Претражи Живе Речи Утехе

" Иако сам у великој мјери кориговао своја увјерења, морам да ти признам да никада нисам разумио атеисте, баш као ни саму атеистичку доктрину! Ова клупа на којој сједимо је морала имати свог творца а камоли планета Земља која се прецизно окреће око Сунца и своје осе". Док ми ово говори, потпуно несвјесно кажипрстом додирује сат на својој лијевој руци. Прилично ме је изненадило када ми је рекао да има педесет и четири године, будући да младолико изгледа. Кратке косе и глатко избријан, на себи носи фирмирану одјећу и ципеле. Док ми у заносу саопштава своје мисли, све вријеме покушава да остави утисак човјека посвећеног у велике тајне универзума, до којих обични људи, својим ограниченим умом, тешко достижу. " Морам да ти признам да сам и сам некада био попут тебе. Готово свакодневно сам ишао у цркву на службе, постио, молио се и редовно причешћивао. У једном манастиру сам први пут и угледао своју садашњу супругу. Била је нестварно лијепа у дугој сукњи и патикама, са марамом бордо-плаве боје , испод које се назирала густа, црна коса. Сјећам се како сам био узбуђен и помало неспретан када сам од њеног духовника, код којег сам се касније и сам почео исповиједати, затражио благослов да јој приђем и позовем је да изађемо. По благослову духовног оца, у цркви смо се вјенчали после два мјесеца забављања, док смо пред матичарем то учинили читавих годину дана касније. Међутим, већ је било прошло више од двије године од нашег вјенчања а моја супруга још увијек није остала у другом стању. Од љекара смо убрзо сазнали да заправо обадвоје имамо здравствене проблеме који отежавају да она затрудни. Духовни отац нас је увјеравао да је основни циљ брака спасење супружника, те да требамо да се , ако је икако могуће , потрудимо да добијемо дијете, али да у томе није суштина и смисао брачне заједнице. Међутим, ми смо свакодневно читали акатисте и молитве, све у нади да ће нам Господ дати пород. Обилазили смо све манастире, молили се покрај светих моштију, разговарали са разним духовницима... На крају смо од свог духовног оца добили и благослов за вјештачку оплодњу. Након неколико покушаја, постало је јасно да нећемо постати родитељи. У прво вријеме сам наставио да идем у цркву. Међутим, мој тадашњи црквени живот је био ствар рутине - тијелом сам био присутан на служби, док сам умом и душом био негдје друго. Убрзо сам престао да посјећујем свог духовног оца, док су одласке у цркву замијенила бесциљна лутања у сутону по будванским улицама. Много сам тада размишљао о свему, да бих и коначно схватио суштину свијета и тужну истину о човјековој егзистенцији. То бих ти сликовито могао објаснити на следећи начин : замисли густу храстову шуму и у њеној средини највеће дрво које је надалеко раширило своје прекрасне гране! На једној од грана славуј поје најљепшу пјесму. Међутим, дрво не чује и уопште не мари за његово појање! Тако се и Творац односи према нашим молитвеним вапајима. Узалудно му је узносити и најљепше и најискреније молитве, будући да Он за њих не хаје. Као што сајџија направи часовник и остави га да ради потпуно самостално, немајући више никаквог утицаја на њега, тако је и Створитељ саздао овај свијет и истог тренутка престао да се мијеша у његов поредак . У суровом свијету ми смо препуштени сами себи и молитве, баш као и моралне норме немају никакав смисао"... Рекох му да часовник неко повремено мора да навије или , пак, да му промијени батерије. Самим тим му је немогуће да потпуно самостално ради, без икаквог човјековог утицаја. Тако је и са творевином! Оно што је створено и пропадљиво једино може егзистирати у некој врсти заједнице са нествореним и непропадљивим Творцем. По Божијем домостроју спасења, човјек је требао да слободно у име творевине прихвати заједницу са Богом. Међутим, прародитељским гријехом, човјек се одаљио од свог Творца. Удаљен од Бога, свијет је постао простор неправде, који у злу лежи(1.Јн.5,19). Међутим, Бог није одустао од човјека и творевине, већ је и " Сина свог Јединородног дао, да сваки који у њега вјерује не погине, него да има живот вјечни"(Јн.3,16). Рекао сам му и да разумијем агонију и патњу кроз које су он и супруга прошли од момента када су сазнали да дефинитивно неће имати дјеце. Узроке и смисао патње и бола у овом свијету нисмо у стању да у потпуности појмимо својим ограниченим умом. На нека питања, одговоре ћемо добити тек у Царству Небеском. Међутим, оно што сасвим сигурно знамо је да патња понекад прочисти човјеково срце , учинивши га тако пријемчивијим за Божију ријеч. Намјесто тога, он је дозволио да патња у потпуности заледи његово срце. Преставши да одлази на богослужења, дозволио је да се његовим умом зацари сумња и погрешна љубопитљивост, док је из свог срца готово изагнао осјећаје везане за Бога и ближње. То своје стање неувјерљиво пројектује на Бога, којег представља као недоступног за наше молитве и осјећања. Међутим, Господ никада од нас не одустаје, стрпљиво чекајући на наше покајање. Такође сам му рекао да је баш период Великог поста, у који полако улазимо, право вријеме да размисли о себи и свом животу. Покајање и повратак на духовни пут не треба да одлаже, будући да часовник овоземаљског живота непримјетно, но, ипак, брзо откуцава...

Шта за духовни живот хришћанина значи Свето причешће јасно је из речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће.“ Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Литургију и на ђаконов позив – „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су, у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Св. причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Свето причешће: „Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“ У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом завету Бог наредио пост као „наредбу вечну“. У Новом завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети… Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За Свето причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха. Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо скривено у пољу“ и који нису били спремни да све даду да би купили то поље… Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Светој чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе. Због оних првих, Црква је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила четрдесетодневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана… да би смо сви ми, очистивши пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Причешћу чисте савести, колико је то могуће.“ Оне друге, пак, Свети отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање „којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често“, он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке.“ Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Симбол вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Против оваквог механичког приступа Причешћу, у православном свету свештеници – пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два – три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста… Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Тајни причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности. Блаженопочивши Патријарх Павле https://mitropolija.com/2024/03/19/blazenopocivsi-patrijarh-pavle-o-postu-i-pricescivanju/

“Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице” (1.Кор.13,12) Сваког јутра, у којем из Будве крећем према Цетињу, сведочим готово истој сцени и догађају. Та свакодневна сцена се састоји из следећег: један повелики аутомобил се зауставља на аутобуском стајалишту, које се налази на улици између Друге основне школе и маинске цркве Св. Петке. Из аутомобила излази аутистични дјечак, који би по мојој процјени могао имати једанаест или дванаест година. Дјечака увијек дочекује жена, за коју претпостављам да је сарадник у настави, у поменутој школи. Она га сваки пут отпрати до школских улазних врата . На свом путу од аутобуског стајалишта до учионице, дјечак никада не примијети крупног човјека у мантији. Такође, не примијећује ни дјевојчицу са косом офарбаном у зелену боју и дуксерицом на којој великим, зеленим словима пише “Грин деј”, баш као ни остале руске дјевојчице и дјечаке, који заједно са њом чекају комби који их сваког јутра одвози до руске школе. Док пролази поред нас, у дјечаковом ходу препознајем нешто аутентично и готово аристократско. Нешто што уопште не хаје за туђе погледе, коментаре и реакције. У том својеврсном мимоходу, понекад изговара само њему разумљиве ријечи , које попут његовог ума и срца припадају неком чудесном свијету који је он сам за себе створио. Поменута сцена се свакодневно одвија рутински , попут некаквог кружног кретања, запечаћеног неминовношћу и предвидљивошћу, које се огледају у сваком дјечаковом покрету и реакцији. Међутим, једног кишовитог и вјетровитог јутра, у којем се над Будвом спуштала магла слична оној на Брајићима, догодило се нешто што је прилично одударало од описане рутине. Наиме, након што је изашао из аутомобила и кренуо са наставницом до школе, дјечак је у једном тренутку застао и погледао ме својим крупним, продорним очима, док се на његовим уснама и лицу оцртавало нешто налик на благи, безбрижни осмјех! Признајем да ме је овај његов поступак, који није потрајао ни читав секунд, збунио и на моменат паралисао. Са једне стране, као да су се у том погледу, на једном мјесту сабрала сва питања које ме муче од младости, још од времена када сам био ђак богословије, а на које до данас нисам пронашао потпуне одговоре. Са друге стране, као да сам се у том погледу сусрео са чистом Љубављу, пред којом и сав свемир остаје немоћан и паралисан! Касније, тога дана сам са ђацима четвртог разреда вјежбао Пасхалне стихире. Ријечи тих стихира ми никада прије нису дјеловале снажније и јасније као за вријеме тог часа! Након наставе сам ученицима покушао да опишем и препричам свој сусрет са дјечаком. Учинило ми се да на њих моја прича није оставила снажан утисак. Међутим, разумљиво је за младићки ум у том раздобљу да не тежи ка томе да загребе испод површине неког догађаја и проникне у његову суштину. Послеподне сам се вратио у Будву и запутио се ка цркви Св. Тројице, како бих стигао на вечерњу службу. Прошавши поред аутобуског стајалишта, опет сам се присјетио јутрошњег догађаја. Ходајући према Старом граду, све вријеме сам размишљао о томе како би овај свијет био пуно боље мјесто када бисмо га сви посматрали очима оног прелијепог и чудесног дјечака… https://mitropolija.com/2024/03/13/pogled/

“Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико, сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам” – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге, просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске Цркве Св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. “Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли, ни да мрзи. Самим тим, није у стању да било коме буде пријатељ или, пак, непријатељ. Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж, суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем”. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запослена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције. ” Немојте се, оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге”. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала… Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав “никада не престаје” (1.Кор.13,8). https://mitropolija.com/2024/01/11/bez-ljubavi/

“Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу” – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао ” Осмогласник ” предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека. чика ДушанПо промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак. Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце. Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње. Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : ” Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу”… https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-biti-u-jerusalimu/

Још док сам био ђак богословије на Цетињу, слушао сам приче богословаца из Београда и околине, који су ми приповиједали о старим појцима у београдским храмовима који су појали на необичан начин. Говорили су ми да је само дио таквог појања записан у нотним зборницима Барачког, Ластавице, Ченејца… Велики дио таквог појања могао се једино чути од тих старих појаца, којих је било све мање. Морам да признам да су ове приче имале пресудан утицај на моју одлуку да своје школовање, након богословије, наставим на Богословском факултету у Београду, будући да сам желио да старе појце што чешће слушам, те да се на тај начин напајам са самих извора српског црквеног појања. Када сам уписао факултет, врло брзо сам почео да обилазим тамошње храмове, одлазећи на бденија и литургије. На моје велико разочарење, стари појци су већ увелико своја мјеста за пјевницама уступили момцима који су, попут мене, завршили неку од богословија Српске православне цркве. Још неко вријеме сам трагао за њима по разним храмовима, да бих после одређеног времена са тим престао, будући да сам изгубио сваку наду да ћу бар некога од њих пронаћи. Међутим, наредне године, за вријеме октобарског испитног рока, након положеног испита из Старог завјета, потпуно непланирано сам се нашао на бденију у једном од храмова у којем до тада никада нисам био. Био је кишовит и за то доба године прохладан дан, па се због тога у цркви , поред мене, налазило још свега неколико вјерника. У олтару је био свештеник средњих година, док је за пјевницом одговарао човјек у седамдесетим годинама. На себи је носио тексас јакну, фармерке и дубоке “старке” патике. У десној руци је све вријеме држао качкет тегет боје. Први глас је био владајући те седмице. Када сам чуо начин на који је појац пјевао стихире на Господи возвах, ушао сам у олтар и узео благослов од свештеника да станем за пјевницу и пјевам пратећи глас, како би његово дивно појање још више дошло до изражаја. У појању првог гласа користио је украсе које никада до тада нисам чуо, уз карактеристичан вибрато, који је само њему пристајао. Такође, умјесто нота служио се такозваним трилама, са којима сам се исто тако по први пут сусрео. За бденије које је трајало неких сат ипо времена, учинило ми се да је било бар упола краће. Након службе, док смо стајали на вратима цркве, загледани у увеле, жуте листове којих је порта била препуна, рекао ми је да по начину мог појања претпоставља да сам завршио богословију на Цетињу. Казао ми је и да су богословије последњи бедем нашег црквеног појања. Међутим, у годинама које слиједе, по њему, богословије ће имати све мање ђака, па ће због тога у њима бити и све мање слухиста. Због тога је био забринут за будућност српског црквеног појања. У једном тренутку његове веселе тамне очи су се нагло уозбиљиле и до изражаја су дошле боре на његовом високом челу. Тада ми је озбиљним тоном саопштио следеће:” Упамти, брате, први глас никада не лаже! Преко пет деценија одговарам за пјевницом и срео сам много богословаца и студената теологије. По начину на који су појали први глас сам знао да ли су за неку црквену службу или не, те да ли су заиста добили призив од Господа или је одлазак за пјевницу само једна од фаза у њиховом животу!” Морам да признам да су ми након разговора са њим осјећања била помијешана. С једне стране сам се дивио начину на који је пјевао и љубави коју је испољавао према појању. Са друге стране, неки дијелови његове приче су ми се тада учинили нелогичним. Када сам ја учио богословију, све богословске школе су биле препуне ђака и ништа није указивало на то да ће се њихов број у наредним годинама значајно смањивати. Самим тим је и добрих појаца у њима био поприличан број. Такође, нисам се слагао ни са тим да се први глас у односу на остале гласове нашег осмогласника на било који начин издваја, па ни на тај мистични, тајанствени… Међутим, неких пет година након овог разговора постављен сам за професора Цетињске богословије. Ђака је већ тада било значајно мање, док је у наредним годинама тај број све више опадао. Такође је било и све мање богословаца надарених за појање. Но , оно што је на мене остављало посебан утисак и што сам дуго времена одбијао самом себи да признам, јесте то да сам по начину на који су ученици појали први глас знао да ли ће остати у школи или је напустити. Било је међу њима момака скромног слуха који су појали први глас на тај начин да је свима који су их слушали било јасно да им је срце испуњено љубављу према Господу. Такође је било ђака даровитих за појање који су први глас појали механички, без љубави и заноса. А шта тек рећи за оне који су имали савршен слух и са љубаљу појали степена или кондак поменутог гласа! И после свега, једино могу да кажем да не знам каква ће бити будућност српског црквеног појања. Мишљења сам да, поред нашег труда, то треба молитвено препустити и Божијем старању и промислу. Но, оно што засигурно знам је да ће ђаци првог разреда почетком октобра одговарати први глас, те да ће ме, док их будем слушао, један случајни поглед кроз прозор учионице према увелим листовима жутим испред Владиног дома, вратити више од двадесет година уназад у двориште београдске цркве и подсјетити на ријечи старога појца:” Упамти, брате, први глас никада не лаже”… https://mitropolija.com/2023/09/02/prvi-glas/

“Још док сам у свом родном граду тренирала кошарку, тренери су нам говорили да је шут ван баланса онај који се изводи нерезонски, при неправилном положају тијела. Понекад ми се чини да је читав мој живот, заправо, живот ван баланса” – говори ми док сједимо у парку, у којем су јасно видљиви трагови јутрошњег невремена и пљуска, који су погодили Будву. Поред ње сједи њена десетогодишња ћерка, која је све вријеме загледана у свој мобилни телефон. Друга ћерка, која би могла имати пет или шест година, се игра са мојим млађим сином на тај начин што бацају ситне каменчиће у повелику, блатњаву локву. Прича ми како је кошарка била њена велика љубав. Међутим, како се приближавала тридесетим годинама, тај, како каже, спартански начин живота је почео да јој смета и да је духовно замара. Схватила је да ако жели да се уда и заснује породицу на вријеме, неизоставно ће морати да прекине спортску каријеру, што је убрзо и учинила. Пар мјесеци након те, за њену породицу и пријатеље, изненађујуће одлуке се и удала за момка са којим је била у дужој вези. ” Мислила сам да ће мој животни брод коначно упловити у мирнију луку. Међутим, брзо сам схватила да то неће ићи како сам замислила. За вријеме прве трудноће, нисам марила за свој физички изглед. Важно ми је било искључиво здравље дјетета у мом стомаку, па сам томе и прилагођавала своју исхрану. Угојила сам се више од двадесет килограма. Готово сви су ме осуђивали и кињили због тога – почев од свекрве па све до моје мајке. Говорили су ми да сам се запустила и зарозала. Када сам други пут остала трудна, водила сам рачуна о свом изгледу и исхрани. Исти људи су ме опет критиковали. Овај пут због тога што, наводно, због изгледа занемарујем здравље дјетета у својој утроби”… Прича ми како до скора није била запослена. Супруг је радио, док се она бринула о дјевојчицама. Због тога су је опет осуђивали и говорили да иза старања о дјеци, заправо, прикрива сопствену лијеност. Сад кад се запослила, пребацују јој како своје дјевојчице занемарује зарад каријере. ” Но, више од свега ме погађа ћутање мог супруга. Вољела бих да ме некад узме у заштиту и пред његовим и пред мојим родитељима, баш као и пред нашим, наводним пријатељима. Међутим, он се на све то тек осмјехне и одмахне руком. Знам да су све ове ствари ситница у очима многих људи. Али мене заиста све то нерјетко до очаја и суза доводи”. Рекох јој да у животу можемо угађати свијету или Господу. Свијету је , ма колико се трудили, немогуће угодити. Са друге стране, Господ од нас прима и најмању жртву – најкраћу молитву и најлакше добро дјело које можемо учинити. Такође сам јој рекао да брак није само срећа, већ је истовремено и подвиг. У том подвигу треба да се труди да стекне разумијевање за мужевљеве поступке, баш као што би и он требао да се потруди да схвати њене недоумице и проблеме. У односу према својим и његовим родитељима увијек треба да узме у обзир да јој они желе само добро, па, чак и у оним моментима када погријеше са неким коментаром или поступком. Уопште, када је у питању породични живот, свакога дана би сви требали да проузнесемо двије молитве : прва је благодарење Богу на свему што нам је дао. У другој молитви би требали од Њега затражити заштиту и помоћ у свакодневним искушењима кроз која пролазимо. Понекад и при шуту ван баланса бивамо фаулирани. Господ се постара да нам буду досуђена слободна бацања. Но, ипак је на нама да ли ћемо та слободна бацања реализовати или не… https://svetigora.com/van-balansa/

" Сигурно си и ти чуо ону пјесму у којој популарни музичар пјева о томе како ће својој дјевојци све да опрости јер није Супермен. Е, па, ја ћу мојој супрузи да опростим баш због тога што јесам Супермен" - говори ми док сједимо на гумну у дворишту цркве Св. Петке. У својој десној руци држи лименку енергетског пића, коју је, како каже , морао да купи будући да се цијелу ноћ возио, па, није успио баш ни мало да одспава. Прича ми о томе како му је његова још увијек законита супруга једина жена са којом је био у вези у свом досадашњем животу. Била је то љубав још од завршног разреда основне школе. Сједјели су у истој клупи у гимназији. Касније је он уписао философију, коју никада није привео крају, док је она завршила Економски факултет. " Када смо се вјенчали, ја сам заиста повјеровао у то да ће завјети, које смо том приликом дали, трајати до краја наших живота. Био сам уз њу у свим тешким тренуцима. Када је оперисана и када је постало јасно да нећемо моћи да имамо дјецу, ја сам је тјешио, говорећи јој да имамо једно друго и да наша љубав надилази искушење које нас је снашло. Охрабривао сам је да настави са пост-дипломским студијама. Када се запослила у реномираној београдској фирми, био сам поносан на њу јер сам то доживио и као свој успјех. Међутим, у наредном периоду је почела да се све више отуђује од мене. Са посла је све чешће долазила касно увече и спавала на каучу под изговором да није хтјела да ме пробуди. Једног дана ми је тек тако саопштила да одлази, будући да је на послу упознала човјека у којег се заљубила и који је спреман да због ње остави своју породицу ". Наредних годину дана је провео углавном у опијању и са честим промјенама расположења. Најприје је , како каже, своју супругу још више волио, будући да му је јако недостајала. Након одређеног периода, љубав се низвела у страшну мржњу! Та мржња је била толика да је чак жарко желио да јој се опака болест,због које се својевремено његова супруга оперисала, врати и да умре у најгорим мукама! Међутим, на крају се и мржња преметнула у равнодушност, коју је свакодневно појачавао све јачим дозама алкохола. " За све то вријеме ниједном није ни назвала да ме пита како сам, нити се о мени распитивала код наших заједничких пријатеља! И ето, баш прекјуче ми је послала преко вајбера говорну поруку, у којој ми је саопштила да ју је тај човјек све вријеме лагао и да није напустио своју породицу. Одбацио ју је на једнако суров начин на који је и она то мени учинила. Узела је слободне дане на послу и отишла у Будву , како би се одморила и сабрала своје мисли. Рекла ми је и то да је схватила да сам ја љубав њеног живота и замолила ме за још једну шансу". Говорну поруку је морао преслушати двадесетак пута да би донио коначну и непоколебљиву одлуку. Сјео је у аутобус, возио се цијелу ноћ и стигао у Будву. " Знаш, моја професорица књижевности у гимназији нас је увјеравала у то да је Бановић Страхиња својој невјерној љуби опростио из чисте љубави. Упоређивала га је са неким јунацима Достојевског и све то тумачила кроз призму Фројда и Јунга. Али то нема ама баш никакве везе ни са Достојевским ни са психоанализом! Бановић Страхиња прашта тек тако, јер му се може! Он је супермен с оне стране љубави и мржње! С оне стране праштања и казне! Он је Ничеов надчовјек који је живио вјековима прије него што је Заратустра уопште и написан! Замишљам га како сједи за раскошним столом, какви су били столови великаша и велможа. На свега пар метара од њега, у агонији на поду лежи његова љуба, очекујући страшну казну која ће над њом бити извршена. Сваки њен уздисај и покрет будно прати хрт Караман. После петог или шестог пехара вина, Бановић Страхиња долази до епохалне одлуке, која је за његову жену страшнија и унижујућа од саме смрти. У моменту када гласно изговара свој опроштај, љуба почиње да хистерише и у безумљу чупа сопствену косу. Девет Југовића и стари Југ Богдан демонстративно устају са стола и бацају своје пехаре на под. А Бановић Страхиња мирно сједи и ужива у свом великом тријумфу. Е, тако ћу и ја да урадим! Ја сам, такође, надчовјек и супермен, с оне стране добра и зла "! Рекох му да не можемо бити са оне стране добра и зла. Једино можемо да безусловно следимо добро или да се поводимо за злом као одсуством добра. Не можемо сједјети на двије столице, односно, како се то каже у јеванђељу, не може се служити и Богу и мамону (Мт.6,24). Такође, његово схватање народног епског јунака није исправно. Бановић Страхиња је неустрашиви борац и јунак. Међутим, истовремено је он и убијеђени хришћанин који је за своју вјеру спреман и живот свој да положи. Његов опроштај невјерној жени је комплексан, али се мора посматрати, између осталог, кроз призму хришћанског етоса према којем силни и јаки не треба да показује своју снагу над онима који су слабији од њега. Даље, стари Југ Богдан и браћа Југовићи су хришћанска господа, која своје незадовољство неће показивати бацањем полупразних пехара вина на под! Међутим, најпогрешније од свега је поступак, који он планира да изврши према својој супрузи а који сасвим погрешно назива опроштајем. Прави опроштај треба да исцјели душу како онога коме се прашта, тако и онога који прашта! У темељу правог опроштаја неизоставно се морају налазити покајање и љубав. Покајање би требала да пројави његова супруга. Међутим, ако се заиста покајала, како је могуће то да се свог мужа сјетила тек када ју је човјек с којим га је преварила одбацио? Љубав би требао да пројави он. Проблем је у томе што он сам признаје да ју је једно вријеме мрзио, те да је тренутно према њој потпуно равнодушан. Зато је најбоље да сада не доноси никакве крупне одлуке поводом будућности њиховог брака. Оно што би морали обадвоје да ураде јесте то да се окрену Богу и духовном животу. Требали би и пронаћи искусног свештеника који би их духовно руководио. Ако би тако поступили, временом би им сам Господ послао неопходне одговоре и упуства везана за њихову будућност. Ове ријечи су га барем мало замислиле и поколебале у одлуци коју је сам назвао коначном и непоколебљивом. Након што смо се поздравили, запутио сам се према цркви Св. Петке. Након неких пар минута сам махинално погледао према гумну и опазио га како још увијек сједи на њему и замишљено гледа у једну тачку... pouke.org

“Опростите, јесте ли ви свештено лице? И није ми баш неко паметно питање. Наравно да јесте свештено лице, док носите ту црну одору на себи” – говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама, док сједимо на галерији аутобуса који у јутарњим часовима јури у правцу Будве. Убрзо се испоставља да је њено неспретно питање било само повод да започне разговор са мном, будући да је одмах кренула да ми прича своју животну причу. Рођена је и одрасла у малом мјесту, у унутрашњости Србије. Студира у Београду. Факултет јој не иде онако како је зацртала јер мора да ради више послова како би платила школарину и имала за пристојан живот у српској пријестоници. Љети већ три године ради на приморју, обично у ноћним клубовима и другим мјестима на којим, како каже, атрактивније дјевојке могу пристојно да зараде. У једном од клубова је и упознала момка који има животну причу сличну њезиној. Исто је из малог мјеста као и она. И њега је још као дјечака напустила мајка. Попут ње и њега су одгојили отац и дјед. Због тога су јако брзо постали најбољи пријатељи. Већ је више пута боравила код њега кући, упознала му оца и дугогодишњу дјевојку, која му је од скора и вјереница. Међутим, када је прије два мјесеца он био код ње, једне ноћи су мало више попили и, како каже, учинили оно што нипошто нису смјели. Од тада јој се не јавља и не одговара на њене поруке. Прије неких десетак дана је сазнала и то да је остала трудна! “Прва реакција на то је био плач и очајање. Међутим, како су дани одмицали почела сам да то прихватам и да се са тим релативно добро носим. Проблем је што ми се он и даље не јавља. Прексиноћ сам се дописивала са његовом дјевојком и сазнала да је почео да ради у једном будванском хотелу. Одмах сам одлучила да пођем за Црну Гору како би се нас двоје коначно суочили”. Након ових ријечи је уздахнула и неколико тренутака одћутала, да би ми рекла следеће:”Ја попове често не разумијем када нешто причају. Желим да сазнам више о својој вјери и доста претражујем по интернету и слушам говоре и бесједе попова и монаха. Но, много шта не схватам. Њихов спољни изглед је савремен и пристојан, али речник , начин обраћања и тон којим говоре је из седамнаестог вијека. Међутим, оно што сам добро разумјела и прихватила је то да је абортус велики гријех. Такође, никад ми се нису допадале феминистичке приче о тијелу које је само моје, па, ваљда, због тога имам потпуно право да убијем плод у својој утроби. Ја ћу своје дијете неизоставно родити и задржати! И немој да мислиш да ја желим да растурим везу мог друга са својом вјереницом и да га преотмем! Он је отац и ред је да то сазна, па, макар и не желио да учествује у одгоју дјетета. Моји ако ме кући приме – примиће ме. Ако не, одгојићу га сама. Ја сам ти три С – снажна, своја и самостална. И знам да то могу да постигнем! Радићу овдје у Будви све док не буде почео да ми се примјећује стомак. Све ове године сам радећи остављала понешто са стране. Израчунала сам да имам довољно да у свом граду изнајмим гарсоњеру и живим годину дана. Након тога ћу бебу водити у јаслице и наћи посао” . Док сам је слушао, размишљао сам о томе како је младим људима док маштају о својој будућности све логично и лако оствариво! Нема ту простора да се предвиде нека искушења и лошије околности. Једноставно – два и два су четири и не може никако бити другачије. Са друге стране, пријатно ме је изненадила њена храброст, одлучност и чињеница да се јако брзо сабрала, те направила читав један план којег ће се држати. Убрзо смо стигли на аутобуску станицу. Инсистирала је да сама носи своје торбе, одбивши моју и кондуктерову помоћ. Док смо се поздрављали, рекла ми је следеће: “Видим да те је моја прича забринула и помало растужила! Али не брини ти за мене! Већ сам ти рекла да сам ја три С”… Међутим, након неколико пређених корака, нагло се окренула и плачним гласом ми је рекла да се молим Господу за њу. Потом је, са очима пуним суза, прошла поред групе смијешно обучених Украјинаца из чијих се уста ширио задах јефтине вотке, а који су недолично загледали њено тек љетном хаљином прекривено тијело. Затим је морала да се мимоиђе са повећом групом пензионера, који су баш то јутро у заједничком аранжману некуда ишли. На клупи унутар станице, сједјела су два Турчина и нешто јој неприлично добацивали на њиховом језику. Када је коначно изашла вани, на њу су се стидљиво почеле спуштати прве капи краткотрајног пљуска. Но, она је свеједно наставила да снажно корача према хотелу у којем се налазио отац тек зачетог дјетета. Наставила је да корача у неизвјесну будућност, у којој јој само Господ може бити прави и искрени помоћник. Нек је Он и укријепи и дарује јој снаге да истраје у свом науму да роди и правилно одгоји своје дијете! https://mitropolija.com/2023/06/02/djakon-pavle-ljeskovic-tri-s/

“Није ми јасна та ригидност православља, када је у питању тема еутаназије. Лишена осјећаја за наше вријеме и сваког облика модерности, ваша Црква као да одбија и обичну могућност дискусије на ту тему” – ријечи су које ми упућује човјек у касним педесетим или раним шесдесетим годинама. Његов спољни изглед, бистар поглед, фонд ријечи и начин на који склапа реченице одају имућну личност, која је својевремено стекла сјајно образовање. У току разговора ми је цитирао пословице на француском и италијанском језику, ваљда желећи да истакне како и те језике и културе добро познаје. Међутим, као да је и сам схватио да наводна ригидност православља и” одсуство модерности” нису довољни аргументи, на основу којих би Црква признала право на еутаназију, те ми је почео говорити о правом разлогу његовог залагања за један такав чин. “Знате, ја долазим из имућне породице. Отац ми је био каријерни дипломата који је своју службу обављао у више земаља, на два континента. Због његовог посла смо се селили, а ја мијењао школе у различитим земљама, учећи тако стране језике. Мајка ми је била манекенка у времену у којем је моделинг код нас тек био у повоју. Нисам имао браће и сестара, а доста касније сам сазнао да родитељи ни мене нису планирали. У томе је лежао главни разлог због којег са њима никада нисам био претјерано близак. Једина особа којој је до мене било истински стало био је мој стриц. У очима других људи, он је био самац, особа тешке нарави или, како се то онда говорило, особењак! Међутим, ја сам га доживљавао као најважнијег човјека у мом животу, будући да се о мени константно бринуо, упознавајући ме, између осталог, и са чудесним свијетовима књижевности, добре музике и сликарства. Међутим, када сам имао четрнаест година, догодило се то да се он разболио од тешког облика канцера. После одређеног времена, отац је дошао код мене у собу и саопштио ми да је стриц јако лоше, те да је изразио жељу да ме последњи пут види. Никада нећу заборавити бескрајно дуг ходник болнице и бат корака који је њиме одзвањао, а који су производиле кломпе медицинске сестре која нас је журним ходом водила до собе у којој је стриц био смјештен. У самом углу собе, на болничком кревету са точковима, лежала је од канцера и хемотерапије изнурена креатура, испијеног лица и потпуно опале косе. Ето то је остало од некада крупног, лијепог и маркантног човјека! У једном тренутку, док су се родитељи одаљили како би обавили разговор са љекаром, крајњим напором је некако успио да ме привуче себи и упита на којој се висини налази соба у којој боравимо! Иако ми је било једва четрнаест, знао сам да ме то пита јер има намјеру, да када остане сам, некако се довуче до балкона и скочи како би прекратио језиве болове и муке. Зато сам га и слагао, рекавши му да смо на приземљу, иако смо били на највишем спрату у болници”! Након ових ријечи је извадио папирну марамицу из џепа и обрисао сузе, баш као и крупне грашке зноја које су се одједном појавиле на његовом челу, додавши следеће: “Пар мјесеци након моје посјете је умро у најгорим мукама, будући да је терапија тек успјела да му мало продужи живот а не и да му бар незнатно ублажи болове страшне. Стога, ја читав живот свој жалим што му нисам дао праву информацију о висини спрата на којем смо се тада налазили. Такође, све ове године често сањам исти сан. У њему је мој стриц некако успио да прескочи ограду балкона и све што га одржава на висини јесте моја рука. Некада је то рука дјечака од четрнаест љета, а некада рука шесдесетогодишњака. Међутим, увијек када га у тим сновима добровољно испустим он са висине пада довољно споро да ја могу да видим блаженство на његовом лику и прочитам захвалност са његових усана” … Рекох му да смо прије пар недјеља на литургији чули јеванђељско зачало које нас је подсјетило на моменат у којем Христос пролази поред бање Витезде и ту затиче непокретног човјека, који већ тридесет осам година болује од тешке болести. Господ га у једном тренутку пита : хоћеш ли здрав да будеш (Јн.5,6)? Мене је, док сам био млади ученик богословије, ово јеванђељско мјесто прилично бунило. Питао сам се, ако је тај човјек већ лежао поред љековите бање, надајући се исцјељењу, зашто га Христос уопште пита жели ли да буде здрав? Међутим, овдје као да му Господ кроз то питање даје следећи избор: хоћеш ли да до краја претрпиш свој крст саткан од бола и патње, па да ти у Царству Небеском приправим још украшенији вијенац, сличан мученичком и исповједничком? Или желиш да те просто исцијелим од твоје болести? Чему нас, заправо, учи овај јеванђељски одјељак? Када се човјек разболи од тешке болести он треба да кроз медицину, колико је то у његовој могућности, трага за љековима, истовремено се молећи Богу и светима Његовим за исцјељење. Међутим, ако, ипак, до оздрављења не дође, он треба да се труди да храбро и са молитвом на уснама свој крст понесе до краја свог земног пута, поштујући тако од Бога му даровану светињу живота. Због тога је за Цркву еутаназија неприхватљива! Ове ријечи нису успјеле да код мог саговорника промијене његов став о еутаназији. Оно што сам могао прочитати на његовом лицу јесу изрази чуђења и изненађења, будући да ми је и сам признао да је очекивао од мене прекор и ријечи осуде. Док смо се поздрављали, обећао сам му да ћу се помолити да Христос отвори и његово срце за јеванђељску истину, те да се са својим стрицем једном опет сретне, овога пута на вјечно постојаној висини Царства Небеског … https://mitropolija.com/2023/05/17/djakon-pavle-ljeskovic-visina/

“Оче ђаконе, последња су времена! Не говорим ти то само због земљотреса, ратова, поплава и осталих знамења која нам долазе из цијелог свијета. Осјећам то у својим костима, баш као и у дубини свог унутарњег бића”! Док слушам његов моћни, дубоки бас – баритон којим ми приповиједа своју сагу о скором крају свијета, размишљам о његовој сугестивности, те како мора бити да људи који га често слушају, временом и повјерују у макар дио његове приче. У питању је повисоки, сувоњави човјек у раним педесетим годинама, упалих образа и необично дугих руку и прстију на њима. Када, говорећи у заносу, подигне у правцу неба свој кажипрст, то у комбинацији са његовим моћним гласом на сваког слушаоца оставља необично снажан утисак. Томе доприноси и потпуно црна одјећа коју носи на себи : кошуља, панталоне, вунени прслук и сандале. Једино што је свијетло на њему је плетена блиједо жута торба, са украсним шарама црвене и плаве боје, коју носи објешену на свом лијевом рамену. У Црну Гору је дошао са екскурзијом која је пошла на поклоничко путовање у Острог и друге светиње прије неких пар седмица. Убрзо је схватио да овдје људи, како каже, јако мало знају о последњим временима, па је одлучио да остане како би их ” просвијетлио”. Обилази куће, ресторане и радње ,гдје у замјену за нешто хране и преноћиште, ” благовијести” својим домаћинима своја сазнања о “врло скором” крају свијета. “Све су то велики старци и испосници већ предвидјели. Најприје ће са лица земље нестати седам великих метропола! И то тек тако једноставно нестати, са све и својим милионским становништвом! На њиховим мјестима неће остати ни трага ни свједочанства да се ту некада живот одвијао. А потом ће се појавити многа знамења на небу”. На моју опаску да су сви “старци – пророци” које ми је набројао одавно изопштени из Православне цркве, дијелом и због лажног пророковања и ширења панике, само је одмахнуо руком. У току нашег разговора сам примијетио да када год успијем да га наведем да причамо о другим темама, његов лик се у потпуности промијени. Поглед му постаје празан и одсутан, а на свако питање одговара успореним говором, понекад и са читавим минутом закашњења у односу на моменат у којем му је постављено. Када се врати на тему о последњим данима, необично живне и опет му се врати онај жар у очима. Рекох му да не знам да ли су ово последња времена, нити нам је дато да знамо времена и рокове (1.Сол,5,1), међутим, оно што свакако знам је да свако вријеме има своје бреме. Тако су се у наше доба намножиле многе неурозе код људи, којих раније није били у том броју. У њих свакако и депресија спада. Рекох му да је за њега добро и благословено да потражи стручну помоћ, те да временом, са молитвом у срцу, побиједи велику тугу која је очито оковала његово срце, а која се крије иза његове приче о скорој пропасти свега. На то ми је одговорио следеће: “Већ су мене чланови породице водили код разних доктора и свештеника. Није ми требало много да схватим да они ништа не знају. Брзо сам након тога прихватио своје позвање и кренуо да проповиједам. Од тада ми је знатно боље. Има већ, можда, и три године како обилазим предјеле, села и градове. Проповиједам људима истину коју не могу чути на телевизији. Са многих сам очију за све ово вријеме скинуо копрену незнања, многе душе привео на пут истине”. Рекох му да је православље вјера у којој људи налазе утјеху и радост, а не немир и страх. У двадесетој глави Јовановог јеванђеља читамо како је васкрсли Господ више пута својим ученицима упутио ријечи “Мир вам”. Тај мир и радост се најбоље осјећају ових дана и то на службама везаним за празник Васкрса. На те ријечи је опет само одмахнуо руком. Потом је из плетене торбе, препуне пластифицираних иконица, крстића, миришљавих уља и плочица од тисовине, извадио чутурицу са ракијом, прекрстио се и попио неколико гутљаја, вративши након тога чутуру у торбу. Затим је устао, дубоко се поклонивши у мом правцу, окренуо се и лаганим, спорим кораком кренуо у наставак своје “мисије” … https://mitropolija.com/2023/04/19/djakon-pavle-ljeskovic-poslednja-vremena/

Ведро је послеподне у Будви са повременим налетима вјетра, који подсјећају на чињеницу да смо тек закорачили у рано, мартовско прољеће. После завршених обавеза у школи и повратка са Цетиња, улазим у супермаркет, у који обично свраћам када са аутобуске станице кренем према стану у којем живим. Недалеко од улазних врата, покрај првог од многобројних рафова у продавници, петогодишњи дјечак гласно негодује, вришти и плаче због тога што је његова мајка вратила на полицу намирнице које је он малочас убацио у корпу. Видно уморна жена, на чијем се лицу види да је цијели дан радила и од обавеза једва стигла да покупи дијете из вртића, објашњава му да је сами крај мјесеца, те да татина алиментација нередовно стиже, због чега ће тешко у кући имати довољно новца до њене плате, па је то разлог што му неће овај пут купити слаткише и грицкалице. Међутим, дјечак једнако наставља да паничи и вришти, да би у једном тренутку мајку снажно ударио ногом испод њеног десног кољена. На женином образу се проломио снажан болни грч и туга, за коју ми се учинило да није толико узрокована ударцем колико чињеницом да је узалудно потрошила мноштво благих ријечи, како би уразумила и умирила своје дијете. Који тренутак касније, за касом група дјевојчица, које би могле бити пети или шести разред основне школе, доносе корпу пуну разних ђаконија. Касирка им каже да све то што су набацале у корпу кошта нешто мање од педесет еура, а оне код себе имају укупно свега дванаест еура. Дјевојчице почињу да враћају намирнице, како би у корпи остало онолико колико су у могућности да плате, успут се свађајући између себе око тога шта ће све задржати од чоколадица и бомбона које су пазариле. Касирка им каже да се ништа од овога не би десило да су барем на тренутак одложиле своје мобилне телефоне и сконцентрисале се на куповину. Но, дјевојчице њену примједбу нису ни констатовале, будући да су у своје телефоне једнако гледале, ваљда не желећи да пропусте нити један “лајк” или “ватрицу”, који су им у међувремену пристигли… Неколико сати касније сам кренуо у цркву Св. Тројице у Старом граду, на вечерњу службу. Док сам пролазио кроз игралиште поред старе основне школе, сусрео сам двоје четвогодишњака док су се ту безбрижно играли. У једном тренутку, у жару игре, дјечак је снажно загрлио дјевојчицу. Њихове маме, које су стајале пар метара удаљене од њих и посматрале дјечију игру, моментално су устале и раздвојиле дјецу. Дјечакова мајка, очито добро извјежбаним политички коректним језиком, своме сину је објаснила да он нема право да када год то зажели загрли дјевојчицу. Међутим, дјечаков загрљај је био производ дјечије невине безбрижности, игре и радости и није имао баш никакве везе са “родно сензитивним” трендовима, нити “џендер” и “ми ту” покретима. У том невином и радосном загрљају нешто погрешно могу да виде само људи изложени агресивном медијском пропагандом, која у њиховим срцима изазива страх да ако у потпуности не испоштују поменуте трендове, њихова се дјеца неће на ваљан начин уклопити у друштво. “Пустите дјецу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско” (Мт.19,14) – ријечи су Господње које читамо у Матејевом јеванђељу. Чини се да основни проблем друштва у којем живимо, а који се тиче васпитања дјеце, није толико у савременим васпитним трендовима, изложености дјеце друштвеним мрежама и модерним “политички коректним” покретима, колико у чињеници да родитељи имају све мање простора и времена да саслушају и испуне поменуте Господње ријечи. Са друге стране и дјеца су презаузета школским обавезама, као и разним спортовима и другим активностима на које их родитељи уписују, па имају све мање времена, не само за одлазак у цркву, већ и за игру и доколицу које код њих развијају машту и креативност. Међутим, врхунац васпитања је управо у ослобађању од непотребног бремена и пуштању дјеце да слободно и са радошћу приступе Господу. У том дјетињем загрљају човјека са Богом, који овдје имамо у предокусу, будући да му је пуноћа у Царству небеском, и налази се цјелокупни смисао наших живота. https://mitropolija.com/2023/03/29/djakon-pavle-ljeskovic-zagrljaj/

” Опрости ми што ти прилазим овако, испред продавнице, али већ дуго осјећам потребу да разговарам са неким ко ће ме разумјети. Тебе често виђам по граду како пјешице одлазиш у храм, па се одлучих коначно да ти се обратим”. Док ми је то говорио, толико је чврсто стезао кесу у којој су се налазиле намирнице , које је мало прије купио у супермаркету , да се једна од ручки на кеси покидала. Рекох му да се опусти и да имам довољно времена да га саслушам. ” Свјестан сам ја да моји проблеми нису тако велики када се упореде са онима које неки други људи имају. Живимо у времену у којем се дјеца лијече телефонским порукама и у којем станодавци избацују породице на улицу због тога што немају да плате превисоке станарине. Ја све то знам. Међутим, мој проблем је такве природе да у задње вријеме све чешће осјећам несносан бол у предјелу стомака. Љекари ми кажу да су налази у реду, те да ми је то од стреса. Ишао сам код психолога, али ме он , чини ми се, није озбиљно схватио ” . Након што је покупио намирнице које су поиспадале из кесе и убацио у аутомобил који је био паркиран испред продавнице, наставио је са монологом:” Оче, осјећам се сувишно! Када се након посла вратим кући, нико ни не примијети да сам стигао. Жена преко телефона разговара са неком од другарица, док истовремено гледа турску серију на телевизији. Дјеца су ,такође, стално на телефонима. Преостаје ми тада само да следим своју свакодневну рутину – да ручам, пођем у своју собу и заспим. До прије само пар година, када бих ушао у стан, дјеца би ми одмах скочила у загрљај. А сада се шеснаестогодишња ћерка потпуно отуђила од мене. Обраћа ми се само кад јој нешто треба . Прије неких пар мјесеци, сина који је завршни разред основне школе, сам изненада и без најаве загрлио и пољубио у главу. Тако ме је чудно погледао, да сам осјетио нелагоду “! Прича ми како је дјецу раније у ово доба године знао да изненади новим телефонима или неким другим поклонима, али је у Будви сада све прескупо, па ове године то није могао да им приушти. ” И ти си већ довољно дуго овдје, па, знаш да су раније биле акције у супермаркетима. Међутим, наши нови суграђани који су скоро дошли из Украјине и Русије су добре платежне моћи, па им сезонске цијене сасвим одговарају. Због тога их продавнице нису ни снижавале. Можда ће ти изгледати смијешно ово што ћу ти рећи, али ова финансијска криза и немогућност да кући донесем више новца као да је још више удаљила моју породицу од мене”! По њему, ситуација није ништа боља ни на послу. Док је био млађи, осјећао се сигурније и стално је тежио томе да напредује у фирми и што даље догура. Данас ради више него икада, али не осјећа никакав елан и задовољство због посла који ради. ” И ту се све више осјећам сувишно. Често кад уђем у канцеларију, схватим да сам својим доласком прекинуо неку шалу или какав необавезни разговор, за који млађе колеге очито сматрају да га , из неких разлога, не треба водити преда мном “. И док му тако дани пролазе, у његовом унутарњем бићу све више преовладавају осјећаји сувишности, страха и незадовољства, а болови у стомаку постаје све чешћи и интезивнији. ” Најчешће ми се тај бол јавља ујутро, након слабо проспаваних ноћи, у којима сањам страшне снове. У њима ме жена оставља, дјеца презриво напуштају, послодавац ми даје отказ у фирми… Будим се у агонији и са тешко описивом мучнином! Све више се питам гдје сам то погријешио “! Рекох му да нико ту није погријешио: ни он, ни супруга, ни дјеца . Систем у којем живимо је тако устројен да су људи готово принуђени да се удаљавају једни од других. Временом се ближњи толико удаље од нас, да нам постају, како је говорио Ниче, даљњи. Зато је велики подвиг у нашем времену који се очекује од сваког хришћанина, тај да безусловно воли ближње своје. На тој љубави треба нарочито истрајавати када нам се учини да нам од наших ближњих љубав није узвраћена. Само искрена и бескорисна љубав ће добити украсни вијенац у Царству Божијем! Док је одлазио од мене , примијетио сам израз олакшања на његовом лицу. Но, било ми је сасвим јасно да то олакшање нису толико изазвале ријечи које сам му упутио, колико чињеница да га је неко коначно саслушао, а да га није прекидао и подцијењивао његов проблем и муку. Међутим, ми робујемо цивилизацији чији је идеал човјек који нема никаквог слуха и осјећаја за друге! Који угађа искључиво својим потребама, давећи се у вртлогу комформизма. Живимо у времену чија је слика човјек, који не схвата да ће без осјећаја љубави према Христу и ближњима својим, прије или касније , постати самом себи сувишан… https://mitropolija.com/2023/02/03/suvisan/