на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је претходно завршила основне и мастер студије, а започела је своје образовање на Ликовној академији у Италији, потом на Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду. У разговору за Радио Слово љубве говори нам о свом даљем уметничком развоју, иконама које су у њеном атељеу настајале у последње две године, али и самосталним изложбама у шест градова Црне Горе - Улцињу, Бару, Тивту, Будви, Котору и Никшићу где је добила позив за мастер клас, као и гостовањима која се очекују - у Подгорици, Скадру и Требињу. Петра позива слушаоце да дођу и виде иконе које ће до 31. маја бити представљене у Кући Краља Петра на Сењаку (ул. Васе Пелагића 40; аутобуске линије 17, 44, 88, 94, трамвај 11). ФОТОГАЛЕРИЈА - иконе аутора Петре Коснић Извор: Радио Слово љубве Разговор са Петром Коснић поводом Изложбе у Кући Краља Петра:

Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу 31. октобра 2021. године, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Повезана вест: Епископ марчански Сава (Бундало) освештао славске приносе поводом славе Цетињске богословије Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом уз саслужење високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. После литургијског сабрања у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског на славској трпези љубави, Владика марчански г. Сава, викар Његове светости Патријарха српског, свештао је и пререзао славски колач и том приликом честитао славу професорима и ученицима Цетињске богословије и казао: „Нека је на здравље и на спасење, срећна слава свима, ректору, професорима, ученицима, господи архијерејима који су некада предавали у овом училишту, гостима и свима нама. Ову славу је ова школа увијек прослављала заједно са Цетињским манастиром, јер је са Цетињским манастиром чинила једну средину. Тако и данас, славље из Цетињског манастира се прелива и на братију те свете обитељи, али и на ово богословско училиште, у коме се сви заједно учимо Јеванђељу Божијем. И они који предају млађима и они се сами уче, они су подобно оној јеванђелској причи о сејачу и семену. Као што је тог сејача подрађавао и Свети Петар Цетињски кога данас славимо, па сејао сјеме Јеванђеља и ријечи Божије у овом народу, тако и његови наследници, међу којима блажене успомене Митрополит Амфилохије, тако и данашњи ректор и професори ове школе сију у срцима ђака ријеч Божију. Ђацима желим да буду као оно тло, четврто у Јеванђељу, добра и благословена земља, да се та ријеч Божија у њиховом срцу прими, да пусти коријен и развије се, као што се из ситног зрна развије огромно дрво, како би са тог дрвета једнога дана и онима којима и они буду проповиједали могли да убиру зреле и здраве плодове. Свима још једном срећна и благословена слава и свако добро од Господа“, закључио је Владика Сава. У име домаћина све госте је поздравио Његово преосвештенство Митрополит Јоаникије в. д. ректора Цетињске богословије, који је рекао: „Ваше високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни оци, господине министре Стијовићу и господине конзуле Републике Србије господине Дојчиновићу, драга браћо и сестре, славимо овај дивни празник Светог Петра Цетињског Чудотворца. Ово је вријеме благословено, а и његово вријеме је благословено, иако су веома тешка времена, имамо доста искушења. Али, ми као хришћани не треба да се жалимо него да благодаримо на свему Богу. Јер ако имамо тешкоћа оне нијесу проблем само ако имамо циљ. Свети Петар Цетињски је превазишао све тешкоће зато што се везивао само за Господа Исуса Христа и њему је у свом срцу правио мјесто и Господ се настанио у његовој души и у његовом срцу и у његовом уму. Једино тако можемо појмити велико дјело које је он чинио јер је био сасуд Духа Светога и ријеч Божија, жива, истинита, силна, премудра, Божија ријеч је обитавала у његовом срцу. Зато је он могао бити вођа своме народу. Тој науци и том животу се уче наши ученици Богословије Светог Петра Цетињскога изучавајући Свето писмо и божанске науке и трудећи се да напредују у врлинама да се припреме у свету свештеничку службу, за проповиједање Јеванђеља, за свједочење Јеванђеља. То је велики благослов за ову дјецу али и за све професоре које воде ову школу јер је то заиста велико дјело Божије. А види се да је велико дјело Божије и по досадашњим плодовима ове богословије. Њена историја је доста дуга, имала је доста и прекида и искушења и тешкоћа. Али кад бисмо сагледали цијело дјело, божанско, јеванђелско, Богословије Светог Петра Цетињског, имали бисмо заиста једну задивљујућу слику колико је Божијих угодника одавде потекло. Оно што видимо и нашим очима данас, доста ученика ове богословије разлетјело се по цијелој васељени као апостоли и свуда проповиједајући ријеч Божију и Јеванђеље Христово напомињу и свједоче одакле су потекли. Они су као орлови Светог Петра Цетињског који су се разлећели по цијелом пространству по цијелом земаљском шару и гдје год Српске православне цркве има, ту има и наших богослова. То је велики благослов за ову школу. Имамо и нових епископа из ове богословије. Ево наш присутни овдје Владика марчански г. Сава, викар Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, који нам је данас донио велики благослов. Овдје је наш Митрополит сарајевски г. Хризостом који је надлежан за црквену просвјету и који је покзаао велику љубав и према овој Митрополији и према овој Богословији и према народу Црне Горе. Данас нам је он началствовао на светој служби заједно са браћом архијерејима овдје присутним, којима се свима захваљујемо. Он је рекао своје поучно слово у цркви које је заиста богонадахнуто и велики благослов за све нас. Свима нека овај празник донесе радост и благослов и срећу и напредак и утјеху и нову снагу. Амин Боже дај, јер нијесу лака времена, али кад смо хришћани и оно што је тешко бива лако и пријатно са Господом. На здравље и спасење свима вама“, казао је Митрополит Јоаникије. У име Богословије Светог Саве славу је честитао проф. Горан Раденковић који је овом приликом уручио и поклон монографију „Задужбине Косова“, и том приликом између осталог рекао: „Ваше вископросвештенство, срећна слава. Преносим поздраве нашег ректора Београдске богословије протођакона Радомира Врућинића, као и поздраве наших ученика и наших професора и уопште поздраве града Београда, на постојаности, на свједочењу хришћанства. Данас ми је велика част да будем у Богословији Светог Петра Цетињског, јер је он једна он највећих фигура друге половине XVIII вијека и прве половине XIX вијека. Данас је лијепо спојено са Св. ап. Луком кога су називали писцем хришћанске доброте… Честитам вам Лучиндан и Петровдан. Ви сте били увијек за нас оно што каже Његош лице духовно пуно радости. Велика ми је част што сам данас овдје на годишњицу балеженог упокојења великог Митрополита Амфилохија Радовића, мог и вашег професора, који је оставио највећи траг на све нас. Оставио је траг дубине, оне духовне, исихастичког богословља и подвижништва и да истрајемо у православној вери. Хвала вам још једном од срца, предајући вам ову књигу о Косову, које је наше грдно судилиште. Не треба много ни маште, ни метафоре а да схватимо нашег Тајновидца, великог Његоша који је говорио и који је написао На сред тебе Косово, Содом запушио. Данас и поред оних старих власти у Стамболу придружила се и прекоокенаска сила да је подржи. И мало је што је злошћу цјелокупни свемир отровала, него и свој отров и на овај камен овдје избљувала. Ја сам од свог деде Николе Раденковића слушао, да некада, тамо негде на југу, и даље живе неки бољи Срби који су написали „Горски вијенац”. Преко Његоша ми можемо да реконструишемо поново православно српство и хвала вам на гостопримству. Отац Гојко ме је овдје дочекивао широког срца, овом приликом поздрављам и њега и сву осталу господу оце и професоре, јер увијек сам овдје био примљен као неко ко је ваш, и ко вама припада. Хвала вам.“ Протојереј Љубомир Пријовић ректор Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, такође је поздравио све присутне између осталог рекавши: „Ваша високопреосвештва, Ваша преосвештенства, желим да вам у име Богословије Светог Петра Дабробосанског и у име свих упослених пожелим срећну и Богом благословену крсну славу. За мене је долазак на Цетиње увијек емотиван, и увијек посебан дан у години, јер се радо сјећам тог 31. августа 2001. године, када сам први пут дошао овдје, када су нас дочекали професори Владика Јоаникије, Владика Јоаким, отац Драган Станишић, отац Гојко Перовић, Душан Биговић и други. И заиста, ми сви када дођемо и када одемо из ове школе заиста се са радошћу сјећамо и не заборављамо своје учитеље. Некако ми крену и сузе кад дођем овдје на Цетиње. Сузе од радости, јер када су нас тада родитељи овдје оставили, ми смо остали овдје нашим професорима, нашим учитељима, и они су заслужни за то што смо ми постали неко, што смо постали успјешни људи, и што смо кренули на све крајеве свијета. Ми као цетињски ученици имали смо велику радост да одрастамо и да се духовно напајамо поред моштију Св. Петра Цетињског, поред руке Светог Јована Крститеља и поред дијела Часног крста Христовог, и сматрам да је то онај велики благослов Божији који ми носимо током цијелог свог живота“, рекао је о. Љубомир. Славском ручку је присуствовао и министар пољоприведе у Влади Републике Црне Горе мр г. Александар Стијовић, који се сабранима се обратио рекавши: „Ваше високопреосвештество, Митрополите црногорско-приморски господине Јоаникије, Ваше високопреосвештенство Митрополите Добробосански господине Хризостоме, Ваша преосвештенства, часни оци, монаси и монахиње и вјерујући народе Српске православне цркве желим да Вас поздравим у своје лично име и у име Владе Црне Горе. Данас у овом светом и древном манастиру посвећеног Пресветој Богородици у Цетињској богословији прослављамо празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињскога. Славимо Светог Луку који је био изабран у 70 апостола да проповједа Јеванђеље. Први који је иконописао 3 иконе пресвјете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом Христом на њеним рукама и која је дала благослов и свој и Исуса Христа и ту благодат ове свете иконе шире. Те је живописањем на даскама икона свих светих у име Божије започео дивно и богоугодно дјело за спасење вјерника који почитују ове свете иконе. Свети Петар Цетињски, Митрополит цетињски чије чудотворне мошти нетрулежне почивају овде био је духовни и црквени владар Црне Горе. Обнављао је Цетињски манастир и вјеру народа. Посебно се залагао да спречи крвну освету и да помири народ у Црној Гори позивајући на узајамно поштовање и слогу. Поштован је као светац још за живота, и остао је запамћен у народу као миротворац Цетињски. Посматрајући данас савременике моје које сам имао част да сам познавао као и оне који су данас међу нама, морам да примјетим да се из Цетињског манастира Завјет за мир народа пренио и на друге митрополите који су столовали у Цетињском манастиру. Тако блаженопочивши Митрополит Амфилохије поред мисије коју је имао у обнови светих цркава и манастира у Црној Гори, па да је 650 камена пренио, а не 650 светих кућа Божијих обновио, већ је своје мјесто међу великима заслужио. И блаженопочивши Митрополит Амфилохије са овог светог трона ујединио је народ, борећи се на частан и величанствен начин, литијама против невоља овога времена, бранећи Српску православну цркву, враћајући вјеру људима и чувајући мир. Тада се родила реченица, једноставна а снажна „не дамо светиње“, а наш Митрополит је постао наш Ђедо, носивши свој крст већ је за живота сматрам свецем од вјерујућег народа. И његов наследник, Митрополит Јоаникије започео је своје столовање овдје у Цетињском манастиру и чим је проглашен митрополитом помирио се народ. Јер видјели смо да ако је овај трон без пастира и вође, невоље се десе у Црној Гори и мир буде угрожен. То је показала историја кроз Светог Петра Цетињскога до данашњих дана. У овом светом храму, поред моштију Светог Петра Цетињскога чудотворца и миротворца, уз благослов Божији руке Светог Јована Крститеља и уз дио распећа Господовог који свједочи честица Часног крста одавде из Цетиња велики је благослов на Лучиндан данас упућен народу Црне Горе. Гледа нас наш Ђедо и наши савременици и са овог мјеста позивам и молим све на братску љубав, јединство, помирење и слогу. Нек је срећна слава и да се слави док је свијета и вијека. Амин!” У име Богословије Светог Јована Златоустог славу је честитао професор ове богословије, јерођакон Василије Старовлах, који је између осталог рекао: “Ваше високопреосвештенство Митрополите црногорско-приморски Јоаникије, и остали архијереји, господо професори и драги ученици, драги гости, који сте данас овдје присутни на овај благословен дан. Желио бих да испред и у име професора и ученика Крагујевачке богословије честитам славу овог светог манастира и овог светог молитвеног дома Богословије Светог Петра Цетињског. Преносим вам братски поздрав и бригу и приврженост свију професора и ученика наше богословије. Нама је ова богословија вазда била важна и вазда смо његовали пријатељске односе са свима професорима. Ја лично завршивши богословију у Београду увијек сам друговао са ђацима из Цетињске богословије и био сам привржен светињи и Цетињског и Острошког манастира као и осталим светињама ове Митрополије, и да сте заиста нама вазда у мислима и у срцу. Нам је тамо мирно и не трпимо искушења као ви, али знајте, мислимо о вама, молимо се свагда за вас. Јако нам је важно да долазимо у ову свету школу, да се напојимо љубави, пожртвованости, чојства и јунаштва. Важно нам је да долазите и ви код нас. Преносим и поздраве нашег владике Јована. Хвала Вам високопреосвећени, хтио сам да вам захвалим за ове благослоевене дане, за јучерашњи и за данашњи дан. Велики је благослов и велика ми је част и укрепљење што сам међу вама, и хвала вам, очекујемо вас на нашој слави у Крагујевцу“, завшрио је своје слово јерођакон Василије. На крају трпезе љубави све присутне је још једном поздравио члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве, задужен за питања просвете, Митрополит Хризостом који је рекао: „Нека је слава Богу за овај велики дан, за ово лијепо славље, и за велику радост нашу коју смо доживјели да данас овдје сви на Цетињу у нашој богословији, у манастиру Светог Петра. Хвала Богу да смо се окупили овако у великом броју, из свих крајева, почевши од Београда, Крагујевца, Сарајева, Фоче и других крајева гдје српски народ живи и слави Бога. То је управо снага наше Цркве, нашег народа, да смо сви сабрани у једно. Кад једно чинимо онда је то сигурно на добром путу. Данас има пуно оних који желе да нас разједине, да нас учине поцијепанима. Међутим, данас је овај дан показао ево овдје на Цетињу, једну саборност наше Цркве. Као што рекох то је један велики и радосни дан за нашу богословију овдје на Цетињу, за нашег Митрополита који је данас овдје најпозванији што се данас овдје десило да све прође како треба са благословом Божијим, како треба и како доликује и Светом Петру, и Митрополији и Цетињу. Хоћу да кажем управо за град Цетиње, за који су се многи борили да га отму, и да би по њему радили оно што не треба. Српски народ и Српска црква морају имати снаге да управо одговоре на све изазове, као што је изналазио и Свети Петар Цетињски и Свети Петар Други, али и сви свети и прије и после њих. Посебно блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који се борио лавовски. Његова слика како хода Црном Гором, како предводи литије и брани светиње је историјска и непоновљива. Проћи ће вјекови и хиљаде година, тако се сигурно нешто неће поновити, као што се десило овдје у Црној Гори, управо у одбрани онога што је најбитније за његов народ, а то су његове светиње. Прва светиња Црне Горе сигурно је Цетиње и његов манастир и Цетињска богословија. Зато се треба борити, и ова школа управо доприноси томе да се одупре свим оним насртајима који би желели да Цетиње отму, да узурпирају и да начине нешто од њега што није благословено. Нека благослов Божији и Светога Петра буде са свима нам,а а прије свега на Цетињу и на све добре људе, јер Свети Петар са молитвама свих светих из рода нашега у Црној Гори и широм српства чувају и благосиљају Цетиње, овај краљевски град. Ова светиња је, као што је Хиландар на Светој Гори, као што су Високи Дечани на Косову и Метохији, тако је и Цетиње овдје у Црној Гори. Нека сте живи и здрави, нека буде срећна и благословена крсна слава наше богословије и нашег манастира овдје на Цетињу. Живи били и благословени“, поручио је Митрополит Хризостом. У току славског ручка којем су присуствовали бројни гости, бивши ученици, појали су ђаци Цетињске богословије и хор дјеце из манастира Богородице Тројеручице из Београда, предвођени монахињом Златом и Драганом Д. Мирковић. мр Александар Вујовић, професор Цетињске богословије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку. У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање. Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот. И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново, које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога. Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб. Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе. И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу. Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави. И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч. Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Светом архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу данас, 31. октобра, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни запис беседе Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, честитајући празник и славу, казао је да се и данас, када славимо успомену на Светога Петра Цетињскога, потврђују ријечи Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, јер се Господ управо и може препознати само преко светих Божијих угодника, како у Старом тако и у Новом завјету. “Јер је Бог увијек испитивао и срце и ум, и све оно што је човјек, да би га онда послао да буде слуга народа, као што је испитивао и Мојсија који се отимао и није хтио да прихвати службу. И сви свети пророци су нерадо прихватали да буду вође народне, тражили су увијек оправдање и изговор да не буду баш они ти који ће ићи испред свог народа. Господ који испитује, истражује срца људска, Он је препознао Светога оца нашега Петра још док је био дијете, док је био мали, и довео га је управо овдје у ову светињу да се припрема, као некада Богородица у јерусалимском храму, да послужи Тајни спасења”, бесједио је Митрополит Хризостом, закључивши да је Свети Петар Цетињски Чудотворац дошао да се у овој светињи припреми да буде архипастир, светитељ, просветитељ. Даље је објаснио да се Свети Петар припремао да буде онај који ће ићи испред свог народа у тешка времена борби против Турака, али и других који су атаковали да окупирају Црну Гору, која је у то вријеме била мала, да је отму и покоре те да је управо он служио да сачува остатак остатака српства: “Ми знамо када су Османлије окупирале сав балкански простор, највећи отпор му је пружио Ђорђе Кастриотић у данашњој Албанији, а потом српски народ Црне Горе, који се борио и сачувао дио слободне српске земље тада, да је Османлије не окупирају. И то је био тај благословени остатак остатака наше слободе коју је Свети Петар морао да сачува”, казао је Митрополит дабробосански и објаснио да је требало да буде сачувана та светиња и тај квасац слободе који ће усквасати и довести до ослобођења. По његовим ријечима томе је требао да послужи не само Свети Петар већ сви прије и послије њега, да буду преводитељи свога народа, не само физички, не само материјално, већ прије свега да брину о спасењу нашег народа. “И данас у црквеним пјесмама посвећеним Светом Петру чујемо прије свега, да он се бори за спасење свога народа у Христу Господу, да његов народ спозна Господа Христа и то је онда остварење Царства небеског. Нема другог царства осим Христа Господа, Он је то Царство небеско које требамо да нађемо, да освојимо и будемо једно са Њиме и Он са нама, и ми у Њему и Он у нама. То је оно за шта се Свети Петар борио, да своју паству, свој народ охристови, да буде Христово царство Божије”, рекао је владика Хризостом. Објаснивши да се Свети Петар борио и за физичку слободу свог народа, али прије свега за духовну слободу, слободу мисли и срца, слободу бића свог народа, те да је све муке и патње свога народа носио, Високопреосвећени је нагласио да је духовна борба коју је светитељ носио много тежа од физичке коју је водио против непријатеља: “Требало је да смири, уједини, сједини у Христу Господу узнемирена и несложна племена, људе ових простора. Господ му је дао снаге и мудрости да то колико-толико постигне. Зато данас када стојимо пред његовим моштимам будимо срећни и задовољни да нам је Господ дао таквог архијереја преко којега можемо да препознамо Господа који се брине о спасењу свога народа увијек и у свако вријеме.” Поучио је сабране да Господ када је најтеже пошаље слугу свога кога је изабрао да послужи народу, Цркви, и да се то десило и Св. Петру и свима послије њега до данашњега Митрополита Јоаникија, коме је пожелио да као и Свети Петар Цетињски води свој народ и Цркву ка јединству са Христом Господом. Поручио је да ако смо са Христом Господом једно, онда смо и међусобно једно, ако смо далеко од Бога онда смо далеко једни од других, јер Бог је тај који нас сједињује и уједињује са собом и у себи. “Драги владико, нека буде срећно и благословено, нека Господ молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца благослови тебе, твоје сараднике, који ће заједно са тобом бити на истом дјелу Цркве Божије овдје у Црној Гори. Посебно желим да честитам нашим професорима и ученицима Цетињске богословије њихов дан, славу Светог Петра”, казао је Митропилит, истичући да мало ко у историји наше Цркве има ту привилегију као ученици Богословије Светог Петра Цетињског, да стоје сваки дан пред светитељем Божијим, цјеливају његове мошти и ту се уче страху Божијем. “Нека Господ благослови све професоре и ученике и утврди их да се увијек угледају на Светог Петра и онда када је најтеже нека знају да је он побиједио сва искушења и да се показао побједником свих невоља зато што је био слуга Божији. И ми учећи се од њега требамо да ојачамо своју вјеру, труд, рад, молитву и подвиг. Нека буде срећна крсна слава, како ове свете обитељ,и тако цијеле Митрополије и Црне Горе, али и наше Богословије. Да буде срећно и благословено, да се радујемо и веселимо данас сви, јер је заиста велики дан и за ову светињу и за нашу Богословију и нашу Цркву”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом. На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и пререзан славски колач. Честитајући славу братству Цетињског манастира и ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је казао да овај свети дан много значи и за ову свету обитељ и за наше богословско училиште, за овај град и за цијелу Црну Гору, али и за цијело православље. “Данас прослављамо спомен Светога оца нашега Петра Цетињског Чудотворца. Сабрали смо се око његовога ћивота, око његових светих моштију, да се заједно помолимо Богу, да душе своје испунимо духовног миомира од његових светих моштију, да излијечимо своје душевне и тјелесне немоћи”, казао је владика. Подсјетио је да је он био поштован и у вријеме свога земаљског живота док је ходио по Црној Гори као свети човјек, као апостол Христов, те да је својим упокојењем на дан Светог апостола Луке посвједочио да је вршио апостолску службу. Иако је био поштован од народа као свети човјек није му било са народом лако, па је морао често да заклиње, а понекад и проклиње како би обуздао самовољу народну. “Што су му се више противили, показивало се да је он заиста од Бога послат, јер они који су му се противили лоше су пролазили. Били су изобличени и посрамљени врло брзо од Господа Бога, који суди и живима и мртвима. Имао је живу ријеч Божију у себи и његова ријеч за оне који су га слушали била је закон и просветљавала њихове путеве, упућивала их на спасење. Он је свој народ, као Христов и Божији човјек, приводио Господу Исусу Христу, сједињавао са Христом причешћујићи народ Светим тајнама Христовим, учећи их богонадахнуто мудрости Божијој и свему ономе што је потребно души људској да се научи.” Говорећи о томе да је Свети Петар у вријеме свога земаљскога живота био ослонац цијелом народу, али и цијелом свештенству, посебно своме наследнику Светом Петру Другоме Ловћенском Тајновидцу, казао је да када читамо Његоша видимо да је то мудрост коју је наслиједио од Светога Петра те да не можемо замислити величину владике Рада без Светога Петра Цетињскога. По његовом мишљењу примјер Светога Петра је био ослонац свима онима који су размишљали и живјели по вјери. Говорећи о Богословији Светога Петра исказао је сагласност са ријечима Високопреосвећеног Митрополита Хризостома, да ђаци и професори Богословије имају ту повластицу да се моле пред ћивотом Светога Петра и клањају десници Светога Јована Крститеља и честици Часнога крста свакодневно те да се по томе ова Богословија помало одликује и разликује од других: “Показало се да су ученици ове Богословије, који су се прихватали свештеничкога чина, добри, вјерни и ревноси свештеници, и то је сигурно благослов Светога Петра Цетињскога. Хвала Богу из наше Богословије данас имамо велики број свештеника на свим меридијанима и свим просторима Српске православне цркве. Имамо епископа, а ево најмлађи епископ који је завршио ову Богословију, а касније се школовао на високим богословским школама, је отац и владика Сава марчански који је недавно постао архијереј. Имамо ту радост да дочекујемо архијереје који су потекли из ове Свете обитељи, као и архијереје који су свршили Цетињску богословију. Све је то благослов Светога Петра Цетињскога. Нека тај благослов буде на свима вама и онима који приступају са вјером и надом и љубављу његовом светоме ћивоту”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио свим архијерјима који дошли овим поводом, али и поводом годишњег помена нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Прослава Светог Петра Цетињског, славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског, почела је синоћ, у навечерје празника, празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, а биће настављена вечерас у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, у 19 часова, Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 31. октобра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Нишу, која данас прославља своју славу. Ниш: Свечана доксологија у част Епископа хвостанског Јустина, викара Патријарха српског Саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), игуман суковске обитељи, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Св. Николаја Чудотворца у Нишу, протођакон Стеван Кричка и ђакон Бранислав Јоцић. Храм је био у потпуности испуњен верним народом, увеличавши прославу храмовне славе у великој мери. На крају Свете Литургије, освећени су славски дарови и пререзан славски колач, припремљен од стране домаћина славе. ЦЕНТАР ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПРОСЛАВИО СВЕТОГ АПОСТОЛА ЛУКУ У недељу, 31. октобра 2021. године, у просторијама Центра за црквене студије, а у присуству Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, проф. др Драгише Бојовића, управника Центра, као и многих других чланова и пријатеља ове институције, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније осветио је славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране домаћина славе. Овим свечаним чином обележена је и двадесета годишњица постојања Центра за црквене студије, велики јубилеј за ову значајну институцију, која је од својих скромних почетака достигла признање у ширим научним круговима, са сарадницима како у земљи, тако и у иностранству. СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ЦЕНТРА ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ И 20 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Центар за црквене студије ове године обележава велики јубилеј. Наиме, о празнику Светог Апостола и Јеванђелиста Луке, пре тачно 20 година, овај Центар је основан. Тако су и ове године, као и сваке до сада, чланови Центра прославили своју крсну славу. Уз великолепно појање хора „Бранко“, један по један низали су се говори људи везаних за рад ове интелектуалне заједнице. Окупљенима се обратио Његово Преосвештенство, Епископ нишки г. Арсеније, а одмах потом уследило је и обраћање Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, који је овом скупу присуствовао као делегат Његове Светости. Такође, присутни су били и окупљенима се обратили и државни секретар Министарства просвете, науке и технолошког развоја Небојша Ранђеловић, заменица градоначелнице Града Ниша Душица Давидовић, директор Републичког секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, као и многи други угледни пријатељи и чланови Центра за црквене студије. Такође, овом приликом су, руком Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, уручени ордени Светог Цара Константина професорима из страних земаља, који су помогли и настављају да помажу не само популаризацији овог Центра, већ и словенске културе и духовности уопште. Добитници ордена су професори Александар Наумов, угледни слависта из Пољске, Жан Клод Ларше, угледни француски теолог, и Ангелики Деликари, професор Средњовековне историје Словена на Философском Факултету Универзитета у Солуну. Од троје добитника ордена, једино је проф. Деликари, услед тренутних околности, била у могућности да се лично појави, и из руке Преосвећеног Владике прими заслужено одликовање. Извор: Епархија нишка

Празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Бденије је служио Његово преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског Порфирија, у молитвеном присуству Високопреосвећене господе митрополита: дабробосанског Хризостома и црногорско-приморског Јоаникија, Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила. Сабраном вјерном народу се ријечима празничне бесједе поред моштију Светог Петра Цетињског обратио Митрополит Јоаникије који је честитајући празник у коме празнујемо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског Чудотворца, подсјетио да је данас вршен и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је слиједовао Светим апостолима и Светим оцима, те да у наставку празника славимо и спомен Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца за кога је народ одавно говорио свака му је света. “Сви су имали пророчки дар. И наш блаженопочивши Митрополит када је изобличавао људска застрањења, неправде и све оно што се догађало у друштву када су правили фалсификате од Црне Горе, кад је он жестоко реаговао, то је заправо његов пророчки дух, који није могао да трпи обману и застрањења и то је била његова брига за људске душе.” Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио браћи архијерејима који су као и ранијих година дошли поводом славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињскога, изражавајући посебну радост што је дошао као архијереј питомац ове богословије ─ нови епископ марчански који је викар Патријарха Порфирија тако да преко њега ово свето сабрање има и благослов Његове светости Патријарха српског. Сабрање у којем су учествовала и ђаци, који се код ћивота Светог Петра Цетињског уче богословским наукама и спремају за будућу свету и узвишену свештеничку службу, благословио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански господин Хризостом, члан Светог синода СПЦ. Честитајући навечерје великог празника, Митрополит дабробосански Хризостом је казао да је ово сабрање прилика да се сјетимо Светог Петра Цетињског, великог Божијег угодника, кога је Бог прославио, кога Црква и народ прославља, и да се пред њим поклонимо и помолимо, да се он који се тако храбро и одлучно борио, као некада Мојсије у Старом завјету или цар Давид за свој народ, и даље моли за нас иако можда нисмо достојни његове славе и имена. “Да се увијек сјећа нас у својим молитвама, да Господ благослови управо оно што је он започео, да сачува јединство, слогу Цркве, народа, државе. Њега увијек видимо пред собом управо као једнога пророка”, казао је Митрополит и додао да је он у свим изазовима био неустрашив и да онда разумијемо што је био епископ Цркве Христове. Како је казао, он није био само олтарски човјек, већ је био човјек свакодневног живота, свих проблема сих људи, сваког племена, због чега је он увијек и инспирација да његов примјер буде свима на угледање: “Прије свега нама које нас је Бог поставио као епископе, као јерархе, да стојимо пред народом, да видимо како је то Свети Петар радио, да и ми тако радимо одлучно, храбро уз све проблеме и изазове. Зато ми је драго да смо данас и вечерас овдје окупљени око његовог ћивота, његових светих моштију. Он је са нама, гледа и слуша, и он је ту са нама вечерас и заједно са нама хвали и слави Бога. И ова светиња ево стотине година наставља славље које започео Митрополит Данило када је подигао ову светињу па ево до дана данашњега. И то је тај велики капитал духовни, молитвени, литургијски који ми наслеђујемо. Можда га нисмо никада достојни, али по благости Божјој, милости Његовој јесмо ту гдје јесмо.” Сагласио се са Митрополитом Јоаникијем да је добро што богословци под његовима омофором, поред његовог ћивота у његовом присуству се уче страху Божијем. “Да се учимо сви страху Божијем јер је он почетак мудрости и гдје нема страха Божијега нема ни мудрости, нема ни врлине, нема ништа. Зато је управо дан успомена на Светог Петра Цетињског и Светог апостола Луке за нас веома битан дан и празник, не само за Митрополију црногорско-приморску него за цијелу Црну Гору. Јер овај празник сваког човјека Црне Горе, сваког Србина широм свијета, подсјећа на једну велику духовну борбу”, казао је и објаснио да се у историји обично пишу само физичке борбе, ратовања, али постоје духовне борбе које су веће и софистицираније, а које су водили светитељи као што је био Свети Петар, као што били сви митрополити Црне Горе до данас. Подсјетио је и на борбе које је блажене успомене Митрополит Амфилохије водио од када је 1990. године дошао у Црну Гору па до задњега свога даха. “Водио је борбу за душу, за биће Црне Горе, за свакога човјека. Он се пророчки борио, некада је то било тешко и слушати, кад је проклињао, али тако су и пророци говорили против царева израиљских, против свих незнабожаца који су нападали народ Божији”, казао је Митрополит и поручио да нас ништа не смије одвући од те духовне борбе за свакога човјека, за све људе и Цркву Божију. На крају је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом се помолио да Господ прихватио ово бденије као мали принос Њему, али и Светом Петру да сјутра прославимо празник у миру, слози и љубави, да благослови мир и слогу, коју је најтеже стећи, што је у Црној Гори најтеже одувијек било. “Да Бог благослови да се управо у својим различитостима сви осјећамо комотни, али да будемо сложни и јединствени у једној вјери коју нам је Господ преко себе, своје Цркве дао у једној светој саборној Цркви. Улога и мјесто Митрополије црногорско-приморске је огромно и значајно не само за Црну Гору већ за цијелу Српску цркву, зато смо ми данас сви овдје дошли да се помолимо Богу, да нас Господ сједини, обожи, умножи, да будемо као што каже Свети владика Николај, свети Божији народ, Свети Божији људи.” Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру, коју ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са више архијереја наше Цркве, и Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, са почетком у 19 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

О пресветлом лику и житију Светог Петра I, митрополита и чудотворца цетињског, говорили смо у новом издању емисије Богослужбене особености великих празника. Будући да се овај празник ослања на свештени спомен Светог Апостола и еванђелиста Луке, указали смо на повезаност ова два празника и двоједине богослужбене особености. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ретко која личност у историји. Није случајно да је он упоређиван са правом – сa Мојсијем, са Исусом Навином, те две најзначајније личности древне јеврејске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и телесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, песника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном речју, он је био свестрана личност. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину само о себи, већ који све што имају жртвују. И то не само један део свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човек, резултирао је управо у унутарњу сјајну победу над самим собом, над својом телесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана победа сама по себи, неодвојива је од борбе „за добро и мир међу народом”, како он сâм у својим посланицама каже. Када је реч о химнографији овог празника који са љубављу прослављамо, не бисмо смели да сметнемо са ума да митрополит београдски Михајло, као химнограф службе Светом Петру Цетињском, овог светитеља миротворца пореди са светим личностима како Старог, тако и Новог Завета. Према речима из службе велики архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, био је огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешти дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама – од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. Хајте браћо православна да се радујемо, свехвалним врлинама, подвизима и делима, Црне Горе пресветлог светилника, миротворца и праведника, Петра великог архијереја цетињског чудотворца, пастира Цркве и учитеља, целивајмо мошти његове нетрулежне и прославимо Христа Бога нашега, Који њега прослави и нама дарова живот вечни. (тропар) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: Помаже Бог свима и благослов и молитве Светога Петра Цетињскога и Светога Јована Крститеља и мир од ове светиње свим вјернима, цијелој Црној Гори! Поводом мог устоличења желим само да кажем неколико ствари. Континуитет Зетске епископије, потом Митрополије, из које је настала Митрополија црногорско-приморска, толико је јасан и толико убједљив. Њега свједоче зетски епископи и митрополити, а касније и митрополити црногорски и црногорско-приморски. Ја сам 56. епископ и митрополит ове Светосавске митрополије која је установљена прије 800 година, а 41. митрополит црногорско-приморски који се истоличава у Цетињском манастиру. Ниједан континуитет у Црној Гори није толико јасан као овај, ниједно право није толико јасно и блиставо и непорециво као ово. Право на устоличење у овој светињи припада не само мени, него цијелом свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске. Ако неко оспорава то право, а посебно они који се стално позивају на државу као заступници и чувари државе, нека покушају да то право оспоре путем закона и путем легитимних институција и процеса, који се могу тим поводом покренути. Наравно, овог пута ја желим, и Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори. Устоличење Митрополита је у овом случају искључиво вјерски чин и њему не треба придавати никакве политичке ознаке. У овој више него напетој ситуацији на Цетињу и у Црној Гори, ми смо жељели да максимално допринесемо миру и стабилности Црне Горе, да се не заподјева свађа и раздор међу браћом, посебно не на Цетињу. И због тога смо прихватили препоруке паметних људи, добронамјерних, да овај скуп буде искључиво вјерскога карактера, да га смањимо, али да се никако не изгуби његова суштина. Биће свештенство, биће представници црквених општина и неколико гостију и то је све што се тиче нашега скупа. Али и поред те скромности, овај ће скуп бити и миран и благословен, и надамо се, да ће заиста се испунити наша жеља, да све прође мирно и да свако ко дође тога дана на Цетиње понесе мир у својој души, а не мржњу и рат. Долази нам Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, да посјети Црну Гору и да донесе мир и благослов Црној Гори, као и сви његови претходници, а велики број српских патријараха је кроз историју посјећивао и Црну Гору и Цетињски манастир. Ја сам овдје хиротонисан уз благослов нашег блаженопочившег Митрополита руком светог Патријарха Павла, прије пуне 22 године овдје у Цетињском манастиру. Овог пута имамо важне госте и позивам све да у миру и са радошћу дочекамо угледне госте из других помјесних православних светих Божјих цркава, који нам долазе на устоличење. Долазе нам представници, архијереји Божији, из Јерусалимске патријаршије, из Руске православне цркве, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Пољске православне цркве, Бугарске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља и Албанске православне цркве, може бити да ће доћи још неки други важни гости из других помјесних цркава. Ми желимо да Цетиње буде град у који се радо долази, а не град који се због инцидената и разних проблема заобилази. Цетињски манастир је мјесто гдје се миримо и устоличење епископа, митрополита, треба да донесе мир и спокој и овоме Светоме храму и цијелом народу у Црној Гори. То је наша жеља. Нека Божји благослов, благослов деснице Светога Јована Крститеља и сила Часнога и животворнога крста, благослов Светога Петра Цетињскога буде на свима, на свим вјерним, на свим грађанима Црне Горе и на цијелој Црној Гори. Амин, Боже дај и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Један век од упокојења Краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је у понедељак, 16. августа 2021. године, у срцу Шумадије. Повезана вест: Патријарх Порфирије на Опленцу: Покајање значи одрицање од система вредности које нуди овај свет и живот по систему вредности Јеванђеља На Опленцу у храму Светог Великомученика Георгија, ктиторски храм Краља Петра, Свету архијерејску Литургију и парастос служио је Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије уз саслужење Преосвећене браће Архијереја: Епископа пожаревачко–браничевског г. Игнатија, нишког г. Арсенија, умировљеног Епископа канадског г. Георгија и домаћина Епископа шумадијског г. Јована, као и свештеника и ђакона из шумадијске и других епархија Српске Православне цркве. Лепоти Евхаристијског сабрања допринело је и појање крагујевачког хора Успења Пресвете Богородице, као и братства Саборног храма из Крагујевца. На Литургији су присуствовали и Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Алесксандар Карађорђевић са својом супругом принцезом Катарином, принц Филип и принцеза Даница и принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић. Присутни су били представници државног врха Републике Србије и Републике Спрске, чланови Крунског савета, као и представници локалних власти. По прочитаном Јеванђелском зачалу, надахнутом беседом Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије се обратио благочестивом народу Шумадије. После заамвоне молитве служен је парастос блаженопочившем Краљу Петру I Карађорђевићу, након чега је уследила церемонија свечаног полагања венаца на гробном месту где су похрањени земни остаци Краља Петра. У име Председника Републике Србије венац је положила Госпођа Дарија Кисић Тепавчевић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Завршетком церемоније полагања венаца, у Петровој кући приређена је изложба реликвијских предмета и слика из живота династије Карађорђевић. Сабрање је настављено трпезом љубави у ресторану “Тарпош” у Аранђеловцу. У току ручка Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован даривао је Његову Светости Патријарха Порфирија и браћу архијереје лепим поклонима за успомену и молитвено сећање. Извор: Епархија шумадијска

Дана 18 јула 2021. год у селу Брод косовска полиција је ибавестила локалног свештеника у Штрпцу да су приликом рутинског обиласка храмова видели оштећена врата на храму Св. Ап. Петра и Павла у селу Брод. Парохијски свештеник затекао је поломљену браву на улазној капији, на силу отворена врата на храму и графите ОВК у храму. Полиција је у току дана уз присуство тима из Приштине извршила увиђај и отворена је истрага. Епархија рашко-призренска изражава забринутост због овог још једног у низу више вандалских напада на наше храмове на Косову и Метохији и апелује на поштовање основних верских слобода, као и духовне и културне баштине православних Срба на КиМ. Епархија рашко-призренска Призрен-Грачаница, 21. јули 2021. Извор: Епархија рашко-призренска

Петар Мамонов је био најчудеснији човјек кога сам срео у животу Он није личио ни на ког другог, ни у својим аутодеструктивним поривима, ни у својој чежњи за Богом и тражењу истине. Све чега се дотицао постајало је умјетност. Притом, права умјетност – због тога су му млади тако вјеровали. Ове ријечи Павла Лунгина су највјеродостојније нешто што се може рећи о једном од путоказа руске културе и умјетности краја 20. и прве четвртине 21. вијека. Петар Николајевич Мамонов рођен је 15. априла 1951. у Москви. Одрастао је у улици Бољшој каретној бр. 15 која је постала позната током седамдесетих по Владимиру Висоцком. Њихови животни и стваралачки путеви развијали су се у различитим смјеровима. Мамонов је захватио дубине руске културе и досегао врхове стваралаштва. Од школских дана испољавао је немир и артистичност. Неколико пута избациван из школе, у младости, за разлику од већине руских рок музичара који су одрастали уз Битлсе, он слуша Мајлса Дејвиса, Реја Чарлса, Ајка Тарнера… Студира на Московском графичком факултету. Након незавршених студија ради у штампарији као словослагач, потом као ложач, физички радник, а такође и као преводилац енглеске, норвешке, шведске поезије за антологијске публикације… У то вријеме је био често присутан међу члановима хипи покрета иако у потпуности није дијелио њихове идеје. Осамдесетих година 20. вијека оснива култни пост-панк састав „Звуки Му“. Први наступи су били у врло уском кругу публике. Тада се упознао се са Виктором Цојем, оснивачем и фронтменом рок састава „Кино“, Борисом Гребеншчиковом и групом „Акваријум“ који уз Константина Кинчева и групу „Алиса“ представља врхове руске рок музике. Наступи током 1984. и 1985. године доносе Мамонову и бенду „Звуки Му“ огромну популарност. Бенд у то вријеме још увијек нема снимљен албум. Тек 1988. године снимају један за другим два албума – „Једноставне ствари“ и „Крим“. На првом албуму су све старе пјесме које је написао лично Мамонов. Тих година гостују широм Европе, потом и Сједињених америчких држава. Након повратка у тадашњи Совјетски савез у ком је перестројка хватала замах, Мамонов доноси одлуку да расформира групу. Ипак, везанa уговором са продуцентом Брајаном Иноом група се још једном окупља и снима албум „Транссигурност“. Потом слиједи албум „Груби сутон“ 1993. године, улога саксофонисте у филму Павла Лунгина „Такси-блуз“ и прва монодрама „Ћелави бринет“ коју је поставио заједно са режисером Олегом Бабицким. Једна од преломних тачака у животу Петра Мамонова била је 1996. године када доноси одлуку да се из Москве пресели у село Јефаново. Сам Мамонов је истицао ову чињеницу и осјећај безнађа који га је преплавио. Имао је први пут све – и славу, и новац, и породицу и упркос томе, таласи безнађа и смрти били су све јачи. У младости је пробао све: од алкохола до наркотика. Некако му тада долази у руке књига Илариона Алфејева о животу Светог Исака Сирина, потом одлазак у цркву као и сусрет са руским Христом Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шмељова… У том периоду живота поставља на сцену монодраму „Постоји ли живот на Марсу“ по мотивима Просидбе Антона Павловича Чехова, затим слиједи „Чоколадни Пушкин“ – пројекат који је започео као албум, а завршио као монодраму. Сам Мамонов је свјестан до које мјере помјера границе жанра и овај пројекат смјешта у оквире лит-хопа (књижевни текст који се на сцени чита и изводи у стилу хип-хопа). На крају се све завршава великим експериментом: објављивањем апстрактног албума „Електро Т“ у коме већина композиција су у ствари, соло партије без људског гласа уз присутне необичне шумове. Један од историчара руског рока Артемиј Троицки пише да је наступ Петра Мамонова личио час на епилептички напад, час на стања лунатика све то комбиновано са покретима уличног забављача. Опус бенда „Звуки Му“ може се сврстати жанровски у оквире пост-панка прије него ли у чисти рок или хард-рок. Сценски наступ Мамонова и енергија удаљено подсјећа на Ијана Кертиса и „Джој дивижн“. И један и други су осјећали како се унтрашњост свијета хлади. Осјећали су да свијет и ствари губе своју топлину. Потребне су им биле нове ријечи и нови израз за драму савременог човјека која се пред њима одигравала. Ијан Кертис није прескочио велики расцјеп – завршио је у амбису, а Мамонов – јесте. Отац Анатолиј из филма „Острво“ појавио се на екранима 2006. године. Умјетност је прешла границу и помијешала се са животом или… обрнуто? Након овог ремек-дјела Павла Лунгина село Јефаново почели су да походе болесни и тијелом и душом. Нису тражили Петра Мамонова, већ оца Анатолија. Све је то подсјећало на велико ходачашће. Петар Мамонов је опет помјерио границе реалног јер то није била само глума, већ подрхтавање душе дубоко вјерујућег човјека пред камером. Услиједиле су награде „Златни орао“ и „Ника“ за најбољу мушку улогу, слава и популарност која се ријетко среће. Улога Ивана Грозног у Лунгиновом филму „Цар“ изазвала је бројне полемике, а Мамонов је и сам истицао да није успио до краја да освоји ту улогу и да реализује оно што је замислио. Али, једно јесте: комплексном лику Ивана Грозног додао је још једну црту – црту јуродивости. Услиједило је учешће у пројектима „Рок над Волгом“, ауторска емисија „Златна полица“ на Еху москве, пет томова афоризама и кратких изрека и мисли на религиозне теме под заједничким насловом „Зачкољице“. Петар Мамонов и као музичар, и као глумац, и као режисер и писац враћа руску културу ка својим праизворима. Тачније, Мамонов је, да поновимо, путоказ ка великој матици руске културе и стваралаштва. За њега је живот био стални разговор са Богом. Говорио је: „Бог нема мјеру. Он је бескрајан – ето шта је мене као љубитеља адреналина привукло: то што нема границе… Ту је могуће бескрајно увећавати благодат, ево, то је та свјетлост која је у теби.“ Као и у финалном кадру култног „Острва“ брод Петра Мамонова је запловио. Његова свијећа је дочекала јутро. Неда Андрић

На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије. Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева. Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије. У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад. Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи. Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе

Којим похвалним венцима да овенчамо Петра и Павла? Јер у су сједињени духом у засебним телима, као начелнике богопроповедника. Једнога као првога од апостола, а другога јер се више од свих потрудио; њих заиста достојне бесмртне славе, је венцима Христос Бог наш овенчао, јер он има велику милост. (Прва стихира на Господи возвах) Црква нас на значај светих славних и свехвалних апостола подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред Сабора дванаесторице и Сабора седамдесеторице апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од светих апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих апостола Петра и Павла. Када говоримо о богослужбеном прослављању светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима. Свакодневно на богослужењима спомињемо свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица светих апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Анафоре чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог апостола Јакова; 3. Литургију пређеосвећених Дарова светог апостола Јакова. Химнографија која велича свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше богочежњиве душе. Дођите данас сабори верних, на свечано и славно сабрање, да изабране служитеље благодати Петра и Павла достојним похвалама овенчамо, јер су неисцрпну науку свима посејали, и благодаћу Духа обогатили, као лозе винограда истине, нама су зрели грозд вере одгалији, који весели срца наша; Са њима откривених лица и чистог срца певајмо и рецимо: радујте се разоритељи неверја и служитељи вере; радујте се дивни изабраници Творца и Саздатеља свих; Радујте се заступници вечних добара и одгонитељи обмана! Зато их умолимо: молите се увек Створитељу и Учитељу, да трајан мир подари свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на литији) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке