Претражи Живе Речи Утехе

"Данас смо се сабрали овде да се помолимо за покој душе доброг слуге Божијег, пастира стада Цркве Христове, епископа Лаврентија и сви знамо да је епископ у Цркви на месту и по обличју Христовом и то је светотајинска реалност. Међутим, без обзира што то јесте тако по својој суштини и природи неопходно је да сваки архијереј, као уосталом и сваки човек на своме месту и са својим даровима, оно што је њему светотајински дато учини реалношћу, учини актуелним у своме животу, својим подвигом и то подвигом Вере, Наде и Љубави", навео је Патријарх Порфирије у својој беседи након опела. Након свете заупокојене Литургије у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је опело над земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Патријарху Порфирију саслуживали су преосвећена господа Епископи: сремски Василије, врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин и моногобројно свештенство и свештеномонаштво из многих епархија СПЦ. Патријах Порфирије је након опела, произнео беседу, у којој је између осталог рекао: "Ми смо браће и сестро сабрали се, да се помолимо за душу епископа Лаврентија, архијереја Цркве Христове, и наравно да би се о њему могле писати књиге како би изнеле све оно што је он чинио управо на том путу афирмисања Христа, пута који је опредељење умањивања себе а увећавања Христа. Али у исто време о владици Лаврентију би се све могло сместити само у неколико реченица што се има рећи о њему, а да би то опет било равно томовима књига које говоре ко је и шта је био. Пре свега зато што он заиста јесте био архијереј Цркве Христове, не само светотајински него и реално, животно, пастирски или тугињски, он је био и туг, служитељ и пастир у исто време и све оно што те две речи обухватају. Служио је на сваком месту земљиног шара, апостолски деловао оснивајући, баш као и апостол Павле, цркве, црквене зајединце и у Европи и све до Аустралије. Служио је службу Христову и у исто време служио је људима." Патријарх Пофририје је додао да је он био пре свега и изнад свега смирен човек. "Био је и философ, философ вере, по философији и мудровању не овога света, него философ Духа Светога, духовно је доказивао и показивао духовним, на духован начин. Имао сам благослов да пре мање од месец дана заједно са Епископом сремским посетим владику Лаврентија. Дошли смо да бисмо га посетивши утешили у његовој болести и немоћи, а сами смо отишли не само обновљени, него са великом духовном снагом и ентузијазмом. Отишли смо отворених очију, ума и срца, како бисмо разумели реченицу коју нам је рекао молећи да му се додели неко да му помаже каже: "Ми не смемо да будемо препрека расту Цркве. Црква мора да расте, и нико од нас није важнији од ње". Додао је да смо сигурни вером самог владике Лаврентија да се он данас радује у наручју Господа његовог и нашег и верујемо да је његова Љубав у односу на Цркву Христову, у односу на народ који је њему поверен, у односу на народ из којег је поникао само добија своје оправдање и свој смисао. Исто тако верујемо да читавим својим бићем он упућује молитву Господу, пре свега за своје патриоте, за народ који му је поверен био и овде и у Немачкој, Европи, Аустралији, за све нас, за све људе, јер он је био човек Христов који није правио разлике међу људима. После опела архијереји предвођени Патријархом Порфиријем учинили су молитвени опход око храма са земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Затим су земни остаци новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија, које је из порте Саборног храма у Шапцу са преосвећеном господом епископима, сабраним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије кренули ка манастиру Св. Владике Николаја у Соко Граду. Тело упокојеног епископа шабачког Лаврентија биће погребено у порти његове задужбине, где ће чекати опште васкрсење у које непоколебљиво верујемо и којем се надамо. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић). Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости: Браћо и сестре, Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности. Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак. Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности. За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају. Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе. Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив. Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову. Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни. Извор: Инфо-служба СПЦ

После свете заупокојене Литургије у храму Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, служио је 2. децембра 2021. године опело новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин служио је, у среду, 17. новембра 2021. године, свету заупокојну Литургију у Светониколајевском храму у Равном Селу поводом упокојења Велимира Бајатовића. Преосвећеном владици Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Молитвено су присуствовали Преосвећени епископи шумадијски г. Јован и осечкопољски и барањски г. Херувим. После свете Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је чин опела над телом новопрестављеног Велимира Бајатовића на православном гробљу у Равном Селу. Светејшем Патријарху су саслуживали Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, мохачки Дамаскин, као и свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве. После опела, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављеног Велимира Бајатовића, у којој је навео: „Није највећи бол, највећа трагедија то што човек биолошки одлази одавде него управо будући да је смрт скопчана са животом, а живот није ништа друго него заједничарење људи који су створени као иконе Божје, међусобно и са Богом. У том смислу живот није само биолошка датост, а смрт је трагична због тога што раздваја људе који су спојени, повезани међусобно љубављу. Смрт је једнако страшна и за онога који одлази и за онога који остаје, уколико су љубављу повезани. А заправо, постојање онога кога волимо осмишљава наш живот, и то у тренутку смрти можемо да осетимо. Вера је та која осмишљава и живот као такав, али даје и један другачији печат, другачију боју самој смрти. Вера у Живога Господа Христа, вера, сигуран сам, којом и Велимир данас, за кога многе тајне које постоје за све људе, више нису тајне.“ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак, 6. априла 2021. године, на дан претпразништва Богородичног празника Благовести, служењем великопосних богослужења у храму Светог великомученика Георгија у Темерину: јутрења, часова и изобразитељне и потом Малог помена, отпочео је молитвени испраћај новопрестављеног слуге Олтара Божјега, високопречасног крстоносног протојереја Милана Остојића, умировљеног пароха темеринског. Наведена света богослужења предводио је високопречасни протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз молитвено учешће братства реченог храма. . По датом отпусту, прота Бранислав је служио помен новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу, уз саслужење високопречасне браће свештеника, парохâ темеринских, Миленка Поповића и Ивана Спасевског, као и уз молитвено присуство породице покојног проте Милана и сабраног верног народа Темерина и других места у којима је прота вршио службу парохијског свештеника. Опело протојереју-ставрофору Милану Остојићу, са почетком у 12 часова, у истом храму, уз присуство већег броја верника, служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког, уз саслужење свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Владика Исихије је у својој опроштајној беседи од проте Милана истакао да се налазимо у оквирима Свете Четрдесетнице, у данима Часног поста, и да је протин целокупни живот био једна својеврсна Четрдесетница. Истичући његове врлине, које је прота Милан од Бога добио у наслеђе као и сваки човек рођен под небом, владика Исихије је нагласио да их је прота ревносно умножавао и тако оплемењивао сопствену душу и душе свих који су му били поверени на духовно старање у парохијама широм Епархије бачке, почевши од Бајше, преко Бачке Тополе и на крају Темерина где је и завршио своју активну свештеничку службу. Остајући свима у сећању као трудољубив и марљив пастир и слуга на Њиви Господњој. Верни народ Темерина и околине, као и из местâ где је прота Милан службовао, дошао је у великом броју да испрати свог пароха у Наручје Господње и на тај начин изрази своју срдачну благодарност за све оно што је он чинио за њих на пољу спасења и утврђивања у духовном животу у Цркви Господњој. По завршеном опелу и прочитаној опроштајној молитви, учињен је трократни опход око темеринског светог храма, а потом је тело проте Милана превезено до православног гробља у Госпођинцима где је Преосвештени владика Исихије, уз саслужење свештенства и ђакона, одслужио Мали помен и прота је сахрањен у породичну гробницу уз молитвени вапај свих присутних изражен у речима вјечнаја памјат. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног молитвеног сећања, брате и оче наш Милане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Спомен-храму Светог Саве на Врачару, заветном храму српског народа, у коме јe било изложенo тeло блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја, служена је света заупокојена Литургија са опелом. Фото вест: Света заупокојена Литургија, опело и сахрана патријарха српског Иринеја Митрополит волоколамски Иларион: Патријарх Иринеј је учинио много за очување јединства Православља Митрополит Хризостом: Патријарх Иринеј - непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Патријарх Иринеј био је човек мира! Прота Петар Лукић: Патријарх Иринеј је увек налазио снаге за друге Председник Србије: Патријарх Иринеј је оставио дело вредно дивљења Милорад Додик: Патријарх Иринеј је брисао све границе међу нама Началствовао је Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве, уз саслужење Високопреосвећених Митрополита волоколамског г. Илариона из Московске Патријаршије и бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, Преосвећене господе Епископа шумадијског Јована, бачког Иринеја, врањског Пахомија, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, моравичког Антонија, мохачког Исихија, диоклијског Методија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа диселдорфског и немачког Григорија, ремезијанског Стефана и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, као и многобројног верног народа који се у дугој поворци уливао у Светосавски храм да се опрости од свог Патријарха и Оца. Појали су мешовити хорови храма Светог Саве под управом др Катарине Станковић и хор Бранко из Ниша под управом гђе Саре Цинцаревић. Током свете Литургије беседио је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије служено је опело после кога су се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростили председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве Митрополит дабробосански г. Хризостом, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело је затим сахрањено у крипти храма Светог Саве. Молитвеном испраћају Патријарха српског Иринеја присуствовали су највиши представници српског народа из отаџбине и свих крајева где српски род живи. Заупокојеној Литургији, опелу и сахрани присуствовали су председник Републике Србије Александар Вучић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, потпредседник Владе и министар одбране Небојша Стефановић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин и други чланови Владе Републике Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, чланови Крунског савета, представници највиших културних, научних и јавних институција, чланови дипломатског кора, апостолски нунције у Београду надбискуп Суријани Лучијано, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједница у Србији. Припадници Војске Србије и Полиције заједно са својим народом на најдостојанственији начин су испратили Патријарха чиме су потврдили своје јединство са Српском Православном Црквом и посведочили да су заједно вековни, трајни и најјачи стубови државе Србије. Једна од најдирљивијих слика које су у данима испраћаја патријарха и оца нашег Иринеја обишле свет била је слика гардиста Војске Србије који су носили ковчег са телом блаженоуснулог Патријарха и формирали почасне шпалире испред Саборне цркве и храма Светог Саве. Подсећамо да је поводом обележавања 190 година од оснивања Гарде, као израз очинске захвалности за огорман труд који та елитна јединица Војске Србије улаже у унапређење моралних и духовних вредности које почивају на православној традицији, Патријарх српски Иринеј је 12. октобра 2020. године одликовао Гарду Војске Србије и њеног команданта генерал-мајора Миломира Тодоровића орден Светог Симеона Мироточивог. Патријарха српског Иринеја је испратио и тим уметника из Руске Федерације, предвођени истакнутим народним уметником Николајем Мухином, који су годинама под будним Патријарховим оком изводили радове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Свети Архијерејски Синод је пре два дана обавестио свештенство, монаштво и верни народ да ће се током молитвеног испраћаја блаженопочившег патријарха српског Иринеја, у Саборном храму Светог aрхангела Михаила и у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, Српска Православна Црква стриктно придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи прописали наделжни државни органи. Из тог разлога, обезбеђен је директан пренос на првом програму Радио-телевизије Србије, а молитвени испраћај патријарха Иринеја био је доступан и на порталу ТВ Храм, Првом програму РТС, порталу РТС Планета и youtube каналу агенције Танјуг. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Спомен-храму Светог Саве на Врачару, заветном храму српског народа, у коме јe било изложенo тeло блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја, служена је света заупокојена Литургија са опелом. Митрополит волоколамски Иларион: Патријарх Иринеј је учинио много за очување јединства Православља Митрополит Хризостом: Патријарх Иринеј - непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Патријарх Иринеј био је човек мира! Прота Петар Лукић: Патријарх Иринеј је увек налазио снаге за друге Председник Србије: Патријарх Иринеј је оставио дело вредно дивљења Милорад Додик: Патријарх Иринеј је брисао све границе међу нама Началствовао је Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве, уз саслужење Високопреосвећених Митрополита волоколамског г. Илариона из Московске Патријаршије и бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, Преосвећене господе Епископа шумадијског Јована, бачког Иринеја, врањског Пахомија, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, моравичког Антонија, мохачког Исихија, диоклијског Методија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа диселдорфског и немачког Григорија, ремезијанског Стефана и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, као и многобројног верног народа који се у дугој поворци уливао у Светосавски храм да се опрости од свог Патријарха и Оца. Појали су мешовити хорови храма Светог Саве под управом др Катарине Станковић и хор Бранко из Ниша под управом гђе Саре Цинцаревић. Током свете Литургије беседио је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије служено је опело после кога су се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростили председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве Митрополит дабробосански г. Хризостом, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело је затим сахрањено у крипти храма Светог Саве. Молитвеном испраћају Патријарха српског Иринеја присуствовали су највиши представници српског народа из отаџбине и свих крајева где српски род живи. Заупокојеној Литургији, опелу и сахрани присуствовали су председник Републике Србије Александар Вучић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, потпредседник Владе и министар одбране Небојша Стефановић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин и други чланови Владе Републике Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, чланови Крунског савета, представници највиших културних, научних и јавних институција, чланови дипломатског кора, апостолски нунције у Београду надбискуп Суријани Лучијано, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједница у Србији. Припадници Војске Србије и Полиције заједно са својим народом на најдостојанственији начин су испратили Патријарха чиме су потврдили своје јединство са Српском Православном Црквом и посведочили да су заједно вековни, трајни и најјачи стубови државе Србије. Једна од најдирљивијих слика које су у данима испраћаја патријарха и оца нашег Иринеја обишле свет била је слика гардиста Војске Србије који су носили ковчег са телом блаженоуснулог Патријарха и формирали почасне шпалире испред Саборне цркве и храма Светог Саве. Подсећамо да је поводом обележавања 190 година од оснивања Гарде, као израз очинске захвалности за огорман труд који та елитна јединица Војске Србије улаже у унапређење моралних и духовних вредности које почивају на православној традицији, Патријарх српски Иринеј је 12. октобра 2020. године одликовао Гарду Војске Србије и њеног команданта генерал-мајора Миломира Тодоровића орден Светог Симеона Мироточивог. Патријарха српског Иринеја је испратио и тим уметника из Руске Федерације, предвођени истакнутим народним уметником Николајем Мухином, који су годинама под будним Патријарховим оком изводили радове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Свети Архијерејски Синод је пре два дана обавестио свештенство, монаштво и верни народ да ће се током молитвеног испраћаја блаженопочившег патријарха српског Иринеја, у Саборном храму Светог aрхангела Михаила и у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, Српска Православна Црква стриктно придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи прописали наделжни државни органи. Из тог разлога, обезбеђен је директан пренос на првом програму Радио-телевизије Србије, а молитвени испраћај патријарха Иринеја био је доступан и на порталу ТВ Храм, Првом програму РТС, порталу РТС Планета и youtube каналу агенције Танјуг. -УСКОРО ОПШИРНИЈЕ- Извор: Инфо-служба СПЦ

Света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. У наставку свете Литургије биће служено опело а тело Патријархово биће сахрањено у крипти храма Светог Саве. Дан раније, тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја биће изложено у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду током свете Литургије на дан славе Саборног храма, 21. новембра 2020. године, а после тога пренето у храм Светог Саве на Врачару, где ће верници имати прилику да се опросте са блаженопочившим Патријархом, наведено је у саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода.

У среду 07. октобра упокојио се протојереј-ставрофор Мијаило Даниловић у својој 99. години живота. У петак 09. октобра када наша Црква прославља Светог aпостола и јеванђелисту Јована Богослова, у Храму Свете Тројице у Горњем Милановцу, служена је Литургија којом је началствовао протојереј Светолик Марковић, архијерејски намесник качерски. Њему су саслуживали протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Владимир Дуканац, старешина Цркве Светог Ђорђа у Ужицу, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, парох заблаћки, протојереј Милан Мионић, парох у Горњем Милановцу. Опелом испред Цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу началствовао је архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић уз саслуживање и молитвено учешће 28 свештеника. У име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, обратио се протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски преневши Епископове речи љубави и саучешћа породици. У име свештенства Епархије жичке беседом се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Између осталог, он је истакао: “Драга браћо и свештенослужитељи, поштована породицо почившег проте Мијаила, сродници, пријатељи, сабрана у Христу браћо и сестре. У Светом писму је записана велика истина, када се ова наша земаљска кућа дели и сруши, онда се селимо на небо код Оца нашег Небескога, где имамо кућу духовну, нерукотворену од Оца Небеског нам припремљену. То је велика истина и сваки дан смо сведоци тога. Прекјуче је променио свет и преселио се у Небеску вечност, у Небески Јерусалим, тамо је целог живота свога путовао наш добри прота Мијаило Даниловић. Свет је угледао далеке 1922. године. подну Копаоника у селу Велика Грабовница недалеко од Расине и градића Бруса, у благочестивом родитељком побожном дому. Отац му је био пратилац Светога Владике Николаја на свим саборима богомољачких братстава где се учио побожности, духовности и истини Јеванђеља од најмањих ногу као дете. Зато је том јеванђелском науком ходио целога свог живота. Њему и његовој протиници Вери је био трновит пут, нимало лак, јер хришћанима никада нису била лака времена. После Другог Светског рата прота је био прогоњен као рањена звер, скоро осам година скривао се да сачува живот, на крају је био ухваћен и утамничен 1952. године. и осуђен на девет година робије, од којих је шест провео у тамници, и затим ослобођен. Богословију је завршио у Крки. Рукоположен је 1968. године. у чин свештеника. Он је један од најстаријих свештеника наше Цркве на нашим просторима. Постављен је на љутовничку парохију, где је са својом паством делио радост, добро, и тешкоће. Потом је са те парохије био премештен на врдилску парохију. Проту је красио ведар дух, живахност, иако у годинама, вера га је крепила и снажила. Бог му је у браку даровао сина и ћерку, син му је свештенослужитељ олтара Божијег, парох горњемилановачки протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић. Ми се данас молимо да му буде срећан пут у Царство Небеско, да сво његово пострадање и његову Голготу овде на земљи ревносно служење Господ прими у замену за Царство Небеско. Амин.“ Након опела, упокојеног проту Мијаила Даниловића обнели смо око Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу и испратили у његову гробницу породице Даниловић, у родном селу Велика Грабовница. Породица је за сав благочестиви народ припремила трпезу љубави и послужење испред храма и у парохијском дому. Ђакон Александар Пејовић Опело упокојеном протојереју-ставрофору Мијаилу Даниловићу (1922–2020) - Епархија жичка EPARHIJA-ZICKA.RS У среду 07. октобра упокојио се протојереј-ставрофор Мијаило Даниловић у својој 99. години живота. У петак 09. октобра када наша Црква прославља Светог aпостола и јеванђелисту...

У уторак Шесте недеље по Пасхи, 26. маја 2020. године на јагодинском градском гробљу, служено је опело покојном Луки Радовићу (1997-2020.). Опело су служили Преосвећена Господа Архијереји Јован шумадијски и Иларион тимочки са великим бројем свештенства, монаштва и верног народа многих Епархија наше Свете Цркве. Повезан садржај: Беседа Епископа тимочког на опелу Луки Радовићу: Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете! Упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020) Преосвећени Владика тимочки Иларион је у својој беседи исказао најтоплији и најсрдачнији однос који је имао са уснулим Луком, његову безрезервну подршку и љубав у најтежим тренуцима његовог живота, као и да никако није у реду то што он одлази пре свих нас, он који је најчистији и најдостојнији свих животних радости. Кум породице Радовић, протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, обратио се окупљенима питањем које је поставио праведни Јов, о страдању праведника и одговору који даје – да је једини излаз у потпуном предавању вољи Божијој – да ће људско постојање добити прави смисао тек у Господу Исусу Христу и испуњење у Царству Божијем. Отац Рајко је упоредио уснулог Луку, са Св. еванђелистом Луком - да је наш Лука својим појањем и слављењем Бога ширио својеврсно Еванђеље, као што је Св. Ап. Лука то радио лекарским позивом, ликовном делатношћу и писањем свог Еванђеља. На крају је о. Рајко замолио Св. архиђакона Стефана, крсну славу породице Радовић, да буде заступник драгог Луке пред Господом, где Лука сада поје са хоровима анђела, пошто нам је својим животом показао Христолики начин постојања, већ овде на земљи. На самом Лукином погребу отац Милан је смогао снаге да се свима захвали на љубави - Преосвећеној Господи Архијерејима, свештенству, монаштву, хоровима “Првог београдског певачког друштва” и “Мојсије Петровић”, чији је Лука био активни члан и солиста, свим пријатељима, родбини, познаницима, и исповедио да као родитељ има искушење Аврамово, али да је Бог диван у делима својим и да нема оног који може исказати чуда Његова. Рекао је да наше велико тужно сабрање сведочи Васкрсење Христово и радост у Господу. Док је небо свом снагом плакало овог кишног дана, сви су се усрдно помолили за Лукин вечан спомен и да га Господ насели у рајска насеља у све векове. Амин! ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ!!! Извор: Епархија шумадијска

Новопрестављени протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић ће бити сахрањен сутра, 30. априла 2020. Лета Господњег, на гробљу у Шкаљарима у кругу породице, саопштено је на интернет страници Црквене општине Котор. Повезане вести: Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020) У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Истог дана заупокојену Литургију и опело новопрестављеном проти, у которском храму Светог Николе служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

Храм Преображења Господњег на Пашином брду приредио је 3. фебруара 2020. године духовну трибину у сали београдске општине Вождовац. Овога пута, на тему "Опело и/или кремација", говорили су архимандрит Стефан (Вучковић) игуман Манастира Велика Ремета и др Александра Павићевић, научни саветник у Етнографском институту САНУ. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве

У суботу, 23. новембра 2019. године, у Саборној цркви у Сентандреји опело новопрестављеном проф. др Димитрију Стефановићу служили су Преосвештени Епископи будимски г. Лукијан и ремезијански г. Стефан, викар Његове Светости, уз саслужење свештенства Епархије будимске. Повезана вест: Одлазак Сентандрејца - Проф. др Димитрије Е. Стефановић [1936–2019] Након опела, Епископ будимски г. Лукијан захвалио је Преосвештеном Епископу г. Стефану, и свима осталима који су дошли да се опросте од покојног проф. Димитриј, а затим је о личности и делу покојника, говорио отац Војислав Галић, сентандрејски парох. У присуству чланова породице др Димитрија Е. Стефановића, његових бројних пријатеља и поштовалаца, од њега се на сентандрејском српском гробљу последњи опростио његов дугогодишњи пријатељ и сарадник, познати музиколог, академик Димитрије Стефановић. Др Димитрије Е. Стефановић преминуо је 15. новембра у својој 83. години. Извор: Епархија будимска

У уторак, 27. августа 2019. године упокојила се у Господу монахиња Евдокија (Плавшић), која је скоро шездесет годдина провела у манастиру Суводол. Монахиња Евдокија рођена је 1936. године у Шипову, БиХ, одакле је у манастир Суводол дошла 1960. године. За монахињу је пострижена 1967. године од стране епископа Емилијана (Пиперковића). У четвртак 29. августа 2019. године, Епископ тимочки Г. Иларион служио је заупокојену Литургију и у наставку монашко опело уз саслужење свештенослужитеља Епархије рашко-призренске и тимочке. Владика је беседио сабраном сестринству, верницима и родбини упокојене монахиње о томе да сваки човек напушта овај свет у тренутку када је то воља Божија, али са надом на вечни живот, и то је истина која је дарована човеку од васкрслог Господа нашега Исуса Христа, коју ми верујући са радошћу дочекујемо. Људи се целог живота труде да забораве и избегну сеђање на смрт, јер је духу овога света неразумљив и супротан Дух Јеванђеља где не постоји страх од смрти, већ нада на живот вечни, по речима светог апостола Павла „ Где ти је смрти жалац…“ Смрт је само пролаз кроз врата ка Царству Небеском. Владика је подсетио на монашки живот монахиње Евдокије, која је заједно са осталим сестрама поднела у трпељивости многе муке да би одржале манастир живим у једном тешком безбожном времену претходних готово шест деценија. Владика је истакао да се људи у овоме свету боре за власт и богатство, а не за мир и покој, и одатле многе невоље долазе, јер шта вреди човеку ако цео свет задобије, а души својој науди и ако не оствари заједницу са Живим Богом кроз Цркву своју. Нека свеблаги Господ буде свима нама милостив и новопретстављеној монахињи Евдокији дарује Царство Небеско. Извор: Епархија тимочка

Игуманија манастира Рајиновца мати Минодора (Томић) сахрањена је 28. августа 2019. године на манастирском гробљу. Монашко опело новопрестављеној монахињи Минодори служио је Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење архимандрита Доситеја, игумана фрушкогорског манастира Гргетега; игумана манастира Лелићa Григорија; архимандрита Серафима, духовника манастира Рајиновца; и свештенства из више епархија, у молитвеном присуству многобројног верног народа и монаштва. Извор: Инфо служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештеномонаштвом и свештенством заупокојену Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, поводом упокојења Предрага Пеђе Вукића, историчара са Цетиња, у четвртак 25.јула 2019. љета Господњег на празник Иконе Богородице Тројеручице. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Besjeda-Mitropolita-Amfilohija-nad-odrom-Pedje-Vukica.mp3 http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Oprostaj-Rajka-Radusinovica-od-Pedje-Vukica.mp3 http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Oprostaj-Milutina-Vukica-od-sina-Pedje.mp3 Предраг Вукић упокојио се јуче у острошкој светињи у 54.години живота, а заупокојеној Литургији над његовим одром присуствовали су чланови породице, бројно свештенство, монаштво, родбина и пријатељи покојника. Након причешћивања вјерних, Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је опијело над одром Предрага Вукића, а после прочитаног Јеванђеља од њега се опростио подсјећајући на ријечи Светог писма „Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја“ које се читају на опијелу. -Овим ријечима испраћамо оне који из овог пролазног свијета одлазе на вјечни пут, Божији пут, пут којим иде свако створење, пут који је наш брат Предраг Пеђа изабрао и раније. Изабрао је као мјеру свога живота и у времену и у вјечности, Онога који је пут, истина и живот, Христа Бога нашега – казао је Митрополит Амфилохије и додао да је Пеђа Вукић управо тим путем пролазио током свог кратког живота, вјеран Христу Богу и Његовој заповијести. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Предраг међу разним путљагама, путељцима и распућима којима многи од нас ходимо по овој земљи, изабрао једини, истински и прави пут. -Вјери у Христа Бога и у вјечно Царство небеско научила га је његова мајка, а историјској науци га је научио његов отац. Његова историја којом се он бавио није била мртва историја, него живот. Његова историја и бављење историјом и живих и животворних моштију Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, темељена је не на разарању светиња Божијих и ловћенске светиње, него на оном светом храму Светог Петра Цетињског и на моштима и на мудрости Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије. Зато је Бог, али и сам Пеђа одабрао да овдје код моштију Светог Василија почива његово тијело и да овдје чека трубе судњег дана, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да је у острошку светињу долазио по његовом благослову да проучава архив Светог Василија Острошког. -Био је вјеран Светом Петру Цетињском и његовом живоносном дјелу и његовом схватању историје и историје свога народа, вјеран Светом Петру Другом Ловћеснком Тајновидцу, вјеран Василију Острошком. На тој вјерности и на том поштовању према њима, он је темељио своје схватање историје и своје личне, али и историје свога народа. Зато је остао вјеран до краја свога живота и своме српском народу, како је стално говорио, да је то народ коме он припада – истакао је Митрополит Амфилохије. У име Црквене општине Цетиње, у име Вукићевих суграђана, од њега се опростио предсједник ЦО Рајко Радусиновић, који је говорећи о његовом животу казао да се он одигравао између три мјеста која су опредијелила и обликовала његову животну и стваралачку судбину: Цетиња, Острога и Београда. -Цетиња као мјеста рођења, школовања и рада у државном Архиву, Архиву музеја и Архиву МЦП. Цетиње је волио на специфичан начин, а које га по његовм мишљењу није вољело, а ни размјело, јер то није био град чију је петстогодишњу историју, развој и метаморфозе одлично познавао. То је ипак био град у коме је упознао архивску грађу и у којем је захваљујући својој несвакидашњој меморији постао историчар кога су уважавали и академици и доктори историјских наука, од којих су они искрени и мање сујетни говорили да Пеђа зна више него сви они заједно. Јер Пеђа је био архив који хода – казао је Радусиновић и додао да је због несебичног рада и труда на прикупљању новца за градњу храмова, Вукића СПЦ одликовала Орденом Светог Саве. У Београду је Пеђа обично боравио крајем децембра, када се сретао са еминентним културним и научним радницима, а у Острогу је боравио десетак дана мјесечно, молио Светом Василију Острошком, радио на сређивању манастирског архива и писању духовне поезије, која била друга Пеђина љубав поред историје, казао је Радусиновић. -Судбина је хтјела да ја стари човјек држим опроштајни говор свом сину. Он је био принципијелан човјек и био је јако одређен у својим опредјељењима, убјеђењима и одлукама. Ја сам те његове одлуке и убјеђења поштова. Јесте да смо се некад мимоилазили, али је Пеђа за мене, а вјерујем и за вас био један честит и поштен човјек, емотивне душе, високи интелектуалац. Његови говори, бесједе, предавања, слушани су са великом пажњом, а његова реторика је надалеко чувена. Био је жива енциклопедија и маестро своје струке – казао је Милутин Вукић и подсјетио да му је син обећао да ће он њему држати погребно слово, а не обрнуто. Потом су земни остаци Предрага Вукића сахрањени на манстирском гробљу. Међу присутнима на Вукићевој сахрани поред свештенства, родбине и пријатеља, били су присутни неки од посланика Скупштине Црне Горе и бројни интелектулаци и људи из културног живота Црне Горе. Острошко братство и породица припремили су ручак за покој душе Предрага Вукића у Доњем манастиру. Вјечанаја памјат брату нашем Предрагу Вукићу! Извор: Манастир Острог

У уторак 11. јуна 2019. године служена је заупокојена литургија у манастиру Буково поводом упокојења новопрестављеног протосинђела Артемија (Ранђеловића), настојатеља манастира Свете Тројице код Књажевца. Началствовао је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља из Тимочке и Рашко-призренске епархије. Након свете Литургије беседио је архимандрит Стефан из манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту. Чин монашког опела служио је Епископ Иларион, а саслуживали су свештенослужитељи из Браничевске, Рашко-призренске и Тимочке епархије а молитвено учешће узело је многобројно монаштво, свештенство и верни народ. У свом обраћању након опела владика Иларион је рекао – Благодарим човекољубљу Божијем и тајанственом промислу Божијем који за нас људе овде на земљи никада неће бити до краја схваћен. Сабрали смо се овде да нашег сабрата, духовног оца, саслужитеља, сина, брата, рођака и пријатеља испратимо са овога света, јер је његов земаљски живот окончан, али његова душа већ пребива у вечноме животу. Тачно је четврт века од када је дошао у ову светињу, и од тога половину провео у овој Епархији, а нешто мало мање у Браничевској, и опет се вратио овде да до свога краја буде са нама. Као архијереј благодарим својој старијој браћи архијерејима који су били овде када је отац Артемије дошао, Епископу жичком Јустину, али и Епископу Браничевском Игњатију који га је такође примио у архијерејкси загрљај. Они су изразили своје саучешће и прилажу своје архијерејске молитве за милост пред Господом и наслеђе Царства Небеског нашем оцу Артемију. Благодарим и свима вама, браћи, саслужитељима, монахињама, и вама браћо и сестре који сте овде са нама и који сте били молитвеници и подршка у време болести о. Артемија, а посебно захваљујем др Радету Костићу и др Славиши из Гамзиградске бање, као и лекарима из Зајечара, Београда и Књажевца. Од првог дана његовог доласка у овај манастир сви ми окупљени овде смо се уз њега борили, трудили и са њим упознавали нашу веру и прве монашке дане проводили, многе је крштавао, венчавао међу вама…. Овде се родио као монах и ту сада заувек почива. У овом тренутку сећам се укрштених животних путева нас двојице, од дана мога рођења када ме први пут видео, преко тога када ме је учио да ходам, играм фудбал, пливам, свирам гитару…. Када сам ја призван од Господа у Цркву Христову, настојао сам да и њега подстакнем да види истински пут Христов, и ту сам га мало претекао…А онда је он мене претекао, јер је дошао у манастир пре мене и постао први мој игуман кога сам слушао. Ја сам њега привео на крштење, а он мене на монашење. Ево сада га испраћамо саборно да он опет први крочи у вечни живот. Нека би Господ дао да он молитвеним заступништвом Пресвете Богородице, светог Николаја његове крсне славе и светог великомученика Артемија иде пред нама у Царство Небеско и уђе у Радост Господа свога. Кроз болест и страдање задобио је очишћење и душе и тела и искупљење пред Богом за живот вечни. Нека би Господ даровао нама братољубље које се гради на истинском богољубљу, да свако од нас испуњава своју мисију и призвање овде на земљи, јер је свакоме од нас припремљено место у Царству Небеском, по речима Господњим „у Царству моме станови су многи“. Амин. Извор: Епархија тимочка

Великосхимна игуманија манастира Ваведења Пресвете Богородице мати Анастасија (Савковић) сахрањена је 10. маја 2019. године у порти београдске светиње у којој се деценијама свесрдно подвизавала. У молитвеном присуству многобројног монаштва, родбине и духовних чеда незаборавне мати Анастасије, светом заупокојеном архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из више епархија Српске Православне Цркве. Монашко опело новопрестављеној схиигуманији Анастасији служио је Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија и ремезијанског Стефана, викара Патријарха српског. СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 3. децембра 2018. године на градском гробљу у Врбањи надомак Бања Луке обред опела над уснулом слушкињом Божјом протиницом Љиљаном Дерајић. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије бихаћко-петровачке и других епархија. Епископ Сергије се обратио речима утехе и подршке протопрезвитеру-ставрофору Карађорђу и његовој породици. У вечерњим сатима 1. децембра 2018. године у 38. години живота упокојила се протиница Љиљана Дерајић, супруга протопрезвитера-ставрофора Карађорђа Дерајића, пароха бушевићко-блатњанског. Извор: Српска Православна Црква

Извор: Српска Православна Црква