Претражи Живе Речи Утехе

У 24. недељу по Духовима, 5. децембра, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански господин Фотије у Чечави, у храму Рођења Пресвете Богородице. Ово је прва канонска посјета Чечави откако је епископ Фотије на трону епископâ зворничко - тузланских и народ није крио своје одушевљење и радост због ове посјете. По доласку у храм почела је Света Литургија на којој је началствовао Епископ Фотије, а саслуживали су му архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки; протојереј Славко Пантелић, парох чечавски; протојереј - ставрофор Недељко Пришић, свештеник у пензији, дугогодишњи парох растушки, те ђакони Лазар Илић и Небојша Недић. У току Свете Литургије Епископ Фотије је рукопроизвео часног оца Славка у чин протојереја, желећи тиме да га награди за сав досадашњи свештенички труд на овој парохији и претходним парохијама. Епископ Фотије је у својој богонадахнутој бесједи између осталог посебно истакао радост због данашње службе у Чечави: Ево нас данас у Чечави, на једном дивном и благословеном месту које је Бог благословио Православљем и Светосављем, те нашом културом и језиком, ћирилицом и свиме ониме што наше Православље носи са собом. Чечава је давала свештенике кад су се многа друга села окренула атеизму. У наставку своје бесједе Епископ Фотије је поучио народ и како треба да се брани од данашњег зла које нам доносе разне западне корпорације нагласивши да нам је очување Божје творевине и заштита животне средине данас битан задатак - Имамо данас и борбу за очување животне средине, наших река, извора, шума, планина, јер наводно ће пронаћи неке руде које треба да експлоатишу, али неће да експлоатишу у својим земљама, него код нас хоће, зато што то оставља иза себе мртва мора и иза тога нема више плодности и живота. То морамо бранити данас, браћо и сестре. Своје село, свој поток и њиву гдје сам одрастао, то морамо бранити ми, ми који смо ту одрасли и чија је земља. На крају Литургије, на којој се велики број вјерника причестио светом тајном Тијела и Крви Христове, владика Фотије је одликовао архијерејском похвалницом Црквени одбор Чечаве за сав труд и рад, а затим и подијелио нафору народу, те се заједничарење наставило за трпезом љубави. У току трпезе љубави свештеник Славко, заједно са вјерним народом, даривао је свог Епископа, уз ријечи захвалности - Следоваћемо библијском примјеру и мудрацима који са три поклона дођоше, тако ћемо и ми нашем Епископу уручити три поклона. Наши дарови су икона Свете Петке, копија Патерице Светог Саве и једна корпа пуна домаћих производа из Чечаве. Парохијани чечавски, на челу са свештеником Славком, захваљују се свом Епископу на посјети, на молитвама и духовном укрепљењу! Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду министра без портфеља у Влади Републике Србије др Ненада Поповића. Министар је упознао Његову Светост о помоћи коју Влада Србије пружа у пожару пострадалом манастиру Хиландару, Пећкој Патријаршији и светињама Српске Православне Цркве, као и о започетим и планираним пројектима на очувању духовног и културног наслеђа српског народа. Пријему су присуствовали шеф Kабинета Патријарха српског Епископ марчански г. Сава и шеф Kабинета министра г. Душан Жарковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 10. септембра 2021. године у Патријаршији српској у Београду орден Светог деспота Стефана Лазаревића члановима породице постхумно одликованог историчара Јована Мирковића, дугогодишњег директора Спо­мен под­руч­ја Јасе­но­вац и ку­сто­са-ис­тра­жи­ва­ча у Музеју жртава геноцида у Београду. Уручујући високо црквено одликовање сину одликованог, г. Доротеју Мирковићу, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао: -Дело Вашег оца није непознато. Толике године је водио Спомен подручје Јасеновац и марљиво радио у Музеју жртава геноцида у Београду и истински био посвећен култури памћења и незаборављања, али у исто време и праштања. Верујем да се Јован данас радује заједно са нама, да су му многе ствари много јасније него кад је био међу нама и да му је нарочито јасно да љубав и благодат Божја воли сваког човека и да је једини исправан и нормалан пут постојања нас као људи праштање и покајање. Нека Господ нама да снаге да праштамо, али исто тако нека нам да снаге да можемо са свим људима - у светлу праштања и покајања - да превазиђемо неспоразуме и да идемо једни другима у сусрет као бисмо се у неком тренутку као иконе Божје међусобно препознали и загрлили као браћа у љубави Божјој, у љубави Христовој, како се никада и никоме не би поновило оно што се десило у Јасеновцу, а што је брижљиво од заборава чувао наш брат Јован. У одлуци коју је прочитао главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић се наводи да Свети Архијерејски Синод, на предлог Преосвећеног Епископа пакрачко-славонског г. Јована, додељује историчару Јовану Мирковићу високо одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића за делатну љубав према Светој Мајци Цркви нарочито показану истрајним сведочењем о страдању српског народа у једном трагичном времену које је у својим књигама описао и отргао од заборава са јасном поруком да се тако нешто више никада и никоме не понови. У име породице на одликовању је захвалио г. Доротеј Мирковић који је патријарху Порфирију уручио капитално дело свога оца Страдање Српске Православне Цркве у Независној Држави Хрватској. Свечаној додели одликовања присуствовали су и супруга одликованог гђа Кармела Марковић, Преосвећени Епископ славонски г. Јован, шеф Кабинета Патријарха српског изабрани Епископ марчански архимандрит Сава и директор Музеја жртава геноцида др Дејан Ристић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Преносимо интегрални текст интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Вечерњим новостима, 20. децембар 2020. г. Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада. *У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ? Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету. *Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика? Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто. *Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности? Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи. *На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима? Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом. *Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери? Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена. *Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили? У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу. *Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...? То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује. *Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону - светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања? То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише. *На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише. *Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво? Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро. *Ваш списатељски дар изнедрио је песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника? Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла. Не могу нас мере удаљити од вере, очекујемо од Бога помоћи, да би се све славе, од Божића до Светог Саве прославиле уздигнуте главе, Бога и ближње љубећи. Мир Божији Христос се роди! Извор: Епархија зворничко-тузланска

У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви и народу због великог губитка. Звучни запис беседе "Бог је Цркви Светога Саве дао мудрог Патријарха", рекао је између осталог Митрополит Иларион и додао да је Патријарх Иринеј био "испуњен истинском хришћанском љубављу за људе, а не штедећи снагу увек се трудио да буде уз свој народ". Високопреосвећени је рекао да је блаженопочивши Патријарх Иринеј "и у последњем часу свог земаљског живота поделио страдања свих оних чије је животе прекинула страшна епидемија". Посебно је нагласио да је "Патријарх Иринеј учинио много за очување јединства Православља и канонског поретка у Цркви Православној", а да је "више пута Патријарх Иринеј са светом ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини". "Завршетак унутрашњих радова у Храму Светога Саве на Врачару, ући ће у историју као једно од највећих достигнућа његовог патријарашког служења", рекао је на крају обраћања Митрополит волоколамски г. Иларион. Извор: Радио Слово љубве

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобну мајку Ангелину, 12. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици девето издање емисије "Живе речи". Специјални гост девете по реду емисије био је протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије милозвучним појањем које је наликовало на ангелско славословље употпунила је наша драга гошћа Бранка Зечевић, уметница из Подгорице, уз пратњу наше сестре Јане Обрадовић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након одслуженог акатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, који је у крипти подгоричког Саборног храма служио протопрезвитер Предраг Шћепановић, разговор је реализован у студију васељенског радија Светигора. У уводном делу разговора прота Предраг је казивао о историјату и великом значају храма Христовог Васкрсења, који се по величини налази одмах после храма Светог Саве у Београду, и који је бисер над бисерима међу православним храмовима. Отац је посебно истакао да је велелепни Саборни храм у Подгорици једини храм у историји који су освештали васељенски и московски патријарх. Незаобилазни детаљ приче о освећењу Саборног храма била је Светосимеоновска лоза из Хиландара, чију су младицу својим рукама, а као израз саборности и љубави, засадили патријарси Вартоломеј, Кирил и Иринеј. Та лоза поред храма данас већ рађа плодове. Небо се радовало великом догађају освећења Саборног храма у Подгорици, а како и да се не радује када су многе христочежњиве душе своје биће уградиле у овај храм, који је изграђујући себе, нас духовно изграђивао, речи су проте Предрага. У закључку разговора о Саборном храму, прота Предраг се са љубављу сетио великог човека и најбољег историчара проф. Предрага Вукића, који је живео за своју Цркву. Почивши професор Предраг Вукић је брижљиво и вредно сакупљао евро по евро за изградњу ове велике и значајне светиње која сведочи да је храм крајичак неба на земљи. Будући да се наш гост налази на послушању настојатеља Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши, он нам је исцрпно изложио историјат и значај ове подгоричке светиње која својим постојањем пројављује велико чудо и постаје весник свеопштег васкрсења, будући да се налази у средишту толошког гробља. Причу о толошкој светињи, која ће за два дана прославити престони празник, њен настојатељ је употпунио сведочанством о једној знаменитој и чудесној композицији која се налази на северном зиду овог храма. Васељенски радио Светигора врши своју мисију, шири реч Божју и тако на посебан начин доприноси мисији наше Цркве, истакао је прота Предраг говорећи о васељенском радију на чијем се челу налазио десет година. Са пуно љубави наш гост је поменуо многе значајне личности међу којима неколико архијереја, који су били и остали делатници на Светигори. Присећајући се почетака рада најстаријег црквеног медија у СПЦ, некадашњи директор радио Светигоре је истакао да благослов патријарха Павла прати и руководи мисионарско-информативни рад. Други део наше емисије посвећен је детаљима из живота оца Предрага који је преко бављења фудбалом и глумом дошао до спознаје Бога. Говорећи о свом животном путу прота је нагласио своју љубав према Светом владици Николају и преподобном Јустину ћелијском, као и према великом старцу Тадеју витовничком са којим се сусрео неколико пута у животу. Према речима оца Предрага, читање дела светих отаца Николаја жичког и Јустина ћелијског, је од изузетног значаја за хришћански етос, јер нас упућују да ходимо стазом правом. Отац Предраг је одговарао на занимљива и важна питања наших гледалаца, међу којима посебно истичемо наше сестре мр Смиљу Влаовић, Љубицу Гојковић и Силвију Ромић, које су поставиле видео питања и на посебан начин допринеле да наша емисија буде употпуњена лепим констатацијама и важним питањима на које је отац Предраг мудро и са пуно љубави одговорио. На самом крају протопрезвитер Предраг Шћепановић је произнео пастирску реч поуке и укрепљења узносећи молитвене жеље да Господ благослови мисионарске подухвате који сведоче реч љубави Божје. Ово девето издање наше емисије својим умилним појањем одјавила је наша сестра Бранка Зечевић која је постала драгоцени део наше емисије. Бранкино милозвучно појање употпунила је тиха и мелодична пратња талентоване Јане Обрадовић. Благодаримо редакцији васељенског Радија Светигора на чијем челу се налази уредник протопрезвитер Никола Пејовић, на прилици да се емисија емитује из студија васељенског радија, као и нашем брату Срећку Радовићу, тонском реализатору који се побринуо да у техничком смислу све протекне у најбољем реду. Приредио: Катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово преосвештенствио Епископ будимски Лукијан упутио је поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења“, писмо подршке Његовом високопреосвештенству Митрополиту прногорско-приморском г. Амфилохију које преносимо у цјелости: Ваше Високопреосвештенство, Са огорчењем примамо информације о новонасталој ситуацији у Црној Гори, а поводом доношења тзв. „Закона о слободи вјероисповјести или увјерења“ који на наjгори могући начин гази достојанство Српске Православне Цокве, односно њене Митрополије и Епархија у Црној Гори. Нарочито Нас потресају информације о бруталним поступцима полиције према Епископу диоклијском г. Методију, клиру и верном народу који је устао у заштиту својих светиња, али и оне истинске Црне Горе и њених основних вредности. Из древног града Сентандреје, историјског седишта Патријарха Арсенија I Чарнојевића, рођеног у Бајицама у Црној Гори, поручујемо свим архијерејима и целокупном свештенству, монаштву и верном народу у Црној Гори на челу са Вашим Високопреосвештенством, да смо молитвено уз Вас, уздајући се у Божији суд и правду. Молимо се за благочестиви и христољубиви народ Црне Горе да до краја истрају у борби за очување својих светиња, јер тиме себе уписују у вечност, раме уз раме са великанима нашег славног народа. Епископ будимски +Лукијан Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, у својству потпредседника Екуменског савета аустријских цркава, узео је учешћа у традиционалној заједничкој молитви за заштиту човекове средине (Ökumenische Gebetswoche für die Bewahrung der Schöpfung) која се у септембру – на иницијативу Православне Цркве – сваке године одржава поводом новог Индикта као почетка црквене године. Ове године, у градском храму Реформатске Цркве (Stadtkirche) у Бечу, молитва је одржана под покровитељством Екуменског савета аустријских цркава, а у сарадњи са свим хришћанским Црквама у Бечу. Молитвеном скупу присуствовали су чланови Управног одбора Савета, представници дохалкидонских цркава, Римокатоличке, Евангелистичке, Реформатске, Баптистичке, Методистичке, Англиканске и Старокатоличке цркве, а и верници многих бечких храмова. Владика Андреј је поздравио све присутне, захвалио им на учешћу и одржао проповед на тему старања о Божјој творевини. Позивајући верне да обраћају посебну пажњу изградњи савесног поступања с Божјом творевином као нашим нама од Бога повереним окружењем, владика Андреј је пре свега нагласио потребу чувања и заштите човекове околине од нежељених и фаталних климатских промена, нарочито нагласивши потребу свехришћанске солидарности према еколошким питањима, с обзиром на лошу еколошку ситуацију у савременом свету. Уз то, епископ Андреј је скренуо пажњу на школе које се све више залажу за одрживи еколошки развој модерног света, наглашавајући религиозно-етичко-философску димензију у савременом образовању, у коме би важан фактор заузимала духовна димензија у васпитавању омладине и деце. Извор: Инфо-служба СПЦ

Вјерници који бране крстионицу на Михољској Превлаци у суботу 20.априла на трговима Тивта, Котора, Херцег Новог и Будве организоваће потписивање петиције којом траже обнову манастира и очување крстионице. Петиција у Тивту ће се потписивати на Тргу Магнолија од 9 до 12 и на градској риви Пине од 14 до 19 часова, у Котору код каменог киоска од 9 до 19 часова, Херцег Новом на Тргу Николе Ђурковића од 9 до 19 часова и у истом термину у Будви испред хотела Могрен. Вјерници истичу да је циљ иницијативе добијање грађевинске дозволе за обнову коју Митрополија црногорско приморска чека још од 2012. године. „На 800- ту годишњицу оснивања Зетске епископије, вјерни народ Боке захтијева обнову манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци. Европска повеља о људским правима и слободама, као и сви домаћи правни акти гарантују грађанима право на слободу исповиједања вјере на њиховом историјском-култном мјесту“, истиче се у тексту петиције која ће се потписивати у Боки. П.Н. извор

Даноноћна дежурства на Михољској Превлаци, којима верници од 2. априла бране крстионицу "Суза Његошева", настављају се несмањеним интензитетом, потврдио је за Слово љубве отац Миајло Бацковић, секретар Одбора за обнову манастира Светог Архангела Михаила. Како је истакао, подршка стиже са свих страна, одзив верника који се залажу за одбрану Крстионице је велики, а покренута је иницијатива за потписивање петиције којом се тражи обнова Манастира и очување Крстионице. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/o Miajlo za Slovo ljubve.mp3 Намера је да се ова петиција приложи надлежном Министарству заједно са конзерваторским пројектом у коме су испоштовани сви стандарди за конзервацију. О. Миајло наглашава да важност Превлаке надилази цео регион јер се на том локалитету налазио први хришћански храм из 4. века. Сем тога, ту су и значајни остаци културе из римског и византијског доба. „Надамо се да ће држава имати слуха, ако не због духовног, онда због материјалног пошто све то може допринети повећању броја туриста и оживљавању верског туризма у Црној Гори“, закључује о. Миајло. „Надамо се да ће бити испоштована воља верног народа Боке да се поводом 800 година прве Зетске епископије на Михољској Превлаци обнови култно место за молитву“ Извор: Радио Слово љубве

У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be

„Сваки политички приступ Јерусалиму, био би лишавање његове суштине о угрожавање онога што је његова главна карактеристика. Јерусалим је свети дар, скинија, света земља за цио свијет. Покушај да се узме Свети Град Јерусалим и да постане само привилегија једних може произвести веома негативне последице“, наводи се у Божићној поруци. Представник Руске православне цркве, митрополит Иларион, је изразио мишљење да је „Јерусалим – религијски центар, у којем представници три Аврамовске, монотеистичке религије могу да живе заједно у миру и хармонији“, и било који погрешан корак Јерусам би претворио у политички центар. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На почетку засиједања Митрополит Амфилохије је захвалио на присуству свима који су се одазвали позови и рекао да је то показатељ да смо сви свјесни озбиљности теме. Митрополит је изразио забринутост и сумњу да идеја изградње хидроелектране на Морачи није вођена из бриге за народ Црне Горе, већ искључиво из личних интереса појединаца из власти. Протојереј – ставрофор др Велибор Џомић је присутне упознао и подсјетио на историјат ове проблематике, оснивање овог Иницијативног одбора као и на активности које су предузете још 2010. године када је Митрополија Црногорско-Приморска , у вријеме јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за простор вишенамјенских акумулација на ријеци Морачи и Нацрта извјештаја о стратешкој процјени утицаја на животну средину за детаљни просторни план за хидроелектране на Морачи, организовала међународни научни симпосион под насловом ”Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче”. На том научном симпосиону своја научна истраживања је, у присуству тадашњег министра економије и његових сарадника из Министарства, презентовало педесетак научних посленика из различитих струка. Позивајући на опрез приликом доношења одлука у вези изградње хидроелектрана на Морачи, стручњаци су путем усвојених закључака посебно апеловали на Владу Црне Горе да, због непостојања консенсуса између стручњака и политичара, струке и политике, независних експерата и чиновника – чланова различитих комисија Министарства и Владе, успори читав процес те да се приступи јавној расправи и дијалогу о алтернативним енергетским решењима. Министарство економије је том приликом предложило да заједнички тимови Министарства, Митрополије и стручњака посјете Манастир Морачу ради наставка разговора о овој веома важној теми. и правне и процедуралне злоупотребе које су присутне у припремама за изградњу хидроелектране на Морачи. Све те активности допринијеле су да тадашњи Нацрт, 2012. године, не буде усвојен. Господин Александар Дожић, предсједник СО Колашин рекао је да ће овај Иницијативни одбор имати пуну подршку општинских власти и да ће, колико је то у њиховој ингеренцији, урадити све да се не наруше природне и културне љепоте Морачког и Ровачког краја, а нарочито да се сачува древна немањићка светиња, Манастир Морача. На скупу су говорили и Ђуро Милошевић, потпредсједник СО Колашин, Владимир Мартиновић, потпредсједник Демократа, Никола Минић, Новица Ђурић, Радован Радовић, Саша Драговић, Слободан Перовић, Јован Маркуш и Раде Влаховић. На скупу је прочитано поздравно обраћање Комнена Бећировића, књижевника из Париза и вишедеценијског борца за спас Мораче од потопа, и Франца Фебера, еколога свјетске репутације. Одбор је одлучио да се у вези геолошких истраживања која су недавно понуђена управи Манастира Мораче затражи формирање Међународне комисије у коју би били укључени искључиво референтни стручњаци из области геологије и сродних струка, као и представник Митрополије. Такође, предложено је да се пред УНЕСКОМ покрене. Одбор ће у наредном периоду интензивирати своје активности на различите начине, а посебно организовањем мултидисциплинарних научних скупова и округлих столова и стручним наступима у медијима. протојереј Никола Пејовић