Претражи Живе Речи Утехе

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.

Поводом неких брзоплетих или пак злонамерних коментара у вези читања анатемизама у Недељу Православља, од стране Његове Светости Патријарха Порфирија, оно што је важно истаћи је следеће: 1. Патријарх Порфирије није у Недељу Правослсвља исповедао било какву јерес, нити је анатемисао било које православно учење. 2. Превод на српски језик који је читао Патријарх јесте незграпан и није баш најсрећнији, али онај ко се бар мало удуби у смисао реченог, увидеће да Патријарх није исповедио никакву јерес. 3. Постоје често и злонамерни људи који прате сваку реч Патријарха Порфирија и гледају да је протумаче на свој искривљени начин, као и да своје злоумишљеније рашире преко интернета и узбуне верни народ. Шта је Патријарх у суштини прочитао и како то свако од нас који знамо основне истине православне вере, који лично познајемо Патријарха али и верујемо нашем Патријарху, требамо и једино можемо хришћански разумети. Цитирам Патријарха: а.) "Онима који погрешно уче о Духу Светоме (о томе да Дух Свети од Оца происходи). Анатема!" Не разумем шта овде није јасно? Дакле, није овде Патријарх рекао да је погрешно учење - да Дух Свети происходи од Оца, већ је анатемисао оне који о Духу Светоме и о тој истини - да Дух Свети происходи од Оца, погрешно уче. б.) "Онима који погрешно уче о Цркви Божијој (као Телу Христовом). Анатема." Исти случај је о овде. Патријарх је анатемисао све оне који погрешно уче о Цркви Божијој, јер Црква Божија јесте Тело Христово, и о томе је у свом животу Патријарх говорио на стотине пута. Патријарх дакле није рекао: Онима који погрешно уче о Цркви Божијој, да је Она тобоже Тело Христово. Анатема. Не, Патријарх је исповедио истину да је Црква Божија Тело Христово, и да се предају анатеми сви они који уче погрешно о Цркви Божијој тј. о Телу Христовом. Све је дакле лакоразумљиво а садржај, контекст и смисао свега што је рекао Патријарх је у суштини чисто православан. Акценат код нас православних и добронамерних хришћана, не сме дакле бити, нити је, у сумњи у Патријархову православност, већ у потврди истине Православља, и у поверењу у Његову Светост. Мада, истини за вољу, превод који је кориштен заиста и није баш најсрећнији. Сигурно се може наћи далеко бољи и прецизнији. Текст који ће бити још бољи и који неће баш никога ни на тренутак збунити, нити ће злонамерним људима дати прилику да шире клевете против Патријарха. Не смемо заборавити да живимо у временима где многи злонамерни људи просто имају задатак да клевећу и блате Патријарха. Извод из беседе Архимандрита Петра, Игумана Манастира Пиносава, са верним народом.

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Петар ће у четвртак 30. новембра 2023. године, у парохијском дому храма св. Јована Владимира у насељу Медаковић, од 18 часова одржати предавање на тему "Хлеб живота". Исте вечери ће бити представљена и истоимена књига изузетних душекорисних поука бројних духовника СПЦ, коју је приредила гђа Зорица Ковачев. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Браћо и сестре, верна чеда Свете Православне Цркве, причешћујмо се често и редовно, са вером, љубављу и покајањем. То је жарка и најдубља жеља Господа нашега Исуса Христа. То је најчовекољубивија помоћ нашег Преслатког Господа Исуса свим немоћним или палим хришћанима, који се искрено кају за своја сагрешења. Не неки обични човек, већ Свемилостиви Богочовек Исус Христос каже: Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју, нема живота у себи! Шта још онда треба да ми свештенослужитељи кажемо оним верницима, који нажалост још увек расправљају о томе због чега се уопште служи Света Литургија, и негодују и удаљавају се од Светог Причешћа, а при томе још и сматрају да су изузетно побожни, исправни и разумни?! Каква трагедија! Какво помрачење! Господ дубоко тугује када види нас Србе како се због тобоже побожних разлога удаљујемо од загрљаја са Њим кроз Свето Причешће. Христос јеца од бола када види да многи Срби не схватају да је Он дошао да спасе грешнике а не праведнике. Грешнике који се кају и који се уздају у Њега - Богочовека Христа, као једину наду свога спасења. Ми као чланови Цркве Христове требамо дакле непрекидно да жудимо да се причешћујемо Господом Исусом Христом јер, како Он сам рече, без Њега не можемо чинити ништа спасоносно и Он је Хлеб Живота који је сишао са Неба, да нам се даје кроз Свето Причешће. Треба да живимо са осећајем сталне жеље и потребе да се често причешћујемо јер осећамо да смо у овом и оваквом свету који у злу лежи, са толиким нашим слабостима, очајно немоћни да се без Њега и Његових Светих Тајни можемо спасити. Нажалост, очито је да су многи верници охладнели за љубав према Господу јер да нису охладнели не би се удаљавали од Њега и не би антијеванђелски говорили да људи не требају да се редовно и често причешћују. Зар свака добра мајка не храни своју децу сваки дан најбољом храном? Зар Христос Бог, као наш Спаситељ, и наша Мајка над мајкама, не жели да нас често храни Собом као најбољом храном за душу и тело? Колико мајка жуди да загрли своје чедо, толико Господ жуди да нас узме у свој загрљај, и колико малено дете жуди за мајком, толико истински верник жуди за Господом и Светим Причешћем. Они духовници који говоре да се верници тј. људи који живе црквено требају ретко причешћивати, навлаче тако дубоку таму и на себе и на Србију и на душе верних људи. Господ Исус Христос жарко жуди да се кроз Свето Причешће сједини са својом духовном децом и тако их оснажи и охрабри, а поједини српски духовници одвраћају људе од честог причешћивања. Они тако веома растужују самог Бога и веома штете својој духовној деци. Христос је Светлост Истинита и Нестворена! Они који говоре да се верници који живе побожно не требају често причешћивати, самим тим, Богочовека Христа - Светлост Нестворену, одгоне од верника. И шта тиме чине? Навлаче густу таму на себе, на душе поверених им људи, на Србију и на цели српски народ. Човек данашњице, нападнут са свих страна свакојаким саблазнима и духовним насртајима на његову душу, нема коме бољем и моћнијем притећи, осим Богочовеку Исусу Христу. Осим да са вапајним покајањем, вером, смирењем и љубављу притекне Преслатком Спаситељу нашем Исусу Христу кроз Свето Причешће! Он је Победитељ греха, смрти, ђавола, страсти и сваке немоћи! Он је Живот и Победа! Он је Бесплатни и Свемоћни Избавитељ људи од сваког зла и порока! Без Њега, модерни човек је очајно немоћан да се избави и спасе од десетина својих слабости и падова! Он - Премили Исус једини оснажује наше душе и освећује наша тела! Он отпушта грехове и спира их не само Исповешћу, милостињом и молитвом, већ и Светим Причешћем! Ко то не схвата тај не схвата највећу тајну Љубави и Милосрђа Божијег према човеку. Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, не бежите од Премилог Господа Исуса, Светлости Вечне, већ са вером, љубављу, смирењем и покајањем похитајмо да се често причешћујемо и тако најдубље сјединимо и загрлимо са Јединим Човекољупцем! Не бежимо од Светлости да се и на нама не би испуниле страшне речи Светога Јована Богослова - У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји Га не примише. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.

Делове „Луче микрокозме“, религиозно-филозофског спева Петра II Петровића Његоша, бројним Ваљевцима је у суботу 5. августа дочарао доајен српског глумишта хаџи Петар Божовић, уз помоћ Првог београдског певачког друштва под управом Светлане Вилић, известила је Марина Марић за Епархију ваљевску. Упркос киши и лошем времену, Храм Покрова Пресвете Богородице био је мали да прими све оне који воле Његоша, Божовића или један од најбољих црквених хорова у земљи. Велики број свештенослужитеља Епархије ваљевске присуствовао је овој поетској вечери, међу њима и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, док је програм водила Јадранка Јанковић, новинар радија “Источник”. Епархија ваљевска је у сарадњи са градом Ваљевом организовала овај догађај у склопу највеће градске манифестације „Тешњарске вечери“, наставивши прошлогодишњу сарадњу са Божовићем када је извео монодраму „Тако је говорио Николај“. Божовић је адаптирао „Лучу микрокозму“ још 2013. године, поводом два века од рођења Његоша, како каже, са циљем да људе ослободи од страха да је ово дело тешко, неразумљиво, непријемчиво. Иако га је изводио само у посебним приликама, реакције публике су биле увек више него позитивне. Током приказивања овог дела које отвара и преиспитује узроке човековог пада и посрнућа, многи су, пре свега, схватили дубину Његошеве мисли, али и открили да није само „Горски вијенац“ оно што га одређује и оно по чему је препознатљив. Трагичност, али и узвишеност човековог постојања, оличена је у Његошевим стиховима да је човек човеку највећа тајна, да може добротом да се узвиси до Бога, али и да се ђаво постиди од његове злобе, или да земљом владају идоли сваког изрода. Речи које су настале пре скоро два века, а које су свевременске, истовремено пророчке и отрежњујуће. Дело које је неке подстакло да га прочитају први пут, неке да га прелистају поново, а неке да сачекају прави тренутак за његово откривање. Извор: Епархија ваљевска

Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива. ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком. Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу. Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца. Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење. Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо. По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“. После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше. Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати. Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_petar_korishki_0.html

Братство манастира Црна река позива верни народ на промоцију зборника Црна река и Свети Петар Коришки која ће бити одржана у 18. маја 2023. године са почетком у 19 часова у крипти цркве Светог Марка у Београду. Извор: СПЦ.РС

"Ово вам заповедам", говори Господ, "да љубите једни друге", јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим својим срцем, свим умом својим, свом душом својом, свом снагом својом, онда ће човек волети не само Бога, него ће волети свакога човека на земљи. И само тада, и једино тада, имаће снаге да буде истински и прави човек - човек љубави Божије. Без те љубави Божије човек је потпуно немоћан, очајно немоћан, да се одупре свим нападима зла које га окружује или које је у нама. Целу беседу можете послушати на: Архимандрит Петар ( Драгојловић): У Љубави Христовој јесте све! - Čudo WWW.CUDO.RS „Ово вам заповедам“, говори Господ, „да љубите једни друге“, јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим...

Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца, биће гост редовне духовне трибине Вазнесењског храма у центру Београда у уторак, 25. априла 2023. године у 19 часова. Тема предавања о. Петра је "Љубав Божија као темељ нашег спасења", сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Верско добротворно старатељство АЕМ је и овога Божића приредило традиционални Божићни ручак за наше потребите суграђане, кориснике црквено-народне кухиње у Француској улици број 31, сазнајемо из ВДС-а. Пред почетак Божићног ручка, о. Владимир Марковић, о. Бранислав Јоцић, гђа Кети Фенслоу и Лин Свилар поделили су преко 2000 ланч-пакета за кориснике Црквене кухиње, а благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, празничну трпезу је ове године благословио и са корисницима Црквене кухиње поделио Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Петар. Пред сам крај ручка Владика Петар је такође, у име Његове Светости, уручио поклоне волонтерима Црквене кухиње, који током целе године помажу раду Верског добротворног старатељства. "Даривање је најлепши осећај код сваког човека, јер се у поклону налазе најлепше жеље, осећања и поруке. Празнични дани су време када свако треба да осети радост и да некоме улепша ово посебно доба године", поручују из ВДС АЕМ. Извор: Радио "Слово љубве"

Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“. У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру. https://eparhija-zicka.rs/sveti-petar-cetinjski/

http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Novosti/Male/20220714-104106-732.jpg Беседа о. Петра Драгојловића: Извор: Радио "Слово љубве"

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас славимо и прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али богатства, каква богатства деле свим људима свих времена! Просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси… Све смо оставили вели Апостол Петар Господу Христу, и за тобом идемо. Шта ће бити са нама, шта ћемо ми добити? Ради чега смо ми оставили све, и моје и твоје што смо имали? Шта нам ти Собом нудиш?… у новоме свету и живот вечни… – одговара Спаситељ. И заиста, они су обогатили се Господом Христом, примили Њега Истинитог Бога, поверовали у Њега, пошли за Њим. А за Њим ићи то је постати богаташ непропадљивим богатством. Он даје Вечну Истину, а на свим трговима земаљским гле лажи, ситне истине и истинице. Они дају и дарују свету вечну Божанску Истину. Око нас, у нама, у сваком човеку, у васцелом роду људском пустош и смрт, не једна него хиљаде и хиљаде. А они, победници смрти, дарују Живот Вечни, дарују Бесмртност. Два пука сиромаха, а какво богатство! Сенка Светог Апостола Петра исцељује од свих болести, сенка. Ко је онда обогатио њега – ко? Убрушчићи, марамице Светог Апостола Павла исцељују од свих болести. Ко је богатији од овога најбогатијег ученика Христовог? Они речју Христовом васкрсавају мртве, исцељују од свих болести. Шта је то, откуда људима то, какво је то богатство? Гле, ова два обична човека шта су, откуда њима та моћ? Откуда моћ уплашеном Петру, који се уплашио од служавке и одрекао Господа Христа три пута?И тај Петар неустрашиво иде кроз сав овај свет, проповеда Господа Који је победио смрт и после васкрсења Његовог четрдесет дана провео са Ученицима Својим у вери: да је заиста васкрсао, да је заиста смрт уништена, и послао им Духа Светога у педесети дан, послао им Небеску Силу, не једну, све Небеске Силе, и они испуњени Духа Светога проносе Васкрслога Господа кроз овај свет као непропадљиво богатство. Разгрни душу Апостола Павла, шта ћеш наћи у њој: Васкрслог Господа, веру у Њега, живот по Њему. Разгрни душу и срце Апостола Петра – опет исто, то исто. „Ја не живим више, у мени живи Христос“ – изјављује апостол Павле]. Тражиш душу Павлову у Павлу, нема је, Христос је заменио, променио савест, ум, срце његово у њему, нема их, Господ Христос у њему. Таква је сила, авај, некадањи гонитељ Господа Христа и Цркве Његове! Да није Господ васкрсао из мртвих ко би осионог Савла, најученијег младића, великог ревнитеља фарисејскога духа, ко би њега зауставио да и даље гони и убија хришћане и уништава их? Ко осим Васкрслог Господа Који му се јавио на путу за Дамаск, и он видевши Њега Васкрслог и Њега живог, све је оставио и отишао за Њим! Савле, Савле, кога гониш? – Ко си ти Господе? – Исус. Отада покајани Савле постаје Апостол, неустрашиви Апостол Господа Христа. Отада сав овај свет за њега постаде ништа, и он пише хришћанима: Све то сматрам да су трице и поган, поган према Васкрслом Господу Христу. Кад сам познао Господа Христа, Њега Истинитог Бога, овај свет трица је, сав овај свет, све што је у њему. Кад би све ове планете, све ове звезде претворио у злато, све су то трице и блато према Господу Христу. Једино желим, вели Апостол Павле, да Христа добијем, да се у Њему нађем, да достигнем васкрсење Његово, да достигнемо у васкрсење мртвих. Ето, то је крајња мета, крајњи циљ Павловог живота: Вечни Живот, васкрсење из мртвих, победа над смрћу. Ето богатства којим располаже Павле, које је добио од Васкрслог Господа Исуса. Шта њега може угасити? Нерони, какви Нерони!… Цареви, гонитељи, о, све су то трице… Нерон на престолу царском – трице према Господу Христу. То, то Еванђеље носи Апостол Павле, и проноси кроз овај свет. Непрекидна чудеса… Чудеса, телесна и духовна у ова два велика Света Апостола чине се ево већ две хиљаде година. Како су почели не престају, не престају до данашњег дана. Колико је душа васкрслих из мртвих? Колико је душа васкрслих из духовних смрти? Колико обмана (нестало) у овоме свету, колико лажи, колико лажних богова? Од свега тога спасавају нас ова два славна Апостола и њихова Света Сабраћа. У овоме свету они су ишли голоруки, ништа имали нису. Када Апостол Петар исцељује хромог од рођења пред храмом Јерусалимским, он вели: Злата и сребра нема у мене. Оно што имам дајем ти: „У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!“. Устаде хроми. Колико хромих душа исцелили су и исцељују непрекидно Свети Апостоли Петар и Павле? О, хрома је душа човека који не верује у Истинитог Бога Господа Христа; хрома је душа човека који верује у лажне измишљене богове. А који се сретне са Апостолом Петром или Павлом и поверује њиховом учењу у њиховој божанској сили, гле, душа њихова исцељује се од хромила. Овај свет у дане Светих Апостола био је поплављен обманама, лажима, опустошен смрћу, заблудом, безбројним и безбројним лажима. А Свети Апостоли иду кроз свет, проповедају Вечну Истину, проповедају Господа Христа и дају свету Божанске силе; и из њихових душа, из њихових тела лију се непрекидно божанске силе. Оно што пише у Светом Еванђељу о Господу Христу: „И из Њега излажаше сила и исцељиваше их све“. Све болеснике… Тако та иста сила коју је Господ дао Својим Светим Апостолима, та иста сила излива се из њих, из њихових бића и исцељује од свих болести телесних и духовних. Шта можеш учинити људима Апостолима, чега се они не плаше, када се не плаше смрти; када се они не боје ђавола; када се они не боје гонитеља овога света? Гле, свако гоњење које подносе за Господа Христа они сматрају за радост. Када бацише Свете Апостоле у тамницу и избише их – вели се у Еванђељу – они се радоваху што су удостојили се да приме срамоту за Господа Христа. Радоваху се! То су нови људи, заиста необични људи: радују се страдањима, радују се смрти коју подносе за Господа Христа, радују се патњама и мукама. Апостол Павле се не хвали тиме што је био узнесен до трећега неба, али се хвали тиме колико је батина добио за Христа, колико је пута каменован, колико је пута бацан у море. Два пут се десио бродолом, тукли га, исмевали. Вели: ја сам био у опасности свуда и на сваком месту, од лажне браће, од пријатеља, од непријатеља, од сродника, од рођака, од саплеменика, свуда у опасности. Неће свет Христа, то ђаволи неће Христа, то се ђаволи боре против Христа кроз људе, боре се, а Апостол Павле јуриша на сваког ђавола. Он, он се не плаши ни свих њих на челу са њиховим врховним војсковођом Сатаном. Он побеђује све њих, и они ко немоћне стенице беже – од чега? Каква сила, каква моћ! Откуда то Савлу? Само од Васкрслог Господа! Добили су оно што нико од мудраца света, од царева овог света, од моћника и велможа никад добио није. Гле, они живе на земљи, а владају небом. Коме опросте грехе – опростиће им се, а коме задрже – задржаће им се. Све што свежете на земљи, биће свезано на небу. Све што разрешисте на земљи, биће разрешено на небу. Такву власт Господ није дао ни Анђелима. Такву власт ни Анђели немају какву имају Свети Апостоли и свештеници Христови: да разрешују грехе, да отпуштају грехе, да ослобађају од смрти, од ђавола, и да отварају небеска рајска врата и уводе у рај људе са земље. Ето, данашњи Свети Апостоли, њих Двојица, испунили су небески свет препорођеним душама, душама преображеним кроз веру у Господа Христа и кроз Његово Свето Еванђеље. Да, сва богатства која се од вас, Светих Апостола, непрекидно изливају на овај свет, вечна су. И ми данас, уствари, славимо највеће и најграндиозније чудо историје рода људског. Ова два голорука Апостола победила су све! Збило се највеће чудо. Шаљем вас као овце међу вукове, вели Спаситељ Својим Апостолима. И заиста ср десило чудо: овце су победиле све вукове. Овај свет је био пун вукова, пун лажних учења, пун лажних богова и они су изашли на то бојиште не наоружани мачевима, или садашњим топовима, него вером у Господа Христа, Еванђељем Његовим, божанским силама Његовим и – победили су све. Господ им је даровао све божанске силе које су потребне да се победи сваки грех у овоме свету, сваки ђаво, свака смрт, сваки лажни бог. Те силе божанске и свемоћне њихове су остале, и у Цркви Христовој чине та бескрајна чудеса. Побеђују све лажи што су у нама, све наше обмане и преваре. Само је потребно једно: да се ми угледамо на њих. Угледај се на мене као и ја на Христа, вели Апостол Павле. Велиш ти као човек: тешко је угледати се на Христа. Христос је Бог, а ја сам човек. Чиме могу да вршим заповести Његове? Ти не гледај Христа, гледај мене, Павла. Ја сам човек, као и ти, ето и ја ћу вршити заповести Христове. Хајде за мном, ти се угледај на мене. Када се испуниш Еванђељем Христовим – шта ћеш осетити? Осетићеш како се у душу твоју уливају богатства Неба, како вечна Истина постаје твоја, вечна божанска Љубав постаје твоја, и ти ћеш се једнога дана осетити сав испуњен Вечним Животом, и све ће смрти бежати од тебе, и сви греси, и сви ђаволи. То је донео Господ овоме свету. Сведок, први сведок – Павле. Исти такав сведок – Петар. Људи као ми, од тела као ми, од праха земаљског као ми, од блата земље као и ми. А гле, какве силе! Какви моћници, какви бесмртници, какви мудраци! Све то они постају вером у Васкрслог Господа Христа, Васкрслог Господа, Који непрекидно Божанским силама Својим испуљује Цркву Своју. Ми када идемо вером за Господом, побеђујемо све што се зове грех, све што се зове смрт, све што се зове пакао, све што се зове зло. И ми данас славимо Господа Христа – Јединог Истинитог Бога, Који као Једини Истинити Бог уствари и човека чини истинитим човек. Он, човек не може бити прави човек – човек без Господа Христа. Није човек није човек, ако у њему царује грех и смрт. То је наказа од човека. Јер човек је створен за бесмртни живот вечии. И тек са Господом Христом, са вером у Њега, са вршењем заповести Његових, ми изгонимо из себе све што је смртно, све што је греховно све што је ђаволско и демонско, све што је паклено; и постајемо прави људи кад победимо смрт, кад победимо грех, када сматрамо себе за бесмртне и кад се осећамо бесмртни и вечни у овоме свету и … из овог у онај свет – е, онда смо прави људи. Онда је човек истинити човек, савршен и довршен човек, онда је човек потпуни човек, (а дотле, дотле је подчовек, качовек), дотле је одломак од човека, дотле је разломак од човека, дотле није човек. Само вера у Васкрслог Господа и живот по Еванђељу Васкрслог Господа, ето то човека чини правим човеком, то човека чини истинитим човеком. То истински служи човеку. Браћо моја, све Еванђеље Христово јесте служба Једином Истинитом Богу. И када ми хришћани служимо Господу Христу вером својом, кроз Еванђеље, у самој ствари ми служимо себи, ми служимо свом вечном животу, служимо Вечној Истини. Тако је Благи Господ Христос створио све да ми служећи Њему служимо уствари својој мудрости, и моћи, и свемоћи. Јер вршећи Његово Свето Еванђеље ми људи уствари спасавамо себе од греха, спасавамо себе од смрти, спасавамо себе од пакла, од зла, од ђавола; и служимо своме вечном спасењу, своме вечноме царству у ономе свету служећи Истинитом Богу Господу Христу. А наши вођи, наши бесмртни вођи – ко су? Свети Апостол Петар и Павле и сви остали Свети Апостоли, и са њима и уз њих сви Светитељи. Овај свет до васкрсење Господа Христа био је острво смрти. Од васкрсења Његовог постао је острво бесмртности. Овај свет пре васкрсења Господа Христа био је расадник смрти, расадник греха, расадник свих зала. Од Његовог васкрсења овај свет постаје расадник Вечне Истине Божије, Вечне Правде Божије, Вечног Живота Божијег, свих Вечних Добара Божијих. Ето, то је Господ донео свету, донео је и мени и теби. Каква је сила вера у нама? Каква је сила Једини Истинити Бог и Господ Исус Христос?! Ево сведока, безбројних сведока две хиљаде година, и биће их све до Страшнога Суда. А ти, ако си човек, ако се у теби пробудио прави човек, ти ћеш у овоме животу служити Господу Христу као Јединоме Истинитом Богу, и живети у овоме свету вршећи заповести Његове, и заједно са Апостолом Павлом осећати и знати да су заиста, без Господа Христа у овоме свету, све трице и кучине. Он једини даје бесмртни Живот Вечни. Зато, никада доста хвале у захвалности Њему, Господу нашем Исусу Христу, за Његово велико човекољубље према нама, али исто тако и наша захвалност Његовим Светим и непобедивим јунацима, дивовима бесмртницима, првим бесмртницима, какви су били и занавек остали Свети Апостоли, Првоврховни Апостоли Петар и Павле. Нека би Благи Господ и нас водио духом њиховим, дао и нама вере и силе да се угледамо на њих; да ми идемо верно за њима вршећи Еванђеље Христово, које су они уписали и написали, и заједно са њима достигнемо васкрсење и Царство Небеско. Да достигнемо тамо где вечно влада Чудесни Господ Христос Својом Божанском Љубављу, Својим Божанским Правдама, Својим Божанским Истинама, својом божанском Радошћу; да сав живот наш и на земљи и на небу буде слављење Господа Христа и служење Њему, а кроз то наше слављење и служење доћи ће свима нама и спасење наше. Зато Светим Апостолима Павлу и Петру наша најискренија захвалност за све подвиге и трудове што поднесоше у овом свету од Христових гонитеља. И захвалност њима што и данас непрекидно узносе молитве и помажу све који иду путем Еванђеља Христовог у овоме свету, видљиво и невидљиво помажу и подржавају на томе путу. Нека нас они бране од свих невоља и страхота овога света, да не поклекнемо у својој вери, да не поклизнемо, да веру не изгубимо. Најважније у овом свету јесте сачувати веру у Истинитог Бога и Господа. Најважније у овоме свету не поћи за лажним боговима, за лажним христосима, за лажним пророцима, а данашњи свет је пун лажних спасилаца човечанства, пун је лажних пророка, пун је лажних учитеља. Ви хришћани, ви имате једног јединог Истинитог Учитеља и Његове Свете Ученике. Искрени је само онај ученик Христов који има живот вечни и даје човеку живот вечни. То је истина, то је једина истина у свима световима за човека. Истинит је само онај Бог који даје човеку бесмртност и Живот Вечни, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, вечни Живот. То је само Господ Христос. Зато Њему слава и хвала, кроз Свете Апостоле Првоврховне Петра и Павла, и све Светитеље. Амин. https://dodjiividi.blogspot.com/2017/07/blog-post_18.html?fbclid=IwAR3Y5ZL3yr6pMtc3M0iNYycd5VKQca-iuIXLGLu1ho-m6JpQzmL0d5qla_0

Свети апостоли Петар и Павле. Каква два потпуно несавршена људска бића. Колико различите личности. Један прост рибар, нагао у одлукама и брзоплет на делу, други образован и амбициозан, болешљив човек интелекта и стратегије. Замислимо се сви који смо понекад склони олаком процењивању људи и суђењу њихових поступака. Да смо њихови савременици - како бисмо реаговали да смо се нашли поред Христовог ученика Петра, који му се заклињао на верност, у тренутку кад га се кукавички одриче пред непријатељски настројеним сународницима. Или како бисмо као рани хришћани гледали на неосетљивог и суровог Савла, потоњег Павла који систематично прогони хришћане, са амбицијом да се истакне у истребљењу пошасти опасне по његов народ и веру? Да ли бисмо имали разумевања или бисмо их назвали најгорим речима осуде и презира? Да, рећи ће неко, али после су они показали своју веру. Свесно су своје животе дали сведочећи Христа. Да,после. Али ми у животу обично не видимо то "после". Склони да идеализујемо време раног хришћанства занемарујемо жестоке међусобне сукобе првих хришћана. Па и сукобе оних који су били уверени да је Христос дошао само Јеврејима и оних који су сматрали да Христово учење мора да се преда свим народима и да се сви укључе у Цркву. Шта је радио ту Петар, а шта Павле после свог обраћења. Шта су говорили један о другом? Како је Петар - стена која се котрља својим темпераментом гледао на буђење ауторитета у Цркви некадашњег Савла, који не само да није препознао Богочовека ни у време Његове мисије међу Јеврејима, ни у време Његовог распећа и смрти, ни после Његовог васкрсења, него је још прогонио Његове ученике - значи и самог Петра? Него тек кад га је, по причању непознатих сведока, тамо негде на путу за Дамаск Христос бацио на земљу и ослепо да би могао заиста да прогледа. И колико је могао да верује том новокрштеном? А како је Павле гледао на тог необразованог галилејског рибара коме је дато да води Цркву? На основу сведочења његових такође необразованих пријатеља? Мало је о њиховим животима написати романе, снимити филмове, а хвала Богу то није ни потребно, јер њихово наткриљујуће присуство снажно осећамо у Цркви и данас, као што су то осећале и генерације хришћана пре нас. Можемо да им се обратимо, да од њих самих сазнамо шта желимо о њима. А шта ће нам прво рећи ови несавршени људи, који су грешили и поправљали се, падали и дизали се? У чему је њихова тајна, због чега су тако несавршени толико значајни? Што не нађе Црква неке савршеније да можемо да их славимо? Нису били млаки. Обојица су храбро предали своје срце Христовом пламену љубави. Умели су да се истински покају. И умели су у љубави да прихвате међусобне разлике, да им се и радују. И тако су постали Његови најближи сарадници. И више од тога. Не штедећи себе отворили су се за Христову Љубав којаи је из њих уклонила страх. А без страха - проширили су са осталим апостолима и њиховим настављачима Христову веру у целом свету. Ако данас уздахнемо вајкајући се да је хришћанска вера у повлачењу, да је свет све више заборавља па и одбија, сетимо се да је то због тога што смо изгубили оно што је двојицу несавршених Јевреја учинило светилима хришћанства и запалило пламен у милионима људи до данас. Немамо жара. Постали смо млаки. И често се збунимо тражећи савршенство које не налазимо ни у себи ни у другима. И тако само налазимо оправдање за своју млакост и малодушност. Ако презремо млакост и разгоримо у себи жар Живота до мере способности за жртву, ма колика она била, Христос ће нам показати да наш пут ипак није пре свега у постизању савршености, у формама и правилима, него у љубави. И многи ће онда то препознати. Светло ће се поново јаче засјати. Неће само треперити. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година. ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести. У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом. Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”. Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија. Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна. После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења. Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков) Текст преузет са интернет-странице Православна породица. Извор: Радио "Слово љубве"

Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива. ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком. Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу. Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца. Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење. Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо. По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“. После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше. Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати. Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/18/prepodobni-petar-koriski-3/

Светом архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу данас, 31. октобра, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни запис беседе Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, честитајући празник и славу, казао је да се и данас, када славимо успомену на Светога Петра Цетињскога, потврђују ријечи Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, јер се Господ управо и може препознати само преко светих Божијих угодника, како у Старом тако и у Новом завјету. “Јер је Бог увијек испитивао и срце и ум, и све оно што је човјек, да би га онда послао да буде слуга народа, као што је испитивао и Мојсија који се отимао и није хтио да прихвати службу. И сви свети пророци су нерадо прихватали да буду вође народне, тражили су увијек оправдање и изговор да не буду баш они ти који ће ићи испред свог народа. Господ који испитује, истражује срца људска, Он је препознао Светога оца нашега Петра још док је био дијете, док је био мали, и довео га је управо овдје у ову светињу да се припрема, као некада Богородица у јерусалимском храму, да послужи Тајни спасења”, бесједио је Митрополит Хризостом, закључивши да је Свети Петар Цетињски Чудотворац дошао да се у овој светињи припреми да буде архипастир, светитељ, просветитељ. Даље је објаснио да се Свети Петар припремао да буде онај који ће ићи испред свог народа у тешка времена борби против Турака, али и других који су атаковали да окупирају Црну Гору, која је у то вријеме била мала, да је отму и покоре те да је управо он служио да сачува остатак остатака српства: “Ми знамо када су Османлије окупирале сав балкански простор, највећи отпор му је пружио Ђорђе Кастриотић у данашњој Албанији, а потом српски народ Црне Горе, који се борио и сачувао дио слободне српске земље тада, да је Османлије не окупирају. И то је био тај благословени остатак остатака наше слободе коју је Свети Петар морао да сачува”, казао је Митрополит дабробосански и објаснио да је требало да буде сачувана та светиња и тај квасац слободе који ће усквасати и довести до ослобођења. По његовим ријечима томе је требао да послужи не само Свети Петар већ сви прије и послије њега, да буду преводитељи свога народа, не само физички, не само материјално, већ прије свега да брину о спасењу нашег народа. “И данас у црквеним пјесмама посвећеним Светом Петру чујемо прије свега, да он се бори за спасење свога народа у Христу Господу, да његов народ спозна Господа Христа и то је онда остварење Царства небеског. Нема другог царства осим Христа Господа, Он је то Царство небеско које требамо да нађемо, да освојимо и будемо једно са Њиме и Он са нама, и ми у Њему и Он у нама. То је оно за шта се Свети Петар борио, да своју паству, свој народ охристови, да буде Христово царство Божије”, рекао је владика Хризостом. Објаснивши да се Свети Петар борио и за физичку слободу свог народа, али прије свега за духовну слободу, слободу мисли и срца, слободу бића свог народа, те да је све муке и патње свога народа носио, Високопреосвећени је нагласио да је духовна борба коју је светитељ носио много тежа од физичке коју је водио против непријатеља: “Требало је да смири, уједини, сједини у Христу Господу узнемирена и несложна племена, људе ових простора. Господ му је дао снаге и мудрости да то колико-толико постигне. Зато данас када стојимо пред његовим моштимам будимо срећни и задовољни да нам је Господ дао таквог архијереја преко којега можемо да препознамо Господа који се брине о спасењу свога народа увијек и у свако вријеме.” Поучио је сабране да Господ када је најтеже пошаље слугу свога кога је изабрао да послужи народу, Цркви, и да се то десило и Св. Петру и свима послије њега до данашњега Митрополита Јоаникија, коме је пожелио да као и Свети Петар Цетињски води свој народ и Цркву ка јединству са Христом Господом. Поручио је да ако смо са Христом Господом једно, онда смо и међусобно једно, ако смо далеко од Бога онда смо далеко једни од других, јер Бог је тај који нас сједињује и уједињује са собом и у себи. “Драги владико, нека буде срећно и благословено, нека Господ молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца благослови тебе, твоје сараднике, који ће заједно са тобом бити на истом дјелу Цркве Божије овдје у Црној Гори. Посебно желим да честитам нашим професорима и ученицима Цетињске богословије њихов дан, славу Светог Петра”, казао је Митропилит, истичући да мало ко у историји наше Цркве има ту привилегију као ученици Богословије Светог Петра Цетињског, да стоје сваки дан пред светитељем Божијим, цјеливају његове мошти и ту се уче страху Божијем. “Нека Господ благослови све професоре и ученике и утврди их да се увијек угледају на Светог Петра и онда када је најтеже нека знају да је он побиједио сва искушења и да се показао побједником свих невоља зато што је био слуга Божији. И ми учећи се од њега требамо да ојачамо своју вјеру, труд, рад, молитву и подвиг. Нека буде срећна крсна слава, како ове свете обитељ,и тако цијеле Митрополије и Црне Горе, али и наше Богословије. Да буде срећно и благословено, да се радујемо и веселимо данас сви, јер је заиста велики дан и за ову светињу и за нашу Богословију и нашу Цркву”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом. На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и пререзан славски колач. Честитајући славу братству Цетињског манастира и ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је казао да овај свети дан много значи и за ову свету обитељ и за наше богословско училиште, за овај град и за цијелу Црну Гору, али и за цијело православље. “Данас прослављамо спомен Светога оца нашега Петра Цетињског Чудотворца. Сабрали смо се око његовога ћивота, око његових светих моштију, да се заједно помолимо Богу, да душе своје испунимо духовног миомира од његових светих моштију, да излијечимо своје душевне и тјелесне немоћи”, казао је владика. Подсјетио је да је он био поштован и у вријеме свога земаљског живота док је ходио по Црној Гори као свети човјек, као апостол Христов, те да је својим упокојењем на дан Светог апостола Луке посвједочио да је вршио апостолску службу. Иако је био поштован од народа као свети човјек није му било са народом лако, па је морао често да заклиње, а понекад и проклиње како би обуздао самовољу народну. “Што су му се више противили, показивало се да је он заиста од Бога послат, јер они који су му се противили лоше су пролазили. Били су изобличени и посрамљени врло брзо од Господа Бога, који суди и живима и мртвима. Имао је живу ријеч Божију у себи и његова ријеч за оне који су га слушали била је закон и просветљавала њихове путеве, упућивала их на спасење. Он је свој народ, као Христов и Божији човјек, приводио Господу Исусу Христу, сједињавао са Христом причешћујићи народ Светим тајнама Христовим, учећи их богонадахнуто мудрости Божијој и свему ономе што је потребно души људској да се научи.” Говорећи о томе да је Свети Петар у вријеме свога земаљскога живота био ослонац цијелом народу, али и цијелом свештенству, посебно своме наследнику Светом Петру Другоме Ловћенском Тајновидцу, казао је да када читамо Његоша видимо да је то мудрост коју је наслиједио од Светога Петра те да не можемо замислити величину владике Рада без Светога Петра Цетињскога. По његовом мишљењу примјер Светога Петра је био ослонац свима онима који су размишљали и живјели по вјери. Говорећи о Богословији Светога Петра исказао је сагласност са ријечима Високопреосвећеног Митрополита Хризостома, да ђаци и професори Богословије имају ту повластицу да се моле пред ћивотом Светога Петра и клањају десници Светога Јована Крститеља и честици Часнога крста свакодневно те да се по томе ова Богословија помало одликује и разликује од других: “Показало се да су ученици ове Богословије, који су се прихватали свештеничкога чина, добри, вјерни и ревноси свештеници, и то је сигурно благослов Светога Петра Цетињскога. Хвала Богу из наше Богословије данас имамо велики број свештеника на свим меридијанима и свим просторима Српске православне цркве. Имамо епископа, а ево најмлађи епископ који је завршио ову Богословију, а касније се школовао на високим богословским школама, је отац и владика Сава марчански који је недавно постао архијереј. Имамо ту радост да дочекујемо архијереје који су потекли из ове Свете обитељи, као и архијереје који су свршили Цетињску богословију. Све је то благослов Светога Петра Цетињскога. Нека тај благослов буде на свима вама и онима који приступају са вјером и надом и љубављу његовом светоме ћивоту”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио свим архијерјима који дошли овим поводом, али и поводом годишњег помена нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Прослава Светог Петра Цетињског, славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског, почела је синоћ, у навечерје празника, празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, а биће настављена вечерас у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, у 19 часова, Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ауторски текст катихете Бранислава Илића поводом празника Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског. Казивати о Светом Петру Цетињском није лако јер је васколики његов живот био велико чудо које је Господ преко свога угодника пројавио. Овај богоносни угодник Божји био је архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешт дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, одлучни ујединитељ српских земаља, самоуки полиглота, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. Не зна се тачна година његовог рођења, но највероватније је да се родио септембра месеца 1748. године. Свети Петар Цетињски се родио у месту званом Његуши надомак Цетиња, од побожних и благочестивих родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан био је рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила. Када је Петру било десет година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир да учи књигу. Промислом Божјим који га је на тајанствени начин призвао на служење Њему, Свети Петар у дванаестој години прима монашки постриг, док у својој петнаестој години бива послат у Русију на даље школовање. Јеромонах Петар се на Цетиње вратио 1766. године, а владика Сава га је убрзо рукопложио у свештени чин јеромонаха. Након блаженог упокојења митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који се на трону налазио само три године. За наследника митрополита Арсенија Пламенца изабран је архимандрит Петар Петровић. Хиротонију у свешетни чин епископа 1784. године у Сремским Карловцима, савршио је митрополит Мојсије Путник. Архипастирска ревност, брига и љубав Светога Петра били су велики, а то се посебно огледало у његовом труду у спречавању крвне освету међу племенима у Црној Гори. Будући да је био и народни вођа он је приредио први писани законик 1796. године – такозвану Стегу, као и Историју Црне Горе до 1711. године. Не бисмо смели да сметнемо са ума да је Свети Петар Цетињски написао преко 260 архипастирских посланица које су биле и остале бесцен благо. Све што је писао као верни служитељ Божји и као даровити писац, није писао ради величања од стране људи, или са жељом пуког умовања. Према сведочанству многих, посланице Светога Петра су по духу најближе посланицама Светог Апостола Павла. Свака његова написана реч натопљена је његовим молитвеним сузама и архипастирском љубављу према повереној му пастви. Из његових знаменитих посланица исијава истина да је свеколико служење његово било непрестано распињање за свој народ, а самим тим, сараспињање са Христом који Га је у погодно време овенчао неувелим венцем светитељства. „Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдитиˮ. (Из посланице Његушима, 1822. г.) Делећи судбину свога народа и бивајући непрестано уз народ и са својим народом, као народни вођа учествовао је Свети Петар у две битке које су се одиграле 1796. године. Прва битка била је на Мартинићима, јула месеца, где су рањени и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка била је на Крусима, у септембру месецу, где је насупрот сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца потукла турске војнике који су били видно бројнији и спремнији. Наведене битке нису биле сметња да свети Петар и у тим болним моментима шири реч љубави Божје никада не престајући да буде христолики миротворац и неуморни проповедник истине и правде Божје. У истинитост наведених речи увериће нас и надасве позната прича о разговору после битке на Мартинћима: Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу после битке на Мартинићима, да не угрожава његову сиротињу - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пустио с миром да прођеш, немој сада да устајеш против нас, боље да живимо у миру и љубави. Међутим, не слуша Махмут паша Светога Петра, већ спрема своју војску. Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али, ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. После пуних четрдесет и шест година архипастировања у веома тешком времену, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке, у цетињском манастиру 1830. лета Господњег упокојио се у Господу Свети Петар Цетињски. Када је после четири године од његовог упокојења, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке (1834. г), отворен његов гроб, мошти Светога владике Петра нађене су целе и нетљене. Благочестиви народ, који је свога архипастира још за живота препознао као светитеља, увек га називајући „Владика свети“, похитао је са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Како тада, тако и данас, Цетињски манастир је духовни центар и место великог сабирања народа Божјег око свога светитеља који љубављу и молитвеним посредништвом пред Господом греје наша охладнела срца, а својим нетљеним моштима сведочи силу Васкрсења. Житије и службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Пред крај овог прилога у славу Божју, а у част Светог Петра Цетињског, лепа је прилика да се присетимо пресвлачења његових нетљених моштију 31. октобра 2010. лета Господњег, када је прослављен јубилеј – 180. година од упокојења Цетињског чудотворца. Том приликом Цетињски манастир посетио је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, који је у свом патријарашком слову истакао да је све што је Свети Петар Цетињски учинио у животу, велико дело Божије. То је дело светога човека. Све што је чинио и говорио, било је осољено благодаћу Духа Светога. Зато је свој свети живот завршио као најсветије личности из историје Цркве Христове. Наша је велика утеха што се у наше време, обезбожено време, време људи отуђених од Цркве, људи враћају Богу, враћају Цркви својој. И то је оно што нас крепи, што нам враћа веру и наду да нас Господ неће оставити ни због нас, али и ни због Светих као што је Свети Петар Цетињски, као што је Свети Василије Острошки, то превелико име чудотворно, и други Свети, нагласио је тада Његова светост Патријарх српски Иринеј. О, велики Светитељу и Угодниче Христов, Цетињски Чудотворче, пастиру и молитвениче свега рода Српскога и Православнога, молитвама Твојим и небеском благодаћу Светога Духа сачувај Богом даровано Ти стадо Твоје и све градове, села и земље хришћанске, од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде, туђинаца, братоубилачког рата и злобе; избави нас од сваке неправде, неистине и лажи, од безбожја, незнабожја, јереси и раскола; измоли нам у Христа Бога покајање лично и свенародно, јер смо сви род Твој по телу и по духу. О, Велики и Небески Боже, Алфа и Омего свега постојећега, Изворе и Уворе вере наше и живота и бића нашег, прими молитве светог Угодника, Владике Светог, који Ти се моли за нас грешне и недостојне слуге Твоје. Јер и ако Ти много сагрешисмо, ипак не одступисмо од Тебе, јединог Живог и Истинитог Бога и Спаситеља нашег, коме нека је и од нас као и од све твари свака слава, част и поклањање: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин. Катихета Бранислав Илић *Објављено у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1287; стр. 24-26. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Свети Петар Цетињски – светитељ миротворац WWW.IN4S.NET Будући да се овог 2020. лета доброте Господње навршава 190. година од престављења Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског, угодно је да се опет и опет подсетимо на значај овог угодника...

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке

Како је лепо, величанствено и радосно, када знаш да је 56 - ог Епископа зетског и 41 - ог Митрополита црногорско - приморског, Високопреосвећеног Г. Јоаникија, као што је вековима и било, у Трон увео поглавар Српске Цркве. Некада је то био Архиепископ Жички (Пећки), а од 1346. године, Патријарх Српски. Овога пута такву велику част имао је Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије. И то управо на Цетињу, том скоро па шестовековном центру Српске Православне Цркве у Црној Гори. Све док је Српске Цркве и Цетињског Манастира на Цетињу, биће и Цетиња, јер је Цетиње и настало као имање Цетињског Манастира тј. као имање Српске Цркве. Поједине цетињске дириговане букаџије, тоталне незналице историје, често и некрштени људи, криминалне структуре, или пак страни и домаћи плаћеници који уопште немају никакве везе за правим Цетињем и Православном Црквом, поново су доживели тешки пораз. Велики део Цетиња ни у недељу а ни раније није био у друштву тих изманипулисаних или пак потплаћених људи који су по Бог зна који пут, противзаконито, антиуставно, безуспешно и на улици, покушали да узму образ црногорске престонице. Као и вековима раније, сви опаки и зли науми разбијали су се о освештане зидине Цетињског Манастира који је 1484. године основао српски феудалац из Зете, Иван Црнојевић. Као знамење српске царске империје Светих Немањића, Црнојевићи су оставили и грб Немањића на Олтару Цетињског Манастира. Тај свети немањићки грб и дан данас краси Олтар манастирског храма цетињске светиње. О томе је врло јасно и недвосмислено у својој "Историји Црне Горе' писао Митрополит црногорски, приморски и скендеријски, и стриц Његошев, свети Петар Цетињски. Да се зна чији је био и остао тај духовни бисер Црне Горе и српског народа. Победило је дакле поново Свето Цетиње. Оно Цетиње које је верно аманетима светих предака. Оно Цетиње чија историја и памет не почињу у Брозовом Јајцу нити у Кумровцу. Оно Цетиње које зна своју величанствену историју и које се држи своје Свете Српске Православне Цркве, своје светосавске и светопетровске традиције, светолазаревског и светопетровског Косовског Завета, свог немањићког духовног континуитета и своје велике цетињске светиње.