Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'острошког'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Уочи празника Светог Василија Острошког, у Светитељевим родним Мркоњићима, 8. маја 2023. године, обретени су земни остаци Његове мајке, блажене Ане-Анастасије. Свету Литургију је 8. и 9. маја служио Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Земни остаци блажене Ане су омивени и положени у дрвени кивот, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица. Детаље доноси Епархија захумско-херцеговачка: Идући у сусрет празнику Светог оца нашег Василија, чудотворца тврдошког, острошког, мркоњићког и завалског, великог архијереја Цркве Христове у Херцеговини и васељенског чудотворца, ове, две хиљаде двадесет и треће године (за наш народ тешке и пуне изазова!) као утеху и надахнуће, али и охрабрење и подстицај у свом духовном стремљењу, мркоњићка обитељ, а кроз њу цела Херцеговина и сва пуноћа наше светосавске и световасилијевске Цркве, примиле су благодат на благодат обретењем земних остатака Светитељеве мајке Ане – Анастасије, само пар дана пре прослављања његовог празника. Дан – 8. мај, понедељак четврти по Васкрсу, празник Светог Апостола и јеванђелисте Марка. У гробљанској цркви Светог Николаја Мирликијског у Светитељевим родним Мркоњићима, на Светој Литургији, уз Епископа захумско-херцеговачког Димитрија и њему саслужујућих: Игумана Манастира Острог Сергија са братијом, Игумана Манастира Завала Василија, Игумана Манастира Косијерево Арсенија и пароха мркоњићког, протојереја Николе (Јанковића), окупљени су још и јеромонах Порфирије из Манастира Тврдош, Игуманија Петропавловске и Мркоњићке монашке обитељи Павла са сестринством, доктор породичне медицине из Требиња Валентина Килибарда, археолог и директор требињског Музеја Ивана Грујић, мештани села Мркоњића и неколицина ревносних и искусних радника, одређених за предстојећи посао. Након одслужене Литургије, а потом и кратког помена на гробу блажене Ане-Анастасије, уз појање пригодних тропара приступа се откопавању гроба, на коме је постојећи надгробни споменик постављен 1966. године и освећен од тадашњег надлежног Архијереја, Митрополита Владислава. Скидање првог слоја земље открива кости које по свему судећи припадају неколицини различитих људи (две лобање, нешто дечијих и већи број костију одраслих људи, како мушких тако и женских). Међу овим костима налази се и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба и да је потребно копати још дубље. Даље копање убрзо открива прелепи, веома стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезаним крстом са обе стране. Наставак копања, на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара, тачно испред поменутог клесаног каменог споменика открива танке надгробне плоче које оивичавају и надкривају још један гроб. Пажљиво уклањање плоча, уз стручни надзор и искусне савете археолога, лекара и присутних свештених лица, најзад открива читав, необично добро очуван женски скелет, у правилном анатомском положају, руку скрштених на грудима и дивне, златно-жуте боје. Уз појање прокимена: „Кто Бог велиј …“ и других пригодних богослужбених песама и васкршњих тропара, присутни пажљиво, део по део, ваде кости и полажу их на бело платно. Након што су све кости извађене, у свечаној литији бивају пренесене од гробља до манастирског храма Светог Василија (удаљеног пар стотина метара) где се, опет уз стручни надзор археолога и лекара, приступа њиховом детаљнијем чишћењу, прању у млакој води и припремању за накнадно прање у белом вину, премазивање маслиновим и ружиним уљем и коначно полагање у кивот у коме ће бити похрањене. Сутрадан, деветог маја, у манастирском храму Светог Василија опет је служена Литургија. Након што је обављено све наведено, кости су привремено смештене у дрвени кивот (дар острошког братства) и смештене у храму, на поклоњење вернима током наредних, празничних дана. *** Светлост, радост, мир и топлина који од тренутка обретења испуњавају како околину мркоњићке светиње – тако и срца свих присутних, унутарње су и дубоко лично сведочанство онога што чека своју потврду од све пуноће Цркве. До тада – од свег срца благодарећи Господу Дивном у Светима Својим и Светом угоднику Његовом Василију на благослову којега смо били удостојени, „празнујући пре празника“ полажемо сву наду на непогрешивост Духа Божијег – Духа Истине, кличући са Црквом: „Ко је Бог велики као Бог наш; Ти си Бог Који чиниш чудеса!“ По благослову Епископа захумско-херцеговачког Димитрија сестринство Мркоњићке обитељи ** "Дани Светог Василија" у Херцеговини од 11. до 14. маја Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  2. Крст и земљиште за нови храм посвећен Светом Василију Острошком освештаће Епископ банатски г. Никанор уз саслужење свештенства борчанског намесништва у недељу, 30. априла 2023. године, у 16 часова, најавио је за Радио „Слово љубве“ протонамесник Бранислав Миљковић, парох борчански. Земљиште за нови храм се налази на крају Петковачке улице у оквиру насеља Преток у Борчи, до кога саобраћају аутобуси ГСП број 96 и 101. О. Бранислав Миљковић Извор: Радио "Слово љубве" Фото: Митрополија црногорско-приморска
  3. Акција добровољног давања крви биће организована у недељу, 25. септембра 2022. године, од 10-14 часова у порти храма Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Извор: Храм Светог Василија Острошкој на Бежанијској Коси
  4. Јуче на службу Великог петка у цркви Светог Василија Острошког у паришкој општини Пјетрфит гдје живи велики број Срба у Паризу одслужена је прва служба у новом манастиру Српске православне цркве. У бившем манастиру католичког сестринства који је прилогом брачног пара Доклестић купљен, а који су сву своју имовину у Паризу и Лондону завјештали Митрополији црногорско приморској почеле су службе у страсној седмици Великог поста. Црква је посвећена светом Василију Острошком на радост многобројних Срба који живе у Паризу. Служби су присуствовали посланик округа Сен Дени г. Стефан Пеу, изасланица бискупа Сен Денија, госпођица Ана Мари Петижон, г. Радомир Милић из Подгорице угледни члан округа Сен Дени који већ педесет година живи у Пјетрфиту као и Срби из овога паришког округа. Прву службу су одслужили по благослову Митрополита црногорско приморског г. Јоаникија протојереј ставрофорБорис Б. Брајовић и протођакон Владимир Јарамаз уз пјевницу коју су предводили Никола Ракићевић, Мара Стругар, Митар Мирковић и предсједник Савеза Срба у Француској и један од најугледнијих личности у Француској поријеклом из Грбља г. Ђуро Ђетковић. У својој бесједи на крају службе протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић је нагласио да је крсноваскрсна молитва Великог петка у овом новом светилишту посебно добија на значају кад се зна да се послије толико година у Француској почиње црквени живот у новом храму. Црква Светог Василија Острошког за Србе у Француској је тако наставак литијског хода из Црне Горе који је све Србе у свијету а посебно у Француској подстакнуо на ново промишљање духовног живота. Служба изношења плаштанице обављена је у порти манастира светог Василија Острошког који је привремено одређен за молитвене службе. https://mitropolija.com/2022/04/23/prva-sluzba-u-crkvi-svetog-vasilija-ostroskog-u-parizu/
  5. Разговор са протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном-Бобаном Јокићем о другој годишњици славног Световасилијевског сабора у Никшићу - ,,другог обретења моштију Светог Василија Острошког у Никшићу“. Разговор водила Слободанка Грдинић, новинар Радио-Светигоре. Звучни запис разговора ,,Нашим изласком пред никшићки Саборни храм Светог Василија, тог 21. децембра 2021. године, по онаквом невремену, сви ми сабрани смо принијели жртву Господу коју је од нас тражио Свети Василије чије Свете мошти су тога дана биле међу нама. А како да и не будемо ту ако је међу нас дошао Свети Василије? Никшићки Световасилијевски сабор, Тројичиндански сабор и наше литије су наш и аманет наших потомака. Останимо увијек у свјетлости тог дана, другог обретења моштију Светог Василија у Никшићу, како то рече наш Митрополит Јоаникије, када је свети Василије још једном побиједио противнике Православља“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић сјећајући се 21. децембра, када је прије двије године Свети Василије Острошки походио народ свој на Световасилијевском сабору за одбрану вјере и Светиња православних. Отац Бобан подсјећа да смо овим величанственим скупом само тражили елементарно право на вјерска права и слободе која важе у Хришћанској Европи. Да нам не дирају светиње, имовину и да можемо да живимо онако како се живи у цијелом цивилизованом свијету. Наше јединство, једномислије љубав и жртву нико није могао да разори иако је било разних пристисака, остајања без посла, привођења… Сви сабрани, који су тог и дана који су услиједили поручили: не дамо светиње, су историја. После овог Сабора кренуле су литије по цијелој Црној Гори. Та молитвеност, мир одлучност, настала тог дана обиљежила је све наше литије, те догађаје љубави и жртве када смо сви били одлучни насмијани и загрљени. На данашњи дан док траје нас, наших потомака и никшићког саборног храма Светог Василија сјећаћемо се и молитвено обиљежавати 21. децембар дан ,,обретења моштију светог Василија у свој храм“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. У Никшићу је на данашњи дан, 21. децембра 2019. године одржан велики Световасилијевски црквено-народни сабор којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког. Они су затражили од Владе Црне Горе повлачење дискриминаторног предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница. Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај моштију Острошког Чудотворца, служили су сда већ светопочивши Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и преосвећена господа Епископи: тадашњи будимљанско-никшићки, сада Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, такође сада блаженопочивши тада умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Радио Светигора
  6. Ново издање емисије „Богослужбене особености празника српских светитељаˮ посвећено је молитвеном спомену на светог, славног и добропобедног новомученика Станка Острошког. У наведеној емисији, која се на таласима Радио-Беседе емитује у оквиру специјалног празничног серијала, говорили смо о житију и химнографији у част светог новомученика Станка, чије мошти, тачније нетљене руке, почивају у острошкој светињи. У Житијима светих о светом новомученику Станку налази се само кратак запис, који је записао преподобни отац Јустин Ћелијски, у време док су мошти светог новомученика Станка почивале у Горњем манастиру Острогу: „Дечака Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску, 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечје ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу, у храму Часног Крста, где се подвизавао свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу.“ (Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за април, Београд, 1973. стр. 456). Ово издање емисије употпунили смо разговором о култу светог новомученика Станка Острошког, уз осврт на значај изградње првог храма у светитељеву част, као и на детаље из химнографије празника који указују да је свети новомученик Станко молитвени покровитељ деце. Уз то, указали смо да четврт века славопој Господу узноси хор „Свети новомученик Станко Острошкиˮ, под уметничким руковођењем диригента Ленке Дурутовић. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2021. лета Господњег, навршила се двадесет и прва година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, а у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, у свечаној дворани Српског, просветног и културног друштва "Просвјета", одржано је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, а који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање које су одржали уважени гости: Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског; јерођакон Роман (Виларет), сабрат свештене обитељи манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор наведеног филма. Уважене госте предаваче, као и сабрани народ бираним речима поздравио је протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки. Презвитер Бранислав Кеџић је у оквиру свог излагања говорио о правилном поимању светитељства у Цркви Христовој, посвећујући посебну пажњу животном и светитељском примеру Светог Василија Острошког, који је према његовим речима професионално и умешно приказан у документарном филму, чији је циљ да савременог човека подстакне да се угледа на Светог Василија и следује његов светитељски пример. Свети Василије Острошки нас позива да сходно својим могућностима упражњавамо аскезу, јер на тај начин ми показујемо да је светост назначење човековог живота, поучио је отац Бранислав Кеџић. У свом излагању катихета Бранислав Илић је наставио умну нит уваженог професора београдске Богословије, док је на почетку свог излагања изразио радост сусрета са житељима Теслића, рекавши: Путујући овим вашим крајевима, у срцу сам осетио речи из псалама "Господе, Господе наш, како је дивно име Твоје по свој земљи". Задивљен лепотом ових предела и задивљен красотом храмова чија лепота није само физичка, већ пре свега духовна, уверио сам се да долазим у један благочестив и побожан народ. Говорећи о Светом Василију кроз своје филмско остварење, новосадски катихета је напоменуо да је светитељ острошки био загледан у Христа, а да је његова загледаност пројављивана кроз свецело предавање вољи Божјој. Своје поучно излагање које је обиловало предивним јеванђелским примерима из живота Светог Василија, катихета Бранислав је крунисао поуком која је одјекнула у срцима сабраних: Живимо у времену великих отуђења и у времену великог егоизма. Живимо у времену које собом носи они болну реалност када човек помисли да је сам себи довољан и да све може сам без других. Браћо и сестре, ми не можемо једни без других, јер смо призвани на заједницу, сабрање и љубав, а ту животну лекцију даје нам Свети Василије који нас сабира око Господа. На крају предавања које је уприличено након приказивања филма о Светом Василију, сабране је поучио јерођакон Роман, сабрат острошке светиње, који је својим излагањем донео благословени етос који свакодневно задобија живећи и подвизавајући се крај кивота светитеља и чудотворца острошког. Отац Роман је своје излагање обогатио оним детаљима из светитељевог живота који су важни за човека 21. века, а своје казивање употпунио предочавањем нових чуда која су се у наше време догодила у острошкој светињи, вољом Божјом, а љубављу и молитвама Светог Василија. Свети Василије Острошки у себи сажима све видове светитељства. И светог оца, јер је био јерарх, и преподобног, јер је био подвижник, и мученика, јер је страдао током целога живота, нагласио је јерођакон Роман. Било је ово прво приказивање након премијере која је одржана на Шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару, у Епархији тимочкој. Телевизија Храм је принела Светом Василију Острошком ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Бројно свештенство и верни народ Теслића и околине, имали су прилику да виде је документарни филм "Свети Василије Острошки-сведок Васкрсења" обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). На крају овог свечаног световасилијевског сабрања којим се приводе крају дани Светог краља Драгутина у Теслићу, протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки је заблагодарио свима на учешћу, те подсетио да оваква сабрања која имају поучни (катихетски) садржај, имају за циљ да нас подстакну на усрднији хришћански живот.
  9. Медијски делатници Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке боравили су у посети Митрополији црногорско-приморској и епархијама будимљанско-никшићкој и захумско-херцеговачкој и приморској. Повод ове званичне посете била је припрема документарног филма о Светом Василију Острошком аутора катихете Бранислава Илића, а поводом 350-годишњице светитељевог блаженог упокојења. Повезан садржај: Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас" о посети Црној Гори: Свети Василије је уткан у моје биће, он је светитељ који позива на делатну љубав Катихета Бранислав Илић посјетио студио Радио Светигоре, Храм Васкрсења Христовог и манастир Светог Симеона Мироточивог На свечаној прослави ктиторске славе никшићког Саборног храма У суботу 17. јула 2021. године, торжествено је прослављена ктиторска слава Саборног световасилијевског храма у Никшићу. Свету Литургију је служио протопрезвитер Миодраг Тодоровић, уз саслужење свештенства овог велелепног храма. На Литургији је чтецирао и произнео Апостолско чтеније новосадски катихета Бранислав Илић, док је благољепију овог славског сабрања допринело милозвучно појање хора „Преподобна мајка Ангелинаˮ из Никшића, којим умешно руководи проф. Ана Бојић. „Не може се убити Дух истине, не може се убити Христос када се настани у срцу човјековом. Ми данас, прослављајући ктиторе овог светог храма, јер руска царска породица, Руска православна Црква, руски благочестиви народ помогли су и претежно њиховом љубављу, жртвом и средствима саграђен је овај наш храм у спомен душа погинулих Црногораца и Херцеговаца у оном Вељем рату кад је Никшић ослобођен од Турака и када је први пут припао Црној Гори. Дакле, све се темељи на жртви, али на оној благочестивој жртви коју приносимо истинитом Богу, приносимо Светој Тројици Оцу и Сину и Светом Духу, а они не траже да им се принесе невина крв, зло, они траже скрушено срце и добра дјела“, рекао је у својој беседи протопрезвитер Миодраг Тодоровић. Након литургијског сабрања уприличена је трпеза хришћанске љубави, у оквиру које су медијски делатници Телевизије Храм разговарали са протопрезвитером-ставроформ Слободаном-Бобаном Јокићем, архијерејским намесником никшићким, који се као прави домаћин побринуо да ова званична посета буде уоквирена делатном љубављу и истинским гостољубљем које је утемељено на Спаситељевој заповести о љубави према ближњима. Посета редакцији Радио Светигоре и Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици Катихета Бранислав Илић посетио је редакцију Радио Светигоре, у оквиру које је дао кратак интервју за овај најстарији црквени радио у нашој помесној Цркви. У оквиру свог обраћања слушаоцима васељенског радија, у својству члана уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, катихета Бранислав је говорио о мисији Цркве, као и о својој посети Црној Гори. После пуних једанаест година долазим у Црну Гору, и могу рећи да овде све одише христоликом љубављу, све одише силом Васкрсења јер Црна Гора је васкрсла! Као некада Мојсије изувам обућу душе своје и чиним велику метанију пред свештенством, монаштвом и верним народом Митрополије црногорско-приморске, јер сте молитвом и љубављу истрајали у праведној борби, показујући да љубав изгони страх, а постојаност у молитви води ка победи љубави над мржњом и правде над неправдом, истакао је у интервјуу катихета Бранислав Илић. Интервју послушајте овде: Катихета Бранислав Илић посјетио студио Радио Светигоре, Храм Васкрсења Христовог и манастир Светог Симеона Мироточивог Након посете редакцији Радио Светигоре уприличена је посета Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, где се на гробу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија могло чути громогласно појање васкршњег тропара. Посета лавре Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали и сусрет са Епископом Кирилом Из Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици, представници Телевизије Храм су посетили лавру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали, на месту где је по предању рођен родоначелник светородне лозе Немањића. Овде их је угостио Његово Преосвештенство Епископ буеносајреско-јужноцентарлноамерички Г. Кирило, који је у пригодном разговору говорио о важности делатне мисије која увек треба да буде дело љубави и молитве. Према речима Епископа Кирила, да би мисија имала плода потребно је да се учини благословени напор, те да се неуморно проповеда благовест љубави Божје. Драгим гостима владика Кирило је поклонио нова издања Епархије буеносајреско-јужноцентралноамеричке. Предавање пред ћивотом Светог Василија Острошког У суботу, 17. јула, на платоу испред Горњег манастира Острога, уприличено је духовно вече посвећено „Православном мисионаруˮ и мисији Цркве у 21. веку. Предавачи су били др Миодраг Чизмовић; мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског; мср Раде Булајић, управник Архива манастира Острога, као и гост, катихета Бранислав Илић, члан редакције „Православног Мисионараˮ задужен за односе са медијима. Вече је отворио др Миодраг Чизмовић, између осталог рекавши: „Њемачки социолог Алфред Вебер правио је дистинкцију између културе и цивилизације. По њему, култура сублимира философију, религију и умјетност, док цивилизацији припадају наука и технологија. Највеће искушење савременог доба је што култура често прелази у цивилизацијуˮ. У наставку Острошке духовне вечери говорио је професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре мр Александар Вујовић, који је све присутне прво подсјетио на ријечи Господа Исуса Христа, које је упутио својим ученицима и Апостолима „Идите, дакле, и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио" (Мт. 28, 18-19). У свом излагању професор Вујовић говорио је и о мисији Цркве кроз историју, нагласивши улогу свих црквених служби за мисију Цркве у 21. вијеку. Посебно је истакао улогу и важност црквених медија, како телевизијских и радијских, тако и писаних које у наше вријеме Црква користи за мисију, и проповијед благе ријечи Христове и учења светих отаца и црквеног предања, које се могу чути преко бројних телевизијских и радијских станица епархијâ Српске Цркве и других помјесних цркава, и прочитати у црквеним часописима. Говорио је и о значају и позиву црквених новинара и дјелатеља, који су са својим послушањима незаобилазна карика у мисији и свједочењу Истине, поручивши по ријечима Светог Владике Николаја Велимировића да „света дужност новинара, није ништа мања, од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа, јер је његов утицај шири! Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина.“ Професор Александар Вујовић је нарочито истакао љубав, преданост и пожртвованост и професионалност, катихете Бранислава Илића, који своје таланте од Бога му дароване умножава и као професор православне вјеронауке али и као медијски делатник у РТВ Беседа Епархије бачке, као сарадник ТВ Храм, Православног Мисионара, Православља и других црквених медија, и на тај начин врши мисију Цркве у 21. вијеку. Пожелио му је и даљи благослов и успјех на сваком животном пољу а поготову на пољу послушања црквеног новинарства и мисије преко које спашава и себе и људе око себе приводећи их Христу како би сви саборно ушли у радост Господа и запловили у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Ослањајући се на речи професора Вујовића, управник Архива манастира Острога Раде Булајић, је између осталог рекао: „Основни циљ мисије православне Цркве од њеног оснивања па све до данас је да дође до обожења (теозис) целокупне творевине. Постоји више метода мисионарске делатности. Једна од најзначајнијих је свакако информациона мисија. Она представља православно сведочанство најширим слојевима становништва преко свих доступних средстава јавног информисања, као и преко стварања парохијских библиотека и издавања специјалне мисионарске литературе. У нашој помесној Цркви (СПЦ) посебно се истичу мисионарска гласила као што су „Православни мисионарˮ, „Православљеˮ и „Светосавско звонцеˮ. На крају кратких излагања наведених говорника, предавање на тему „Православног мисионараˮ и мисије Цркве, одржао је новосадски катихета Бранислав Илић, члан редакције званичног мисионарског гласила. Он је у свом јасном и надахнутом излагању говорио о основама мисије Цркве као јеванђелског и равноапостолног дела: У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи „јер је Господ дошао да спасе свијетˮ (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу, истакао је катихета Бранислав. Након одржаног предавања гости су посетили острошку светињу, поклонили се моштима Светог Василија Острошког и провели време у разговору са браћом и сестрама који су дошли на поклоњење чудотворцу острошком. Литургија у Горњем манастиру Острогу и сусрет са новоизабраним Епископом будимљанско-никшићким Г. Методијем у Никшићу У раним јутарњим часовима у четврту недељу по Педесетници, када наша Црква молитвено прославља Преподобног Атанасија Атонског и Светог Сергија Радоњешког, саборно и молитвено је било у Острогу. Након учешћа на литургијском сабрању у Горњем манастиру Острогу, гости из Београда су посетили острошки скит у Јован долу где их је примио протосинђел Сергије (Рекић), намесник манастира Острога. Дошавши у Никшић кратко су се сусрели са Његовим Преосвештенством новоизабраним Епископом будимљанско-никшићким Г. Методијем, који их је благословио и пожелео пријатан боравак у Црној Гори, те успешан мисионарско-информативни рад. Кроз кршевиту, али плодну Херцеговину У пратњи Г. Александра Вујовића, професора Богословије Светог Петра Цетињског, представници Телевизије Храм су посетили свештену обитељ манастира Тврдош, место монашкога живота и подвига Светог Василија Острошког. У наведеној светињи поклонили су се гробу блаженопочившег умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића), где су отпојали тропар Васкрса. Проф. Вујовић и катихета Бранислав Илић, посетили су и манастирску винарију. Из Тврдоша пут води ка Мркоњићима, родном месту Светог Василија, где гроб његове мајке на старом сеоском гробљу сија небеског светлошћу, и као да већ овде и сада благовести непролазну и незалазну небеску светлост. Као што је топла мајчинска молитва миловала душу маленог Стојана, потоњег Светог Василија, тако је сабрање на гробу Ане Јовановић било испуњено благошћу, милином и молитвеном тишином у окриљу њеног светог гроба и древног гробљанског храма Светога Николаја. Ово сабрање у духу молитве и благости настављено је на темељима родне куће Светог Василија, где кошћела стара више од 400. година рађа плодове, и својим постојањем сведочи да смо ми благословен народ, и народ чија побожност рађа плодове, а да је најлепши изданак нашег народа управо Свети Василије Острошки, који се наслађивао плодовима ове кошћеле. Од места светитељевог рођења посета је настављена у месту духовног рођења и монашког пострига светитеља Острошког – у манастиру Завала, који се налази на узвишењу изнад водоплавног и плодног Поповог Поља. Пријем код изабраног митрополита црногорско-приморског Јоаникија и посета Цетињском манастиру Последњег дана званичне посете новоизабрани митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, примио је у посету представнике Телевизије Храм, пожелевши им добродошлицу. У пријатном разговору владика Јоаникије је говорио о важности медија Српске Православне Цркве, посебно нагласивши да информативни сегмент мисије Цркве има за циљ да јасно и недвосмислено пренесе поруку Цркве, а та порука Цркве је увек једна и увек нова – благовест о Царству Небеском. Након пријема у свечаној дворани Митрополије црногорско-приморске, владика Јоаникије је крај кивота Светог Петра Цетињског говорио о Светом Василију Острошком и његовом свеобухватном значају, указавши да 350-годишњица његовог упокојења позива свакога од нас, да у већој или мањој мери дâ свој допринос у молитвеном обележавању пресељења у вечност великог чудотворца острошког. Редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, упућује благодарност преосвештеним епископима Јоаникију, Димитрију и Методију, на указаном гостопримству и делатно показаној љубави. У истом духу, на хришћанској љубави и гостољубљу благодарност упућујемо и протопрезвитеру-ставрофору Слободану-Бобану Јокићу, архијерејском намеснику никшићком; протосинђелу Сергију (Рекићу), намеснику острошке светиње, др Миодрагу Чизмовићу, као и проф. Александру Вујовићу и драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, - чија љубав је допринела да се осећамо као своји међу својима, побуђујући нас да прославимо Господа псаламским речима: Господе, гле шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље
  11. Серијал посвећен 350-годишњици упокојења светитеља и чудотворца Острошког, крунисали смо и закључили десетим издањем емисије „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, у којем смо истакли значај ове велике годишњице и јубилеја преласка (пасхе) из времена у вечност светог Василија Острошког. Светог Василија није прекрио заборав, нису га скрили минули векови у понор непостојања. Од тога дана до данас прошло је 350. година, прошла су три века кроз која су рођене и умрле генерације наших предака. Много се тога и благословеног и болног догодило од тога дана до данас, све је било и прошло, само је свети Василије присутан како тада, тако и данас и на земљи и на небу, јер је од Бога прослављен и овенчан неувелим венцем светитељства. Свети Василије Острошки, дивни и миомирсни украс Цркве наше, својим благословом и молитвама био је присутан и у овим нашим емисијама које смо принели Господу, како бисмо на достојан начин дали свој добринос овој годишњици, а свој живот оплеменили и преобразили прекрасним примерима из живота и дела светога Василија Острошког, који не престаје да предстоји пред Господом за нас. Наше емисије и наш принос Господу и Његовом угоднику светоме Василију Острошком, одјекнуло је далеко, а то нам сведочи и ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, који је објављен у новом броју „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије, број 1300, од 15. маја 2021. године (http://pravoslavlje.spc.rs/indexARH.php?mod=m&m=520). Владика је у наведеном тексту учинио осврт нашу на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Десето издање емисије и целокупан циклус крунисали смо наведеним текстом узносећи славословље Троједином Господу, а Његовом угоднику приносећи похвалну песму: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега! Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Радуј се, ковчеже најлепших дарова! Радуј се, изворе у коме се умивамо сузама покајања и опраштањем! Радуј се, јер у себи подиже жртвеник љубави јеванђељске! Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега! Емисија: Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац Острошки Прослава празника Светог Василија Острошког у острошкој светињи Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека Владика Јоаникије на Световасилијевској литији у Никшићу: Свети Василије Острошки је нови Свети Сава Никшић: Бденије уочи празника Светог Василија Острошког Епископ Фотије: Свети Василије Острошки један од најпоштованијих светитеља у српском народу Епископ Јован: Молимо се Господу и Светом Василију да болесне оздрави, здраве сачува, немоћне оснажи, да залутале врати на пут покајања Епископ Јустин: Свети Василије Острошки је наш усрдни молитвеник пред Васкрслим Господом Епископ Атанасије: Толико се Свети Василије приближио Богу да је постао сасуд Божије силе, Божије мудрости, Божије благодати Василије: Слава и Милост – Света архијерејска литургија у Мркоњићима Епископ Герасим: Светитељи попут Свето Василија Острошког сведоче Христове речи "сазидаћу Цркву своју" Епископ Арсеније: Свети Василије Острошки - најдивнији угодник из рода нашега Епископ Сергије пред кивотом Светог Василија: Чудотворче Острошки: Твој свети гроб и твоје свето тијело сисјају Христовим Васкрсењем Владика Никодим: Свети Василије Острошки живео је у земљи која је била веома слична нашој, земљи благословеној маслинама Епископ Силуан: Свети Василије је један опипљив доказ присуства Божијег међу нама и истине Јеванђеља Христовог Епископ Јован (Пурић): Свети Василије је себе испунио да личи на Христа У ветерничком храму свечано прослављен празник и 350-годишњица упокојења Светога Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом љубави, празник Светог Василија Острошког прослављен је у острошкој светињи у сриједу 12. маја 2021. љета Господњег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом службом Божијом на платоу испред Горњег манастира началствовао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, са архијерејима преосвећеном господом епископима рашко-призренским Теодосијем и бихаћко-петровачким Сергијем, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. После читања Светог јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио владика Сергије који је казао да док славимо Васкрсење Господа Исуса Христа, васкршњу радост употпуњује прослава Светог Василија Острошког Чудотворца, угодника Божијег који изнова сабира народ са свих страна свијети, доводећи га к себи да би се поклањајући се њему, поклонили Васкрслом Христу. – Навршило се 350 година како је Свети Василије прешао из времена у вјечност, са земље на небо, али упркос томе он је и даље са нама, у нама, сабира нас још и више него што је то чинио за живота. То могу само свети људи са којима данас без сумње живимо. Светог Василија није прекрио заборав, нису га скрили минулу вјекови у понор непостојања. Напротив, Свечева земаљска смрт приближила га је покољењима, потомцима, сабраћи са којима је патио и страдао, носећи крст Христов. И ту је парадокс који хришћанство чини посебним у односу на све друге овоземаљске вјере, философске системе и друга учења – казао је владика Сергије и нагласио да хришћани славе дан смрти светитеља као дан када је он угледао лице Божије. Замислимо на трен ондашњу Стару Херцеговину, данашњу Црну Гору, сиромашни манастир Острог у којем један изморени тијелом монах, учитељ и епископ Свети Василије напушта овај свијет, рекао је о. Сергије. – Неколико година након Светитељевог упокојења, Господ прославља његово тијело, које након неколико виђења у сну, људи ваде из земље нетрулежно, свето и миомирисно. Свети Василије опет собом прославља Бога, враћајући се својим чедима да их тјеши као некад, да их кријепи, благосиља преко својих светих моштију. Од тада до данас прошла су три вијека, кроз која су рођене и умрле генерације наших предака. У тих 350 година збили су се многи ратови, буне, устанци, много се крви пролило и наше и туђинске, а државе су у међувремену и нестале и настале. Све је било и прошло, само је Свети Василије присутан како тада, тако и данас и на земљи и на небу. Због тога му хрлимо, да бисмо заједно са њим завапили васкрслом Господу да и нас грешне избави из смрне трулежи, да нас сачува за вјечност – рекао је Преосвећени Епископ Сергије. И народи других вјера, који долазе, знају да је Свети Василије светац Божији коме ниједна тајна није непозната, али и коме ниједна болест није неизлечива, истакао је владика Сергије. – Усправимо се из блата гријеха, очистимо се од сопствене духовне прљавштине, умијмо своју душу искреним кајањем и пригрлимо Светитеља као родитеља, затражимо опроштај за сваки гријех, а он ће нас благословити, укријепити, оснажити и подржати на нашем земаљском друму. Мало је таквих духовних уточишта као што је Острог – закључио је владика Сергије и рекао да смо народ Божији, народ Светог Саве, Светог Василија и Светог Петра Цетињског, као и нашег Митрополита Амфилохија. Славски колач који су поводом славе Светог Василија Острошког, а у име Божије припремила острошка братија, благосиљао је и пререзао владика Теодосије. Епископи и свештенство благосиљали су и пререзали славске колаче бројних свечара, које су принијели поводом празника Острошког Чудотворца. Епископ Јоаникије заблагодарио је владикама, свештенству и вјерном народу који се на 350 година од упокојења Светог Василија, сабрао у његовој светињи. – Свети Василије је нови Свети Сава. И није чудо, Бог је тако устројавао да је одмах послије спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, Господ послао у овај свијет Светог оца нашег Василија, који ће предводити његов народ, учити га, тјешити и исцјељивати. Свети Сава послије спаљивања његових моштију је остао у свом роду. Није непријатељ иновјерник могао спалити његов спомен, него је баш од тада срспки народ још више пригрлио и у своје срце загрлио свога светитеља и многи су од тада управо почели или да славе Светог Саву као своје крсно име, или да га прислужују. Али, Свети Василије је преузео улогу да окупља народ око свога кивота, као што је Свети Сава раније окупљао српски род око свог кивота у манастиру Милешева – рекао је бладика Јоаникије. Он је истакако да Свети Василије не чудотвори само у острошкој светињи, него у цијелом свијету. – Свети Василије Острошки излива Божију благодат на свој народ који му приступа и који му се моли. Сви воле да дођу да се поклоне моштима Светитељевим, да га цјеливају, да га додирну и да се нађу баш на том мјесту поред ћивота Светог Василија, али и сви који не могу доћи, који се налазе на било ком мјесту земаљског шара, ако истински призову Светог Василија, он има ту благодат и ту слободу у Господу да свуда стигне и свуда помогне. Он тјеши, храбри, подиже и нарочито исцјељује болеснике – казао је владика Јоаникије. Епископ Јоаникије је објаснио како од кад је почела зараза коронавирусом, поред свих мјера народ приступа ћивоту Светог Василија. – Наравно, нико није луд, ни од наших власти, нити од свештенства, да брани било коме у ова времена када су иначе доста озбиљне мјере због ове заразе, да приступа ћивоту Острошког видара и исцјелитеља, Чудотворца, јер добро знамо за његова чудеса и чудесну исцјелитељску моћ. Многи су од оних које су љекари били оставили и саопштили да им више не могу помоћи, нашли лијека овдје код ћивота Светог Василија и то посвједочили својим примјером и остала су добра свједочанства. И наравно ми ништа не чинимо, не правимо никакву пропаганду, него Бог пројављује свога Светитеља, а ми благодаримо на Божијем дару и на благодатном заузимању пред престолом Божијим, Светом Василију Острошком – нагласио је владика Јоаникије и додао да је јубилеј 350 година од упокојења Светог Василија обиљежен скромно и научним скупом на коме је учествовало око 50 научника. Владика је казао да вјерује да ће Свети Василије помоћи и одагнати епидемију далеко од нас и протјерати је, да је више нема, само ако се сви поправимо. – Ове стеге и ове невоље које су нас сналазиле, помогле су нам на неки начин, да се вратимо једноставности, у којој је љепота и снага. Све наше свечаности смо прослављали, обиљежавали скромније, ништа суштински нисмо изоставили, позивајући народ да поштује мјере, јер је ово опака болест и не треба нико да буде неразуман, људи умиру. Онај ко мисли да ове заразе нема, треба да посјети болеснике на ковид одјељењима и љекаре који тамо раде, да виде којим су мукама подвргнути и болесници и љекари. Срели смо се са једним ужасом у нашем времену, али се нисмо уплашили, јер је наша вјера у Васкрсење и све што нас сналази прихватамо са вјером – закључио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије. Светој литургији су присуствовали и представници Владе Србије, министар Ненад Поповић, Јован Палалић, посланик у Народној скупштини Србије и директор Канцеларије за вјере Републике Србије, Владимир Рогановић. Сабрани народ је током цијелог дана приступао кивоту са моштима Светог Василија Острошког. Сабрање је настављено у манастирској трпезарији у Доњем Острогу за славском трпезом коју је припремила острошка братија. Обраћајући се сабранима, владика Теодосије је казао да је велика радост бити у дому Светог Василија на дан када прослављамо њега који је својим животом, подвигом и љубављу прославио Господа. – Само да слиједимо његов пут, пут и дјело Митрополита Амфилохија, чије се молитвено присуство осјећа овој светињи. Острог, Дечани, Девич, гдје су светитељи, мјеста су поклоника, мјеста гдје ми потврђујемо свој завјет, да знамо ко смо, ког смо опредјељења и да знамо куда ходимо – казао је Епископ рашко-призренски Теодосије. Извор: Манастир Острог
  14. Радуј се, ковчеже најлепших дарова! Радуј се, изворе у коме се умивамо сузама покајања и опраштањем! Радуј се, јер у себи подиже жртвеник љубави јеванђељске! Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега! Емисија: Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац Острошки Прослава празника Светог Василија Острошког у острошкој светињи Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека Владика Јоаникије на Световасилијевској литији у Никшићу: Свети Василије Острошки је нови Свети Сава Никшић: Бденије уочи празника Светог Василија Острошког Епископ Фотије: Свети Василије Острошки један од најпоштованијих светитеља у српском народу Епископ Јован: Молимо се Господу и Светом Василију да болесне оздрави, здраве сачува, немоћне оснажи, да залутале врати на пут покајања Епископ Јустин: Свети Василије Острошки је наш усрдни молитвеник пред Васкрслим Господом Епископ Атанасије: Толико се Свети Василије приближио Богу да је постао сасуд Божије силе, Божије мудрости, Божије благодати Василије: Слава и Милост – Света архијерејска литургија у Мркоњићима Епископ Герасим: Светитељи попут Свето Василија Острошког сведоче Христове речи "сазидаћу Цркву своју" Епископ Арсеније: Свети Василије Острошки - најдивнији угодник из рода нашега Епископ Сергије пред кивотом Светог Василија: Чудотворче Острошки: Твој свети гроб и твоје свето тијело сисјају Христовим Васкрсењем Владика Никодим: Свети Василије Острошки живео је у земљи која је била веома слична нашој, земљи благословеној маслинама Епископ Силуан: Свети Василије је један опипљив доказ присуства Божијег међу нама и истине Јеванђеља Христовог Епископ Јован (Пурић): Свети Василије је себе испунио да личи на Христа У ветерничком храму свечано прослављен празник и 350-годишњица упокојења Светога Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  15. Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219). Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама. Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас. Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем? Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали. До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити. Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде. Презвитер Александар Р. Јевтић Православни мисионар, 378, март-април 2021. Извор: Епархија жичка
  16. Празник Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког и Тврдошког свечано је прослављен у Светосимеоновском храму у Ветернику. У навечерје празника свечано вечерње богослужење са петохљебницом служио је протонамесник Бранислав Ђурагић, парох при Светосавском храму у Новом Саду, уз саслужење свештенства Епархије бачке. У наставку је служена света Тајна јелеосвећења, којом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Радован Лазић, уз саслужење новосадских свештенослужитеља, као и уз молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. На сâм дан празника, у среду 29. априла/12. маја 2021. године, свечаним евхаристијским сабрањем предстојао је протопрезвитер Борислав Милић, парох ветернички, уз саслужење своје сабраће, протопрезвитера Предрага Билића и презвитера Лазара Мајсторовића. На литургијске прозбе одговарали су појци Светосимеоновског храма, катихета Бранислав Илић и Јово Новчић, узносећи умилни славопој Господу и Његовом угоднику светом Василију Острошком. После светописамских чтенија, надахнутом омилијом сабране је поучио прота Борислав, предочавајући најважније детаље из свештеног житија нашег највећег чудотворца. Овим свечаним прослављањем свештеног спомена на светог Василија Острошког, литургијска заједница храма у Ветернику дала је свој допринос молитвено се укључујући у обележавање 350-годишњице упокојења Светитеља и чудотворца Острошког, који нам је својим богоугодним животом показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (I Кор. 15, 14). Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Свети и богоносни отац наш Василије Чудотворац, исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене, сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети Василије родио се недуго након спаљивања моштију Светога Саве. Бог је промишљао и подарио нам светог Василија. Како се некад наш народ сабирао крај кивота Светога Саве у Милешеви, данас то чини крај кивота светога Василија. Свети Сава се, као светогорски монах, често повлачио у Карејску испосницу, потом у Студеницу, непрестано тежећи подвигу. Својој пастви враћао се обновљеног духа. Свети Василије одлазио би у тада неприступачне острошке греде ради молитвеног тиховања. Свети Василије имао је пред собом лик преподобног Исаије, а био је у данима искушеништва у манастиру Завали, надахнут исихастичком духовношћу Светогораца, поред чувеног иконописца Георгија. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно, благодаћу Божјом, догађају у острошкој обитељи, која, ваистину, постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона светог Василија Острошког, чије име нам није познато. Према предању, светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране светог Василија Острошког. Многа чуда светитеља острошког објављена су у књигама и предочена нама ради укрепљења и сведочанства, али много је важнија истина коју свако од нас носи у своме срцу, да се из острошке светиње сви враћамо исцељени, утешени, укрепљени, препорођени и, светитељевом љубављу, озарени. Светитељ острошки је сведок васкрсења јер је својим животом нама показао да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања, јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу 2. маја 2021. године, на програму Телевизије Храм емитовано је прво издање емисије „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. Премијерно емитовање емисије је недељом у 21:15 часова, а у репризном термину понедељком у 14:30 часова. Од марта месеца ове године емисија се премијерно емитује на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке, која благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, своју мисију врши више од једне деценије. Као вид плодне сарадње два значајна црквена медија, екранизацију емисије приредила је Телевизија Храм. Наведена емисија представља допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког. Ово је изузетна прилика да, кроз циклус од десет емисија, укажемо на све важније детаље из Светитељевог житија, почев од његовог чудесног рођења и васпитања у побожном родитељском дому, до одласка у манастир и његове хиротоније у архијерејски чин. Будући да су мајчинске молитве и пажња Ане Јовановић, мајке светога Василија, дале свој благословени плод, једну од емисија посветићемо управо њој, док ће овај циклус нове емисије бити употпуњен и следећим темама: Историјски и духовни значај манастира Острог; Мошти Светога Василија Острошког; Свети Василије Острошки као чудотворац; О правилном поимању чуда; Свети Василије у химнографији; Свети Василије походи народ свој. Циклус закључујемо емисијом на тему: 350-годишњица упокојења светога Василија Острошког. Надамо се да ће ова емисија, која је слична семену које сејемо, дати свој плод, како у катихетском смислу, тако и у погледу сарадње медијских делатника Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм
  19. Пето издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо моштима светог и богоносног оца нашег Василија Острошког. Ово издање доноси сведочанство о светитељевом упокојењу, али и о обретењу његових нетљених моштију које се збило само седам година од његовог престављења. Глас о прослављењу тела светога Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић – Јовановић (1763 – 1765, преминуо 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави службу и житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Поред указивања на правилно схватање светих моштију, у оквиру овог издања емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, подсетили смо на тешко време када су мошти светитеља острошког бивале преношене и сакриване како би биле сачуване од непријатељске руке. У духу тога, навели смо до сада забележена три пресвлачења часних моштију острошког чудотворца, као и чудесне литије на чијем челу се налазио сâм свети Василије кроз своје од Бога прослављено нетљено тело. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења Светога Василија Чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Информације о наведеном броју доступне су на интернет страници часописа: http://misionar.spc.rs/index.php. Представљање овог броја у медијима: Катихета Бранислав Илић гост Радио-Светигоре: "Православни мисионар" утиче на нашу духовну будност Катихета Бранислав Илић гост Радио-Беседе: Сви смо на великом мисионарском задатку Катихета Бранислав Илић гост Радија "Слово љубве": Свети Василије Острошки - мисионар речју и делом Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Читањем "Православног мисионара" обогаћујемо своју душу Катихета Бранислав Илић гост Радија "Источник": Да ли у потпуности следимо пут Светога Василија? Катихета Бранислав Илић гост Радија "Српски Сион": Циљ црквене мисије је да приводи људе Христу Богу На првим страницама овог броја налази се честитка уредништва и редакције, поводом избора и устоличења новог првојерарха Српске Православне Цркве. Наведену честитку доносимо у целости: Током припреме за штампу овог броја Православног мисионара, дана 19/6. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско карловачки и Патријарх српски Господин Порфирије (Перић). Уредништво и редакција Православног мисионара овом приликом упућују срдачне жеље Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију, да га Господ укрепи у жртвеном служењу Богу и роду, и да молитвени покров Светог Фотија Цариградског (на чији празник је устоличен) и Преподобног Порфирија Атонског (чије име носи), а особито молитвено заступништво светих српских архијереја на челу са Светим Савом увек буду уз њега у узвишеној патријарашкој служби на коју је призван. Аксиос! На мнoгаја љета! Мисионар par excellence, наслов је уредничког уводника у којем презвитер др Оливер Суботић казује да је Манастир Острог духовно и телесно лечилиште коме од вајкада прибегавају небројени људи жељни утехе. Они притичу Светитељу кога је Бог изабрао да кроз његове мошти чудотвори својом нествореном благодаћу. Наш уредник се присећа речи блаженопочившег митрополија црногорско-приморског Амфилохија које је изрекао на устоличењу, сада, новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Уводно слово отац Оливер закључује подсећањем да је Острошки светитељ био прави и истински мисионар, како речју, тако и делом. У оквиру рубрике Сећајте се својих старешина, протонамесник Александар Јевтић, парох при Светосавском храму у Краљеву, читаоцима предочава једну занимљиву причу која сведочи о љубави братства према свом упокојеном духовном оцу и игуману. На следећим странама, а у оквиру истоимене рубрике, налази се слово Епископа западноамеричког Максима, које је посветио свом духовном оцу блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу). Приказ житија свете славне и добропобедне мученице Агније, чији свештени спомен прослављамо 21. јануара / 3. фебруара, можете да прочитате у рубрици Материк. Свете тајне су пројавa јединствене Светајне — Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола, истиче у свом ауторском тексту потписник ових редова, који је своје казивање о значају Светотајиснког живота крунисао подсећањем на своју ауторску емисију „Светотајинско богословљеˮ, која је у оквиру три циклуса емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке. Наш сарадник Раде Булајић пише о великом расколу, и у оквиру свог текста, између осталог истиче да су: Постојеће разлике између Истока и Запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење Велике четрдесетнице за једну недељу, служење Свете Литургије на бесквасном хлебу. Оперативни уредник нашег мисионарског гласила, за овај број пише о надасве познатом и знаменитом делу Светог Владика Никола „Охридски прологˮ. Према сведочанству аутора Охридски пролог Владике Николаја је радо читан деценијама после свог настанка. Упркос одређеном дистанцирању од лика и дела Епископа Николаја, Охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке Југославије. Милена Стефановић за рубрику Црквена уметности, а у оквиру циклуса текстовâ Библијски бестијаријум, доноси занимљиву причу о Пеликану. Она подсећа да је изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности. Средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба. Човекова идеја бесмртности, па и идеја Ричарда Докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику Оног који јесте, наводи др Александар Милојков у свом ауторском тексту „Идеја бесмртностиˮ. Тематски део часописа отвара протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У свом ауторском тексту под насловом „Свети Василије Острошки – похвала рода нашегаˮ, прота Слободан указује на правилно поимање светости у Цркви Христовој и подсећа на важну истину да је светитељство дар Божји. Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког, наслов је ауторског текста ђакона Владимира Пекића. Мошти Светог Василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији. Заправо читав живот овог угодника Божијег говори о томе, поучава читаоце ђакон Световаведењске обитељи у Београду. Према сведочанству протонамесника Александра Јевтића, Свети Василије Острошки је у духовном смислу био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. А о сили Божјој која се пројавила на лику и делу великог чудотворца Острошког, можете на прочитате у наставку тематског дела овог броја. Светитељ острошки је сведок васкрсења, јер је својим животом показао нама да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања – јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14), наводи се у ауторском тексту потписника ових редова. На наведени ауторски текст ослања се и извод из химнографије Светом Василију Острошком. Мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, доноси неколико молитвених записа из богате архиве свештене обитељи манастира Острог. Међу овим записима налазе се писма светитеља и знаменитих првојерараха и архијереја, који су своју љубав према Острошком чудотворцу показали и на овај начин. Духовно искуство са Острога уверило ме у снагу Христових речи: „Дођите и видите“ (Јн 1, 39). Увидео сам, непосредно, да хришћанство није идеологија, спекулативни систем, само пуки религиозни наратив, већ да је оно духовна сила која преображава човека, да у њему долази до истинског сусрета Бога и човека, наводи психолог Виктор Вицановић у свом надахнутом казивању. Тематски део овог броја у част Светог Василија Острошког, закључен је текстом др Ђорђа Вуковића под насловом „Пренос моштију Светог Василија Острошкогˮ. У оквиру рубрике Света земља, Јелена Јонић пише о манастиру Светог Онуфрија Великог, Акелдама. Манастир је смештен на уској тераси у југоисточном делу долине Хиноом, на око 150 метара од места где се ова долина спаја са долином Кидрон. Постоји предње које каже да се средином 4. века у пећини, изнад које је манастир саграђен, доселио монах Онуфрије, подсећа аутор. О Светогорском скиту Светог Димитрија читајте у рубрици Света Гора. Здравље душе као предуслов за здравље тела, наслов је текста др Марије Лазаревић, који је објављен у новоотвореној рубрици Хришћанство и медицина. А овој број „Православног мисионараˮ закључен је рубриком Мисионарски излог и текстом Дајане Лазаревић под насловом „Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милујеˮ. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Препоручени садржај: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје Сведок васкрсења Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Катихета Бранислав Илић, Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима
  21. Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа. По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима. Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију. На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић. И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом. Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају. И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа. У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи. Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког. Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Његово преосвештенство Епископ пакрачко – славонски Г. Јован служио је Свету архијерејску литургију у Горњем Острогу у цркви Ваведења Пресвете Богородице, 1. јануара 2021. љета Господњег, на празник Светог мученика Бонифатија. Саслуживали су му протојереј-ставтофор Драган Крушић, никшићки парох и јерођакон Роман, острошки сабрат. Богослужењу је присуствовало свештенство, монаштво и вјерни народ, који су молитвено учествовали у евхаристијском сабрању. Извор: Манастир Острог
  24. Светом литургијом, резањем славског колача, литијом око храма и поменом бранитељима острошке светиње у Другом свјетском рату, у острошкој светињи прослављен је празник Светог Новомученика Станка у петак 18. децембра 2020. љета Господњег. Молитвено је прослављен и спомен на Преподнобног Саву Освећеног и Светог Нектарија Битољског. Звучни запис беседе Светом литургијом у цркви Светог Станка у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеормонах Владимир и јереји Миленко Ралевић и Ранко Радоњић и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће острошког и подмаинског монаштва. После читања Светог јеванђеља сабране је празничном бесједом поучавао о. Сергије који је казао да је Црква установила да прослављамо светитеље и да се учимо од њих. – Ево и данас као што рече Свето јеванђеље, Свети мученик Станко испуњава јеванђелску ријеч, ”ако мене гонише и вас ће гонити” зарад управо онога даљег обавјештења које Гопсод каже ” да нисам творио чуда и дјела која је творио међу људима чији смо ми и дан данас свједоци, не би гријеха имали, овако немају изговора за гријех свој”. И заиста наш људски живот јесте пут између блаженства и њему супротнога одрицања од блаженства Божијег које Господ даје онима који га следују. Заповјести Божије нису тешке ако човјек сав свој живот, себе самога и све око себе стави на службу Богу, који је једини смисао људског постојања – рекао је о. Сергије. Свети мученик Станко је, као што се чује у дивним стихирама, у младости својој готово као дијете био на испитивању своје вјере, казао је о. Сергије. – И кад је требало и одрећи се Христа зарад некаквог пуког биолошког продужетка и још неко вријеме боравка на овој земљи и издати ближњега и све што иде једно за другим кад крене човјек да се одриче од Бога, одриче се и од ближњих и од имена свога и од свога идентитета и губи све, Господ му је дао снаге, а и он је био вољан и чврста је његова вјера била да остане хришћанином, да остане човјек и ево и дан данас прослављамо њега и угледамо се на његово дјело. И хранимо се, јер сваки људски живот врло често пролази кроз те дилеме кроз које су пролазили светитељи. Диван је и величанствен мученички крст и мученички подвиг и заиста Црква Божија ако на чему саграђена то је управо на мученичком, исповједничком подвигу светитеља, чланова Цркве који су себе уградили у темеље Цркве и у цијелу грађевину Цркве Божије – истакао је о. Сергије. Додао је и да нема ниједног Божијег храма који у себи нема садржане мошти некога од светих мученика. – То је тако установљено да се при освећењу Антимиса и цркве уграђује у Свети Престо на који се служи Света Литургија дио моштију светитеља мученика. И то је знак данам је то дато као угледање да будемо храбри и чврсти у вјери – рекао је о. Сергије. Он је нагласио да је такође достојан дивљења и Свети Сава Освећени, који својим подвигом, бескрвним мучеништвом одрицања од својих палих, враћа се у цјеловитост како га је Господ назначио и како му је Бог намијенио да буде. – Као што каже апостол, напредујете у вјеру раста Христова. Заиста велики је тај простор на коме човјек може да узраста духовно, чистећи себе од свих духовних, душевних и тјелесних нечистота које га вребају. Зато је велики дар благодати Божије као што рекосмо кроз свете тајне и свете врлине, којом лествицом је и Свети Сава Освећени кренуо и заста достигао велики степен светости и његово житије је окрјепљење и велики примјер нама да се и ми можемо одрећи родитељског дома и свега осталог – објаснио је о. Сергије. Нагласио је и да се ова Света литургија служи над мученичким костима бранилаца Острога чији подвиг треба да споменемо и за чије душе се треба помолити. – Као што рече Миторополит Амфилохије кад смо 2004. године освећивали овај храм, сами је Господ Бог створио ову стијену да на њој као круна изникне овај храм Светом мученику Станку и тако Господ промишља од почетка све о човјеку и о сваком његовом кораку, а ми само да се ослонимо на живог Бога и да никад не заборавимо шта нам Бог даје, колико велике благодати и дарове даје и само да будемо вјерни Богу као што су и свети били и тако достигнемо Царство небеско са свима светима – закључио је о. Сергије. На крају Литургије острошка братија и сабрано монаштво су поводом храмовне славе у литији опходили храм Светог новомученика Станка, а након тога пререзан је и благосиљан славски колач који су припремила острошка братија. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је одржао помен бранитељима острошке светиње који су од братске руке страдали за вријеме Другог свјетског рата, а чије су кости од 2004. похрањене у крипти храма Светог новомученика Станка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2020. лета Господњег, навршило се двадесет година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...