Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'овом'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Бог је љубав. С љубављу је створио свет. Из љубави је постао Човек ради човека. Рекао му је да воли свог ближњег. Он је показао љубав кроз Своју проповед. Мрзели су га јер им је причао о љубави. Разлог за Његово распеће била је љубав. На крсту им је поново дао љубав.Васкрсење је било дар Његове љубави према човеку. Све из љубави, за љубав, с љубављу. Пре ове љубави, шта смо ми достојни да Му понудимо? Пред овом љубављу, ко може остати равнодушан? Пред овом љубављу, које срце не дрхти? Насупрот овој љубави, каква је вредност себичности? Ко се не осећа безбедно уз ову љубав? Пред овом љубављу, ко не осећа љубав? У лицу ове љубави, ко не види Бога? + архим. Вартоломеј, игуман светогорског манастира Есфигмен https://hristianstvo.bg
  2. Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС
  3. Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људимa све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си или поставио бесмислено питање или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор. У Светом Писму Бог је казао: 1) шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ће се завршити; 2) шта је човек, откуда долази, куда иде, из чега је, ради чега је, чиме ће се завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води, ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји и чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све - од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак. Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисан корен, који све више мирише што се више таре. КАКО ТРЕБА ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум - да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма. А како читати Свето Писмо? Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи - сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига, већ живот; јер су речи њене - дух и живот (Јн 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом - практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити - разумеће да је ова наука од Бога (Јн 7,17). Твори, да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива - бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. То да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!... И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакше бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је: читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баца семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1. Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање. Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама је у Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а по нешто и на добру земљу срца нашег - и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га - ти ћеш од сласти и радости похитати да и кaменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? - Када слуша речи Његове и извршује их. Почетак је мудрости - слушати речи Божје (Мт 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. „Реци реч и оздравиће слуга мој“ (Мт 8,8). Спаситељ рече реч - и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их - капетановом вером. И чудо ће се десити с нама и озаравaће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт 8,16). То он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8). На Страшном суду судиће се онима који не слушају речи Божје и теже ће им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт 10,14-15). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуна, што си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, а кроз њих и саму Истину Божју. У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт 24,35). То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека - сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк 8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју - упола си брат Христов; извршујеш ли је - потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од еванђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк 11,28). ТАЈНА РЕЧИ Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице - Господ Христос - назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн 1,1) - све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их - Бога слушаш. Читаш ли их - читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн 1,14), и мутави и муцави човек - проговори речи вечне истине и правде Божје. У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни... и прешао је из смрти у живот (Јн 5,24). - То значи: слушањем, изучавањем речи Божје - учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером - већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што је у Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн 17,14); Дап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1). И ако је као такву не читате и не примате - остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих. Свака реч Божја - пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн 17,17). Не примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, који је у теби, устаје на њу. У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Алостол сав домострој спасења назива „речју благодати Божје“ (Д. Ап. 20,32); „речју Истине“ (Еф. 1,13); „речју живота“ (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује - речју Божјом и молитвом, све - свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје - Логоса - она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи - Логоса, који је Реч живота и даје живот вечни. Живећи том Речју - човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом - човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја. У свему овоме главно је, најглавније је вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин. Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. извор
  4. „Цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске, учествујући и овом болешћу у патњама и у страдањима милиона људи широм свијета. Бог је послао патњу човјечанству да би га исцијелио од мржње, егоизма и саможивости, да би човјечанство схватило да је Бог једини који даје истински живот. Оваква страдање Бог користи да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за вјечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога”, поручио је данас Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије из Клиничког центра Црне Горе, гдје се од 6. октобра 2020. године налази на болничком лијечењу након што је потврђено да је позитиван на коронавирус. Митрополит се успјешно опоравља, осјећа се добро и љекари су задовољни током његовог опоравка. Владика је након што је примио свету тајну причешћа, поздравио и благословио све који се брину за његово здравље, „молећи их да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у Црној Гори него широм свијета”. Обраћење Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преносимо интегрално: „Свети Владика Николај који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, послије рушења од стране аустроугарских окупотора 1916. године цркве Светога Петра, рекао је, између осталога, да се Бог стара и брине о дјеци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске – Митрополије Црне Горе, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм свијета па све до предсједника Америке Доналда Трампа. Учествујући у ношењу тога крста свеукупнога свијета и Митрополит се ево данас, хвала Богу, причестио Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа на празник Светог Јована Богослова, апостола љубави, од кога смо и научили Христове ријечи да су двије главне заповијести: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Љубав као начело људског живота. И управо, рекао бих, да је Бог је послао патњу човјечанству да би га исцијелио од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, да би човјечанство схватило да смо ипак ми, људи слабашни и немоћни на земљи, и да је једини Бог који даје истински живот, не само овај пролазни живот од данас до сјутра. Оваква страдање и подсјећају на достојанство људско, вјечно и непролазно достојанство, јер човјек је биће створено за вјечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за оно што је вјечно и непролазно – за вјечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у болници у Црној Гори него широм свијета. Свељудска је патња која је данас завладала и молим се Господу да Бог опрости гријехе свима људима и да нас врати себи и једни другима и вјечним вриједностима, тајни вјечнога живота, да умањи патње јер није лако носити свијету ову патњу и ово што се данас догађа. Нека би благослов Господњи био на свима, нарочито на онима који се сјећају и мене, јер видим да је много људи са разних страна који се сјећају и моле за мене, и хвала на њиховим молитвама. Надамо се у Господа да ћемо наставити наше дјело и да је ово припрема за наставак дјела, ако Бог да. Благослов Божји свима, на многаја и многаја благаја љета!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света. Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: „Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој“, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој. Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом. То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос - и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа. Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку. Коначно, читав живот овде на земљи символ је и икона, који је утолико истинит уколико има заједницу са истином и суделује у њој. А истина овога света, драга браћо и сестре, нити је у њему нити је он сам, већ је истина, у ствари, будући век. Света Литургија је зато једино место спасења јер је она једина права икона тога будућег Царства, те истине, и суделујући у њој ми, сада и овде, суделујемо у истини и предокушамо је док не дође у другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Зато, поред тога што треба да учествујемо у Светој Литургији, она треба да буде и права икона Царства Божијег. То значи да у њој треба да буду присутне све службе: епископ, свештенство, ђакони и народ Божији. Ако нешто од тога недостаје, тада, у ствари, немамо праву икону Царства Божијег, а ако ње немамо, тада, у ствари, немамо ни учешће у спасењу. И зато данас, будући да смо сви присутни, овде изображавамо праву икону Царства Божијег. Увек треба да се трудимо да евхаристијско сабрање, Света Литургија, буде што вернија икона Царства Божијег. Зато није небитно како ћемо служити, да ли ће, на пример, неко служити сам за себе или можда двојица-тројица тек реда ради, јер то онда није Света Литургија. Она је права тек кад испуњава све ове услове, када има све ове елементе. Тада је, у ствари, права Црква, тада је она пројава будућег Царства и тада ми, ту присутни, учествујемо у будућем Царству. Нека молитвама Пресвете Богородице благослови Бог Отац да нам брзо дође Господ наш Исус Христос и да нас све сабере, те да тада заиста од предокуса и иконе учествујемо у истини, да нестане, као што рече Свети Апостол Павле, и вера и пророштва и знања, а да се појави управо то - заједница Царства Божијег или љубав, како је назива Свети Апостол Павле. Амин. Извор: Саборник
  6. У мартовско-априлском 372. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Доситеј: Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу! *Оче Доситеје, више деценија провели сте на Светој Гори подвизавајући се у светој царској лаври манастиру Хиландару, а по промислу Божјем сада сте игуман свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. На почетку, како бисте описали Ваш живот на Светој Гори? Колико год причали о Светој Гори и животу у њој остаје једна неизрецивост, јер о њој не говоре на исти начин почетник, средњи и савршени. Сâм свети Сава је у хиландарском типику забележио: „Мислим да се са овим местом ниједно место на свету не може упоредити“. Јер то је место усрдног подвизавања, жртвовања, покајања и молитве. Оно је место интензивне борбе против ђавољих искушења, али и место где не недостају ни људска искушења. Света Гора је место где време стаје, а стварност живота много пута дотиче небо. Управо је то оно о чему говори св Сава, тј да се по начину живота на овом светом месту, начину живота који освећује, ниједно место на свету не може упоредити. Не освећује човека место него начин живота. Велико двоумљење сам имао где започети свој монашки живот, где ћу најбоље духовно напредовати? Молио сам се Богу да ме уразуми и да правилно изаберем место за мој монашки подвиг. Током једне молитве прошла ми је мисао из Светог писма кад Бог каже Аврааму: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати“. Тако сам за себе препознао да је то Света Гора. Туђиновање као удаљеност од својих ближњих и пријатеља изузетно погодује да се постави добар почетак, да се постави добар темељ на којем ће се стројити монашки живот. То је један посебан осећај слободе који се у светској вреви не може осетити, а без које се не може винути ка духовним висинама. Затекао сам Хиландар у том свештеном тиховању у зиму 1998. г. када је веома мало људи посећивало манастир. Тај почетак је незабораван, као кад се дете роди и радознало упознаје свет, тако и то духовно рађање и живот у монашкој цивилизацији. Тешко је у пар реченица описати 20 година живота у тој свештеној обитељи Хиландарској. Много је то дана и ноћи проведених у молитви и рвању са самим собом да се победи тај стари човек у себи који робује варљивим жељама које га маме и варају, и да се човек обуче у Христа. То из дана у дан рвање са собом, да бих као монах постигао да желим, да мислим и да чиним оно што је Богу угодно. Посебно су незаборавни тренуци давања монашких завета и стицања монашке благодати, а такође и посвећења у свештени чин и свештенослужења. Незаборавни су ти тренуци молитве у обитељи хиландарској и тајне радости које она доноси. Имао сам тај благослов да окусим и келиотски тиховатељни живот у келији Патерица, коју је сам свети Сава основао у Кареји и у њој се подвизавао и служио литургију. На местима где је живео неки велики светац и подвизавао се почива велика благодат. На мене су посебно оставили утисак разговори са старцима у тим келијама, који су избегавали да причају било шта што није из живота Свете Горе, ништа што се тиче политике, а и црквеног живота ван Свете Горе, само оно што се тиче молитве, духовног живота. Чак је и шала која би се понекад рекла била светогорска. *У духу речи светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, лепа је прилика да нас поучите о значају монаштва? Ми живимо у једном анти-исихастички настројеном свету, стога је и монашки начин живота често веома неразумљив људима. Живимо у свету у којем се човек од малих ногу васпитава на живот у комфору, саможивости, индивидуалности. Поприлично су завладале антихришћанске вредности. Нама су за духовно узрастање веома значајни добри духовни узори, али смо сведоци речи цара Давида као да их је писао за наше време: „Помагај Господе јер неста светих, јер је мало верних на земљи, лаж говоре једни другима, уснама лажљивим из срца дволична“. Стога монашки живот и жртва коју монаси чине Бога ради и ближњих ради је једно сведочанство да је јеванђеље потпуно оствариво и у наше време. Монашки живот је једно охрабрење посрнулим хришћанима да не клону у животним искушењима и не релативизују истине јеванђеља. Достојевски је за монахе говорио да „Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“. У свом личном подвигу узрастају у љубави према Богу, а у односу на ближњег говоре: „Ближњи мој то је живот мој“, у таквом доживљају ближњег је најдубљи осећај Цркве. *Будући да живимо у времену када је видна будност младих људи да крену благословеним путем монашког живота, према Вашем мишљењу, да ли је то знак да смо као народ спознали праве, истинске и вечне вредности? Далеко смо од тога да се велики број младих људи одлучује да крене путем монашког живота, али пробуђеност за монашки живот је свакако веома значајна. Монаштво у својој историји бележи и своје успоне и своје падове. У овој епохи материјализма и агресивног либерализма достојна је дивљења спремност на такво самоодрицање које подразумева монашки живот. Прави је благослов изобиље духовне литературе у наше време, а на пастирима наше Цркве је велика одговорност да поуче верни народ у спознаји правих, истинских и вечних вредности. Манастир Хиландар из кога долазим је доживео велики препород у сваком погледу. Кад сам 1998. г. отишао у Хиландар затекао сам 19 монаха, од којих је било пола стараца. А сада број монаха у Хиландару греди ка 50. Надам се да ће и Хиландар и други манастири СПЦ изнедрити монахе кадре да буду со земљи и светлост свету. *Завршна прозба Велике јектеније нас позива да сами себе, једни друге и сав свој живот Христу Богу предамо. У духу наведених речи које можемо поимати као императив васколиког хришћанског живота, замолио бих Вас да нам на основу Вашег монашког етоса кажете како је могуће да у овоме свету, овде и сада, истински сагледамо себе очима вечности? „Сами себе и једни друге“ значи да се не старамо само за своје спасење него и за спасење наших ближњих, као што и говоре светогорци „ближњи мој то је живот мој“, а на то нас побуђује заповест Божија о љубави према ближњем. Циљ нам је у овоме животу да се уподобимо Богу, али постати сличан Богу не бива само кроз аскетизам, него се уподобљавамо кроз љубав према ближњем, када наша међусобна љубав наликује оној унутартројичној љубави Оца и Сина и Светога Духа. Сила љубави према ближем је велика, она је залог нашег вечног живота. Колико више љубимо ближњег толико више имамо живота у себи. *Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Евхаристији која се јавља центром целокупног црквеног живота. Она је Тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина. Драги оче, како је могуће сачувати литургијску радост и благословени мир, када смо суочени са бројним искушењима? Радост човека је нешто рајско у човеку, јер радост се не може да задржи за себе, радостан човек увек жели да своју радост подели са другима. Посебно је велика радост вере, јер она потиче од окретања наше душе ка Богу, и у том покрету наше душе ка Богу бива и тајанствено сусретање са Богом, које души даје радост вере. Та литургијска радост и мир Божији губе се само услед човекове непажње, када пролазне и ништавне ствари овога света заокупе пажњу човека. Све док човек чува сећање на Бога, сећање на Његову доброту, имаће и радост и мир душе. Посебно је значајно да се литургијски живи да бисмо сачували своју хришћанску свест. *Да ли можемо рећи да је један од основних задатака евхаристијског сабрања да укључи човека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповедати Бога? Литургијско сабрање је окупљање народа Божијег око Месије Христа. Евхаристија је начин, она је пут да дођемо до Бога Оца као његови синови. Речи Христове: „Ово чините у мој спомен“ односе се на заједницу, али не на било какву заједницу, него на заједницу словесних бића која благодаре Богу, која славослови и исповеда Бога. *Драги оче, у Вашој свештеној обитељи редовно се одржавају и духовна сабрања у виду поучних предавања која су органски наставак Литургије. Замолио бих Вас да нас упознате са катихезама и уопште мисионарском делатношћу манастира Ћелије? Манастир светог великомученика Георгија Ћелије, или краће Ћелије Колубарске недалеко од Лајковца и Лазаревца потиче из XIV века, али је као и наш народ имао тешку историју и своје запустошење. Старањем преосвећеног владике Јована, Епископа шумадијског, започело је враћање старе славе овој светињи. Прва и основна мисија сваког манастира је молитва и јеванђелски живот. Суботом, недељом и празницима долази већи број људи на службу у манастир, и то је прилика да у духовним разговорима са људима им се усмери ум на размишљање о Божанским стварима. Људи одлазе озарених лица и са духовном коришћу, и све је већа заједница људи који долазе у манастир. Манастир је ограничен у мисији малим простором, али ускоро планирамо повећање конака и зидање параклиса (капеле) посвећене Сабору преподобних отаца Хиландарских. Прошлог лета држао сам у порти манастира духовне вечери, укупно шест предавања на разне духовне теме. Повремено одржим и понеко предавање или беседу по позиву и у другим местима. Недавно смо направили и интернет страницу манастира ћелије (www.manastircelije.com) која такође отвара разне могућности па и могућности за мисију Цркве. *На крају, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? У овом смутном времену у којем живимо да не будемо маловерни и испуњени забринутошћу и страховима и да се у свему ослонимо на Бога. Да се чувамо свега онога што гаси љубав према ближњем, да се чувамо оговарања, злих разговора, подела, јер ће нас Христос признати за своје ученике само ако будемо имали међусобну љубав. То је наша хришћанска одговорност, јер ако се у љубави и слози не одржимо онда као хришћани нисмо успели. Ако се одржимо у љубави бићемо непобедиви. Разговарао: Катихета Бранислав Илић, *Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 4-8) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. Звучни запис беседе Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини: ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.” Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ. Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак. Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије. -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије. Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном. Манастир Девич саграђен је 1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  8. Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо. Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм. Извор: Епархија жичка
  9. Зашто говорити о ријалити програмима кад постоји, рекли би неки, даљински управљач - промениш програм, а циник би додао - и баш те брига што тамо неких милион, два, твојих сународника, управо, без даха, са потпуном посвећеношћу урања у животе разних ријалити актера. Звучни запис беседе Шта су ријалити програми, шта их карактерише и да ли је код њих, културолошки гледано, проблематичан формат или садржај, шта их генерише? Овакви програми нису спецификум само Србије, окружења, они су глобална прича, јер се ријалити "живот" увлачи и у заједнице од којих би се то најмање очекивало. На пример, у Малезији, која је веома традиционална и већински муслиманска заједница, а све уз помоћ и субвенције државних институција, одвијао се ријалити програм под називом "Млади имам", а главна награда за победника је била место имама у некој угледној џамији. Додуше, и ми смо били сведоци учешћа православног свештеника у једном од наших ријалити програма под изговором да посрнуле душе врати на прави пут. У ситуацији када сваки аргумент културе губи битку са законима тржишта, новца, масовности, поставља се питање како деструкцији понудити конструкцију. Шта о овој појави има да каже хришћанство? О религији у доба ријалитија, у данашњем Храму разговарамо са др Вукашином Милићевићем, доцентом Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  10. -Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  11. Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди! Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду. Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави! Свети Лука Кримски Извор: Пријатељ Божији
  12. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, служио је данас Свету архијерејску Литургију за упокојење душа трагично настрадалих у тешкој саобраћајној несрећи на пружном прелазу у Доњем Међурову. Света служба је почела у 8 часова у цркви Светог Пророка Илије у Чокоту, уз саслужење игумана Дионисија (Шленова), професора Богословског факултета у Москви, протојереја-ставрофора Ранђела Денића, протојереја Миодрага Павловића, Дејана Глишовића, Владице Савића, јереја Жарка Милетића, пароха чокотског, јерођакона Нектарија (Ђурића) и ђакона Ђорђа Филиповића. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светој служби су присуствовале породице и родбина трагично преминулих, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић са својим сарадницима, директор Центра за социјални рад у Нишу, бројни мештани околних насеља, као и пријатељи и школски другови двоје најмлађе упокојених, тако да је и читава порта цркве била препуна окупљеног народа који је молитвено саучествовао у болу породица преминулих. У краткој беседи Преосвећени Владика је рекао како у оваквим тренуцима неописивог бола не постоје било какве речи утехе, већ да једино Бог може да човеку пружи праву утеху, а да је на људима да се моле за душе пострадалих. Одмах после заамвоне молитве служен је парастос пострадалим: Алекси Димитријевићу (15), Маријани Коцић (17), Наташи Јанковић, Данијели Станковић и Богомиру Лазићу. Његово Преосвештенство је у пратњи градоначелника Ниша и парохијског свештеника потом обишао сваку од породица трагично пострадалих како би им лично изразили саучешће у њиховом болу и упутили речи утехе. Извор: Епархија нишка
  13. У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Данашњи трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова. Звучни запис беседе Повезана вест: Трећи дан духовне манифестације „Породица Романов – сто година светости“: саборна Архијерејска литургија у Никшићу Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора
  18. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је у суботу 21. априла Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Спаса у Радовићима у Боки. На почетку Светог Богослужења Митрополит Амфилохије је у чим протојереја рупокроизвео пароха кртољског јереја Александра Брашанца. Звучни запис беседе ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора View full Странице
  19. „Понестаде на врсту љубави према ближњем, оданости, праведности и истинољубља; започе непријатељство, вероломност, клевета и притворност; и отуд настаде заблуда и врење у народу Божијем, који беше створен како би људи љубили, спознали, славили, служили Бога и живели у страху Његовом. Пошто је на свету почела да се презире правда услед понестајања љубави било је потребно да правда путем страха поврати нарушени углед; и стога би издељен цео народ у скупине од по тисушту, и на сваких тих хиљаду би изабран по један човек, најуљуднији, најмудрији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од свију осталих“. Тако почиње централни сегмент „Књиге о витешком реду“ каталонског философа Рамона Љуља (1232-1316), кога неки сматрају „јединим хиспанским хришћанином од међународног значаја у 13. веку“ и који је у позним годинама страдао каменован од муслимана којима је проповедао хришћанство. Љуљ је био снажан противник утицајних средњовековних следбеника исламског аристотеловца Авероеса, који је дао кључан допринос развоју западнохришћанске универзитетске теологије, а најпре његовог раздвајања верске и философске истине којим уводи својеврстан гносеолошки дуализам, који ће трајно обележити мишљење Запада. Уместо тога, Љуљ се залагао за персоналистички, христоцентрични и теофанијски (богојављенски) приступ истини и сазнању, по ком „разум трансцендира самог себе, свестан да постоји нешто што ни на који начин није у стању да разуме“. Подршку за своје идеје Љуљ је имао и у иранској исламској философији, најпре у делу Сухравардија (1155-1191; о ком се код нас с поуздањем може прочитати у „Краткој историји исламске филозофије“ Сеида, Техрана и Муамера Халиловића, у издању Центра Ком). „Књига о витешком реду“ представља трактат, тачније кодекс једног лаичког посвећеног витештва, као, поред свештенства, једне од две „најплеменитије, најузвишеније“ од Бога дароване службе у овом свету, чији је циљ да својим деловањем „искаже сву изузетну превласт, силу и премудрост Господа Бога Нашега“ и чији је позив „да спроводе (од Бога даровану, а не људским умовањем измаштану) правду“. Поред тога, ова књига представља и прворазредно литерарно, философско, па и теолошко дело. Посебна вредност српског издања „Књиге о витешком реду“ (Магелан прес, Београд, 2013) су „схолије“ преводиоца овог текста са старокаталонског Синише Здравковића, који сам по себи представља једну од најбоље чуваних тајни српске културе. Значај ове књиге за нас је најпре у томе што аутентично сведочи о примату (охристовљене) људске личности над свим социјалним, културно-технолошким или гносеолошким апстракцијама, и свакако нам може помоћи да узвишеније пребивамо у овоме свету, „имајући у виду прелаз из овог света у други и схватајући скори долазак Судњег дана“.
  20. „Понестаде на врсту љубави према ближњем, оданости, праведности и истинољубља; започе непријатељство, вероломност, клевета и притворност; и отуд настаде заблуда и врење у народу Божијем, који беше створен како би људи љубили, спознали, славили, служили Бога и живели у страху Његовом. Пошто је на свету почела да се презире правда услед понестајања љубави било је потребно да правда путем страха поврати нарушени углед; и стога би издељен цео народ у скупине од по тисушту, и на сваких тих хиљаду би изабран по један човек, најуљуднији, најмудрији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од свију осталих“. Тако почиње централни сегмент „Књиге о витешком реду“ каталонског философа Рамона Љуља (1232-1316), кога неки сматрају „јединим хиспанским хришћанином од међународног значаја у 13. веку“ и који је у позним годинама страдао каменован од муслимана којима је проповедао хришћанство. Љуљ је био снажан противник утицајних средњовековних следбеника исламског аристотеловца Авероеса, који је дао кључан допринос развоју западнохришћанске универзитетске теологије, а најпре његовог раздвајања верске и философске истине којим уводи својеврстан гносеолошки дуализам, који ће трајно обележити мишљење Запада. Уместо тога, Љуљ се залагао за персоналистички, христоцентрични и теофанијски (богојављенски) приступ истини и сазнању, по ком „разум трансцендира самог себе, свестан да постоји нешто што ни на који начин није у стању да разуме“. Подршку за своје идеје Љуљ је имао и у иранској исламској философији, најпре у делу Сухравардија (1155-1191; о ком се код нас с поуздањем може прочитати у „Краткој историји исламске филозофије“ Сеида, Техрана и Муамера Халиловића, у издању Центра Ком). „Књига о витешком реду“ представља трактат, тачније кодекс једног лаичког посвећеног витештва, као, поред свештенства, једне од две „најплеменитије, најузвишеније“ од Бога дароване службе у овом свету, чији је циљ да својим деловањем „искаже сву изузетну превласт, силу и премудрост Господа Бога Нашега“ и чији је позив „да спроводе (од Бога даровану, а не људским умовањем измаштану) правду“. Поред тога, ова књига представља и прворазредно литерарно, философско, па и теолошко дело. Посебна вредност српског издања „Књиге о витешком реду“ (Магелан прес, Београд, 2013) су „схолије“ преводиоца овог текста са старокаталонског Синише Здравковића, који сам по себи представља једну од најбоље чуваних тајни српске културе. Значај ове књиге за нас је најпре у томе што аутентично сведочи о примату (охристовљене) људске личности над свим социјалним, културно-технолошким или гносеолошким апстракцијама, и свакако нам може помоћи да узвишеније пребивамо у овоме свету, „имајући у виду прелаз из овог света у други и схватајући скори долазак Судњег дана“. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...