Претражи Живе Речи Утехе

Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и арнауташком мржњом засипају. Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. Изгледна, хронична и професионална анонимност мами на акцију, чак на диверзију, па будући таквом, она намамљује и на стварање кризе идентитета код људи. Неким личностима – писцима, сметају сопствени текстови, да би били личности, а неким текстовима опет, сметају сопствене личности – писци, да би они имали вредност и ранг текстова. Проблем је дакле нерешив, јер се истовремено јављају и сама личност – писац, и сами текст аутора. Они који не прихватају љубав према истини, због чега у питање доводе своје спасење – пропадају. Бог допушта прелест на њих, као и да буду заведени и да поверују лажи. Тиме бивају осуђени и сви они који нису поверовали истини, него су се за неправедност одлучили (2. Сол. 2, 10-12). * Србин из побожне породице, накалемљен на борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархију, или обрнуто, борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархија накалемљени на народну веру, обострано се налазећи у међусобној спрези, порађају монструме и монструозност: братоубице и братоубиство; обоје пак усмерено према цркворушитељству. Корак дубље према паклу иду борбени комунисти-атеисти и анархисти, који су се у једном тренутку конверзијом накалемили на народну, православну веру. Потом су побеснели од црквеног добра и фондова за мрежне новце; дакле побеснели су од добра којег су се у међувремену дочепали и исцрпили га, али и од фондова мрежнога новца који су њих саме заробили, и умрежили. У том тренутку преокрета показао се стари пут: пут непријатељства према целокупној Цркви, проповеди вере и њеног етоса, пут борбе против браће и отаца. То ипак значи да нам они никада нису ни били браћа на начин заједничког учествовања у Истини Цркве и њеног етоса! Њихова браћа су били симпатизери, и остали су симпатизери којима се служи. А служи им се да би се у њима нашла потврда за свој црквени либерализам, за своје маловерје блиско неверју, за оправдање свог несведочења. Начин пастира и учитеља у црквеном Училишту, или на црквеној епархијској катедри, где је Господ Исус Христос Владика, јесте оно што им недостаје. А недостаје им зато што они своје политичке и друштвене амбиције дакле промовишу на месту светом. Зато су постали слуге оних који су се давно декларисали као гадљиви на Бога. Њихов ред је састављен од „црквених либерала“ који траже потврду за своју расклиману богословску компетенцију и за туђинско понашање у Дому Господњем. Док они други, њихове мецене, радо их прихватају као своје, чиме се испољава нејединство у Цркви, и чиме се врше експерименти да се преко њих као преко дубоке парадружине унизе и обесвете сви њихови неистомишљеници. Чиме све то? Прљавим, свађалачким и бизарним клеветама и лажима и кампањама, у спрези са незнавеним, заплашеним и потплаћеним инсанима који су њихова радна снага. Спасавајмо се у Цркви од овога нараштаја (Дап. 2, 40), то јест од једног дела медијских инквизитора, као и од једног дела наших универзитетских предавача, склоних скандалима, превртљивости и издајству предањскога црквенога етоса. Спасавајмо се од њих и спасавајмо једни друге, даномице и обноћ. * Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. * Црквеност и светост пак захтевају јеванђељски језик, мисао и делање. Обе се надахњују Светим Предањем и светоотачким етосом у духу и садржини Христовог Јеванђеља. Поимање слободе, о којој наши црквени либерали, волунтаристи и „протестанти православнога порекла“ радо, и пуних уста испредају сладуњаве приче у појединим пиратским медијима, исто таквим порталима и у својим твитовима, које заударају на превару. Овакво њихово поимање сопствене феноменологије има за резултат приватно, нехришћанско схватање слободе. Слободе њих ради, а не Христа и Цркве ради. Њихови покушаји су, видимо, усмерени ка томе да светост и освештано црквено Училиште учине прибежиштем сопствене идеологије и комфора, те местом где Црква не може више имати гласа. Наравно да такво схватање и делање нема проходност, и да ствара велику саблазан. По њиховоме расуђивању и делању Духу Светом у црквеном Училишту као да нема места за обитавање. Јер, ту се излажу учења нова и отворена за свет, цела једна нова научност и просвета без Бога. Црквена вековна просвета у дословном смислу, за њих је анахронизам. Све што управо даје посебност црквеној просвети и што је чини јединственом, минимализује се, или се трансформише, и то само са једним циљем: да би се савременим токовима мисли и методама образовања пришло што ближе, и буквалније. Непријатно изненађење међутим, увелико нам и стално долази управо од слабости и немоћи савременог, и све савременијег, односно либералног и све анархичнијег образовања. * Враћамо се једном од основних разлога нашег осврта на дреку и хајку која се упире према Светом Архијерејском Синоду СПЦ и његовим члановима, као и против већине чланова Научно-наставног већа и Научног Савета Православног богословског факултета у Београду. Оне пак који би притом да над нама лично, и по сваку цену изврше егзекуцију или херем, али да то изгледа тако као да Богу службу чине, ми подсећамо на следеће: да они то чине са таквом будношћу и вребањем и утрошком енергије, да би неко могао да помисли како актери оваквих ујдурми стварно имају и ум и руке за једну такву операцију. У стварности пак се види, да они имају моћ само да бљуцкају. Али да не би узалуд чекали остварење свога циља, они имена својих мета у покрету засипају поругама, лажима и конструктима лажи, и то, рекосмо, уз обавезно бљуцкање. Исто то чине, и своје лажи придају лажима и они потенцијални егзекутори са којима су се ови наши одрођени, спајташили. Тако умрежени, рекли бисмо да вребају прилику да заврше посао, било над свима нама поменутима, било над метама које им сада више нису по вољи и укусу. Док отац и једнима и другима притом, и до даљњег јесте и остаје: дух клевете и лажи и расуђивања на придумку. * Твитови су овој парадружини највећа духовна и књижевна достигнућа. У њима су ствари коронарно јасне, као што су и у вилајету анонимности и псеудонима јасне. Ту нема никакве приче о блиском међусобном дијалогу и о гледању очима у очи. Ту се строго поштује „социјална“ дистанца. Духовно достигнуће њихових твитова је уствари празнично политикантско и страначко мантрања, ни мање ни више него пред иконом светога Великомученика Ђорђа (флоскуле о хајдуковању, борби и слободи црвених пуританаца, све као у доба СКОЈ-а) Ипак им се мора одати једно признање: методом монтаже-атракције, дакле монтажом текста, слике и звука, овим твит-мејкерима је пошло за руком да без доказа створе црни твит-досије епископа Давида. Он убудуће неће морати да брине због анонимности! Коначно је и сам постао доступан њиховој Информативној агенцији, а она већ зна шта ће даље чинити с њим. Шта је све нама наша Карабурма дала! Наша Универзитетска установа коју су наши твитераши давно, док су још били анонимуси – озвучили – да би имали апсолутну контролу над наставничком и студентском рајом! Ови људи су се организовали, и на време се легитимисали! Зато сада пласирају производ (продакт плеисмент), али им жетва подбацује; производ им је у хаосу, и зато га пласирају у пиратским медијима и на твитер-тезгама. * Што се тиче Епархије крушевачке, свих њених епархиота и њеног епископа-епископ ће се и убудуће, баш као и досад, одазивати на позиве свих својих епархиота, хришћана свих средина, свих установа и свих занимања унутар Расинског округа! Притом се он неће саблажњавајући ни о кога, и ни око чега. Он ће успут расуђивати и одлучивати хоће ли, и на који ће начин примати, или неће, прилоге за све сврхе и потребе епархијског живота, као што ће одлучивати које ће, и какве ће наменске просторе освештавати. Епископ ће и убудуће практиковати да у припратама нових храмова буду живописани ктиторски ликови, попут оних који су приказани у историји нашег црквеног живописа. Притом, он никоме неће дозвољавати јавашлуке у епархији, јер су јавашлуци извор свих наших неприлика! И тако даље. * Да закључимо: намера оглашавања нам је била да покажемо како се изнутра блокира игра плаћеника звана Човече, не љути се! – и каквом се гномом реагује на непочинства плаћених играча и егзекутора, у смислу: Према свецу и тропар. Ако засад на све што смо рекли и урадили, и што ћемо рећи и урадити буде услеђивала као досад, траљава и аљкава реакција у виду ниских удараца, свим досадашњим, нарочито оним умреженим актерима који воле да батинају, предлажемо да подигну гард, и ниво своје човечности. Другим речима, да мајсторски и професионално и за мрежне новце не лажу тако масно, као што су досад. И наравно, да не ћерају увек једно те исто, као изгребана плоча. Зашто рецимо наши црквени либерали и анархисти не би позвали некога на такмичење у најдуготрајнијем говорењу напамет једног Јеванђеља, или Апостолске Посланице, или Псалама?! Или, ако би им било лакше, зашто се сами не би осмелили на сопствену јавну исповест, када већ са толиким жаром јавно исповедају сваког кога таргетирају из чистог ћефа и беса? Зар се они ионако не исповедају тајно својим меценама?! * Последња реч поруке коју бисмо им упутили, била би реч о смрти. Смрт и њено превладавање јесу једина могућност да се редослед догађаја библијске историје у животу нас људи поређа до краја: од почетка до завршетка – васкрса и преображаја. Сам ће Господ – на заповест, на глас арханђелов, на зов трубе Божје – сићи с неба. И најпре ће васкрснути мртви у Христу, а затим ћемо ми живи, преостали, заједно с њима бити понесени на облацима у сусрет Господу, у ваздуху. И тако ћемо увек бити са Господом (1. Сол. 4, 16-17). Али једну те исту благодатну енергију Његову сви ми нећемо исто доживљавати! У томе је проблем сваког од нас! Смрт је дакле најозбиљнија могућа појава, и она не може да служи за поругу и фабриковање и режирање лажи, за уцену и наруџбине, за насилну промену поретка ствари, укључујући и државни поредак! – Таква употреба смрти дакле била би равна злоупотреби ње саме као Божјега дара, и тако даље, све до хуле на Бога и на Његов Промисао! Смрт се не да инсценирати – него се она допушта ради светих циљева; ради небеских ствари према којима ми спонтано, а не силеџијски (претњама и уценама и мрежним новцима и петпарачким налозима даваним медијима и тезгама) – идемо у сусрет. Именом и презименом Епископ крушевачки Давид (Перовић) Гнома о „преокрету“ Алексе Марковића у професора ПБФ УБ неродољуба и његовог близанца Томислава Марковића у алџазирца | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и...

Саопштење колегијума Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Поводом чињенице да је позив за потписивање петиције за заштиту свештеника Вукашина Милићевића од духовних власти Српске Православне Цркве и тиме против наводног гушења слободе говора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (где је В. М. иначе запослен као доцент) на немачком језику објавио редовни професор и актуелни шеф Групе за библијско богословље ове академске институције др Родољуб Кубат, давши га у свом интервјуу под насловом «Забрана говора доценту Богословског факултета у Београду» (Redeverbot für Dozenten an der Theologischen Fakultät in Belgrad) сајту www.noek.info oд 30. априла текуће године, колегијум Библијског института – који чине сви остали чланови Групе и други спољни сарадници – сматра неопходним да се од оваквог наступа и приказа стварности званично огради. Разлози за такав поступак вишеструке су природе. Пре свега, тиме што је позив на потписивање петиције изразио шеф библијског департмана може имплицирати да исто мишљење деле и преостали његови чланови. Објављивање овог позива на немачком језику, од стране једног од учесника у бројним остварењима која су Институт поставила на видно место у међународној науци, значи апеловање на овај део научне јавности који је у непосредној и суштинској вези са делатношћу Института, али који уопште не познаје или недовољно познаје контекст политичких збивања у Србији, у чијем светлу се овај позив само може разумети. Имајући све то у виду, сви ми чланови и спољни сарадници Библијског института осећамо дужност и обавезу да потпуно и без остатка демантујемо крајње једнострано и злонамерно представљање ситуације на Православном богословском факултету у Београду, на којем огромна већина колега наводно из пуке бојазни за радно место подржава вољу Патријарха и Светог Синода. То није тачно. Чланови долепотписаног колегијума имају свој став о проблемима који су у последње време потресли ову институцију, али ће уместо образлагања истих – чему овде није ни место ни време – сложно рећи да је њихово деловање потпуно у складу са академским принципима слободе савести, мишљења и говора. То је основни квалитет Библијског института, а како се лако може проверити и потврдити, и читавог наставног и научног колегијума Православног богословског факултета. Истовремено, колегијум Библијског института такође налази за сходно да у свом ограђивању од ставова колеге Кубата подсети и на значај који су одређени духовни ауторитети – у спорном интервјуу представљени као узрочници проблема – имали у промовисању критичког мишљења и слободе говора у академским оквирима српске теологије. Пре свега, Библијски институт је основан по благослову Патријарха српског Иринеја и уз пожртвована залагања бројних архијереја, свештеника, монаха и лаика наше помесне Цркве. У тим залагањима истакнуто место припада Епископу бачком др Иринеју Буловићу који је до одласка у пензију 2015. обављао дужност шефа Групе за библијско богословље и чији је вишедеценијски професорски стаж, праћен теретима епископске службе у време ратова, санкција и других тешкоћа, обележио и не мали напор у одабиру кадра који ће од 2015. моћи да понесе изазов богословског деловања Института. Захваљујући његовој помоћи у саветодавном, инфраструктурном и материјалном облику, понајвише великом међународном угледу, Институт је успео да повеже прегаоце најразличитијег профила и усмери их на одговорно истраживање и промоцију хришћанског наслеђа. Управо је та чињеница оцењена као тријумф истинских демократских вредности у српском друштву. Стога је академска и људска дужност долепотписаног колегијума да посведочи да је другачије тумачење стварности – дато у интервјуу колеге Кубата – кривотворење истине за коју сваки хришћанин треба и жели да живи. Колегијум Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду Извор: Библијски институт ПБФ View full Странице

Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ 23. октобра 2019. На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са места декана на ПБФ зато што није испоштовао одлуку синода о смени епископа западноамеричког Максима Васиљевића и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара владике Григорија у епархији диселдорфско-немачкој, предаваче на том факултету. Уместо да их смени са места професора владика и дојучерашњи декан Игњатије им је дао двогодишње одсуство. На седници синода се такође расправљало и о медијској кампањи коју владика Максим Васиљевић води против синода и патријарха СПЦ, као и о његовој улози у мењању имена и Устава СПЦ у Америци. Синодске комисије ће испитати случај владике Максима и пуча који је спремао у Српској цркви у Америци. Извор: Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са...