Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отворено'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ових дана је актуелно питање о усташлуку, а Брнабићка је у овој емисији бриљирала.
  2. Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. VI NISTE SVET. VI STE POLUSVET NULTATACKA.RS Zato vas žalimo, jer, za razliku od nas, vi niste svet Vi ste polusvet. Zato vam poručujemo, prestanite da dodatno izazivate nepotrebni
  4. Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. https://www.nsprvojvodine.org.rs/2021/08/09/otvoreno-pismo-ministru-prosvete-2/ ... Gospodine ministre, Nekoliko puta smo pobedili pandemiju, pa smo na penale gubili. Igrali smo utakmice pred publikom i huliganima, kada to niko na svetu nije radio. Vi ste se na trenutnoj funkciji našli nakon izbora koje su te utakmice trebale da „učine bezbednim“. Virus je jedno vreme bio najsmešniji, ali i takav da će nam groblja biti mala. Po preporuci smo mogli u šoping u Italiju, a zatim po 5 dana nismo smeli iz svojih domova. Sve smo zatvarali kada je bilo, zvačino – 200 slučajeva zaraze, a sa 8000 dnevno smo mogli gde hoćemo. Temu o suludim modelima nastave, bez bilo kakve podrške, da ne otvaramo. Podugačko bi bilo. Možemo ovako do sutra ali ste poentu, verujemo razumeli. Činjenica je i da je retko koja zemlja bila apsolutno spremna za pandemiju ovakvih razmera, ali toliko konfuzne izjave Kriznog štaba i Vlade R. Srbije, čiji ste potpredsednik i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a u prethodnom sazivu kojeg je pandemija zatekla na vlasti i ministar državne uprave i lokalne samouprave, samo su dodatno uvećale nepoverenje javnosti. Kada Vam posle svega što smo proživeli veliki broj ljudi ne veruje da je vakcinacija rešenje, onda je jasno da je problem do vas. Nažalost, vi više nemate kapacitet da učiniti bilo šta povodom toga. To nije procena već činjenično stanje kojeg ste i sami svesni. E tu bi vi onda na scenu pojačanje u vidu prosvetnih radnika. Oni koje niko nikada ništa nije pitao, oni koji su sramno plaćeni za svoj rad, oni koji su žrtva kupljenih diploma i ubijanja znanja prethodnih decenija, poniženi i posramljeni, oni koje kradete na obračunu zarade – pa smo stalno u sudovima, oni kojima svim silama otimate ugled i poštovanje… sada treba da rade vaš posao? Da takvi kakvi smo, crni da crnji ne možemo biti “snažno promovišemo” vakcinaciju, a vi niste uspeli da ubedite polovinu prosvetnih radnika da je vakcina rešenje. Sada ste se dosetili da faktički roditelje upućujete profesorima, da im oni obrazlažu zašto dete od 12 godina mora da se vakciniše ako hoće redovno u školu, a nije moralo 20.000 učenika pre 10 dana na fudbalskom stadionu? U Srbiji se trenutno preko nekih škola urgira i organizovan dolazak na skupove političkih zvaničnika, ali eto na nastavu se ne može. Ako isto pravilo važi i za nastavnike, kako će nastava onda izgledati? Ako ne važi, kakvo je to onda pravilo? Kako da ih ubede kada vam i sami ne veruju? Na kraju krajeva, Vi ste ministar prosvete a ne zdravlja. Zato vam uljudno i vraćamo ovo kukavičije jaje. Odgovornost za svoje postupke moraćete da nosite sami. Da ne biste dovodili u sumnju namere ovog pisma, među nama ima i vakcinisanih i nevakcinisanih. Svi smo svojom voljom, kako i priliči civilizacijskom dobu – doneli lične odluke. A činjenica da vam ne veruju ni jedni ni drugi, trebalo bi jasno da vam kaže koliko ste vi zgrešili.
  6. Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква
  7. Председник Александар Вучић упутио је отворено писмо грађанима са Косова и Метохије. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон, навео је Вучић. Позива Србе да не наседају на провокације. Писмо преносимо интегрално: Поштовани грађани Косова и Метохије, Драги Срби, Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Уважени господине предсједниче, моја потпуна изузетост из политичког живота у Србији одвојила ме од чак свепознатих информација о изборним процесу који се у скорије вријеме одиграо, али ме је чак кратко укључење у информативне емисије у Српској обавијестило о Вашем изборном успјеху. Имам своје мишљење о декадентности друштвеног система у српским земљама - у Србији и Српској и оној Црној Гори у којој је српство само по себи кривица - па и о легитимности политичког система. Али, ма шта ја о њему мислио, остаје чињеница да другог друштвеног и политичког система нема и да - било да сте добили или сте приграбили апсолутну моћ и одговорност, то Вашу улогу у будућности не чини ни мало мањом или релативнијом. Дакле: по изборном резултату, по усмјерености и приватизованости власти, по заступљености у медијима, по свему и свачеми, тренутно сте Ви једини чинилац политичког и друштвеног живота Србије. Зато сматрам својом људском, хришћанском, православном, српском, свештеничком дужношћу да Вам скренем пажњу да немате право да коначно ријешите статус АП Косово и Метохија било каквим рјешењем које би поништило Косовским завјет у коме су уткани вјековни уздаси српског народа, у коме су жртве у вијековима ропства, у балканским и свјетским ратовима, немате право да погазите важећиустав Србије, вјековно опредјељење српског народа, немате право да згазите сваку литургију коју смо служили од те у Самодрежи 1389 до дана данашњег. Моћ коју имате обавезује Вас. Са великом моћи - то зна чак и нововјековна популарна култура, али и хришћанска мисао вијекова - долази и велика одговорност а са апсолутном моћи долази и апсолутна одговорност. Ви сте добили апсолутну моћ и сад је небитно да ли сте је жељели. Српски народ је постајао народ вијековима. Постaјао је народ кроз прихватање Христа Богочовјека. Постајао је и даље народ, када су га Кирило и Методије родили у његовом језику, Постајао је народ кроз своје државе. Ако нисте упознати - погледајте границе Србије у 8.и 9. вијеку. Вијдећете да су и прије наших светородних Немањића наше државе биле и Дукља и Зета и да се Србија и тада простирала са обје стране Дрине. Кроз вијекове прије Косова ми смо се уздиздали у Христу, кроз више држава и династија. Кроз Зету, Босну и Рашку. И када смо коначно саградили једну од наших по дометима најважнијих држава и када је дошао час да је 1389.бранимо, ми смо се сви - и Влатко Вуковић и Св. кнез Лазар и Обилић нашли на Косову пољу. Да кажемо најважнију ствар на свијету: да човјек који изгуби Отачаство као Смисао, губи смисао свог отачаства, а самим тим постаје неразлучан од животињa. Како тада - тако и данас. Рекли смо коначно оно што сваки човјек мора да каже: једино важније од овдашњег живота јесте смисао живота. Јесте Живот са великим "ж". Како тада, тако и данас. Ми смо издржали вијекове знајући то. Кажу да много читате. Читајте Радована Самарџића, ако не већ Владику Николаја или нашу јуначку поезију. Читајте Његоша. Можда сте и прочитали. Али смислотвореће књиге се не читају него удишу. Удишите их. Живите њима. Чекају Вас, рекоше ми данас, битни преговори. Не заборавите оно што овдје удахнете. Пред Вама су историјске одлуке. Немојте да Вас збуне они који Вам тапшу по раменима: Тапшу Вам не зато што воле Вас или Србију, већ зато што воле привилегије које им омогућавате и представљате. Ви не смијете издати Косово. Не смијете потписати "правно обавезујући споразум". Ви можете узети на себе само издају. И ништа друго. Ништа дуго Вам се тренутно не нуди. Знамо да Вам се не нуди. Зато ни не прихватајте. Ако су Вам на столу само издаја и притисак, изаберите притисак. Он ће бити наш, заједнички. Издаја - само Ваша. Да ли је то заиста оно што желите да уземете на себе - да Вас памте као издајника? Многи могу да Вам кажу да је ово само једно мишљење. Обавјештајне службе ће се повиновати Вашим жељама. Странка и држава хоће. Можда и неки моји Оци и браћа. Али вијекови прије Вас и вијекови послије Вас вас гледају. Ваша и наша дјеца неће памтити привилегије које су сахрањене у земљу са животима који немају смисао. Неће се нико сјећати ниједног трактора, ниједног мерцедеса. Ничега. Ако издржите - историја ће Вас се сјећати као некога ко је још једном рекао "не" компромису који стоји испред сваког Србина од како је свијета - да мијења душу за земљу. Ако кажете "да", историја ће Вас запамтити као сваког Србина који је проминеио душу за земљу - па макар и као земљопосједник био успјешан. На Вама је. Немојте да Вас подршка на изборима завара. Избори се пројектују и одржавају тренутно расположење. Ви сједите на мјесту из којег Вас и уназад и унапријед гледају вијекови. С поштовањем, Дарко Ристов Ђого свештеник р.ѕ. Дао Бог да све ово једном буде само сјећање на времена када смо сви заједно бринули једну бригу. Цјелокупни блато којим ће ме гађати да би Вама угодили, било из емотивне некритичке привржености, било из потребе да се додворе, ја прихватам као моју цијену тога да будем човјек, хришћанин, православни Србин, свештеник, отац моје дјеце. Желим Вам добро и као човјеку кога се сјећам са почетка рата на Палама, када сте дошли да помогнете моме оцу. https://www.facebook.com/1099674145/posts/10221316512517872/?app=fbl View full Странице
  9. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, упутио је отворено писмо Његовој узоритости кардиналу Винку Пуљићу, врхбосанском метрополиту и надбискупу, поводом планираног богослужења у сарајевској катедрали посвећеног догађајима у Блајбургу 1945. године. Писмо које је објављено на званичној интернет-страници Митрополије дабробосанске, у наставку преносимо у целини: Ваша Узоритости, Ових дана слушамо и читамо о томе са сте Ви благоизвољели служити мису у Сарајеву, а поводом сјећања на догађаје у Блајбургу 1945. године. Искрено, не можемо да вјерујемо да припремате мису у катедрали Срца Исусова у Сарајеву овим и оваквим поводом. Са свих страна Нас спопадају новинари и друга лица питајући Нас шта Ми мислимо о овоме?, односно шта имамо да кажемо овим поводом? Шта да им кажемо?, осим да смо изненађени и разочарани. Упућујемо Вам ово наше братско писмо са дозом великог разочарења и забринутости. Дошавши у Сарајево 2017. године на трон митрополита дабробосанских гајили смо наду и имали добру вјеру да ћемо заједно дјеловати у општем добру наших Цркава, на приближавању једних према другима, а све у циљу превазилажења свих траума историје, посебно ратне историје Другог свјетског рата. Ми вјерујемо да Ви знате сву трагичност коју је Други свјетски рат, а посебно стварање тзв. Независне државе Хрватске и дјеловање усташког и домобранског покрета оставило на бићу, не само Српског народа, већ и наше Српске православне Цркве. Велике су то и неизљечиве трауме! Вама је познато да је наш велики претходник свештеномученик митрополит Петар дабробосански из своје резиденције у Сарајеву одведен од усташа. Понављамо од усташа, на чијем је челу био римокатолички жупник Божидар Брало, а његов претпостављени и ваш претходник надбискуп Иван Шарић нијемо је ћутао на злодјела која је Брало чинио над митрополитом Петром. Вама је познато да је у Сарајеву пострадало преко десет хиљада грађана српске, јеврејске, ромске националности, али и других људи који су били супротстављени усташком покрету. И Ви, Ваша Узоритости, након толико година спуштате Блајбург из 1945. у Сарајево 2020. године и служите мису за оне који су починили такве злочине због којих се читаво културно човјечанство стиди! Не можемо да проникнемо у ваше крајње намјере и циљеве (осим да нас повриједите), али смо изненађени и запрепаштени до те мјере овим поступком да не можемо ријечима исказати. Овим и оваквим поступком затворили сте врата катедрале Срца Исусова у Сарајеву за свагда за Нас и наше сараднике. Обезвриједили сте смисао молитвених осмина за јединство хришћана које овим чином престаје. Преузели сте на себе одговорност за прекидање и наших личних односа. Ми не можемо гајити братске и пријатељске односе са људима који молећи се за жртве Блајбурга 1945. апологирају (да не кажемо величају) усташки и домобрански покрет, који су ван сваке сумње нацистички и злочиначки покрети и иза којих је хиљаде и хиљаде невино побијених жена, дјеце, стараца и људи. Искрено, много Нам је жао и изненађени смо до те мјере да не можемо не реаговати на један овакав ваш поступак. Ми смо претходних година пратили ваша учешћа на Блајбургшком пољу. Слушали смо ваше говоре и обраћања, али нисмо реаговали, јер је то било далеко од Нас на Блајбургу. Али сада, када Ви у срце Сарајева спуштате идеологију Блајбурга – пораженог усташтва и домобранства не можемо не реаговати. Жао Нам је што сте Нас приморали да овако реагујемо и да Вам упутимо ово отворено писмо. Ни у ком случају не желимо да утичемо на вашу одлуку. То остављамо Вама, јер је то ваше право и слобода, али исто тако користимо исто право и исту слободу да искажемо наше мишљење и наше виђење ствари. МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ ХРИЗОСТОМ Сарајево, 11. маја 2020. Извор: Митрополија дабробосанска
  10. Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim. Cio radni vijek sam odradio u MUP RCG, a penzionisan sam kao inspektor ANB u Podgorici. Za sebe mislim da sam uzoran građanin, roditelj, suprug, đed. No, budućnost mojega potomstva i njihovu bezbjednost onespokojavate upravo Vi, svojim nepromišljenim djelovanjem. Zbog toga sam odlučio da Vam se lično obratim i da Vas ponizno molim da, u ime budućih pokoljenja, konačno prikočite. Manipulisanje polupismenim stanovnicima može samo da nam donese još jedan građanski rat na Balkanu. Od njega koristi mogu imati samo ratni profiteri, a mi pošteni ljudi možemo, ne daj bože, samo da imamo patnju, pogiblju, siromaštvo, hiperinflaciju i sve ono što su nam donijeli prethodi ratovi. Ne postoji nijedan razlog koji može biti vredniji od mira, pa Vas molim da se pridružite misiji njegovog očuvanja. Na taj način ćete me ubijediti da volite boga i da širite ljubav na zemlji u njegovo ime, što bi trebalo da Vam je zadatak broj jedan. Mi smo božiji ljudi, zvali se Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i imamo pravo da ravopravno i normalno živimo u Crnoj Gori. Svi bi mi trebalo da budemo jednaki pred bogom i svi smo građani kojima Ustav Crne Gore garantuje jednaka prava. Svi treba da se borimo da ova prava budu poštovana. To što sam ja po nacionalnosti Crnogorac, a Vi Srbin, to su naša intimna osjećanja, i nemamo pravo pred bogom da jedan drugoga nipodaštavamo i osporavamo, ako jesmo božiji ljudi. Nas upravo to što smo božiji ljudi zbližava, ujedinjuje i u uvodi u društvo ravnopravnih građana, što nam i ustav garantuje i ne mogu da shvatim u čemu je Vaš problem. Doveli ste Crnu Goru na prag građanskog rata, podjelom i sukobljavanjem Srba i Crnogoraca, ali ako nijeste to još shvatili, bog je poslao koronu u misiju mira. Molim Vas da to ozbiljno shvatite, jer on ne prašta bogohuljenje od tako visokih njegovih sljedbenika. Prizmeni materijalni problemi ne spadaju u Vaš opis posla, ne zaboravite na to, jer Vi ćete uskoro na ispovijed pred njega. Ostavite državu da obavlja dužnost iz njene nadležnosti, a Vi se bavite ljudskim dušama, ukoliko želite da opravdate funkciju koja Vas je zapala. Ako se malo zagledate u svoju dušu i analizairate rezultate svoga djelovanja u prošlosti, možda izađete iz još jedne stranputice. A na stranputicama ste bili stalno. Dokad više?! I sami znate, ako Vam mržnja nije zaslijepila oči, da su naše svetinje zidali naši preci, da niko nije na mobu dolazio iz Srbije. Moguće da je neki zidar dolazio za nadnice, ali im to ne daje pravo vlasništva. Sve što se nalazi na teritoriji Crne Gore je vlasništvo države Crne Gore. Tako je vazda bilo i tako će biti zauvijek. To pravo vlada u svim državama planete zemlje i tako će biti dok god ona postoji, hvala bogu! Da nijeste ovako zastranili, ja sam se nosio mišlju da se obratim predsjedniku Crne Gore, sa kojim se još nijesam lično upoznao, i da mu predložim da Vas na mjesto prvoga vladike obnovljene crkve u Crnoj Gori. Jer, smatram sam da je ljudski griješiti i da bog prašta. Međutim, kada sam vidio do koje mjere ste spremni da idete i dovodite u pitanje mir u Crnoj Gori, da ugrožavate živote njenih građana, već sam počeo da se hladim. Posebno sam šokiran kada sam čuo na televiziji da ste prijetili obnavljanjem litija poslije korone. Vjerujte da ste me potpuno razočarali i da sam počeo da brinem za Vaše mentalno zdravlje. Podsjetiću Vas na to da u Crnoj Gpori žive širokogrudi narodi Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. To je prava niska bisera. Ovako plemenitu ogrlicu ne posjeduje nijedna država na planeti. Njegujmo je, čuvajmo i ostavimo ovako blistavu da sija i našim potomcima, vječno. To je naše najveće bogatstvo koje smo do sada gajili i nemojte da nam ga oprljate zbog prizemnih, sitnosopstveničkih interesa. Ako boga znate! (Autor je penzionisani inspektor Agencije za nacionalnu bezbjednost) Molim Vas, vladiko, da prikočite! - CdM WWW.CDM.ME Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim...
  11. Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости: Поштоване колеге, Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“ Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Господине Мираше, пишем вам не због вас, већ због оних који од ваше квази мантије и од оних у власти који вам је придржавају, не могу да виде истину. Онолико колико је Мило Ђукановић лажни цар, толико сте и ви лажни митрополит. Дио сте исте преваре. Господине Мираше, ви нисте ни свештеник, а камоли Владика и Митрополит. То што сте некада били свештеник било је у јурисдикцији Цариградске патријаршије, у Риму. Тамо вас је, овај исти, данашњи Цариградски Патријарх, Вартоломеј, лишио чина. Сада се надате - има ли веће представе апсурда - да ће вам онај који вас је рашчинио, подарити аутокефалност! Господине Мираше, ви сте ходајућа анатема. Представљате се лажно да сте Митрополит Црногорске православне цркве, док је на вама анатема Цариградског Синода, којом сте проглашени огољеним од сваке благодати. Нисте ви никакав Михаило, никакав Митрополит, већ рашчињени поп, распоп, цивилно лице, и то какво, Мираш Дедеић. Господине Мираше, ваша мантија је исувише прозирна да би прикрила велику истину и историју наше Српске православне цркве и њене овдашње Митрополије и Епархија. Господине Мираше, не могу ваши лажни чинови, којима сада желите да печатирате отимање црквене имовине, прикрити да су наше четири династије своју имовину завјештавале махом Цркви. Не могу да прикрију повељу Ивана Црнојевића у којој Цетињском манастиру завјештава 2/3 имовине. У њој господар Зетски куне: „Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали – такав нека буде проклет“. Ово је клетва за отимаче имовине црквене. Не може ваше лажно владичанство прикрити шта је Свети Василије Острошки откупио од сељака и оставио цркви, а о чему пише у завјештајном писму: „Вели До за дванаест гроша и по, и Спижића земљу и Добропоље от пута до реке и с јазом за два гроша; а што је његово било под лозом то је приложио церкви, и што сам купио Зануглицу у Милановића, у Раича и у Вумила за грош и букилу пшенице, и у Петра Живковића што сам купио Зануглицу за два гроша. То све приложих и дах цркви у Острог. Kупих Велики До и све Владовића и Заугнице. Бог сведок.“ Свети Василије, као и Иван Црнојевић, потом куне: „И тко би се поткусио да нешчо отними од монастира, отнимио Господ Бог таквому разоритељу његов дом.“ Господине Мираше, ви и ваши ментори „отнимате“. Отимате, од Светог Василија Острошког. Да ли је Свети Василије откупљивао имовину сељака и припајао цркви вашој или Цркви Светог Саве у Црној Гори, Српској православној? Ако вам није познато Свети Василије рођен је као Стојан Јовановић, у селу Мркоњићи, Попово Поље, надомак Требиња. Или је и он, господине Мираше, окупатор? Да ли је окупатор Свети Сава? Да ли планирате да, рецимо, манастир Савину преименујете у манастир Мирашевину или манастир Миловину? Нису Свети Сава и Свети Василије окупатори. Ви сте. Господине Мираше, вашим лажним бђењима нећете прикрити документа из којих исијава истина, попут оног, из 1919. године, који је у посједу Митрополије у којем јасно пише да је од свих цркава само једна капела у болници Данило Први уписана као државна имовина. И 1868. године и 1878. године и за вријеме Kраља Николе наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено. Господине Мираше, лажном камилавком, ви и ваши, не желите само да отмете вјековну имовину аутохтоне Цркве, већ и истину: Цетињска Митрополија је правни и сваки други наследник Зетске Епископије чији је оснивач Свети Сава, 1219. године. Премала је ваша камилавка да би прикрила истину да је цар Душан средином 14. вијека управо Зетску Епископију уздигао у ранг Митрополије. У Скопљу, на државном Сабору. Господине Мираше, нејаки су ваши лажни обреди да би прикрили огромну истину о континуитету СПЦ која је заискрила 1219. године у Жичи, гђе је Светим Савом рођена прва епархија Српске цркве, исте године када је формирана и Зетска Епископија, па све до 1766. године када је укинута Пећка патријаршија. Преголеми су вјекови СПЦ на овим просторима и у Црној Гори да би их ваше лажно кандило задимило. Господине Мираше, онај који вас слуша, вас и ваше менторе у власти, стекао би утисак да СПЦ на овим просторима постоји тек од 1918. године, односно 1920. године, када је проглашена уједиња Српска православна Патријаршија, у Београду, након уједињења. То ви називате окупацијом, а то је тек наставак онога што овђе постоји од 13. вијека. Господине Мираше, није Црква у Црној Гори никада била аутокефална. Нити је икада била, нити је то тражила. Није цетињска Митрополија била аутокефална од гашења Пећке Патријаршије 1766. године, па до 1920. године, већ је у надљудском напору за самоодржањем постојала самостално када није било њене матице. Црногорска Митрополија је у том периоду - и то је понос Црне Горе - била жива искра која је очувала континуитет Пећког трона. Није то аутокефалност и сепаратизам, већ супротно - највећа потврда припадања СПЦ и Патријаршији Пећкој. Господине Мираше, није то аутокефалност, већ највећи доказ црквено – правног, националног, духовног и историјског континуитета Пећке Патријаршије. Зато данашњи, истински црногорски Митрополит носи титулу Егзарха Пећког трона. Ту исту титулу први је добио Владика Василије 1750. године од Пећког Патријарха Атанасија Гавриловића. Успут, Владику Василија је за Митрополита рукоположио управо Патријарх Гавриловић. Да ли знате гђе, господине Мираше? У Београду. Након Пећког Патријарха, у СПЦ други по достојанству је био црногорски Митрополит. Господине Мираше, то што се ваш лажни клер позива на Његошеву бијелу панакамилавку, владичанску капу, као доказ аутокефалности, такође је лаж: само данас, петнаестак Митрополита у Руској православној цркви носе такве панакамилавке, а исти је случај био и у царској Русији. Господине Мираше, не може ваша лажна одора да прикрије да је Свети Петар Цетињски хиротонисан од Kарловачког Митрополита Мојсија Путника 1784. године у Сремским Kарловцима. Нити да је Његош хиротонисан у Санкт Петербургу 1833. године зато што цетињска Митрополија није имала помјесне епархије и Владике који би извршили хиротонију у Црној Гори. Господине Мираше, можете још вијек да прикривате, али нећете успјети да прикријете меморандум Светог Петра којим је 1807. године Руском цару предлагао стварање славјано – сербског царства на Балкану, са сједиштем у Дубровнику. Можете још хиљаду година да покушавате, али нећете успјети да избришете ријечи Његошеве, упућене Kнезу Александру Kарађорђевићу, преко Матије Бана: „Треба њприје да се српски народ ослободи у цјелини, ја бих тада отишао у моју Пећку Патријаршију, а Kнез српски у Призрен, да владамо заједно над народом слободним и уједињеним.“ Господине Мираше, можете колико год вам драго да пропагандо-бђењујете, али нећете утихнути пјесму Kраља Николе, написану 1913. године, на Савиндан: „А да би нам љепша била / слобода је ресит мора / слободи је колијевка / Немањина Црна Гора“. Господине Мираше, ни стотину таквих мантија да обучете нећете прецртати ријечи предсједника Владе Црне Горе Лазара Томановића који је 1910. године казао да је митрополија цетињска једина светосавска епископска столица која је без прекида све до данас сачувала континуитет СПЦ. Господине Мираше, ваше лажно представљање за Митрополита неће вам помоћи да истини обучете лажно рухо, попут вашег. Да има државе, ви, као анатемисани, рашчињени свештеник, не би смјели да носите ни одору ђакона, а камоли Митрополита. То што сте ступили у контакт са расколницима у Бугарској цркви, који су вам дали валдичански чин, само говори о каквом духовном полусвијету је ријеч. Господине Мираше, све што радите под мантијом, све је ништавно, неканонско. Они које крстите, нису крштени. Они које вјенчавате, нису вјенчани. Они које рукополажете у попове, нису попови, него као и ви рас-попови. Оно што ви говорите није истина, него лаж. Господине Мираше, заједно са вашим ментором Ђукановићем, скупа са вашим иностраним менторима, који украјинизују моју земљу: Даље руке од наше свете Цркве, бранићемо је животима! Извор: Фејсбук - страница предсједника Праве Црне Горе Марка Милачића
  13. Отворено писмо Марка Милачића распопу Мирашу Председник партије Праве Црне Горе Марко Милачић огласио се саопштењем поводом увреда које је у недавном интервјуу изговорио самозвани митрополит канонски непризнате „црногорске православне цркве“. Саопштење преносимо у целости. „Господине Мираше, пишем Вам, не због Вас, већ због оних који од Ваше квази мантије и од оних у власти који Вам је придржавају, не могу да виде истину. Онолико колико је Мило Ђукановић лажни цар, толико сте и Ви лажни митрополит. Дио сте исте преваре. Господине Мираше, Ви нисте ни свештеник, а камоли Владика и Митрополит. То што сте некада били свештеник било је у јурисдикцији Цариградске патријаршије, у Риму. Тамо Вас је овај исти, данашњи Цариградски Патријарх, Вартоломеј, лишио чина. Сада се надате — има ли веће представе апсурда — да ће вам онај који вас је рашчинио, подарити аутокефалност! Господине Мираше, ви сте ходајућа анатема. Представљате се лажно да сте Митрополит „црногорске православне цркве“, док је на Вама анатема Цариградског Синода, којом сте проглашени огољеним од сваке благодати. Нисте Ви никакав Михаило, никакав Митрополит, већ рашчињени поп, распоп, цивилно лице, и то какво, Мираш Дедеић. Господине Мираше, Ваша мантија је исувише прозирна да би прикрила велику истину и историју наше Српске православне цркве и њене овдашње Митрополије и Епархија. Господине Мираше, не могу Ваши лажни чинови, којима сада желите да печатирате отимање црквене имовине, прикрити да су наше четири династије своју имовину завјештавале махом Цркви. Не могу да прикрију повељу Ивана Црнојевића у којој Цетињском манастиру завјештава 2/3 имовине. У њој господар Зетски куне: „Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали — такав нека буде проклет“. Ово је клетва за отимаче имовине црквене. Не може Ваше лажно владичанство прикрити шта је Свети Василије Острошки откупио од сељака и оставио цркви, а о чему пише у свом завјештајном писму: „Вели До за дванаест гроша и по, и Спижића земљу и Добропоље от пута до реке и с јазом за два гроша; а што је његово било под лозом то је приложио церкви, и што сам купио Зануглицу у Милановића, у Раича и у Вумила за грош и букилу пшенице, и у Петра Живковића што сам купио Зануглицу за два гроша. То све приложих и дах цркви у Острог. Купих Велики До и све Владовића и Заугнице. Бог сведок.“ Свети Василије, као и Иван Црнојевић, потом куне: „И тко би се поткусио да нешчо отними од монастира, отнимио Господ Бог таквому разоритељу његов дом.“ Господине Мираше, Ви и Ваши ментори „отнимате“. Отимате, од Светог Василија Острошког. Да ли је Свети Василије откупљивао имовину сељака и припајао цркви вашој или Цркви Светог Саве у Црној Гори, Српској православној? Ако Вам није познато, Свети Василије рођен је као Стојан Јовановић, у селу Мркоњићи, Попово Поље, надомак Требиња. Или је и он, господине Мираше, окупатор? Да ли је окупатор Свети Сава? Да ли планирате да, рецимо, манастир Савину преименујете у манастир Мирашевину или манастир Миловину? Нису Свети Сава и Свети Василије окупатори. Ви сте. Господине Мираше, вашим лажним бдењима нећете прикрити документа из којих исијава истина, попут оног из 1919. године, који је у посједу Митрополије и у којем јасно пише да је од свих цркава само једна капела, у болници Данило Први, уписана као државна имовина. И 1868. године и 1878. године и за вријеме Краља Николе наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено. Господине Мираше, лажном камилавком, Ви и Ваши, не желите само да отмете вјековну имовину аутохтоне Цркве, већ и истину: Цетињска Митрополија је правни и сваки други наследник Зетске Епископије коју је основао Свети Сава 1219. године. Премала је Ваша камилавка да би прикрила истину да је цар Душан средином 14. вијека управо Зетску Епископију уздигао у ранг Митрополије. У Скопљу, на државном Сабору. Господине Мираше, нејаки су Ваши лажни обреди да би прикрили огромну истину о континуитету СПЦ, која је заискрила 1219. године у Жичи, гдје је Светим Савом рођена прва епархија Српске цркве, исте године када је формирана и Зетска Епископија, па све до 1766. године, када је укинута Пећка патријаршија. Преголеми су вјекови СПЦ на овим просторима и у Црној Гори да би их Ваше лажно кандило задимило. Господине Мираше, онај који вас слуша, Вас и Ваше менторе у власти, стекао би утисак да СПЦ на овим просторима постоји тек од 1918. године, односно 1920. године, када је проглашена уједињена Српска православна Патријаршија, у Београду, након уједињења из 1918. године. То Ви називате окупацијом, а то је тек наставак онога што овде постоји од 13. вијека. Господине Мираше, није Црква у Црној Гори никада била аутокефална. Нити је икада била, нити је то тражила. Није цетињска Митрополија била аутокефална од гашења Пећке Патријаршије 1766. године, па до 1920. године, већ је у надљудском напору за самоодржањем постојала самостално и када није било њене матице. Црногорска Митрополија је у том периоду — и то је понос Црне Горе — била жива искра која је очувала континуитет Пећког трона. Није то аутокефалност и сепаратизам, већ супротно — највећа потврда припадања СПЦ и Патријаршији Пећкој. Господине Мираше, није то аутокефалност, већ највећи доказ црквено-правног, националног, духовног и историјског континуитета Пећке Патријаршије. Зато данашњи, истински црногорски Митрополит носи титулу Егзарха Пећког трона. Ту исту титулу први је добио Владика Василије 1750. године од Пећког Патријарха Атанасија Гавриловића. Успут, Владику Василија је за Митрополита рукоположио управо Патријарх Гавриловић. Да ли знате гдје, господине Мираше? У Београду. Након Пећког Патријарха, у СПЦ је други по достојанству био црногорски Митрополит. Господине Мираше, то што се Ваш лажни клер позива на Његошеву бијелу панакамилавку, владичанску капу, као доказ аутокефалности, такође је лаж: само данас, петнаестак Митрополита у Руској православној цркви носе такве панакамилавке, а исти је случај био и у царској Русији. Господине Мираше, не може Ваша лажна одора да прикрије да је Свети Петар Цетињски хиротонисан од Карловачког Митрополита Мојсија Путника 1784. године у Сремским Карловцима. Нити да је Његош хиротонисан у Санкт Петербургу 1833. године зато што цетињска Митрополија није имала помјесне епархије и Владике који би извршили хиротонисање у Црној Гори. Господине Мираше, можете још вијек да прикривате, али нећете успјети да прикријете меморандум Светог Петра, којим је 1807. године Руском цару предлагао стварање славјано-сербског царства на Балкану, са сједиштем у Дубровнику. Можете још хиљаду година да покушавате, али нећете успјети да избришете ријечи Његошеве, упућене Кнезу Александру Карађорђевићу, преко Матије Бана: „Треба најприје да се српски народ ослободи у цјелини, ја бих тада отишао у моју Пећку Патријаршију, а Кнез српски у Призрен, да владамо заједно над народом слободним и уједињеним“. Господине Мираше, можете колико год Вам драго да пропагандо-бдењујете, али нећете утихнути пјесму Краља Николе, написану 1913. године, на Савиндан: „А да би нам љепша била / слобода је ресит мора / слободи је колијевка / Немањина Црна Гора“. Господине Мираше, ни стотину таквих мантија да обучете нећете прецртати ријечи предсједника Владе Црне Горе Лазара Томановића, који је 1910. године казао да је Митрополија цетињска једина Светосавска епископска столица која је без прекида, све до данас, сачувала континуитет СПЦ. Господине Мираше, Ваше лажно представљање за Митрополита неће Вам помоћи да истини обучете лажно рухо, попут вашег. Да има државе, Ви, као анатемисани, рашчињени свештеник, не би смјели да носите ни одору ђакона, а камоли Митрополита. То што сте ступили у контакт са расколницима у Бугарској цркви, који су Вам дали владичански чин, само говори о каквом духовном полусвијету је ријеч. Господине Мираше, све што радите под мантијом, све је ништавно, неканонски. Они које крстите, нису крштени. Они које вјенчавате, нису вјенчани. Они које рукополажете у попове, нису попови, него као и Ви — рас-попови. Оно што Ви говорите није истина, него лаж. Господине Мираше, заједно са вашим ментором Ђукановићем, скупа са вашим иностраним менторима, који желе да украјинизују моју земљу: Даље руке од наше свете Цркве, бранићемо је животима! Марко Милачић, предсједник Праве Црне Горе“ https://rs.sputniknews.com/vesti/201906171120113555-otvoreno-pismo-marka-milacica-raspopu-mirasu/
  14. У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 032.m4a Рекао је да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога. „Јер, Христос је управо дошао да да живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он. Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања. „Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота. “ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Епископ Сергије: ИСТИНА КОЈА ТО НИЈЕ – отворено писмо бискупу бањалучком Фрањи Комарици Објављено: 11. априла 2019. Преузвишени бискупе Комарица, Пишем Вам у својству православног епископа Српске Православне Цркве, у име својих свештеника и свих вјерника Епархије бихаћко-петровачке, али и у име својих светих претходника који су на срцу увијек имали истинољубивост светосавског етоса, због чега су, у свим епохама, сопственом крвљу посвједочили оданост православној вјери. Повод овом писму јесте непримјерено понашање свештеника Бањалучке бискупије, извјесног дон Давора Клечине, који својом активношћу, превенствено на друштвеним мрежама, додатно продубљује несрећним ратом настали јаз између Срба и Хрвата, православних и римокатолика. На основу информација које сам добио од парохијских свештеника и вјерника, а у шта сам се касније и сам увјерио, дон Давор Клечина, који обавља свештеничку дужност у Дрвару, један је од оних који дрско, безобзирно и научно неутемељено покушава својатати српску православну културно – историјску и духовну баштину на подручју повјерене ми Епархије, настојећи само њему знаним методама све православно приказати као римокатоличко, односно све српско као хрватско. Није дон Клечина ни први ни посљедњи који је са истом намјером на истом задатку, нити сам ја први а ни посљедњи који брани онај предачки завјет да своје светиње не дамо ником, нити да присвајамо туђе. Утолико је активност Давора Клечине већ унапријед осуђена на пропаст, јер зна овај распети народ шта је његово, а шта није, зна и преноси с кољена на кољено. Све оно што српски народ зна истовремено потврђују и валидна историјска истраживања, која Давора Клечину и његове сараднике, који долазе са разних страна, уопште не занимају, јер они своју пројектовану историју покушавају створити на прекрајању српске православне прошлости. Пишући о протеклом рату Давор Клечина, оживљавајући успомене из дјетињства, оправдано плаче над бањалучком Ферхадијом, али не видјесмо сузе које потекоше са његовог лица над српском дјецом, женама и старцима из Дракулића, Мотика и Шарговца, оне исте дјеце чије је животне стопе прекинуо нико други до онај Мирослав Филиповић – у народу познатији као Фра Сотона, који се такође називао свештеником римокатоличке цркве. Нису потекле сузе Клечини ни због Шушњара, ни због Гаравица, нити због било кога другог чија је жртва у стању стати на пут његовом прекрајању историје. Можда сам овим писмом пренагласио значај Давора Клечине, али он је само експонент одређених кругова који настављају свој пут, давно трасиран, на штету мене, мојих свештеника и православних вјерника Епархије бихаћко – петровачке, али и на штету наше прошлости и наших предака, које смо дужни на сваком мјесту достојно бранити, не гледајући на то ко нас и са којом силом тлачи и напада, фалсификујући наше историјско трајање. Оно што мене посебно брине, преузвишени бискупе Комарица, јесте Зборник радова објављен под називом „Дубички архиђаконат у развијеном средњем вијеку и његови трагови кроз каснија стољећа”, у којем су, као баштина римокатоличке цркве, описани православни манастири Моштаница, Крупа на Врбасу, Ђурђевац, као и бројна црквишта у долини Сане, у Поуњу и Подгрмечу. На отварању научног скупа, који је изњедрио овај бласфемични Зборник, и сами сте прије двије године рекли: „објективно проучавање прошлости уједно је служење истини, која би требала усрећивати сваког истинољубивог човјека. Искуство нас учи да је истина нешто што може и забољети, али у коначници она лијечи све, првенствено оне, који се желе ослободити било од властитог незнања или заблуде, било од увријежених стереотипа“. Имајући у виду ништа друго до Ваше изречене ријечи, Давору Клечини и њему сличнима желимо оздрављење у истини, а свима онима који, са Вашим знањем или без њега, неуморно и неуспјешно фалсификују нашу прошлост поручујемо да се баве проучавањем властите баштине, тамо гдје је имају, а наша историја остаје наш понос и нећемо дозволити било коме да се са њом поиграва, да је релативизује и на крају фалсификује. Плашећи се да су покушаји Давора Клечине само наставак ненаучних тврдњи такозваног Научног скупа, који је одржан са Вашим благословом, 24. и 25. априла 2017. године, оправдано се питамо шта Вам је крајњи циљ: да нам, ненаучним методама, покушате одузети нашу вијековну баштину или само, преко наше баштине, продубљујете сопствено трајање? Ако неко сопствени идентитет покушава продубити на нашој богатој културно-историјској баштини , тај не жели видјети сопствени одраз у истини нити жели сачувати толико жељени мир међу народима. Остајући одан Христу Исусу, Истини Која је ослободила свијет, у данима Великог Поста молитвено призивам небески благослов Распетог и Васкрслог Сина Божијег – Исуса Христа, са надом у Васкрсење свих и свега, честитајући Вама, Вашем свештенству и вјерујућим римокатолицима Ваше бискупије предстојеће празнике Васкрсења Христовог! + Сергије, епископ бихаћко-петровачки
  16. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  17. Господине председниче, Поводом мог захтева упућеног Вама да се сретнемо приликом Вашег боравка у Грачаници, позвали сте ме јуче телефоном у раним јутарњим сатима и том приликом на Ваш предлог договорили смо се да се наш разговор организује јуче између 16 и 18 сати. По договору, са својим сарадницима, чекали смо од 15 до 22 сата (7 сати) на Ваш или позив Ваших сарадника, како бих сазнао одговор о судбини нашег, од Вас заказаног разговора. Нажалост, нити Ви нити ваши сарадници, нисте ме удостојили одговора. Одговор сам, ипак, делимично добио пратећи директан пренос у коме сте у једном моменту рекли да кад завршите са грађанима, треба да се види са некима који Вас нападају, стално критикују и сматрају да Косово треба да припада десеторици људи... Још нас нисте ни саслушали, доносите паушалне закључке. Зашто? Шта вам је то потрбно? Страшна инсинуација!? Рекао сам Вам у телефонском разговору да су моје намере и намере мојих сарадника добронамерне. Међутим, Ви по сваку цену, ничим изазвани, настављате да блатите неистомишљенике, несвесни и да се око неких ствари можда и слажемо. Био бих срећан да сте у праву, да је проблем у десеторици људи... И Оливер Вам је на време указивао да стање на Косову и Метохији није онако како Вам представљају Ваши изабраници. О томе сам и ја, и многи други, више пута говорио. Нажалост, нисте хтели да чујете... И после свега што се десило на Косову и Метохији Ви не желите да чујете људе који другачије мисле. И то је јуче требало да буде тема свих тема... Да се охрабри овај унесрећени и уплашени народ, да осети да држава има озбиљну стратегију његовог очувања, да размотримо шта по том питању треба још урадити... Господине председниче, Ако Вам је циљ био да ме, чекајући разговор са Вама држите ван сале у Лапљем Селу како не бих био у ситуацији да Вам јавно поставим питања и изнесем другачије, реално стање, нисте у праву. Ја нисам ни у ком случају желео да присуствујем тој режираној представи, у коме су нажалост главни глумци били несрећни људи. Јуче, као никад до сада понижени!? Још увек искрено узнемирени и ожалошћен због трагично страдалог једног од његових водећих лидера, доведен је у позицију шићарџија, што он то никада није био. Јер, како је могуће, господине председниче, да сте тек синоћ сазнали о трагедији обичних људи, о њиховом сиромаштву, када већ пет година функционише Канцеларија за Косово и Метохију са око 100 људи, на чијем је челу најодговорнији Марко Ђурић, косовске и српске локална самоуправа, институције Косова, на чијем челу су Ваши људи. Ако Вам је, пак, циљ био да ме понизите, и у томе нисте успели. Јер, док сам сатима чекао Ваш одговор или одговор Ваших сарадника да ли ће нашег састанка бити или не, охрабривао сам се Вашим примером издржљивости у Бриселу када сте спавали на поду „бранећи Србију и инересе Срба на Косову и Метохији“. Међутим, за разлику од Вас, са својих ускоро напуњених седамдест година, нисам издржао. Заспао сам. Јутрос, када сам се пробудио видео сам да сте ме звали у 00.03 сати. Касно, много касно... То исто сте могли да урадите, Ви или Ваши сарадници, на време и кажете да ћемо се срести неком другом приликом. Сарадници и пријатељи пренели су ми да сте синоћ касно изјавили да ће те ме позвати на разговор у Београд. И ако сам доживео то што сам доживео, и ако Вам после свега баш не верујем, одазваћу се у сваком тренутку... Од Ваше користи, користи Србије и косовскометохијских Срба је да то буде што пре! У нади да ће те овом приликом одржати реч, с поштовањем, Ваш МомчилоТрајковић, Екс-потпредседник Владе Републике Србије У Чаглавици, 21. 01. 2018. године
  18. Ја не могу да верујем шта сам одгледао, какав болештина на Јутјуб каналу Балкан-инфо! Мислим да сам, заправо, ја луд што ово гледам. Мислим да је добро да се упозоре људи везано за све ово. Овај Јутјуб канал који се издаје за патриотски већ више пута промовише секташтво, лажне вернике итд... Овај тип Драган Јовановић трабуња о Господу нашем Исусу Христу да нема даље! Превазишао је и Мирољуба Петровића. Ево и сами се уверите: Ево један од коментара са канала: Приметио сам да многи тзв. "родољуби" су заправо тешко заблудели секташти, мрзитељи и хулитељи на Господа и Његову Цркву. Да ли може неком овом Теши да каже да жестоко губи кредибилитет због оваквих ликова? Ово је болесно да немам коментара.
  19. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/
  20. Митрополит Пирејски Серафим, послао је председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану отворено писмо, у коме га је позвао да пређе на православље, јавља агенција Agionoros. Писмо почиње од анализе кризне ситуације, која траје на Блиском истоку. Митрополит Серафим је назвао односе Турске и Русије «веома важним» и истакао, да управо такви односи омогућују турским властима да «на равној нози разговарају са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом». Владика је исказао увереност да је Ердоган дуги низ година спремао «план Б» за обнављање старе славе Османског царства, у случају погоршања односа Турске и ЕУ. Митрополит је посебно нагласио да би «свака држава пожелела да има политичког вођу, који поштује и исповеда већинску религију свог народа», и назвао Ердогана уништитељем кемализма и обновитељем ислама у Турској. Ипак, владика сматра да ислам није добар избор као фактор консолидације. Ослањајући се на мноштво богословских и историјских примера, митрополит Серафим је доказивао погрешност исламске вере и констатовао да се она ослања на низу заблуда. По заврштеку свог богословског текста на више страна, јерарх Јеладске Православне Цркве позвао је председника Турске да се одрекне од «демагошке, лажне вере» и да се ради «истинске духовне користи за себе, своје ближње и свој народ, покаје и одбаци заблуде у којима се налази, и поверује у Богочовека Христа, Спаситеља и Избавитеља света.» На крају га је владика посаветовао да прође катехизацију и прими Свето Крштење и да притом замоли свог тренутног савезника Владимира Путина да му буде крсни кум, а да Цариградски патријарх изврши ту Свету Тајну. http://www.mitropolija.com/mitropolit-pirejski-serafim-poslao-predsjedniku-turske-redzepu-tajipu-erdoganu-otvoreno-pismo-u-kome-ga-je-pozvao-da-predje-na-pravoslavlje/ View full Странице
  21. Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор.– Манастирски салон, заправо собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта Домаћини и гости пред Душановим народним конаком Мали Михајло из Новака се нешто разболео, мора до лекара, јавља из Манастира Светих Архангела код Призрена, његов имењак, игуман Михаило. Првог дана ове године, иако и сам тек пристигао са лечења игуман организује да педијатар, из деведесет километара удаљене Грачанице, дође и прегледа болесно дете из повратничког села. Манастирски салон, заправо једна собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта. Међу остацима дебелих зидова у које удара Бистрица стоје и они болнички, иза којих су се лечили и утехе тражили људи у средњем веку. У Арханђелској повељи цара Душана о оснивању комплекса из 1347–1348. године, пише: „а за болницу као што је узаконио краљ тако и нека стоји, дванаест постеља; и ко се разболи да је у болници”. Срби данас у Призрену немају ни болницу нити иједног лекара, ни једну једину постељу. Да би Зоран Стевановић, први повратник у оближњу Срецку, стигао до те постеље, кад му затреба, потребно је прећи десетине или стотине километара, што често организује архангелски манастир. Стевановић је, још 2002. године, заобишао пунктове Кфора и тако сакривен и непријављен живео у свом завичају све док га немачки војници нису открили. Упркос каснијем повратку Срба, овај крај се није развио у стабилну средину, а повратници знају да је безбедан само манастир. Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор. Његово искуство креће се од управљања великим сопоћанским братством до православних испосница на Аљасци. Први се, после Погрома, вратио 2014. године у обновљени Епископски двор у Призрену. Изнад Архангела је само небо, а около окомите литице, па човек има осећај да се налази на дну бунара. На његовом дну је извор вере, кош за игру деце, пси Аска и Арон, мачак Жућа зрикавог погледа, простор за мали фудбал призренских богослова и место где се летос почела обнављати Црква Светог Николе, јер је садашња капела мала и у њу не може да стане више од петнаест верника. Године оспоравања косовских власти, обећања међународне заједнице и чекања дозволе за градњу прекинуо је епископ Теодосије речима: „Нашом љубављу и вољом, а Божјом силом треба да обновимо и ову светињу, да се у њој сабирамо, на темељу на ком ћемо градити све што је добро, часно и поштено, и што су наши преци држали и сачували и нама предали.” Дунђери из околних муслиманских села, чије становништво никада није изгубило поштовање за светињу, тихи као сенке кренули су да, по плановима Завода за заштиту споменика Републике Србије, откопавају темеље, чисте наносе и узиђују прво камење након векова пропадања и пустошења. Онда је, крајем године, од косовских власти и локалног призренског Завода за заштиту споменика стигла забрана градње, радницима је запрећено полицијом и казнама. Представници међународне заједнице ћуте, српски представници у овдашњим институцијама не могу да ураде ништа, а Архангели чекају обнову мале цркве у манастирском комплексу. Забрана говори више од свих аргумената о значају Душанове задужбине и томе колико је велики страх од тог рушевног камења које се непрестано налази у циклусу разарања и обнове. На једној страни је прича о светињи вековима дубоко улазила у народ, језик, време, науку и поезију, а на другој животној страни данас се – у манастиру и око њега – сваки камен, сваки детаљ и ововремена мука, доброта и обнова претварају у истински животни садржај локалних Срба оснажен и подржан љубављу и делима игумана Михаила и његовог манастира. На крају мали Михајло с почетка ове приче за Божић неће бити сам. Доћи ће му у Архангеле много другара из Ораховца, Велике Хоче, са Брезовице, из Грачанице, Косовског Поморавља... Монументални комплекс најмоћнијег владара Балкана Тешко је данас схватити тај средњовековни парадокс: зашто најмоћнији владар Балкана на заравни поред брзе реке у окомитом и суровом кањону, неколико километара од Призрена, подиже монументални комплекс који се у целини могао сагледати само са врхова околних планина? Зашто у сигураном времену своје власти одлучује да овде смести богате мозаике, скулптуре, фреске иконе и свој гроб? Исто тако је неразумљиво савременом човеку да прихвати да овде долазе као у свој дом монаси, искушеници, посетиоци из целог света и да их привлачи овај простор и светиња. Миран и сигуран период великог властелинства у које је риба стизала из Плава, а цар једини имао право да поставља игумана, окончан је доласком Турака. Од тада је сваки покушај да се сачува макар један отесани камен, сваки напор да се спасава благо Архангела био праћен тешким невољама. Добар део завршио је у Синан-пашиној џамији, а ископавања у двадесетом веку показала су да је испод наноса земље и плавина реке претекло нешто и за ово време. Обнова деведесетих обележена је киднаповањем монаха Харитона 1999. године, коме су отмичари одсекли главу, а све је до темеља затрто у Погрому 17. марта 2004. У Архангелима је преживела само сива манастирска мачка. Протерани калуђери, по повратку, живот и службе отпочињу под шаторима. Братство и мештани Сиринићке жупе из пепела зидају монашки конак, касније се, највише уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, зида гостинска зграда, једино место где већи број верника и повратника може преспавати и коначити. На његовом улазу пише Душанов народни конак или скраћено, како у шали кажу – ДНК. Извор
  22. Дакле интервју арх.Никодима иначе доктора теологије и архимандрита СПЦ. Пуно занимљивог изречено,са пуно изнесених ствари,чињеница...занимљив интервју. Наравски овде неће проћи објективно,вероватно ће га неки терати код Артемија,други код овог или оног,али занимљив интервју и искрено верујем нашем архимандриту.
×
×
  • Креирај ново...