Претражи Живе Речи Утехе

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице

View full Странице

У среду, 07. марта 2018. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета, у оквиру Великопосног циклуса предавања који организује Црквена општина Загреб са благословом Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, високопречасни протопрезвитер мр Јован Милановић, професор у Богословији Светог Арсенија Сремца и старешина катедралног храма у Сремским Карловцима, одржао је веома запажено предавање на тему: „Свети Григорије Палама – учитељ молитве“. Говорећи о животу и учењу светог и богоносног оца нашег Григорија Паламе, Архиепископа солунског и великог богослова Цркве, отац Јован је веома лепо и успешно изложио свима сабраним основне појмове и учење светог Григорија о молитви. Отац Јован је током свог излагања нагласио да је Свети Григорије Палама „у свом богословском опусу нарочиту пажњу посветио управо молитви, и да је истицао да је најважније искуство које се човеку даје јесте искуство молитве. За њега је молитва потпуно предавање целога човековог бића Богу и улазак у дијалог са Богом“. После завршеног излагања уследила је дискусија током које су присутни постављали своја питања. http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-27/?script=cir View full Странице

У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани. Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века „веома површно“ продрла у српске земље. Поменути став се повремено појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених (анти-исихастичких) научника. Међутим, он је, на основу темељнијих истраживања српске археографске грађе (посебно од стране В. Мошина, Д. Богдановића и М. Лазића), демантован и констатовано је да је теза о површном продирању исихазма у српске земље четрнаестога века изнесена без дубљих и свестранијих егзактних увида у постојеће српске историјске изворе. Са друге стране, и код научника који су имали трезвенији став према исихастичкој традицији и ангажовано је истраживали, неретко се дешавало да се интензивни и комплексни однос Св. Григорија Паламе и Срба игнорисао. Покушаћемо у овом кратком есеју да укажемо на значајне сегмента те, за обе стране (и Паламу и Србе), судбоносно важне везе. Однос најзначајнијег позновизантијског богослова Св. Григорија Паламе и Срба се може посматрати на два нивоа. Први се односи на директни (лични) однос Паламе и ондашњих Срба, a други се тиче утицаја Паламиног богословља на рану српску теолошку мисао (пре свега, преко превода његових списа), одн. формативног утацаја на средњовековни српски верски идентитет.

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ) 43. Беседа На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки. У њој се говори и о људској ништавности и о похвале достојном смирењу. 1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22). 2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима. 3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа. 4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима". 5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8). 6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру. 7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7). 8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем. 9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину. 10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих? 11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину. 12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти). 13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну. 14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин. Храм Светог Јована Крститеља