Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'они'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org
  2. Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара. – Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова. Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати. – Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић. Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће. – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић. Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву. – Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију. Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље. – Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије. Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем. – Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси. Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне. – Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић. С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани. Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан. – Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије. Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред. – Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић. Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак. https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/
  3. Не стишава се бура након што је једна школа донела одлуку о новим правилима облачења. Полемика се води и на друштвеним мрежама и у медијима. Док поједини сматрају да је правилник сувише строг, други у подршци иду и корак даље – да се у све школе уведу ђачке униформе, пише РТС. У 13. Београдску гимназију више се не може ући у, на пример, тренерци или дуксерици са капуљачом. Ђаци и родитељи добили су, уз информацију о почетку нове школске године, обавештење о томе да су поједини одевни предмети забрањени током боравка у школи. “Ми смо приметили да се у извесном смислу одевање наших ученика погоршало. И онда смо у складу са кодексом понашања у школи, чији је део и тај правилник о одевању, решили да га мало размотримо и да донесемо неке наше предлоге шта сматрамо пристојним одевањем. Наравно, то није мртво слово на папиру. Ми ћемо разговарати о томе и са Саветом родитеља и са ученичким парламентом и надамо се да ћемо се ускладити”, каже директор те школе Бојан Вучковић. Он додаје да се ред некада знао, али да су се ђаци превише опустили после короне, током које су две године наставу пратили углавном онлајн, од куће. Истиче да 60 одсто ученика долази у тренеркама у школу. “Тренерка, како јој само име каже, је одећа која се носи за тренирање. Та прича, није битно како су људи одевени, није тачна. Јако је битно да прија и неком другом како сте ви одевени, да то прија и другима, не само вама”, напомиње Вучковић. Реакције због капуљача Од 1. септембра у овој школи на часовима није дозвољено носити мајице на бретеле, кратке мајице, шорцеве, тренерке, мини сукње, хеланке, нити стављати капуљачу на главу. “Kапуљаче су изазвале приличну реакцију. А зашто капуљаче, а зашто капуљаче? Па не могу да кажем да се то много овде носило. Ту и тамо по неко на ходнику стави капуљачу и то некако изазива језу. То је пореклом из неких криминогених кругова. Kад год видите неке навијаче који се туку или не знам, обијају се јувелирнице они су сви са капуљачама”, напоменуо је директор гимназије. Школски психолог Бранка Тишма сматра да они који улазе у школу треба да буду пристојно обучени. “Правилници о понашању и о облачењу постоје. С тим што неке школе то редовно померају. Kако у живот улазе нови трендови у облачењу и понашању, тако треба да се мењају и ти наши правилници по школама. Kада то иде редовно, како се дешавају промене, уносе се и ти захтеви према ученицима, онда ту нема много побуне“, напомиње Тишма. Према њеним речима, велика је улога и родитеља и вршњака. “Појавио се онај тренд када вршњаци утичу једни на друге и преко вршњачке групе утичу на родитеље. Родитељи попуштају појединачно и на крају сви попуштају. Суштински и у друштвеној средини ми немамо никакве заједничке моралне норме, етику, ми немамо на нивоу наше државе шта јесте пристојно облачење или понашање, шта није пристојно облачење и понашање”, рекла је Тишма. Kако каже, и у медијима је доминантна једна врста облачења и понашања која није примерена школи. “Некад су родитељи били ауторитет. Некада је школа била ауторитет. Некад је држава прописивала униформе. Морали смо сви да имамо униформе. Социјалне разлике су те које постоје и које се виде на много различитих начина. Али оно чему униформе заиста могу да допринесу, а то је да нам то не буде од првог значаја”, напоменула је Тишма за РТС. Појаснила је да деца показују преко гардеробе припадност одређеној групацији – неки носе капуљаче, одређене групације носе различите амблеме, спортска обележја… “Ми смо у школи правили и истраживање. Један велики број родитеља деце је не само за униформе, него и за амблеме које би приказали ту припадност. Kао што су многи родитељи онда рекли – да њихово дете буде поносно што иду у одређену школу. И да буде поносно кад се сретне са другима”, каже Тишма. https://www.detinjarije.com/direktor-13-gimnazije-trenerke-su-kako-im-ime-kaze-za-trening-a-kad-vidite-navijace-koji-se-tuku-oni-su-svi-s-kapuljacama/
  4. Један од важних аспеката модерног друштва је живот, изложен да друге виде. Управо овај принцип највише удаљава човечанство од хришћанства. Донедавно је бич друштва био култ потрошње, затим је брзо почео да деградира ка потрошњи за приказивање, а сада је потпуно склизнуо на демонстрацију тобожње потрошње. Отуда луксузни аутомобили или скупи телефони, одећа која имитира познате брендове, обрађене фотографије итд. Многи популарни блогери на Инстаграму и другим друштвеним мрежама воде илузоран живот који уопште не одражава њиһов стварни живот. Другим речима, похлепа и сујета су уступили место жељи да се човек прави да jе неко, а не да буде, односно, ради лажи. И овај проблем је својствен не само редовним корисницима друштвених мрежа. Показивање је постало норма у свим областима друштва. Ово се не односи само на демонстративно поседовање имагинарног луксуза, већ и на демонстративно доброчинство. Треба ли да вас подсећам да је тако нешто недвосмислено осуђено од Бога? «Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја, Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мт 6,1–6). И ово се односи на све: на сва подручjа људског деловања, укључујући испољавање емоција. У старим данима, племенито обуздавање осећања сматрало се аристократском врлином. А и ово је произашло из хришћанства, јер се сва православна аскеза заснива на уздржаности, на томе колико је опасно веровати се осећањима, на томе да се не мешају искреност и духовност, не да живе за приказ, већ напротив – чак и да сакрију своја добра дела од људи. Подсетимо се житија светих подвижника, који су се посебно повлачили у пустињу да не би били искушани људском пажњом, и ако су били принуђени да остану у свету, свим силама су прикривали пројаве своје светости. Али у савременом свету, драматична емоционалност, као у шоу, постала је норма. Сада су све јавне личности – било да су естрадне звезде, оне на власти и политичари, чак и верске личности – једноставно дужне да покажу широк спектар емоција које су тренутно у моди у јавности како би остале на таласу популарности. "Угоди јавности, покажи шоу, буди онакав какав желе да те виде!" је мото нашег времена. Али хришћанство живи ван времена. И дубоко се варају они представници свештенства или верујућиһ лаика који се надају да ће својим привременим угађањем порочном свету успети да остваре узвишене циљеве. Ово је пут за нигдину, пут у понор. Ни ПР менаџери, ни тренери, ни имиџмејкери неће моћи да представе нашу душу пред Господом у њеном „најбољем облику“, јер Господ, који види срце, види све. Он нас упозорава на ово: «Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст…» (Мт 7,13). митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-duboko-se-varaju-oni-koji-se-nadaju-da-tshe-postitshi-visoke
  5. Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#
  6. Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  8. „Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму.
  9. ,,Након мог повратка из КБЦ-а, гдје сам причестио пацијента, око 6:30 часова обишао сам свој град и видио јаке полицијске снаге које су већ биле блокирале Блажов мост, што сам и фотографисао. Осјетио сам да не слути на добро. Звучни запис разговора У седам часова сам у подгоричком Саборном храму служио Свету литургију. Када сам у току службе, из олтара, видио да се на светом богослужењу сабрао повећи број вјерника осјетио сам да се нешто велико дешава. Убрзо је дошао Владика Јоаникије са свештеницима са сјевера. Помоливши се Богу, позвао сам вјернике да кренемо у литију до Немањиног града, јер смо сви схватили да је куцнуо одсудни час и да не можемо мирно посматрати шта ће се десети са нашим храмовима, јер овдје није била нападнута само имовина наше Цркве, већ и њен континуитет осмовјековног присуства на овим мученичким просторима. Када смо дошли до Блажовог моста, полиција нам није дозволила да прођемо“, овим ријечима је свештеник Предраг Шћепановић за Радио Светигору почео своје сјећање на тај дана 26. децембра 2019. у којем су, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија ,,у Скупштини Црне Горе умрли правда и право”. Отац Предраг подсјећа и да се Митрополит Амфилохије, након што је упутио ујутру пастирску поруку поред ћивота Светог Петра Цетињског, око 16 часова срео са тадашњим премијером Душком Марковићем, након чега се обратио вјерницима. ,,Наш Митрополит је и тада, тог 26. децембра, својом мудром изјавом спасио грађански мир у Црној Гори јер је у тих само неколико сати читава Црна Гора је већ била у полицијској блокади. Само једна Митрополитова ријеч могла је све да претвори у много ружан сценарио. Међу нама на мосту је било и неких момака са капуљачама који су очигледно имали прљаве намјере, инструисани од разних служби да изазову немире. То је био један од најтежих дана у мом животу. Сви смо знали да морамо остати и опстати на том мосту слободе“, присјећа се отац Предраг. Ако Бог да, после годину дана тешке борбе, и не само годину него и пет година, сјутрашњим изгласавањем Закона у Скупштини Црне Горе биће заокружена правда јер је овдје, у срцу Европе, без суда и пресуде убијен православни Митрополит Јоаникије и сто двадесет свештеника, да им се још увијек не зна ни гроба ни мрамора, а Цркви, кроз процес експропријације, одузета огромна имовина тако да се полако враћа земаљска правда, каже протојереј Предраг. Свештеник Шћепановић је замолио и апеловао и на оне, који не мисле као ми, да поштују здравствене мјере и да се не окупљају у знак протеста. ,,Храмови у Црној Гори немају точкове. Нико нам неће однијети храмове, они ће остати као духовно благо Црне Горе. Али, исто тако, не можемо брисати Светосавско предање и име Светосавско јер је Свети Сава управо у граду Подгорици основао Епископску столицу. Стога позивамо све оне који другачије мисле на историјску расправу, гдје ће донијети документа, ако их имају и ако постоје, и да схвате да ми само бранимо своје и да ништа туђе нећемо. И не бојте се, наши ће храмови свакако остати у Црној Гори“, поручује подгорички парох Предраг Шћепановић. Отац Предраг је пожелио успјех премијеру Здравку Кривокапићу, новој Влади и свима који ће сјутра у Скупштини Црне Горе гласати за повраћај достојанства, имена и идентитета вјековне Митрополије црногорско-приморске, која је двјеста педесет година старија од самог помена имена Црна Гора и која је кичмена мождина ове државе. ,, Дај Боже да се, у овом секуларном окружењу, поштује одвојеност Цркве од државе, да се на партијским конгресима не формирају Цркве и да се држава бави спољашњим стварима, а Црква оним што је унутрашње, душом овога народа“, каже отац Предраг Шћепановић, помоливши се да нам се више никада не догоди 27. децембар 2019. године, дан када су по ријечима нашег блаженопочившег духовног оца Митрополита Амфилохија у црногорској Скупштини умрли правда и право. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Гост новог издања емисије "Огледало" на Српској РТВ био је протопрезвитер Јован Пламенац, парох при Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Гостујући у наведеној емисији прота се осврнуо на недавно привођење уз неправедне оптужбе да је оскрнавио гроб свог претка - митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић-Вукићевић. Извор: Српска РТВ
  11. У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска
  12. У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих. На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни. – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно. О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере. – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир. Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори. – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
  13. У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка
  14. У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве
  15. НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца. Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева. Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало. Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа. Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  16. Након одуслуженог молебна у храму Христовог Васкрсења, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са Преосвећеним владикама каракашким и јужноамериканским г. Јованом из Руске заграничне цркве, брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком из Охридске архиепископије, мати Анастасијом, игуманијом манастира Девич са КиМ, свештенством и дјецом, предводио је литију улицама Подгорице, у којој учествовало преко 50 000 Подгоричана. У литији је ношен омофор и крст Светог Василија Острошког. Након што се литија вратила пред храм, Владика Амфилохије се обратио вјерном народу и казао да се блага вијест о Христу васкрсломе наставља без прекида 2000 година, а њен свједок је и храм Христовог Васксења, као и литије које се догађају у Црној Гори: „Велики су Божији дар литије које овдје трају већ 1700 година, од времана великога цара Константина, када је послије проклетога цара Дукљанина, дао слободу Цркви Божјој и вратио храмове и имања Цркви, црквеним заједницама, свештеницима, епископима онога времена. Од тада је његов закон постао мјера свеукупног законодавства европског до наших времана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нажалост, поручио је Митрополит Амфилохије, само у Црној Гори, гдје је Црква Христова присутна од 4. вијека, они који не вјерују у Христа и Његово васкрсење, и мисле да је могуће убити Христа на начин како му је због интереса пресудио Понтије Пилат, обнављају закон проклетога цара Дукљанина. Истакао је да то није добро за Црну Гору Светог Јована Владимира који је пострадао јер није дозволио да се због њега води братоубилачки рат. Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће се властодршци уразумити и укинути Закон о слободи вјероисповијести, који је срамота и за њих и за државу. „Посебно је срамота за Црну Гору пред читавом Европом. То је оно што свједочи цијела Европа. Добијамо подршку из Берлина, Париза, Њујорка, Лондона, не само од представника Православне цркве на челу са нашим и цариградским Патријархом, него и од римског Папе и од наше браће муслимана“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да црногорској Влади и власти, која доноси безаконе законе, није сметало да позове Хашима Тачија, „једног срамног злочинца за честити албански народ“. „Хашим Тачи није представник тог честитог народа, него разбојника косовских, који је уз помоћ међународних разбојника Косово и Метохију уништавао, срушио 150 храмова заједно са бомбардерима са Запада. Пријети да ће и он да одузме Пећку патријаршију и Дечане, да и он одузме цркве Божје, као што пријете и ови наши који су на власти да одузму ове светиње Божје. Коме да их дају“, упитао је Владика Амфилохије на што се из десетина хиљада грла заорило: Не дамо светиње!. Он је рекао да светиње нико одавде неће понијети, јер су овдје и грађене и саграђене. „Али има Онај који их је чувао кроз вјекове и који ће их чувати до краја свијета и вијека“, поручио је Митрополит Амфилохије. Владика брегалнички Марко из из Православне охридске архиепископије казао је да су се са оваквим законима суочили вјерни и у Сјеверној Македонији прије 20 година. “И још се суочавамо, да они који нијесу црквени људи желе да кроје судбину Цркви. Ово ме заиста радује кад видим колико се људи сабрало на овој литији. Ово је једно духовно васкрсење“, рекао је Владика Марко. Рекао је да Бог не оставља да пропадне оно што је вјековима грађено и уграђивано у Цркву Божију. „Бог даје благослов за један овакав подвиг и неће допустити да се нецрквени људи баве црквеним питањима“, поручио је Владика брегалнички. Архимандрит Данило Љуботина из Пероја из Митрополије загребачко-љубљанске је казао да ни они нису дали своје светиње, да нису продали своје име и презиме, своје писмо ни своје ђедове ни прађедове, ни сву историју коју су им они предали. „Не постоје земаљски новци који могу да купе нашу савјест, наше светиње, наше име, презиме, наше писмо и нашу културу и све оно што стоји иза нас, јер тако нас свијет препознаје. Свијет нас препознаје по витештву, по доброј ријечи, љубави према свима“, рекао је отац Данило. Додао је да је ово што се у Црној Гори види свјетско чудо. „Гледали смо и друге како ходају по великим градовима, али нису били мирни као ви. Ви сте показали мир, стрпљење и памет“, поручио је архимандрит Данило Љуботина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици и вечерас је прво служен молебан за спас православних светиња, а потом је градским улицама одржана литија са омофором и крстом Светог Василија Острошког Чудотворца. У крсном входу учествовале су десетине хиљада православних вјерника.. Парох требињски отац Дражен Тупањанин, изасланик Епископа захумско-херцеговачког г. Димитрија, који је предводио вечерашњи крсни вход, обратио се сабранима након литије ријечима да је дошао да донесе благослов из Херцеговине, али да је дошао и да прими благослов од народа који брани светиње.. Поручио је онима који су на челу државе да „могу да се барем тајно прикључе овој атмосфери“. „Дођи и види – кажемо свима њима да дођу и осјете ово чудо“, казао је он. Он је оцијенио да литије неће друго трајати, јер „неправда не може опстати.“ Митрополит Амфилохије, који се вечерас вратио са Свете Горе поручио је испред храма у Подгорици да народу преноси благослов манастира Ватопеда, гдје је духовно огњиште већ десет вјекова. „То је и колијевка једнога народа – нашега српскога народа, колијевка коју је ту започео Свети Симеон Мироточиви, и Свети Сава, одакле су они добили благослов да обнове манастир Хиландар. А Хиландар је, као што знате, мјесто нашег духовног рођења и сусрета са Христом Богочовјеком. Ту смо се ми са Богом сусрели и тај сусрет са Богом живим ево траје до наших времена“, рекао је Владика. Рекао је да вјернима доноси благослове светогорских стараца. „Сва Света Гора је задивљена и обрадована овим што се догађа у Црној Гори, као и браћа Јелини. Срео сам јелинске митрополите, и они су задивљени овим што се догађа с народом православним у Црној Гори. То осјећају и као своје надахнуће“, рекао је он. Поручио је да ће овај свети вход трајати до Христове побједе. „Овај вход ће трајати до велике побједе, рекла је моја мала кума Уна и додала – до Христове побједе“, рекао је он. Поручио је да су све земаљске власти пролазне и да је једина права побједа – побједа Божје правде. „Ако ту побједу они не доживе, џабе им сва власт. Ово је путовање за Христову побједу и трајаће док Христос не побиједи у срцима свих нас, надам се и код ових на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се Свети Петар Цетињски борио против мржње међу племенима читавог свога земаљскога живота. „Нека ми опросте, али ови који су данас на власти, они настављају ту мржњу црногорских племена и буде је у људским срцима, настављају оно зло и опако сјеме богоубиства и братоубиства које је посијано код нас у току Другога свјетског рата. Будити то у срцу народа је злочин. То је злочин против Црне Горе“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. „Онима који себе поистовјећују са Црном Гором поручујем да они нијесу Црна Гора, већ је Црна Гора овај народ. Дај Боже да се ово рођење народа дотакне и ових на власти да се и они препороде“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  19. “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  20. Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“. Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши. 2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика. Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“. 3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге. 4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла, призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“; та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“; а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“, требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом. 5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата. 6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“. А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Дана 19/6. септембра лета Господњег 2019., када наша Света Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, верници Златибора су имали част и велики благослов да угосте свога оца и архијереја – Епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ Јустин началствовао је на Светој Архијерејској Литургији у Храму Преображења Господњег на Златибору која је почела у осам часова. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић (пензионисани свештеник из Ваљева), протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Александар Тимотијевић. Велико мноштво верног народа дошло је у храм да дочека свога владику. У поучној беседи Преосвећени Владика указао је свом верном стаду на огромну помоћ за испуњење Божијег Закона коју ми људи добијамо од архангела. Ми, нажалост, нисмо свесни тога и некако најмање помињемо свете анђелске силе у својим молитвама. Али и поред те велике неправде они су и даље ту и спремни су да нам помогну. Међу анђелским силама нема већег и мањег, него је свако од Бога добио своје призвање. Иако не разумемо те небеске силе, многи данас у Цркви теже да досегну то невидљиво. Анђели су били присутни када се Господ родио и кад год се нешто велико дешавало у историји они су били ту. Сви свети људи којима су се, како је посведочено у Светом Писму, јављали анђели сматрали су себе недостојнима да им се анђео јави и говорили су за себе да су најмањи у овоме свету. За разлику од њих они којима се јављају они тамни анђели сматрају да су нешто велико. Прави анђели су кротки и милосрдни и они долазе и дају нам радост у срцу када заједничаримо са Богом и чинимо добро. Они се радују када човек изабере прави пут у животу, а када чини зло они су тужни и привемено се удаље од таквога човека. Једино се постом, покајањем и исповешћу можемо одбранити од оног црног анђела. На крају своје беседе, Преосвећени је посаветовао вернике да читају Житија светих. Такође, требало би читати и молитву анђелу чувару, па макар понедељком, јер је то дан који је посвећен анђелима. Тако ћемо остати на уском и тесном, али благословеном путу, јер једино он води у вечни живот. Чак ни дуг живот ништа не вреди човеку ако не задобије живот вечни, и све те године тада одлазе у заборав. Једина радост живота је да нам имена буду записана у књизи живота. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јустин је крстио ћерку јереја Ненада Ивановића која је на крштењу добила име Ленка. У Светој Тајни Крштења учествовали су намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош, игуман манастира Увац, као и протођакон Александар Грујовић. Епископ се и овом приликом обратио родитељима и кумовима мале Ленке као и свима који су присуствовали овој Светој Тајни истакавши да је ово велики догађај за Цркву и да се данас читаво биће и читаво тело Цркве радује. Владика је честитао породици нагласивши да је Ленка на данашњи дан рођена за Цркву. Након Свете Тајне Крштења уприличена је трпеза љубави на којој се присутнима обратио старешина Храма Светог Преображења Господњег на Златибору јереј Ненад Ивановић. Он се захвалио Епископу Јустину што је благоизволео да предводи Свето сабрање као и на мудрој и плодотворној речи коју је упутио свим присутним верницима. Такође, Његовом Преосвештенству честитао је велики јубилеј наше Свете Цркве – осам векова самосталности и осам векова постојања Епархије жичке. Извор: Епархија жичка
  22. У четвртак 12. септембра 2019. године када наша Црква прославља светог Александра Невског, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 24. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је рекао: “У данашњем Јеванђељу Господ наш Исус Христос 9 пута понавља реч блажен. Свети се називају блаженима по благодати. Једино блажено на овоме свету је да Бог постоји, па је блаженство извор сваке доброте и вечне радост. Блажени и незлобиви људи су они који се не гневе, ни на Бога ни на људе, чак ни у најтежим искушењима. Зато треба да разликујемо и осуђујемо грех, али не и човека који је икона Божија. Кротки су они који су прожети светим расположењем и никоме не наносе увреде. Код њих је осветољубивост потпуно одсутна. Они своје непријатеље воле као саме себе. Такви – кротки, наслеђују Земљу, односно још пре – Небеса. Зато одбацимо старог Адама, очистимо себе, обновимо себе, саздајмо себе од светлости, правде и истине и обуцимо себе у Богочовека Христа, најпре у светој тајни крштења, а потом и својим врлинским животом!”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  23. Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма. Звучни запис беседе -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио: -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао. -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини. -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић. Извор: Српска Православна Црква Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
  24. У петак, 2. августа 2019. године, на дан Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у Вранићу. Владику је дочекао велики број верног народа са децом. Епископу су саслуживали: јеромонах Доситеј (Радивојевић), протојереј-ставрофор Видо Милић, јереји Игор Обрадовић и Огњен Козлина, протођакон Иван Гашић и ђакони Зоран Станковић и Зоран Степановић. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) На литургији су певали чланови појачког састава “Србски православни појци”. Владика је после прочитаног Јеванђеља у првом делу беседе говорио о личности светог пророка Илије. Епископ је том приликом нагласио: “Свети Илија је са правом назван Боговидцем јер је Бога видео, са правом је назван чудотворцем јер је васкрсао сина једне жене и са правом је назван ревнитељем јер је био велики молитвеник и том молитвом спалио жртву на гори Кармилу. Он је сву своју младост провео у молитви и богомислију. Својом молитвом је због греха народног зауставио кишу на три године. После три године његовом молитвом пала је киша. Такав је молитвеник био свети пророк Илија”. Епископ је у наставку напоменуо: “Да се молимо једни за друге јер имамо сви греха и зато смо духовни болесници. Сви имамо клице гордости, сујете, саможивости... али имамо црквену заједницу кроз коју можемо да тражимо лека за себе и ближње. Најбогатији су они који имају Бога у себи. Зато смо позвани да се молимо, а молитва се даје по мери чистоте срца нашег. Литургија коју служимо тражи целога човека. Ако смо расејани онда се молитва не прима. Данас је нама хришћанима све казано и много нам је лакше него људима у првим вековима хришћанства или људима пре Христа. Ти људи тога времена су сведочили увек исто, а то је вера у једног Бога. Бог када види данас нашу веру, по тој вери нам и даје. Сетимо се само праведног Јова који нам може бити најбољи пример како се верује у Бога. Свети пророк Илија је био најнеобичнији човег свога времена јер се телом вазнео на небо и није прошао капију смрти кроз коју сви ми пролазимо. Он је био пророк огњене вере. То је показатељ какву моћ даје Бог ономе ко има живу веру. Ђаво измишља лажну веру и лажне цркве и зато је у свету стална борба између истине и лажи. Зато нам је данас потребно да бранимо веру поштеним животом. Ми као православни треба да се разликујемо од других, да будемо у заједници, у саборности. Позвани смо да Цркву питамо и у њој да тражимо одговоре на наша питања”. На крају је владика честитао славу верном наоду и братству светог храма и позвао да се молимо светом Илији и да Богу стално благодаримо, али на прави начин и то пре свега “за живот и за дан који смо данас угледали”. После причешћа Епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа Вранића и околине. На крају богослужења био је опход око храма, а испред храма извршен је обред освећења жита и резања славског колача. Трпеза љубави послужена је трудом домаћина на челу са старешином храма вранићким - свештеником Дарком Павловићем. Епископ је посетио и храм Светог Јована Крститеља у Мељаку где је осветио крсно знамење које ће красити ову новосаграђену светињу и том приликом похвалио труд верног народа и њиховог свештеника Огњена Козлину. Извор: Епархија шумадијска
  25. На празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Храму посвећеном овим Божијим угодницима у Доњој Горици у Подгорици. Високопреосвећени је у својој архипастирској бесједи казао да данас прослављамо Христа Васкрслога дародавца вјечнога и непролазнога живота, као што Га увијек прослављамо на свакој Божијој служби, непрекидно у животу и у својим дијелима, али прослављамо и оне кроз које се Господ прославио: „На првом мјесту прослављамо Свете мученике Кирика и Јулиту, који су својим мучеништвом, страдањем и вјером посвједочили Христа Васкрслога и који су кроз Њега и преко Њега васкрсли и васкрсавају непрекидно“, рекао је владика и појаснио да се сјећање на њих обнавља свагда када се сјећамо Господа Васкрслога. Подсјетио је да данас поред Кирика и Јулите прослављамо и Новомученике полимско – величке који су 1944. године, њих преко 500 жена и дјеце, пострадали у Велики испод Чакора. У њихов спомен, на мјесту гдје су пострадали, подигнута је црква. Митрополит се нада, ако Бог да, да ће држава помоћи, Министарство просвјете, да се стара школа, која је поред цркве, претвори у музеј Величких новомученика, који су били заборављени дуго времена: „Али оно што је Божије и они који су Божији не могу никад бити заборављени“, казао је владика и нагласио да су свједоци тога и Кирик и Јулита и Новомученици велички пострадали од нацистичке ханџар дивизије и несрећних Шиптара из Пећи, Плава и Гусиња. Њихова мученичка крв је послужила и подстакла и Свети архијерејски сабор наше Цркве да их прије двије године приброји лику светих: „У Велики наш владика Јоаникије са другим епископима наше Цркве и народом Божијим, данас, такоше, прославља Господа и оне који су Њега прославили, Свете величке и полимске мученике пострадале за Христа и за вјеру православну. “ Подсјећајући да њихово страдање није давно било, владика Амфилохије је казао да и у наше вријеме има оних који страдају за Христа и вјеру православну надахнути малим Кириком и његовом мајком. Иако су пострадали прије толико вјекова спомен и сјећање на њих је живо и непоколебљиво и преко Светога храма у Доњој Горици, који је такође пострадао и био запустио дуго времена. Појаснио је Високопреосвећени да обновом храма, обнављамо себе и памћења на Свето Божије дијете и његову мајку, као и на дјецу из Велике и Полимља који су, такође, пострадали за Христа: „Али, ево, као што видите, и овај храм је, сјећањем на Кирика и Јулиту и на свете претке који су га саградили, васкрсао и обновио се, да би и ми кроз то сјећање обнављали себе, вјеру у себи и вјерност Христу Богу нашем. Њиховим молитвама, молитвама Светих Кирика и Јулите, нека би Господ и нас обновио. Нека би се и ми обнављали духовно кроз обновљене светиње и сјећање на свете мученике и мученице, и кроз нашу вјеру у Васкрсење Христово кроз које и ми задобијамо не само овај пролазни, него и вјечни и непролазно живот у вјечном и непролазном Царству Христовом – Царство Оца и Сина и Духа Светога“, закључио је у бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије. Након Свете Божије службе, Храм Светих мученика Кирика и Јулите опходила је литија а након тога је владика Амфилохије благословио славске приносе. Домаћин славе Илија Мугоша Честитајући славу свим свечарима, Митрополит црногорско приморски је благословио и домаћина овогодишње славе Илију Мугошу и његову породицу, а благослов за домаћинство славе за наредну годину добио је Дражен Мугоша. Владика је казао да је Кирик најдивније дијете а да су дјеце сабрана у овом светом храму његови насљедници, док су дјевојчице, мајке насљеднице Свете мајке Јулите, као и свих Мученика полимско – величких. „Да да Бог да се овдје сабирамо и убудуће. Диван је Храм Васкрсења у Подгорици, а овај је још љепши с обзиром на његову велику и чудесну историју од прадревних времена. Велики је благослов овдје и свих оних који су се потрудили да се обнови“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Славском трпезом љубави настављено је заједничарење у Васкрслом Господу. Храм Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, подигнут прије Немањића, за вријеме Византије, освештан је прошле године руком Митрополита Амфилохија. Тада је први пут, послије 70 година, звонило звоно овог вишевјековног Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...