Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'опрости'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести. Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар. Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта. Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију. Јеси ли пао? Устани мој човече! Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје. Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом. Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу. Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа. Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/
  2. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
  3. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. Стојана Валан
  4. Мати Харитина Пећка: “Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави“. Звучни запис емисије Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове Светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет-вируса корона. Мати Харитина каже за Радио ,,Светигору“ да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на вирус корона који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и свети угодници Божији могу спасит, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“-каже мати Харитина. Пећка Игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. ,,Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави“. Осврћући се на забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. ,,Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам ово тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно ми у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“-каже мати Игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Извор: Радио Светигора
  5. Мати Харитина Пећка: Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави. Звучни запис разговора Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет – коронавируса. Мати Харитина каже за Радио Светигору да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на коронавирус који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и Свети угодници Божији могу спасити, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“, каже мати Харитина. Пећка игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. “Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави.“ Осврћући се на актуелну забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. “Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“, поручује мати игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог и Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској ставропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка, и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од коронавируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој. Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали. Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност. Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25) Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити. „Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују. Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме. „Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4) Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини. Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно. То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12) Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24) https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3729
  8. Свето јеванђеље је позив на мир и мирења, подстицај на праштање. Кратко и јасно, вели Господ: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“. (Мт. 6, 14) Разумнима довољно. Мука је што код зависти и мржње, гњева и злобе мало разума остане. И човјек се понаша супротно здравој памети, људи и заједнице, и читави народи, понашају се у корист своје штете. Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој. Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали. Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност. Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25) Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити. „Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују. Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме. „Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4) Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини. Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно. То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12) Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24) https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3729 View full Странице
  9. Вјерујем да ће, сви они који се одваже и потрче да осуде и баце камен на Митрополита, прво погледати ове фотографије и на тренутак застати и покушати да разумију крст косовско – метохијски на који се добровољно разапиње и митрополит Амфилохије још од својих студенских дана. Сигурно да Митрополит није једини који је везан за Косово и Метохију, али да је само ових неколико мјесеци његовог боравка на Косову и Метохији, када су настале ове фотографије (фотограф Живота Ћирић, 1999. година), довољноје за поштовање. Сигуран сам да, ко год има и мало страха Божијег, не може остати равнодушан. А историја, чији смо и ми дио, даће суд о свачијим дјелима, јер по оној Његошевој „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема„. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Ових дана, када не можемо стићи да прочитамо све реакције политичара и медија у Србији и Црној Гори на изјаву Митрополита Амфилохија у којој је изразио велику забринутост и бојазан да пут којим се покушава ријешити питање Косова и Метохије није добар, публициста и бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш дао је оригиналан осврт, не ријечима већ фотографијама, а оне говоре више од хиљаду ријечи. Вјерујем да ће, сви они који се одваже и потрче да осуде и баце камен на Митрополита, прво погледати ове фотографије и на тренутак застати и покушати да разумију крст косовско – метохијски на који се добровољно разапиње и митрополит Амфилохије још од својих студенских дана. Сигурно да Митрополит није једини који је везан за Косово и Метохију, али да је само ових неколико мјесеци његовог боравка на Косову и Метохији, када су настале ове фотографије (фотограф Живота Ћирић, 1999. година), довољноје за поштовање. Сигуран сам да, ко год има и мало страха Божијег, не може остати равнодушан. А историја, чији смо и ми дио, даће суд о свачијим дјелима, јер по оној Његошевој „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема„. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...