Претражи Живе Речи Утехе

Митрополија аустралијско-новозеландска је најавила духовна саборовања у месецу октобру 2022. године, поводом јубилеја – 50 година од оснивања манастира у Илејну. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Митрополија црногорско-приморска и Управа манастира Морача 3. и 4. септембра 2022. године, организују прославу јубилеја – 770 година од оснивања ове древне Немањићке светиње (1252-2022). Тим поводом ће у суботу 3. септембра бити уприличена Свечана духовна академија у Дому културе у Колашину, са почетком у 19 часова, коју ће благословити Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, а празничну беседу произнеће академик Миро Вуксановић. У програму ће учествовати хор „Свети апостол и јеванђелист Марко“ из Подгорице, КУД “Мијат Машковић” из Колашина, гуслар Ђорђије Копривица и полазници школе веронауке из Колашина. У недељу, 4. септембра у 9 часова, Свету архијерејску литургију у манастиру Морача служиће са свештенством Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. У наставку ће бити уприличен богат културно-уметнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх српски Порфирије упутио је честитке редакцији Вечерњих новости поводом 68. годишњице од оснивања тих дневних новина: Останите носилац народног духа -Редакцији, као и свим читаоцима Вечерњих новости међу које и сам спадам, упућујем срдачне честитке за 68. годишњицу изласка првог броја. Новости читам са поверењем у тачност, објективност, у исто време знајући да су гласило које промовише вредности српског народа: српске привреде, српске културе, просвете, спорта, али и Српске Православе Цркве. Притом, ништа мање не заступа опште хуманистичке вредности које се тичу свих људи, нагласио је патријарх Порфирије. -Стога је важно да Новости по сваку цену сачувају себе и читаоце од шунда, сензационализма, шовинизма и површности, и остану ноцилац народног духа, оптимизма, једноставности и поштења. Новости, такође, заслужују поштовање јер су верни чувар нашег дивног ћириличног писма које је део наше духовности и културе. Још једном вам честитам годишњицу и призивамо Божји благослов на све запослене и читаоце Новости, написао је патријарх Порфирије. Извор: Вечерње новости

Издање у оптицају од 10. марта, садржи марку номиналне вредности 27 динара, коверат првог дана (ФДЦ) и жиг, а штампано је у тиражу од 25.000 примерака. Оснивање и почетак рада Српске православне богословије у Призрену (1871) најважнији је догађај у српској духовној, просветној и културној историји Старе Србије. Прва српска институција у Османском царству, основана након укидања Пећке патријаршије (1766), убрзо је постала средиште просветног и црквеног живота, а њени ђаци, потоњи учитељи и свештеници, кренуће у велику мисију обнове просвете и цркве. Нове снаге неговале су племенити карактер српског народа, чувајући древно црквено и културно наслеђе. Велики значај у оснивању и раду Призренске богословије имали су власник и ктитор школе Симеон Сима Андрејевић Игуманов, митрополит Михаило, кнежевски намесник Јован Ристић и руски конзул Иван Степанович Јастребов. У стопедесетогодишњем раду ове школе непроцењиви допринос дали су многобројни часни ректори и професори. Призренска богословија подарила је српском роду тројицу патријараха (Варнаву, Гаврила и Иринеја), велики број епископа и клирика, просветних и националних делатника, књижевника и научника, како у отаџбини тако и широм васељене. Епископ рашко-призренски, и потоњи патријарх Павле, више деценија се старао о раду Призренске богословије. Дипломатске активности и мисија школе на размеђу сукобљених светова су посебно важни, као и страдања Богословије од албанских екстремиста 1999. и 2004. године, обнова рада у Нишу и у Призрену, у времену и околностима када такви напори представљају велики подвиг. Рођени Призренац Сима Игуманов (1804–1882) бавећи се трговином стекао је велико богатство. Имајући љубав према свом роду и жељу да допринесе његовој просвети и образовању, све своје имање завештао је Призренској богословији и ученицима са простора Старе Србије. Основао је Задужбину која своју мисију остварује и данас. Пример родољуба и добротвора Симе Игуманова Призренца светли као звезда водиља нама и свим потоњим генерацијама. Мотив на марки: портрет Симе Андрејевића Игуманова (Урош Кнежевић, Народни музеј у Београду), у позадини зграда Призренске богословије. Стручна сарадња: др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења и секретар Косовскометохијског одбора Матице српске, по благослову епископа рашко-призренског Господина Теодосија, ректора Богословије. Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски слика. Извор: Политика

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије и парох цетињски, био је гост новог издање емисије у "Жижи". Гостујући у наведеној емисији прота је, између осталог, нагласио да од оснивања првих школа у Црној Гори па до краја Другог свјетског рата – црногорски ђаци на Савиндан нијесу имали наставу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије присуствовао је у петак, 18. септембра 2020. године, свечаној академији уприличеној у Српском народном позоришту, поводом 60-годишњице оснивања Медицинског факултета у Новом Саду. Професор др Снежана Бркић, декан Медицинског факултета, захвалила је присутнима на љубави и доприносу раду наведене високошколске установе у саставу Универзитета у Новом Саду. После додељивања захвалница онима који су допринели раду Медицинског факултета, вокални састав „Музика срца” одржао је кратак културно-уметнички програм. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“ Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба. И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана, започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија. Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“, и то сасвим оправдано! Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006. и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“ У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао. Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914. године, да би највеће доживео у периоду Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава. Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека, док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста. У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира. Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“ Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару) играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то: Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780); Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892); Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737); Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780); Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788); Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796); Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850); Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854); Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853); Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805); Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790); Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823); Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768); Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815); Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851); Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783); Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800); Севастијан II, митрополит будимски (1643); Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768); Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841); Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864). Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године. Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ задарски Димитрије Бранковић (1913-1920). И уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква. Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца. Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића. Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе да манастир буде удостојен части и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека Господ подари вечни покој у Царству Своме. Јеромонах Евгеније, сабрат манастира Раковца *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква

30. септембра служена је света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, у саслужењу Архијереја: Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Српска Православна Црква), Архиепископа Лублинског и Челмског г. Авеља (Пољска Православна Црква), Епископа шумперског г. Исаија (Православна Црква Чешке и Словачке), Епископа: врањског г. Пахомија, рашко-призренског г. Теодосија, крушевачког г. Давида, мохачког г. Исихија, диоклијског г. Методија (Српска Православна Црква), Епископа: полошко-кумановског и Местобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, брегалничког и Местобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида (из Православне Охридске Архиепископије), потом презвитера Спиридона, представника Архиепископа Тиране и целе Албаније г. Анастасија (Православна Црква Албаније), и бројног свештенства из различитих епархија више помесних Цркава. Литургијско торжество са својим појањем увеличали су познати псалти из Р. Србије, Р. Грчке и Р. Бугарске, протопсалт Никола Попмихајлов са хором „Мојсије Петровић“ (Београд), протопсалт Григориос Папаемануил са хором „Доместики“ (Драма) и протопсалт Никола Антонов (Софија). На Литургији је присуствовао и представник Канцеларије за односе са верским заједницама при Влади Р. Србије, г. Марко Николић. Саборном божанственом Тајноводству, које је несумњиво најодговарајући начин прославе једног овако великог јубилеја, претходило је свечано Архијерејско вечерње богослужење, на којем је началствовао Архиепископ Лублински и Челмски г. Авељ, а молитвено су били присутни и више Архијереја. На јутрењем богослужењу началствовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. После одслужене Архијерејске Литургије, за присутни бројни народ била је уприличена трпеза љубави, после које је следио пригодан, свечани програм. Својом надахнутом омилијом, програм је започео Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. (омилија се налази на следећем линку: http://poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20180928-sr.html) У продужењу следило је предавање професорке Ангелики Деликари. (предавање се налази на следећем линку: http://poa-info.org/biblioteka/crkovnaistorija/20180927-sr.html) Свечани програм је садржао и музичке тачке гореспоменутих хорова, као и извођење традиционалних песaма кавалџија из оркестра „Пеце Атанасоски“, са женском вокалном групом при истом оркестру.

Певао је Мешовити хор Епархије браничевске. Његова Светост Патријарх је, после свете Литургије, произнео празнично слово, честитао високопреподобној игуманији Павли и сестринству шестовековни јубилеј и пожелео да и даље врше духовну улогу коју је манастир Манасија вековима имао. Архипастир Српске Цркве је казивао о личности Светог деспота Лазаревића, задужбинара манастира Манасије, и о царици Милици, потоњој монахињи Евгенији. -Када је косовско царство потамнело, Господ је кроз ове историјске личности чинио да се уздижемо у духовном, културном и сваком другом погледу, и то у време када се за друге земље није ни знало или нису ни постојале, подсетио је Патријарх. Свјатјејши је истакао: -Наша дужност је да као наследници славних и значајних предака очувамо оно што су нам они оставили и да будемо у оном односу према вери и Господу у каквом су и они били. Морамо озбиљно гледати на прошлост да бисмо сагледали шта је то наше претке одржало кроз историју и, угледајући се на њих, како бисмо се и ми у овом тешком времену одржали. Наша садашња страдања су равна страдању српског народа у прошлости, истакао је Патријарх српски г. Иринеј и додао да се и ми, као и наши преци надамо у Господа и верујемо да нас неће оставити. За трпезом љубави у манастирском конаку епископ браничевски Игњатије захвалио је патријарху Иринеју и сабраћи архијерејима што су се одазвали позиву да заједнички, литургијски прославе шест векова зрачења манастира Манасије. „Манастир је проживео све што и наш народ“ - посведочио је епископ Игњатије и додао да све оно што су други пре нас урадили, остало је нама у наслеђе, чега смо сведоци управо данас. За трпезом се обратио словом и министар културе у Влади Републике Србије г. Владан Вукосављевић и на дар манастиру уручио игуманији Павли икону Пресвете Богородице. Цветни Триод, богослужбену књигу на српском језику у издању Епархије будимске, манастиру је подарио директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, док је гђа Мирјана Андрић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, подарила „Монографију манастира Ресаве од почетка радова на њеној обнови“. Светом сабрању присуствовали су представници Републике Србије и Републике Српске, споменути министар кутуре и информисања Владан Вукосављевић, представници градских власти, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником др Марком Николићем, свештенство и монаштво Епархије браничевске, верни из неколико епархија Српске Цркве, личности јавног и културног живота; г. Небојша Брадић, главни и одговорни уредник културног програма РТС, са сарадницима. У манастирској порти изведен је културно-уметнички програм у којем су учествовали КУД „Црквина“ из Раконца и КУД „Вељко Дугошевић“ из Кучева. Манасија нама сија после обнове Након опсежних реконструкција које су трајале више деценија, манастир лепотом задивљује сваког пуника намерника и сваког ко је на боготражитељском путу. Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада моравској школи. Животопис ове велелепне задужбине, иако тешко оштећен у многим рушењима и пустошењима (1439, 1456, 1476. и 1734.), део је културне баштине нашег народа, али и света. Манастир Манасија је уврштен прелиминарно на листу светске баштине Унеска. Извор: Телевизија Храм

На прославу ће бити позван Његова Светост Патријарх српски Господин Господин Иринеј и преставници свих помесних Православних Цркава. Извор: http://www.poa-info.org/sinod/soopstenija/20180618.html Превод: Поуке.орг