Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'односу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg
  2. Молим вас и преклињем, одлазак у цркву нека нам буде милији од било ког другог занимања и старања. Хитајмо вољно у цркву, ма гдје се налазили. Пазите, међутим, да нико не улази у тај свештени простор имајући животне […] бриге, искушења или страхове. Оставимо све то изван, испред улаза у храм, па тек онда уђимо. Јер долазимо Цару небеса, ходимо простором који блиста. Истјерајмо најприје из душе своје злопамћење, да не бисмо били осуђени када се појавимо пред Богом и помолимо му се говорећи: ”Оче наш […], опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”. Како другачије очекујеш да ће се појавити Владика Христос, сладак и кротак пред тобом, ако си ти према брату свом тврд и ако му не опрашташ? Како ћеш уздигнути руке своје ка небу? Како ћеш покренути језик свој да говори ријечи молитве? Како ћеш затражити опроштај? Чак и када Бог жели да ти опрости твоје гријехе, ти му не дозвољаваш, зато што не опрашташ свом ближњем. Али и наше понашање, док се налазимо у храму, нека буде прилично, онако како се понаша човјек који се налази пред Богом. Не упуштајмо се у бесциљне расправе, већ стојмо са страхом и трепетом, са пажњом и спремношћу, са погледом усмјереним ка земљи и душом усмјереном ка небу. Јер многи долазе у цркву механички понављајући псалме и молитве и одлазе, а да и не знају шта су рекли. Усне се помјерају, али уши не чују. Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог? Преклонио сам кољена, кажеш, али твоје мисли су одлетјеле далеко. Твоје тијело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима. Све ово се догађа због тога што је ђаво лукав. Зна да у вријеме молитве много тога добијамо, па зато тада и напада са великим интензитетом. У другим приликама, када лежимо испружени на кревету, ништа не мислимо. Када пак дођемо у цркву да се помолимо, ђаво нам намеће мноштво помисли, како нам молитва не би била од користи. Ако ти Бог затражи оправдање за твоју незаинтересованост и неблагочестивост коју показујеш на богослужбеним сабрањима, шта ћеш учинити? У тренутку када ти Он говори, ти, умјесто да се молиш, разговараш са оним поред себе о бескорисним стварима. Ако сва друга наша сагрјешења превиди Бог, ово је довољно, да бисмо били ускраћени за спасење. Немој мислити да је то мало сагрјешење. Да би схватио тежину овога, помисли шта бива у сличном примјеру са људима. Претпоставимо да разговараш са неким званичником или са својим драгим пријатељем и, док ти он говори, ти незаинтересовано окрећеш главу на другу страну и почињеш разговор са неким другим. Зар твој саговорник неће да се увриједи због твог недоличног понашања? Зар се неће наљутити? Зар неће затражити објашњење? Авај! Налазиш се на Божанственој Литургији и, док је Царска трпеза припремљена, док се Агнец Божји жртвује у твоју корист, док се свештеник стара за твоје спасење, ти си незаинтересован. У тренутку када крилати серафими покривају своја лица са страхопоштовањем, а остале небеске силе се, заједно са свештеником, моле Богу за тебе, у тренутку када са неба силази огањ Духа Светога и Крв Христова се излива из пречасног Ребра Његовог у свети Путир, у том тренутку твоја савјест те не разобличава због твоје непажње? Помисли, човјече мој, испред Кога се налазиш у тренутку страшног тајноводства и са ким – са херувимима, серафимима и осталим небеским силама. Размисли са ким појеш и молиш се. Да би се сабрао, довољно је да се сјетиш да си, иако имаш материјално тијело, удостојен да, заједно са бестјелесним анђелима, пјеваш Господара творевине. Немој учествовати у свештеном појању незаинтересовано. Немој имати на уму животне мисли. Избаци свако земаљско умовање и уздигни се умствено на небо, близу пријестола Божијег. Узлети тамо са серафимима и маши са њима крилима, пјевај трисвету пјесму Пресветој Тројици. Свети Јован Златоуст Извор: Митрополија загребачко-љубљанска https://patmos.rs/2023/08/11/sveti-jovan-zlatousti-odabrane-misli-o-odnosu-hriscana-prema-bogosluzenju-i-molitvi/
  3. Поводом дезинформација које се појављују у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија обавјештавамо јавност да је у односу на данашњи извјештај непромијењено. Проблем који је направио пнеумомедиостинум – ваздух у средогруђу је под надзором љекарског тима који од самог почетка болести Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија се брине о његовом опоравку. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Поводом дезинформација које се појављују у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија обавјештавамо јавност да је у односу на данашњи извјештај непромијењено. Проблем који је направио пнеумомедиостинум – ваздух у средогруђу је под надзором љекарског тима који од самог почетка болести Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија се брине о његовом опоравку. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Поводом дезинформација које се појављују у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија обавјештавамо јавност да је у односу на данашњи извјештај непромијењено. Проблем који је направио пнеумомедиостинум – ваздух у средогруђу је под надзором љекарског тима који од самог почетка болести Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија се брине о његовом опоравку. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У радости празника Рођења Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, из штампе је изашао нови 374. Број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог јулско-августовског броја је „Мисија и исихијаˮ. Слушаоцима нашег радија садржај овог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Представљајући овај број „Православног мисионараˮ катихета Бранислав Илић је изразио радост због интервјуа са београдском вероучитељицом Петком Луковић, кћерком проте Драгана Станишића, која својим богоугодним животом и трудом у вероучитељској служби сведочи да је служба Богу и Цркви Његовој спасоносно и најблагословеније дело. Нека Господ нашој сестри Петки подари духовне и телесне снаге да настави са својим мисионарским делањем, како би приводећи дечје душе Христу Богу, испунила благословено вероучитељско дело и тако угодила Господу, истакао је наш гост. Тема овог броја „Православног мисионараˮ је „Мисија и исихијаˮ, најлепши одговор на ову тему даје богато и благословено дело васељенског радија Светигора и целокупна мисионарска делатност Митрополије црногорско-приморске, јер вођени молитвеним опитом Митрополита Амфилохија. Ваше дивно мисионарско дело које је вођено благословом, молитвеном бригом и личним примером Митрополита Амфилохија, произрасло је духовне плодове, рекао је Бранислав. Катихета Бранислав је пожелео срећан и Богом благословен празник Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, рекавши да у животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа, поучио је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ. Извор: Радио Светигора
  7. Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа? “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају. Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души. Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење. Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње). Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи. Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело? Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост. Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога. Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан. Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31). Свети Василије Велики, Опширна правила, у Трагом јеванђелског подвига, Манастир Хиландар, 2009, стр. 171-174. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о односу активног литургијског живота и ванредног стања у држави, као и другим важним питањима у погледу новонастале ситуације, а у духу пречасних дана Великог поста. Извор: Телевизија Храм
  9. Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ. Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења. Извор: Епархија шумадијска
  10. Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба, истиче хрватски историчар Иво Голдштајн Борци VI личке дивизије пролазе кроз Земун за време одласка на Сремски фронт 23. октобра 1944 ПРАГ - Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи, истиче да је штетно лицитирати бројкама јер нам релативизација прошлости одузима будућност. Тачно је, каже Голдштајн, да су Хрвати били најзаступљенији у антифашистичком покрету у односу на друге југословенске народе са 30 одсто, а чинили су нешто више од 20 процената становника тадашње заједничке државе. Међутим, указује, да следећи ту логику, Срби у Хрватској су дали највећи допринос, јер их је било 28 одсто међу хрватским партизанима, а око 16 процената у тамошњем становништву, навео је он, преноси Танјуг. „Данас је најважније не лицитирати бројкама него да схватимо да је партизански покрет покушавао да створи неке мостове између завађених народа који су били закрвљени до те мере да је изгледало да из тог колоплета злочина и осветничких акција нема излаза”, каже Голдштајн у опширном интервјуу за Радио Слободна Европа. Додао је да је релативизација прошлости одузима будућност. „То су самодовољне, етноцентричне државе које функционишу на основу вредности супротним европским. Хрватска јесте чланица Европске Уније. Међутим, један део политичког живота у Хрватској управо функционише по начелима која су у супротности у односу на европске”, истиче Голдштајн. Он сматра жалосним то да је један такав догађај, као што је Други светски рат на простору бивше Југославије, дубоко политизован 74 године након његовог завршетка. То, каже, не показује само какви су били партизани, о којима се све мање говори, и они који су били на другој страни, већ и ми данас. „Дакле, то говори и о нашој незрелости, односно незрелости постјугославенских држава да се на прави начин суоче са својом стварном прошлошћу”, истиче овај хрватски историчар. Према његовим речима, изјава Китарићеве да је Хрватска имала најјачи антифашистички покрет, можда добро звучи кад је изговори политичар, али кад, како каже, он као историчар мора то коментарише, онда наравно треба то да ставити у контекст и мало појаснити те ствари. Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба. „На крају 1941. године од седам хиљада хрватских партизана отприлике, апсолутно је највише било Срба - њих 5.400 и око 800 Хрвата. Дакле, око 80 одсто тадашњих хрватских партизана су били Срби”, истиче Голдштајн. Преостали од тог броја су били други, пре свега Јевреји, нешто Црногораца и муслимана. Према изјави Јосипа Броза Тита из пролећа 1944., заснованој на званичним бројкама, у том тренутку Народноослободилачкој војсци има 44 одсто Срба, 30 процената Хрвата, 10 одсто Словенаца, четири процента Црногораца и 2.5 одсто муслимана, каже Голдштајн и додаје да је то 91 проценат, док остатак чине припадници других националности. Прецизира да када је реч о Хрватима, тај број је натпросечан у односу на удео Хрвата у тадашњој Југославији који је тада био, зависно од тога који попис се узима као релевантан, да ли онај из 1941. или из 1948. године. „Хрвати су чинили око 22 до 26 одсто становника на територији тадашње Југославије, а са 30 процената су били најзаступљенији у партизанима у односу на друге југославенске народе. У односу на Србе - отприлике исто”, каже Голдштајн. Такође, истиче Голдштајн, треба знати да и у том тренутку када Тито саопштава ове податке, и пре и током целог рата, број Срба из Хрватске и БиХ је био апсолутно највећи у односу на друге народе у ове две републике, односно касније државе, а у њима је антифашистички, партизански покрет био апсолутно најјачи и то треба знати и јасно рећи. Упитан каква је ситуација била касије, Голдштајн објашњава да се број Хрвата у партизанима у Хрватској изједначио са Србима већ 1942, а онда поступно, током 1943. Хрвати, јасан је Голдштајн, постају бројнији у партизанима у Хрватској у односу на Србе, тако да негде 1944. у партизанима у Хрватској је око 61 одсто Хрвата и 28 одсто Срба, што је, како каже, разумљиво, јер су Хрвати већински народ, а Срба је тада у Хрватској било неких 16 одсто. „То значи да и даље, а то је крај 1944. године, Срба има у хрватским партизанским јединицама натпросечно више него што им је био удео у становништву. Међутим, укупни број Срба који је тада, до лета 1944. учествовао у антифашистичкој борби је укупно гледано на југославенском простору био мањи, зато што је партизански покрет у Србији био пуно пуно слабији него ли у Хрватској и Босни и Херцеговини”, навео је овај угледни хрватски историчар. На констатацију да су Хрвати масовно кренули у антифашистичку борбу тек након пада Мусолинија у септембру 1943. и када је постало јасно да Хитлер губи рат, Голдштајн каже да је један добар део Хрвата 1941. дочекао оснивање НДХ са задовољством. Једним делом зато што је нестала Југославија која је била диктатура и постојала је снажна опозиција у Хрватској према ономе што се догађало у тој држави, а као друго је навео да су Хрвати мислили да је оснивање НДХ, заправо, бег од рата. Дакле, сматрало се: „није било рата, а добили смо државу”, односно, „прошли смо без рата, а цела Европа је заглибила у том крвавом убилачком рату”, наводи Голдштајн и додаје да се, међутим, видело да су то рачуни врло краткога века. У међувремену је, истиче, почео и усташки терор који је првенствено геноцидно насрнуо на Србе, Јевреје и Роме, али врло брзо и на Хрвате, тако да су многи Хрвати до 1941-42. године имали јасну дистанцу према усташама. „Међутим, отићи у партизане је било мало теже. Срби у Хрватској и БиХ нису имали алтернативе. Морали су да беже у шуму. Поготово они који су живели на селима бег у партизане је практично значио спасавање живота”, каже Голдштајни истиче да би волео да се престане са лицитирањем бројкама, јер оне нису кључ приче него историјски контекст, односно чињеница да је то био југославенски покрет у којем се показало да припадници различитих народа имају начина, потребе, могућности да у њему равноправно учествују и пронађу себе. Политика Online - Голдштајн: Срби су били најбројнији међу хрватским партизанима WWW.POLITIKA.RS Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи...
  11. Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа. Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства. У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма. Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије. Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза. У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“. У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7]. Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8] Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама. Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“. Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“). Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио. На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом) укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17). Извор: Српска Православна Црква
  12. Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. На почетку емисије отац Мијајло је тумачио Свето Јеванђеље о Милостивом Самарјанину, или, како рече отац Мијајло, Јеванђеље о ближњем, примјењујући га на наш свакодневни живот. Он се запитао ко је наш ближњи и колико смо ми спремни да будемо милостиви Самарјани својим ближњима, осим што смо спремни да их осудимо и за најмању ситницу. Говорећи о празнику Светог архангела Михаила, који ћемо прославити у сриједу 21. новембра, отац Мијајло је подсјетио да овај велики празник слави и Светоархангелски манастир на Михољској превлаци код Тивта. Звучни запис емисије Парох грбаљски одговарао је и на питање слушалаца о дјеловању масона у данашње доба, а такође и о спору између државе и наше Митрополије у вези иконе пресвете Богородице Филеримосе, као и о историјату ове иконе. Одговарајући на питање слушалаца да ли је хомосексуализам болест или гријех, отац Мијало каже да је сваки гријех и духовна болест. Отац Мијало је, одговарајући на питање колико је бављење екстремним спортовима гријех, рекао да смо ми витешки народ који има генетски нагомилану енергију, и да из тог разлога прибјегавамо адреналинским спортовима. ,,Овакви спортови нису гријех али не смијемо дозволити да нам они постану страст, која би нас одвела у зависност од адреналина“-каже отац Мијајло. Он је на крају емисије одговарао на питање слушаоца о страху код младих људи. Он каже да ми треба да се боримо против страха од приземних ствар, рекавши да ми Хришћани треба да имамо само страха Божјег. Емисију са оцем Мијајлом топло препоручујемо за слушање, а ово су само неке од тема којих смо се дотакли у њој. Извор: Радио Светигора
  14. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг
  15. О једном, још увек нерешеном, али не и нерешивом проблему, говорићу отворено, и свакако, добронамерно, будући да јавност има право детаљно да зна на који начин власти оцрњују образ нашег друштва у очима напредних демократија. Свима нам је познат слоган са којим је владајућа партија добила изборе: „живот за све“! Актуелни председник владе, најављујући, у мају 2017. год., унутрашње реформске процесе, наступио је са речима да ће састављати, а не ломити, да је земља зрела за вођење новог начина политике и да ће бити држава свих грађана, завршавајући кључном реченицом: пружам руку свакоме. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг View full Странице
  16. Од синоћ (ваљда) искаче нека тема "како ови/они виде лажне вернике". Мене интересује ово у наслову, дакле, супротно. Ако вас мрзи да пишете можете одговорити и у виду видеа, гифа, чега год.
  17. Одлука Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, са забринутошћу прати однос медија према струци и науци, нарочито када је реч о превентивној медицини а имајући у виду озбиљност ситуације и растући ризик појаве епидемије заразних болести које се могу спречити имунизацијом, неопходно је да све институције здравственог система, у оквиру својих овлашћења утичу на повећање обухвата вакцинисања. Посебан одбор је дужан да на основу чл. 20. тачка 4. Статута Лекарске коморе Србије, упозори органе Коморе и све своје чланове да је : • Одлагање или неспровођење имунизације деце без индикације је потпуно супротно медицинској науци и етици • Чланови Лекарске коморе Србије немају право да супротно медицинској науци и етици иступају и саветују против имунизације • Члан Коморе у обавези је да се у свом раду придржава начела савесности, да се стара о угледу и достојанству професије и да поштује професионалне стандарде и нормативе здравствене делатности. Стручњаци који професионално и посвећено спроводе сва најсавременија научна и стручна сазнања, као и одредбе свих законских прописа из области заштите здравља становништва, континуирано су изложени нападима појединаца и организованих група. Јавни наступи и пропаганда противника вакцинације довеле су нас у ситуацију да смо, нарочито када се ради о ММР вакцини, достигли само дно обухвата у европским размерама. Дошли смо у ситуацију да део грађана прихвата поруке које су супротне медицинској науци и струци, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље. Имајући те околности у виду, Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, предлаже Управном Одбору и Скупштини ЛКС да предузме следеће кораке: 1. Покрене иницијативу код надлежних државних органа за праћење и сузбијање активности и утицаја појединаца и група које јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности научним и стручним сазнањима, као и одредбама свих важећих законских прописа у вези вакцинације. 2. Позове Одбор за здравље и породицу Народне Скупштине, Министарство здравља Србије, САНУ, СЛД и све друге стручне и научне установе, друштва и удружења лекарa и остале здравствене раднике, Медицинске факултете и школе здравствене струке, као и све здравствене установе и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине. 3. Позове медије, како штампане тако и електронске, да објективно информишу о ефектима вакцинације и покрену широку здравствено-едукативну медијску кампању о значају имунизације. 4. Да у складу са својим овлашћењима, реагује на активности колега који јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности са научним и стручним сазнањима, одредбама свих важећих законских прописа као и етичким кодексом и у складу са статутом ЛКС, кроз органе и тела предузме одговарајуће мере. 5. Инсистира на стриктном поштовању Закона о заштити становништва од заразних болести посебно члана. 32. и да се захтева од Министарства здравља и одговарајућих релевантних институција, онемогућавање уписа невакцинисане деце у предшколске и школске установе, осим у случају постојања медицинских контраиндикација које утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. 6. Да захтева од Министарства здравља благовремено и континуирано обезбеђивање вакцина из календара обавезне имунизације, установама које спроводе имунизицију. 7. Проширење права из обавезног здравственог осигурања и на препоручене вакцине, чиме би се дала јасна подршка процесу имунизације и допринело даљем оснаживању процеса имунизације против заразних болести које представљају велико оптерећење друштава, пре свега на обољења изазвана пнеумококом, хуманим папилома вирусом, вирусом варичеле. Председник ПО за ЈЗ и ПЗЗ у ДП ЛКС Спец. др мед. Др Сергеј Ив Лазаров
  18. На Скупштини Лекарске коморе Србије, одржаној 14.12.2017. због учешћа појединог броја лекара у антивакционалној кампањи или не придржавања календара имунизације у пракси, на предлог Посебног одбора ЛКС за јавно здравље и примарну здравствену заштиту, донета је следећа одлука: Одлука Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, са забринутошћу прати однос медија према струци и науци, нарочито када је реч о превентивној медицини а имајући у виду озбиљност ситуације и растући ризик појаве епидемије заразних болести које се могу спречити имунизацијом, неопходно је да све институције здравственог система, у оквиру својих овлашћења утичу на повећање обухвата вакцинисања. Посебан одбор је дужан да на основу чл. 20. тачка 4. Статута Лекарске коморе Србије, упозори органе Коморе и све своје чланове да је : • Одлагање или неспровођење имунизације деце без индикације је потпуно супротно медицинској науци и етици • Чланови Лекарске коморе Србије немају право да супротно медицинској науци и етици иступају и саветују против имунизације • Члан Коморе у обавези је да се у свом раду придржава начела савесности, да се стара о угледу и достојанству професије и да поштује професионалне стандарде и нормативе здравствене делатности. Стручњаци који професионално и посвећено спроводе сва најсавременија научна и стручна сазнања, као и одредбе свих законских прописа из области заштите здравља становништва, континуирано су изложени нападима појединаца и организованих група. Јавни наступи и пропаганда противника вакцинације довеле су нас у ситуацију да смо, нарочито када се ради о ММР вакцини, достигли само дно обухвата у европским размерама. Дошли смо у ситуацију да део грађана прихвата поруке које су супротне медицинској науци и струци, што има озбиљне негативне последице по јавно здравље. Имајући те околности у виду, Посебан одбор за јавно здравље и примарну здравствену заштиту у државној пракси ЛКС, предлаже Управном Одбору и Скупштини ЛКС да предузме следеће кораке: 1. Покрене иницијативу код надлежних државних органа за праћење и сузбијање активности и утицаја појединаца и група које јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности научним и стручним сазнањима, као и одредбама свих важећих законских прописа у вези вакцинације. 2. Позове Одбор за здравље и породицу Народне Скупштине, Министарство здравља Србије, САНУ, СЛД и све друге стручне и научне установе, друштва и удружења лекарa и остале здравствене раднике, Медицинске факултете и школе здравствене струке, као и све здравствене установе и приватну праксу, на заједничко деловање у изградњи позитивних ставова према вакцинацији као једном од највећих достигнућа савремене медицине. 3. Позове медије, како штампане тако и електронске, да објективно информишу о ефектима вакцинације и покрену широку здравствено-едукативну медијску кампању о значају имунизације. 4. Да у складу са својим овлашћењима, реагује на активности колега који јавно износе и пропагирају ставове који су у супротности са научним и стручним сазнањима, одредбама свих важећих законских прописа као и етичким кодексом и у складу са статутом ЛКС, кроз органе и тела предузме одговарајуће мере. 5. Инсистира на стриктном поштовању Закона о заштити становништва од заразних болести посебно члана. 32. и да се захтева од Министарства здравља и одговарајућих релевантних институција, онемогућавање уписа невакцинисане деце у предшколске и школске установе, осим у случају постојања медицинских контраиндикација које утврђује доктор медицине одговарајуће специјалности или стручни тим за контраиндикације. 6. Да захтева од Министарства здравља благовремено и континуирано обезбеђивање вакцина из календара обавезне имунизације, установама које спроводе имунизицију. 7. Проширење права из обавезног здравственог осигурања и на препоручене вакцине, чиме би се дала јасна подршка процесу имунизације и допринело даљем оснаживању процеса имунизације против заразних болести које представљају велико оптерећење друштава, пре свега на обољења изазвана пнеумококом, хуманим папилома вирусом, вирусом варичеле. Председник ПО за ЈЗ и ПЗЗ у ДП ЛКС Спец. др мед. Др Сергеј Ив Лазаров View full Странице
  19. Crkavica ostalim crkvama Na zahtjev stranke GLAS Vlada je morala izaći s podacima da je u tri godine – 2014., 2015. i 2016. – iz državnog proračuna svim vjerskim zajednicama u Hrvatskoj isplaćeno 1,123 milijarde kuna, od toga Katoličkoj crkvi 1,066 milijardi kuna. No na vidjelo je isplivalo da ova posljednja dobiva mnogo više. U ukupan iznos isplaćen vjerskim zajednicama nisu bile uključene plaće vjeroučiteljima koje se evidentiraju s pozicija Ministarstva znanosti i obrazovanja, zajedno s rashodima za zaposlene u obrazovnom sustavu, istakli su u Ministarstvu financija u odgovoru na pitanje portala Index. Po Vatikanskim ugovorima, država također snosi troškove izrade i tiskanja udžbenika vjeronauka, iako na njihov sadržaj nema utjecaja. U osnovnim i srednjim školama 2014. bio je zaposlen 3.001 vjeroučitelj, a za njihove plaće izdvajalo se godišnje oko 218 milijuna kuna, u što nisu uračunati prijevoz, prekovremeni sati i slično. Stoga bi ova brojka godišnje iznosila oko 300 milijuna kuna, odnosno 900 milijuna za tri godine. Ako se podaci o raspodjeli sredstava, ne računajući vjeroučitelje jer neki od njih pripadaju drugim vjerskim zajednicama, dovedu u vezu s podacima iz popisa stanovništva iz 2011., vidjelo bi se da rimokatolici, njih 3.697.143, čine 92,81 posto stanovništva, a da Katolička crkva dobiva 94,92 posto od spomenutih 1,123 milijarde kuna. S druge strane, pravoslavci kojih je 190.143 i čine 4,77 posto stanovništva dobivaju 27.692.000 kuna ili 2,47 posto sredstava, odnosno po glavi upola manje. Situacija nije bogzna kako drugačija ni kod muslimana, kojih je po popisu 62.977 ili 1,58 posto, ali dobivaju 8.439.000 kuna ili 0,75 posto sredstava. Ostatak novca podijeljen je na 13 vjerskih zajednica od kojih neke po glavi dobivaju i više nego katolici, ali se tu radi o malobrojnom članstvu pa to ne utječe na konačnu sliku. Često se javlja i tvrdnja da država velikim izdvajanjima pokriva oduzetu imovinu Katoličkoj crkvi nakon 1945. Zato treba podsjetiti da je SPC-u i židovskim općinama vraćeno vrlo malo imovine, a da se o imovini otetoj Srbima i Židovima skoro i ne govori, o čemu piše čak i State Department. Piše: Nenad Jovanović, ¸¸https://www.portalnovosti.com/crkavica-ostalim-crkvama
  20. Crkavica ostalim crkvama Na zahtjev stranke GLAS Vlada je morala izaći s podacima da je u tri godine – 2014., 2015. i 2016. – iz državnog proračuna svim vjerskim zajednicama u Hrvatskoj isplaćeno 1,123 milijarde kuna, od toga Katoličkoj crkvi 1,066 milijardi kuna. No na vidjelo je isplivalo da ova posljednja dobiva mnogo više. U ukupan iznos isplaćen vjerskim zajednicama nisu bile uključene plaće vjeroučiteljima koje se evidentiraju s pozicija Ministarstva znanosti i obrazovanja, zajedno s rashodima za zaposlene u obrazovnom sustavu, istakli su u Ministarstvu financija u odgovoru na pitanje portala Index. Po Vatikanskim ugovorima, država također snosi troškove izrade i tiskanja udžbenika vjeronauka, iako na njihov sadržaj nema utjecaja. U osnovnim i srednjim školama 2014. bio je zaposlen 3.001 vjeroučitelj, a za njihove plaće izdvajalo se godišnje oko 218 milijuna kuna, u što nisu uračunati prijevoz, prekovremeni sati i slično. Stoga bi ova brojka godišnje iznosila oko 300 milijuna kuna, odnosno 900 milijuna za tri godine. Ako se podaci o raspodjeli sredstava, ne računajući vjeroučitelje jer neki od njih pripadaju drugim vjerskim zajednicama, dovedu u vezu s podacima iz popisa stanovništva iz 2011., vidjelo bi se da rimokatolici, njih 3.697.143, čine 92,81 posto stanovništva, a da Katolička crkva dobiva 94,92 posto od spomenutih 1,123 milijarde kuna. S druge strane, pravoslavci kojih je 190.143 i čine 4,77 posto stanovništva dobivaju 27.692.000 kuna ili 2,47 posto sredstava, odnosno po glavi upola manje. Situacija nije bogzna kako drugačija ni kod muslimana, kojih je po popisu 62.977 ili 1,58 posto, ali dobivaju 8.439.000 kuna ili 0,75 posto sredstava. Ostatak novca podijeljen je na 13 vjerskih zajednica od kojih neke po glavi dobivaju i više nego katolici, ali se tu radi o malobrojnom članstvu pa to ne utječe na konačnu sliku. Često se javlja i tvrdnja da država velikim izdvajanjima pokriva oduzetu imovinu Katoličkoj crkvi nakon 1945. Zato treba podsjetiti da je SPC-u i židovskim općinama vraćeno vrlo malo imovine, a da se o imovini otetoj Srbima i Židovima skoro i ne govori, o čemu piše čak i State Department. Piše: Nenad Jovanović, ¸¸https://www.portalnovosti.com/crkavica-ostalim-crkvama View full Странице
  21. Прича о богаташу и Лазару носи собом вечно актуелну тему нашег односа према имовини и према ближњима. Правилно употребљено богатство може бити добро средство спасења. Протонамесник Миодраг Андрић тумачио је ову јеванђељску причу у контексту наших животâ. Отац је позвао и на мање површан однос према заштитницима наших породица, обзиром на то да је отпочео период слава у Срба. Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. Два наша угледна педагога, психијатар професор Светомир Бојанин и теолог професор Драгомир Сандо водили су врло садржајан разговор о односу религије и науке. Обзиром на тему и хабитус двојице сабеседника у емисији Телевизији Храм, природно је да су се обухватили и тему савременог васпитања и образовања. Емисију препоручујемо као сасвим јединствен догађај у нашим медијима. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...