Претражи Живе Речи Утехе

Било је ноћи када би ме зора затицала како грлим Христов лик. Ту, на ивици разума и лудила, на ивици потпуног очаја, Он се увек јављао. Једне ноћи ми је шапнуо, „Не бој се, никад те нећу оставити…“. Знате ли колико пута сам чуо од људи ову фразу у свом животу? А ипак је нико никада није применио. Сви би нестајали само си ме ти, Христе мој, поштовао. Истина је да се Бог открива људима у једноставном свакодневном животу. Не треба вам посебно место за сусрет са Богом, већ пут. Не постоји место где се Бог не може појавити. Али ми у то не верујемо. Другим речима, не можемо да прихватимо да се Бог открива на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. Као резултат, Он стоји уз нас, а ми га тражимо надалеко и нашироко. Када би наша религиозност била здрава у свим својим облицима, она би утицала на наш начин живота. Према православној духовности, нема другог начина проповедања осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом, углавном је ограничен на утилитаристички приступ. Долазимо у цркву са утилитарним разлозима, да узмемо а не да дамо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не долазимо у цркву због Бога, већ због онога што нам даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Црква не треба да се губи у комуникативном језику, слоганима и утиску. Битна је суштина и смисао. Није у питању само довођење људи у цркву, већ и у томе како их задржати. И чуваћемо их у мери у којој им дајемо живот а не идеологију. Црква не треба да ради нешто, већ да постане нешто. Да постане оно што јесте - Црква. Место сусрета са ликом Христовим и нашим ближњима, где истина престаје да буде идеја, чак иако је „света“, где однос побеђује идеје. Другим речима, да доминира живот који заиста побеђује смрт. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com