Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског. После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена. После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо. У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот. Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани. Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје. Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем. Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”. По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим. По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уважени господине Председниче Републике Србије, уважени српски члану Председништва Босне и Херцеговине, Ваша преосвештенства, поштовани представници српског народа у Црној Гори, уважени житељи Црне Горе, браћо свештеници, часни монаси и монахиње, родбино упокојеног Митрополита Амфилохија, браћо и сестре. Данас смо се сабрали да молитвено испратимо Господу нашег драгог и уваженог блаженопочившег Митрополита Амфилохија, тамо где су наши свети преци итамо где ћемо и ми сада живи једног дана бити. Није нимало случајно што је блаженопочившег Митрополита Амфилохија његова духовна браћа и сарадници на јеванђелском пољу, његова верна паства и бројни поштовани пријатељи испраћају на овај најважнији и најсвечанији пут у нашем животу само један дан по празновању Светога Петра Цетињског, великог и славног молитвеног покровитеља зетског. Није ли ово знак велике духовне сличности ове две значајне личности које су управљале катедром зетских митрополита на Цетињу. Ово је велика утеха свима чија су срца данас испуњена жалошћу због растанка са нашим поштованим и уваженим у Господу преминулим Митрополитом Амфилохијем. Ако упоредимо време и прилике у којима су делали митрополити црногорско-приморски и Свети Петар Цетињски и Митрополит Амфилохије, приметићемо да су обојица храбро и пожртвовано се борили за опстанак православне вере и отачког предања у Црној Гори. Митрополит Амфилохије се по устоличењу на трон цетињских митрополита сусрео са многим неслућеним проблемима и крајње тешким стањем. Дочекао га је народ отуђен од вере и својих вековних хришжанских обичаја. Већина храмова је претворена у торове за стоку. Празни и запустјели манастири без монаштва. Незнатан број свештеника. Безбожничка идеологија ликовала је у својој свемоћи. Једном речју духовна запуштеност у читавом народу. Уз помоћ Божију, а упорним трудом и великим напором, Митрополит Амфилохије је апостолском ревношћу крчио коров на Њиви Господњој, обнављајући оно што је запуштено и напуштено. Уместо звона са оваца и коза настањених по храмовима зазвонила су црквена звона и умилни славопоји Богу. У обновљење цркве и манастире почео се сакупљати народ на празнична богослужења и свете литургије. Обновљено је свештенство и монаштво, а тиме и вера у народу. За релативно кратко време духовно је васкрсавала Црна Гора и постајала пример и углед српској цркви и српском народу. Духовно обновљена Црна Гора са Митрополитом Амфилохијем на челу имала је снагу да се одупре и да стане у одбрану својих светиња и да подигне дух и углед свога имена кога је претходна власт свела на националну мањину. Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду. Посебно бих нагласио оно што је блаженопочивши Митрополит гајио и носио у своме срцу, а што је као аманет оставио својој верној пастви, а то је љубав према Косову и Метохији и тамошњем српско страдалноме народу. И на крају бих подсјетио на велику жељу блаженопочившег Митрополита Амфилохија да се обнови Његошева капела на Ловћену. Нека ово буде његов аманет верном српском народу и Црној Гори. Нека је блажен пут на који данас одлази душа нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, великога човека нашег времена, човека дубоке вере и велике љубави, не само према своме роду и породу, него љубави према Христовој Цркви и свим другим народима. Нека га Господ прими и причисли ликовима Светих нашега рода и ликовима Светих наше свете Цркве. Нека је блажени покој души његовој и нека га Господ прими и позна као свога. Бог да му душу прости! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо! Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновитца пошто их је светим Луком спојио. Њих двојицу дуго је биркао и чекао, онога који је достојан да у три дана приброји трећег лучинца ─ Амфилохија Радовића Морачког јасновитца. И већ сам видео његову икону, два света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-примор ска митрополија Свете српске православне цркве. А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове цркве. Онако како ка га је описао Свети Лука. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и ни за шта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић. Амфилохије се родио на Божић и на крштење добио име Ристо. Наш народ и Христоса зове Ристос. И два света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаџку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други нови вечни живот Амфилохија Радовића. Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’а Бог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону. И не само болест него и као вирус братске мржње. Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јеслисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег не помишљајући да тако исписују његово житије. Црна Гора је била црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крававе воћке, калемио и племенио и намирисао својим јунаштвом љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу. Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски завет и једном зуаувек дату реч. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише. Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су завтворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили. На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо. Не дамо светиње! Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светило дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави. У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И већ видимо како га, колико данас, грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Лелићки и Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње! Срећан пут, кажемо и ми, а Небеса узвраћају: Добро дошао, Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 3. јуна 2020. године, на празник светих цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, Господ је позвао себи своју верну служитељку монахињу Евгенију (Станковић), дугогодишњу сестру манастира Светог великомученика Георгија (на Брзави) у Темишварској епархији. На оданије Спасовдана, у петак 05. јуна 2020. године, заупокојену Литургију у манастиру Св. Георгија служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење викарног Епископа лугожанског г. Пајсија (Румунска православна црква) и протојереја-ставрофора Маринка Марков, јеромонаха Варнаве Кнежевић и протођакона Миодрага Јовановић. После свете Литургије, упркос још увек важећим ограничењима и забранам услед епидемије корона вируса а које су на снази у Румунији, окупио се велики број свештенства, монаштва и верног народа како би на вечни починак испратили монахињу Евгенију. Монашко опело служили су господа епископи Лукијан и Пајсије уз саслужење архимандрита Доситеј (Миљков), игумана манастира Гргетег, архимандрит Климент (Ванцу), игуман манастира Сарака, протосинђел Серафим (Грозавеску), духовник манастира Чебза, игуман Јустин (Стојановић), игуман златички Герасим (Милић), игуман светогеоргијевски Никон (Корићанац) и протођакон Миодраг Јовановић. После прочитаног одломка из Светог Еванђеља, од монахиње Евгеније опростио се бираним речима Владика Лукијан који је говорећи о њеном животу и монашком подвигу нагласио да је покојна мајка испунила дате завете, особито нестицања, полушања и љубави ка чистоти живота. Овом приликом Владика је нарочито истакао улогу монахиње Евгеније у обнови српског монаштва на просторима румунског Баната, на чему су јој благодарни и Срби и Румуни. Мати Евгенија је рођена 8. августа 1948. године у честитој и побожној српској породици у Старој Молдави, од оца Стојана и мајке Емилије Станковић, добивши име Добрила. После завршеног основног и средњег образовања у родном месту, радила је неколико првих година у локалном производном предузећу ,,Ирта“ као књиговођа, а затим пуних 36 година као библиотекар Градске библиотеке у Новој Молдави, са ког радног места је отишла у заслужену пензију. По благослову епископа славонског Г. Лукијана, администратора епархије темишварске, у току 1997. године повремено је одлазила у манастир Базијаш поред Дунава, а затим је у току 1998. године постала искушеница при манастиру светог великомученика Георгија (на Брзави), познатијем као Шенђурац. У свом манастиру је у току бомбардовања суседне Републике Србије, на Томину недељу 7. маја 1999. године примила монашки постриг по чину мале схиме и добила монашко име Евгенија, у част преподобне Евгеније, бивше кнегиње српске. Монашки постриг је по благослову Епископа Лукијана извршио протосинђел Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег. Њена духовна мајка је била Параскева, игуманија манастира Јазак. У манастиру Св. Георгија је живела све до свог упокојења, утврђујући себе у монашком подвигу и учествујући у духовној и материјалној обнови манастира, дуго времена и као једини житељ ове древне свете обитељи. Својим преданим радом и љубављу коју је имала према свима, духовно је препородила манастира, који је врло брзо постао стециште многим вернима који траже утеху. По Писамским речима да се „не може сакрити град који на гори стоји“, тако би и монахињу Евгенију у Шенђурцу нашли и Срби и Румуни, и сви којима је била потребна топла реч и утеха, а она им је благим речима и духовним саветима уносила мир у душе и бодрила их да истрају на, нимало лаком путу, спасења. Извор: Епархија будимска

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона изговорену на опелу новопрестављеном нашем брату у Христу Луки Радовићу. Звучни запис беседе Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Крстом који нам је Господ даровао. Али Тај Крст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Крст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега, тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царство Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”

На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка

Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј. Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу. „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса. Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17). Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник. Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве. Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена. Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину... Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика. Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство. Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама. Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој! (превео епископ бачки Иринеј) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Звучни запис беседе Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13). Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба. Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност. У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће. Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена. Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено. Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања. Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан. На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати. Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност. Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55). Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу! Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: