Претражи Живе Речи Утехе

Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског позива на ново духовно сабрање у суботу 6. априла у 18 сати и 45 минута. На тему „Улога и значај Приснодјеве Марије у домостроју људског спасења“ говориће протојереј Бранислав Јелић, парох ове цркве. Предавања се одржавају у великој сали парохијског дома дорћолског храма. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 6. фебруара 2024. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће прослављен новоустановљени празник Светих који су учили и који су се учили на Богословском училишту у Београду, најавио је за наш радио представник Студентског парламента г. Александар Бојанић. У факултетском параклису св. Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова биће служено свеноћно бденије у понедељак 5. фебруара од 18 сати и 40 минута, док ће света архијерејска Литургија бити служена 6. фебруара од 9 часова: Александар Бојанић за РСЉ: Извор: Радио "Слово љубве"

Делове „Луче микрокозме“, религиозно-филозофског спева Петра II Петровића Његоша, бројним Ваљевцима је у суботу 5. августа дочарао доајен српског глумишта хаџи Петар Божовић, уз помоћ Првог београдског певачког друштва под управом Светлане Вилић, известила је Марина Марић за Епархију ваљевску. Упркос киши и лошем времену, Храм Покрова Пресвете Богородице био је мали да прими све оне који воле Његоша, Божовића или један од најбољих црквених хорова у земљи. Велики број свештенослужитеља Епархије ваљевске присуствовао је овој поетској вечери, међу њима и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, док је програм водила Јадранка Јанковић, новинар радија “Источник”. Епархија ваљевска је у сарадњи са градом Ваљевом организовала овај догађај у склопу највеће градске манифестације „Тешњарске вечери“, наставивши прошлогодишњу сарадњу са Божовићем када је извео монодраму „Тако је говорио Николај“. Божовић је адаптирао „Лучу микрокозму“ још 2013. године, поводом два века од рођења Његоша, како каже, са циљем да људе ослободи од страха да је ово дело тешко, неразумљиво, непријемчиво. Иако га је изводио само у посебним приликама, реакције публике су биле увек више него позитивне. Током приказивања овог дела које отвара и преиспитује узроке човековог пада и посрнућа, многи су, пре свега, схватили дубину Његошеве мисли, али и открили да није само „Горски вијенац“ оно што га одређује и оно по чему је препознатљив. Трагичност, али и узвишеност човековог постојања, оличена је у Његошевим стиховима да је човек човеку највећа тајна, да може добротом да се узвиси до Бога, али и да се ђаво постиди од његове злобе, или да земљом владају идоли сваког изрода. Речи које су настале пре скоро два века, а које су свевременске, истовремено пророчке и отрежњујуће. Дело које је неке подстакло да га прочитају први пут, неке да га прелистају поново, а неке да сачекају прави тренутак за његово откривање. Извор: Епархија ваљевска

Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим. Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш да гонитељи Његови шапну: "Крив је", ти им викни у уши: "Прав је!" Љуби Љубитеља свога свим срцем својим! Кад Га Јевреји шамарају, ти пружи руку своју у одбрану и прими шамар место Њега. Кад Га пљују, ти реци: "Упљувци, шта ћете бацити један другом у лице, ако на Њему истрошите све пљувачке своје, сву садржину своју?" Кад Пилат пита Ћутљивог Господа: "Шта је истина?", ти исповеди и реци: "Ево, Он је жива ваплоћена Божја Истина." Кад Га војници римски шибају, ти стој уз Њега и реци зверовима: "Синови вучице, вечити смротносци, немојте шибати Јагње Божје Живоносно, Које нуди живот вашем царству смрти." Иди за Њим улицом Бола, и придржавај Крст Његов, заједно са Симоном Киринејцем; и заједно са блаженом Вероником бриши лице Његово од прашине и крви; и заједно са мироносицама плачи и принеси Му чашу хладне воде засушеним устима, и расхлади Му врело чело. Предај Му цело срце своје и љуби Га свим срцем својим у часовима понижења Његовог. Кад чујеш звек чекића на пречистим рукама Његовим, ти викни: "Јаој!" Кад укивају ексере у пречисте ноге Његове, ти опет јаукни, као да се гвожђе укива у твоје тело. Поклони се Пресветој Матери Његовој и пољуби јој скуте и рукаве. Не говори Јој ништа; не питај Је ништа. Поклони се још једном Њеном Светом болу. И још једном - Њеном Светом ћутању. У себи реци: "Мајко Пречиста и ја Га љубим сви срцем својим." Извади срце своје и стави га у Његово тело, и буди као да те нема. Буди у Њему и подноси оно што Он подноси и умри у себи потпуно. Умри пре Њега. Кад Га Јосиф и Никодим положе у гроб, ти сматрај да си са Њим у гробу. Сматрај да те нема живог у свету. Као сенка стој где год у близини гроба, а живот свој гледај у гробу. И биће ти слатка, веома слатка смрт са Њим и у Њему. Колико ће ти тек бити слађе васкрсење с Њим и у Њему, кад те трећег дана засијају Анђели на Гробу! Војници Цареви иду пред Царем; лице им као муње огњене, а одело им као снег бело.. Па кад заблистају Ангели Божји у тами Голготе и у таме твоје душе, тада ћеш се ти осетити као нов човек. И кад у трепету будеш гледао чудо чудеса, у недоумици да ли да се сакријеш или да побегнеш или да Му се јавиш, гле, Он ће први прићи теби и, као Марији, ословиће те по имену. А кад те Он ослови, кроз Његов глас као кроз електричну жицу, ући ће у тебе нова струја, нов живот, нова снага. И Он ће ти повратити твоје срце, даће ти и - Своје. И ти ћеш у трепету пасти пред ноге Његове и грцајући узвикнућеш као и Тома: "Господ мој и Бог мој, Слава Теби!" - Свети Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/pra17

Вековима у назад, Црква Божија је са изузетном радошћу дочекивала празник Рођења Христовог. Без овог празника ниједан други велики празник из домостроја спасења не би био могућ. Зато је то почетак спасења. Иако је и пре Христа било великих догађаја у свету, ниједан није упоредив са Рођењем Предвечног Бога Логоса међу нама људима. Свако рођење пре и после овог Рођења било је подложно законима природе створенога. Нико сем Њега није се питао да ли ће да дође у овај свет. Само Он је дошао знајући зашто долази и зашто ће имати смисла долазак свих нас. Његово узимање људске природе описали су многи Свети Оци указујући да без реалног Оваплоћења нема реалног спасења. Све остало је докетизам, привид. У једној стихири на дан свештеног спомена пророка Осије, у минејској служби, стоји да је Божији благослов пророку Осији да се ожени блудницом праслика и предсказање узимања људске природе од стране Сина Божијег. Ето, тако је ову надумну тајну покушао да опише надахнути песмописац, препознајући још једно месијанско место у Старом Завету. Можда је ово и најнеобичније од свих нама познатих. Основна његова поента и порука је да смо ми почаствовани и неизмерном милошћу Божијом спасени када је Он благоизволео да узме нашу природу на себе. Иако нечисти, Његовом безгрешном чистоћом постали смо чисти. На ту чистоћу и радост због ње нас позива Божић сваке године. Рођењем Бога Логоса од Дјеве Марије, дејством Духа Светога – Оваплоћењем, целокупна твар и целокупна историја почаствоване су доласком несвакидашњег госта који нема почетка и краја, који је Почетак и Крај. Он као савечан Богу Оцу, створио је овај свет и у Њега дошао да га усмери ка Смислу. И опет, тај Смисао је у Њему. Све друго је промашај. Све друго је, како рече у новој песми један певач са поп музичке сцене: „време експоненцијалног презасићења.“ Зато и видимо много оних који много поседују, а као да ништа немају. Док, са друге стране, и даље видимо и оне истинске хришћане који, према речима Посланице Диогнету: „Свега су лишени, а у свему изобилују.“ И ове године, која је сва у знаку борбе човечанства са вирусом короне, Црква Божија благовести: Христос се роди – Ваистину се роди! Роди се у јаслама, међу једноставним људима, показујући крајње вољно смирење. Тиме и нас у овом времену невољног страдања широм света (како од вируса, тако и од вести о њему) позива на смирење. Позива нас и на радост, јер се Он поново рађа у нама и ми у Њему – упркос корони! И о томе треба да причамо, то свету да благовестимо да бисмо сви могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина. И познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф 3, 18–19). Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021

Најбитније је да се слава прослави са свим елементима који славу чине славом. Парохијски свештеници имају интензивну комуникацију са верницима већ две, три седмице и договарају се о начину доласка у њихов дом о освећењу водице. У храмовима се освештавају славско жито и колач и то ће, по договору свештеника, бити могуће у току целога дана, каже протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије СПЦ, за Јутарњи програм каже да је битно да породица нагласи своје јединство у слави. Дан када људи треба да буду у једној заједници. "Причешћа се од пролећа, када смо имали у току Васкршњег поста први талас пандемије, обављају уз појачане епидемиолошке мере. Верници се не причешћују тако често као раније али свели су да се у току поста причесте бар једанпут", каже протојереј-ставрофор Павловић. Наглашава да је и сада то могуће зато што су катедрални храмови довољне квадратуре да се људи могу распоредити. "Има и примера да се верници могу причестити у својим домовима и ту свештеници излазе у сусрет. Све се мере могу примењивати и у самим храмовима", истиче Павловић. Према његовим речима, сигурно ће ова година помоћи да се извучемо од целе ове штете и велике борбе са демоном. "Не треба најбуквалније схватати да мора да буде петоро гостију. Уз добру организацију и добро споразумевање гости се могу распоредити у два три дана, по седам, осам група", објашњава Павловић. Према његовим речима, овај Божићни пост треба да буде заправо припрема за празник породице, најважније породице, Христове породице, Христовог рођења. Великим породичним празником Ваведења, када су родитељи одвели Марију у храм Јерусалимски, а светиљски празник у овом посту је Свети Николај Миликилски и њега карактерише то поред чудотворства које је чинио а да то не буде тако транспарентно и видно, каже протојереј-ставрофор Павловић. Карактерише га, додаје Павловић, милосрђе и отуда у нашем народу и постоји обичај, без обзира да ли људи славе или не славе Светог Николаја Миликилског, да се деца дарују и да деца ујутру на прозору нађу поклон и то се поклапа са тим милосрђем које свети Николај није наглашавао. "Славу славите, чувајте се болести", поручио је верницима протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. ИЗВОР: http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/12/18/6993853_slavajpg Протојереј-ставрофор Стојадин објашњава како ове године прославити славу WWW.RTS.RS Најбитније је да се слава прослави са свим елементима који славу чине славом. Парохијски свештеници имају интензивну комуникацију са верницима већ две, три седмице и договарају се о начину доласка у...

Како онда обележити, прво нематеријално културно наслеђе, које се налази на Унесковој листи? Може ли Ковид 19, подсетити, шта јесте суштина славе? Које обичаје, овај вирус, ипак не може да зарази? Гости емисије "Око" су владика Стефан Шарић, викарни епископ патријарха Иринеја и старешина Храма Светог Саве, ђакон Радомир Маринковић и Марија Здравковић, директорка КБЦ "Бежанијска коса". Емисију води и уређује Сања Драгићевић Бабић. Извор: РТС

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: Зашто кроз ове Дарове изражавамо почаст и поштовање и према светитељима BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се јавности поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, следећим Саопштењем, које у целини преносимо благодарећи Епархији нишкој и епархијском радију "Глас": Не чинити, већ трпети зло – то је истинска надмоћ! Св. Јован Златоусти Са великом тугом и болом, и као наново отварање тек примирене ране на многим искушењима и нападима изнуреном телу Цркве Христове, која са својим народом тек што је прошла Голготу пандемије и скромно прославила небоземну васкрсну Победу Христову, на сами дан Преполовљења педесетодневног празновања Васкрсења Христовог, као „со на рану“ примили смо узнемирујућу вест о незаконитом, дрском и у пилатовско-првосвештеничком стилу ноћном хапшењу и задржавању у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и осморице часних и честитих свештеника његове епархије. Невероватно нам је и непојмљиво да једна светосимеоновска и светопетровска, световасилијевска и његошевска Црна Гора, закриљена ромејско-византијским двоглавим орлом „симфоније Цркве и Државе“ на своме грбу, поникла на античком хришћанском тлу, посејана крвљу јовановладимирском и заливана кроз векове крвљу и исповедништвом небројеног мноштва мученика и новомученика, како од турског мача тако и од братоубилачког ножа, негована најмудријим и најврлинскијим пастирима Цркве, израсла у савремену самосталну суверену и „демократску“ Црну Гору, у тренутку када би поучена својом историјом требала да рађа плодове мудре политике и владавине права, сада у освит XXI века пада пред искушењима тоталитаризма, прогона правде и правичности, утамничења савести и слободе говора, и хапшења истине и слободе вере, и прибегнувши гнусном малтретирању и понижавању непоколебивих носилаца и сведока ових бескомпромисних врлина какви су без поговора владика Јоаникије и око њега, свога пастира, окупљени свештеници и народ. Једна таква Црна Гора предвођена тренутном влашћу неуморно уноси раздор и немир, ствара конфликт и цепа јединствено народно биће, покушавајући да „прекалеми“ свој истински и историјски идентитет на квазидемократско, псевдоевропско и назовиправдољубиво стабло личних интереса, незасите жеље за влашћу и богатством појединаца помрачене савести, при томе стављајући цео православни народ у Црној Гори, али и не само православни већ и сав правомислећи и правожелећи народ Божији, на сто своје похлепне хазардске игре на (не)срећу. Усудити се на хапшење верских лидера, епископа Цркве и свештенства у нашим очима расветљава право лице ових назови „бораца за правичну и демократску Црну Гору“. То је лице Ане и Кајафе који користе закон да правичношћу ухапсе праведност; то је лице књижевника и фарисеја који лажним сведоцима злоупотребљавају истину, изврћу је и „напумпавају“ да би је преставили као лаж; то је лице Јуде који зарад профита губи БОГатство; то је лице Пилата који политичким уступцима покушава да се додвори неизвесности; то је лице Ирода који избегава одговорност зарад лика праведника! Сва та лица помрачују нам лице Светог Василија кога су ови богољубиви људи, данас утамничени а тога дана њега прослављајући, жарко желели да постане лице истинске Црне Горе! Због свега овога, са жаљењем видимо да данас, у Преполовљењу своје Пасхе Христос, у лику Своје Цркве и њених пастира, опет пролази Голготу, и да је дан након својих „црногорских Цвети“ – Празника Светог Василија Острошког Чудотворца – Црна Гора ове године по други пут дочекала свој Велики Петак! Као да се данашње власти у Црној Гори труде да по својим злоделима надмаше прваке Нечастивог, стварајући од полиције – крвожедне легионаре, и од благочестивог народа обесправљену руљу за батинање! Кога штити та власт од народних доброжелатеља и молитвеника, хранитеља и путеводитеља; кога такви људи угрожавају ако ли не злоделатеље и клеветнике, изгладнитеље и упропастводитеље народа?! Црна Гора у Српској Православној Цркви има своју „старију сестру“ која се о њој старала од њених првих самосталних корака у средњем веку до њеног државног „пунолетства“ 2006. године. И поред тог осамостаљења не смемо никада заборавити да је баштина „обе сестре“ један исти народ. И ако једна „сестра“ пожели да се уда у европску фамилију само да би променила српско презиме, друга сестра ће је увек знати по њеном имену и волеће је ништа мање, и пред Богом упркос свему остаће доброжелатељ и старатељ, непресушни извор љубави, бриге и утехе целокупном православном народу те државе. Црква је као плодна „сестра“ много пута постајала мајка, у својој двехиљадугодишњој историји изнедрила небројене државе хранивши их млеком истине, правде и слободе. За разлику од ње, њена „млада сестра“ – држава Црна Гора - уместо да буде мајка свом народу све више почиње да личи на своје паганске претке и да као Кронос прождире своју децу. Замишљени над овим речима и страхујући за будућност оног јединог светлог у Црној Гори, њене хришћанске, православне душе, овом приликом најенергичније протестујемо против насиља, слепе бахатости, јуридичког пуританства и лицемерне, књижевничко-фарисејске злоупотребе закона која је за резултат имала ево већ полугодишњи прогон Цркве Православне и њеног народа у Црној Гори, а која за свој врхунац као последње злодело има хапшење и држање у притвору владике Јоаникија и свештенства епархије будимљанско-никшићке. Овом приликом упућујемо јавни апел властима у Црној Гори за тренутно пуштање на слободу и престанак даљег прогона Цркве Божије и њених представника. Са свим свештенством, монаштвом и верним народом светоконстантиновске Епархије нишке, усрдно бивајући молитвом са вама у једној и непоколебивој свези вере и љубави, узносимо вапаје Богу тамо где други за молбе немају слуха. Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Извор: Радио Глас

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, поводом Ђурђевдана, храмовске славе манастира Космач на Скадарском језеру Свету архијерејску литургију у овој древној светињи, задужбини краља Вукашина Мрњавчевића. Након литургије благосиљан је славски колач. Звучни запис беседе Владика је у архипастирској бесједи рекао да је историја манастира Космач распета историја. “Али је истовременео и историја у духу васкрсења”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су се на овом мјесту, по предању, вјенчали Вукашин Мрњавчевић и Јевросима и на ријечи мајке Јевросиме “немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Додао је да је Космач вјековима метох Цетињског манастира, који се након братоубилаштва Другог свјетског рата био претворио у рушевину. “Хвала Богу, и ова светиња, као и друге светиње широм Црне Горе, запостављене и запуштене, оне су у знаку васкрсавања у ово наше вријеме. Нажалост, они који су на власти данас, попут некадашњих Мрњавчевића, мисле да су несмјењиви. Они сматрају, чак и њихова скупштина, да је обнова ових светиња девастирање, како они кажу – културнога блага Црне Горе. Није било девастирање то што су светиње биле претворене у рушевине, што су зарасле у коров, што су се змије по њима легле”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да се нада у Бога да ће, као што се обнавља и васкрсава космачка светиња и као што се обнављају и васкрсавају светиње широм Црне Горе тако васкрснути и црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. “И да ће се тако Црна Гора вратити себи самој, Петровићима и Ловћену и да ће вратити поштовање према Светом Петру Цетињском и Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, да ће га ослободиоти из тамнице у којој се налази још од седамдесетих година прошлог вијека”, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је постојала намјера да се ово свето мјесто претвори у коцкарницу. “То би, ваљда, била обнова културног блага Црне Горе. Хвала Богу, Свети Георгије ипак није дозволио, и нијесу дозволили ктитори и овај народ овдје да се то деси”, рекао је Владика. Владика је подсјетио да је данас и слава светородне лозе Петровића. “Обновили смо цркву Петровића – посвећену Светом Георгију и данас је требало да служимо на Његушима, али због овог вируса, а и ових других, још опаснијих вируса, то није било могуће. Чекамо да се исцијелимо од тога, да би онда могли да се и ми ми и цијела Црна Гора и сви земаљски народи исцјељујемо вјером у Христа распетога и васкрслога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ бачки г. Иринеј: Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину. Звучни запис беседе На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 6/19. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Mијатов, архијерејски намесник новосадски први и сабрат Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Обраћајући се верном народу по отпусту свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је честитао најсветији, највећи и најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Сви сте сведоци тога да су непријатељи Бога и Цркве развили мржњу и пропаганду какву нико од нас овде присутних не памти. Ја мислим да сам од свих вас овде најстарији, и младост и детињство сам провео у време када су Цркву прогонили без милости, свештенике понижавали, хапсили, често и убијали, и без суда и са судом, али овакву острвљеност на све што је нама свето ни тада нисам доживео; да се исмевају са светом Литургијом, да се исмевају са светим Тајнама Цркве, да се исмевају са светим Причешћем – са којим правом? Ко су ти људи да изнутра хоће да нас шпијунирају да би нас после клеветали и понижавали? Имамо ли права, као што је лепо речено, макар колико кућни љубимци? На нама није да се светимо, поготову не у овај свети дан када празнујемо Васкрсење, нити да желимо зло било коме, али сви морамо бити свесни времена у којем живимо и морамо чувати и своју веру и своју светињу непоколебиво, уверени да Онај Који је Победник смрти, Господ наш, победиће и те ситне – маколико нама наносиле бол и тугу, не толико због нас колико због опште атмосфере једног духовно залуталог човечанства – ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину, на начин који њој одговара и доликује. Зато се на крају Светога Писма Новог Завета не говори само о спасеном новом човечанству, него и о новом Небу и новој Земљи, тојест обновљеној Божјој творевини. Нека нам Господ дарује да се никада не понови да у ове најсветије и најрадосније дане имамо невоље, ограничења кретања, разне епидемије – све оно што је уствари човек произвео. Јер се природа, творевина Божја брани од човека острашћеног, заинтересованог само за себе, а када је неко усмерен само на себе, он је сигурно самоубица, на кратку или на дужу стазу, најпре духовно, а често и физички. Није то, како нам приписују, да ми верујемо да Бог кажњава, једва чека да ми погрешимо. Бог опомиње, саветује са љубављу, подсећа, призива, а ми, нешто од тих звања, који имамо за то отворену душу и срце, схватамо као израз Његове љубави, а неки други као казну. Свако је слободан да бира и свој пут и свој доживљај Божјега присуства, Божјега делања овде међу нама, истакао је Епископ бачки господин Иринеј, упутивши свима најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе! Пасхално богослужење у свим храмовима Епархије бачке служено је на Васкрс са почетком у шест часова ујутру. Гледаоци Радио-телевизије Војводине имали су прилику да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Звучни запис беседе Драга браћо и сестре, нека је свима на здравље и спасење ова света Литургија и свето Причешће! Дај Боже догодине у друкчијим околностима да прослављамо ове свете дане, и данашњи дан када је установљена света Литургија, када је Сâм Христос прву новозаветну Литургију на Тајној вечери, са ученицима својим, служио као Првосвештеник Цркве Своје, и сви ови други споменути догађаји: прање ногу ученицима, као пут смирења; наговештај Јудиног издајства и Спаситељевог страдања, али и после свега тога, дај Боже да у радости Васкрсења и ми – поред свега што се дешава око нас и са нама – прославимо и заблагодаримо Господу и молимо Му се за свако добро, истакао је владика Иринеј по завршетку Литургије. На Велики четвртак, директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Овогодишњи чин добијања Благодатног огња на Велику суботу биће одслужен у цркви Светог Гроба у Јерусалиму, али без поклоника због пандемије вируса корона. Огањ ће бити испоручен другим земљама. Служби у којој се Огањ спушта с неба и упали свећу Јерусалимског патријарха док се он моли у Господњем гробу, обично присуствују хиљаде поклоника из читавог света. Служба, која ће се савршити 18. априла ове године, такође ће бити обављена уз „ограничен број учесника“, изјавио је Акива Тор, начелник Одељења за дијаспору и религије света израелског Министарства спољних послова, преноси ТАСС. „У чину добијања Благодатног огања учествоваће око 10 људи“, додао је он. Свечани чин ће бити емитован широм света, као и обично. После службе, представници Јерусалимске Православне Цркве однеће Огањ до Јафа капије у Старом граду Јерусалима, одакле ће је представници амбасада преенти на аеродром „Бен Гурион“ и одатле био испоручен у њихове земље. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха српског служио је у Крипти Спомен храма на Врачару у недељу, 5. априла 2020, Свету Литургију Светог Василија Великог, затим и посебну молитву за избављење народа од епидемије. У беседи је Владика поред осталог казао: "Нема народа, нема протиница, нема њихове деце, нема никога. Не чује се граја, не виде се окице раздрагане деце која једва чекају да се причесте. Нема те радости. Међутим, данас се овде пројављује једна истина, да смо ми као народ дисциплиновани и да као верници слушамо благослов нашег Патријарха да се не окупљамо у ове лоше дане". Владика Стефан је додао да је "за нас верујуће људе овај проблем ситница и не тако важан ако знамо да је наш Господ онај који у својој руци држи Земљу": "Да ове дане проведемо у својим домовима, али не глуво, него молитвено, да читамо Свето писмо, да се молимо...Ускоро ће, ако Бог да, проћи ово зло...Отворићемо широм храмове. Сваку икону ћемо окитити цвећем. Призваћемо и оне који никада нису дошли у храм да заједно прославимо радост Васкрсења Христовог... Зато је важно да истрпимо, да будемо дисциплиновани...Ако да Бог да освештамо ове године наш Храм, па да заједнички се сретнемо и видимо силу нашега Бога и Његове промисли, Он најбоље зна шта је за нас и зато кажемо - Христос васкрсе!". Извор: Радио Слово љубве

Митрополит мински и заславски Павле, патријаршијки егзарх све Белорусије, кружио је границама Републике Белорусије на авиону са чесним светињама Белоруске Православне Цркве - копијама крста Свете Евфросиније Полоцке, Жировицке и Державне иконе Пресвете Богородице, и иконе светог Луке Кримског, и такође с крстом у којем је честица Животворног дрвета Крста Господњег и честицама моштију многих светих, преноси Патриархиа.ру. Током ваздушне литије 2. априла 2020. Његово Високопреосвештенство био је у пратњи архијереја Теодора Повнија, старешине парохије града Минска. Високопреосвећени и свештеник обавили су молебан за зауставили ширење вирусне инфекције и да Свемогући Бог заштити земљу и људе Белорусије од сваког зла. Током лета певан је Акатист Прветој Богородици, светој праведној Софији Слуцкој, Светом Луки, архиепископу симферопољском и кримском. Пред лет митрополит Павле је упутио архијерејима, свештенству и благочестивом народу Белоруске Православне Цркве молбу „да заједно упутимо сугубе молитве да се нашем народу подари милост Божја и заустави даље ширење смртоносне опасности“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије препоручује нам да ширимо наду у Христа и покажемо позитиван став, заснован на молитви и љубави током ове панемије вируса короне, која утиче и на физичко и на ментално здравље. Његово Блаженство уверава вернике и подсећа их да је „Распети и Васкрсли Хростос Својим ученицима подарио мир и слободу од страха, обећавајући им да ће остати с њима у свим невољама до краја века“. „Морамо појачати ово поверење у Његово присуство и у чињеницу да нас Он неће напустити у нашем искушењу. Хајде да прославимо Васкрс ослобођени од сваког синдрома страха и тескобе, хајде да одолимо.“ Чак иако нећемо ове године прославити Васкрсење Господње као обично, архиепископ Анастасије препоручује: „Хајде да пренесемо из срца у срце светлост наде и неустрашивост у нашег Васкрслог Господа“. Архиепископ каже да нада, храброст и позитиван став морају бити постати „заразни“. „Није преносив само вирус корона; истовремено се слобода од страха и тескобе заснована на вери и љубави, мора непрекидно преносити у радосном расположењу.“ Блажењејши нас позива да поштујемо мере које су наметнуле власти и саветује онима који остају код куће да „не дозвољавају подстицање раздраживости и сукоба“, већ да негују креативност, расположење мира, усрдности, трезвености, привржености и љубави “. „Хајде да појачамо своју молитву да време овог искушења не буде дуго, за опоравак оних који су тешко погођени и да ширење пандемије буде ограничено“, каже Архиепископ. Он нас позива да потражимо божанску помоћ за људе погођене вирусом, а посебно за здравствене раднике. „Штавише, молимо се да Бог просветли научењаке да брзо одреде одговарајуће превентивне и терапијске процесе“. Осврћући се на ову глобалну недаћу, архиепископ Анастасије се нада да ће „нешто добро на крају изићи из ове кризе“. „Надамо се да ће људска друштва преиспитати своје вредности и приоритете.“ Предстојитељ Албанске Цркве такође је говорио о онима којима је дијагностикован нови вирус, истакавши да би „била велика грешка дискриминисати или поставити стигму онима који су заражени овом болешћу“ и да морамо пронаћи конкретне начине да да им се помогне. Извор: Инфо-служба СПЦ

Након молебна у саборном храму Светог Јована Владимира, улицама града под Румијом синоћ је прошао крсни вход у коме су учествовале хиљаде вјерника. Архијерејски протопрезвитер барски отац Слободан Зековић је у име барског свештенства, поводом почетка Великог поста, затражио опроштај од вјерног народа сабраног на вечерашњој литији. „Вечерас и онима који ружно говоре против нас и ових наших литија, онима којима је дато у овом тренутку да врше власт у Црној Гори, и који су изазвали сву ову смутњу, поручујемо да им је, што се нас тиче, пружена рука братске љубави и помирења. Али исто тако, још једеном поручујемо, као и свих минулих дана да нећемо дозволити да се наше светињем скрнаве, а наша света Црква понижава“, рекао је он. Отац Слободан Лукић, парох црмнички, који је предводио вечерашњу литију рекао је да се учесници литија не горде и не траже ништа индивидуално. „Сви смо ми овдје дошли дав своје личне циљеве подредимо општем. Ми смо овдје ради Цркве и ради одбране наших светиња.“, казао је он. Додао је да је и раније било литија на овим нашим горама. „Ви знате да је румијска литија спустила светотројични храм на врх Румије“, рекао је отац Слободан. Ове литије су, по његовим ријечима залог једног великог будућега храма. „Храма љубави, пријатељства и јединства и слоге. И тај храм ће бити као наша задужбина коју ћемо да оставимо нашим потомцима, ако Бог да“, поручио је отац Слободан Лукић. Извор: Митрополија црногрско-приморска

Након Молебна Пресветој Богородици, који је у четвртак 6. фебруара 2020. служен у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, литија вјерног народа прошла је улицама града, исказујући на миран, достојанствен и хришћански начин, неслагање са неуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјероисповјести у Црној Гори. Упркос веома хладном и вјетровитом времену, вјерни народ, сабран у крсном ходу, предвођен свештенством и монаштвом Епархије и Митрополије црногорско-приморске, прошао је улицама Никшића, уз молитву и духовне пјесме, са иконама и црквеним барјацима до Трга слободе. Молитвено сабрање, у којем се налазило око 30 хиљада људи, поздравио је свештеник Миодраг Тодоровић, никшићки парох. „Кад се молимо, молимо се за род свега свијета и за сједињење свих, за мир нашег Никшића, за сједињење народа у њему, за мир у Црној Гори. Овдје смо заједно ми дјеца, и бјелаша, и зеленаша, и четника, и партизана, и оних који су били на Голом отоку, и оних који су их тамо спремали. Овдје смо сви једно. У овој великој литији, у овој непрестаној молитви, учествују и наша браћа, наше комшије, наши пријатељи, људи у плавим униформама; они нам обезбјеђују да мирно прођемо овим улицама док траје молитва. Нека их Бог благослови и подари им свако добро за добро чињење“, казао је о. Миодраг, позивајући све на мир, јер, како је истакао, само се из мира може све најбоље и најчеститије родити. Он је, у име никшићког свештенства, поздравио групу ходочасника, која је јутрос кренула пјешке из манастира Бијела, како би учествовали у молебну и литији кроз Никшић. Ријечима добродошлице поздравио је и архимандрита Данила (Љуботињу) из Пероја у Истри. Вјерном народу обратио се свештеник Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске: „Желим да вам пренесем благослов од ћивота Светог Петра Цетињског Чудотоворца, који се молио пред ћивотом Светог Василија, који је клечао за свој народ у онај вакат, а сигурно да се данас обојица пред Престолом Небеским моле се за све нас, за читаву Црну Гору и све људе добре воље широм свијета. Такође, желим да пренесем поздраве и благослове Преосвећеном Епископу Јоаникију и вама од Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија који, ових дана, борави на свештеној и Светој Гори Атонској, гдје је отишао да и он клекне пред оним светињама и да се надахне оне најсветије молитве из врта Мајке Божје, да би Бог дао мир у Црној Гори, у цијелом свијету и љубав у срцима свих народа широм шара небеског.“ Ово што се, ових дана, дешава у Црној Гори је, сматра он, велика милост Божја, посјета Божја нама вјернима и свима, које је наш подвиг надахнуо, широм околних земаља, у региону и читавом свијету. „Ове наше свештене литије и овај наш ход којим на молитвени начин изражавамо протест против овог безаконог Закона је једна нова димензија, коју дајемо читавом свијету у културолошком и социолошком смислу. Како један мали народ на западном Балкану, који је задњих деценија представљан да овдје живе људи са племенском свијешћу, да је управо овај народ показао и дао нову димензију читавом свијету како се на достојанствен, молитвен начин протестује против неправде, против неистине“, рекао је свештеник Јовановић. Додао је да молитвени скупови и сабрања показују да су овдје живјели не само јунаци, него и наши свети преци, те је из корјена, који су нам оставили, никао овај дивни народ, дивна омладина, дивни људи. „Заиста, родио се диван и благословен народ. То је показатељ да оно што су нам причали наши ђедови и бабе, поред огњишта кад смо ложили бадњаке, да је то истина и онда нам је Бог дао да и ми доживимо у нашем времену, да и ми можемо и ова дјеца, која носе иконе у својим рукама, не само да кажу да су слушали и читали, него да су доживјели и да ће наша покољења која долазе чути за ово што се дашава данас у Црној Гори, ово чудо Божје и ова милост Божја“, казао је отац Обрен. Страдања нашег народа, кроз славне битке, када је бранио част, достојанство, образ и своју вјеру, па страдања часног монаштва, свештенства са Митрополитом Јоаникијем, и у оном „лудилу“, када је страдала Ловћенска капела личи, по ријечима протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, на распеће нашег народа и Црне Горе. „Онда долази онај тајац, као што је био тајац међу апостолима и женама Мироносицама када су Христа положили у гроб и запечатили, навалили онај велики камен. Каква је неизвјесност била у њиховим умовима и срцима да ли ће се оне ријечи, које им је Он говорио и остварити. Тај период ми личи на период комунизма овдје у Црној Гори, који је сахрањивао Бога и говорио да Бога више нема, да народ мора да се окрене себи, а да човјек мора да постане бог и да се само он пита. А онда долази оно тридневно Васкрсење свето, које ми личи на период `90.-их година, када се пробудила вјера у нашем народу, не само овдје у Црној Гори, него широм гдје живе православни хришћани, када је почело да се обнавља свештенство, монаштво, храмови, манастири, вјерни народ, оно што је било запустјело, што смо мислили да је умрло и нестало. Обновљена је душа народа, а то су најљепши храмови Духа Светог, то сте ви, браћо и сестре, драга дјецо Божја“, бесједио је о. Обрен. Свједоци смо, истакао је он, и великих догађаја освећења светиња и храмова, у којима су учествовали представници помијесних и других хришћанских Цркава. Мислили смо тада да нас Бог походи и ти се догађаји својим значајем и љепотом могу упореди са самим Вазнесењем Христовим. „Мислили смо да мимо овога не може се ништа љепше, благословеније и светије у Црној Гори догодити. Али, како пише у светом Јеванђељу, после Спасовдана Господ одлази и сједа с десне стране Бога и Оца својега, Творца свих нас и обећава својим ученицима и народу Божјем: Будите сабрани у граду Јерусалиму, јер ћу вам послати Духа Утјешитеља и да онда идите да крстите све народе у име Оца и Сина и Светог Духа. И, заиста, у Педесети дан, када су апостоли били сабрани на једном мјесту, у благом повјетарцу, спустио се Дух Свети у виду огњених језика на главе апостола. Ја бих ово чудо у Црној Гори, ове свештене литије, назвао да је ово силазак Светог Духа на овај народ Божји и да је ово Педесетница Црне Горе, Педесетница ове Цркве Божје и свих вјерника и сваког дивног створења који овдје живи и дијели парче неба над овом земљом. Само оно што је од Бога, што је благословено, што је од Духа Светог може да носи мир. Ово што ми радимо јесте Мир, који проносимо из храма кроз градове, носећи мир у срцима нашим, а гдје је мир ту је и Љубав, гдје је љубав ту су правда и истина и све оно што је свето и честито“, поручио је свештеник Обрен Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског казао је на данашњој сједици скупштинског Одбора за људска права, на којем се расправља о Владином предлогу закона о слободи вјероисповијести да је Влада 2015. године јавну расправу о овом законском акту симулирала тако што ју је организовала у неадекватним просторијама, са недовољно мјеста да уђу сва стручна лица, а камо ли сви заинтересовани. „Европска комисија је препоручила да водимо истински дијалог са субјектима којих се дијалог тиче. Мисли се на отворен, инклузиван и институционални, уз поштовање транспарентности. Дакле, не мисли на тајне састанке, иза затворених врата, не мисли на сепаратне састанке представника државних органа са појединим цркванма и вјерским заједницама. И овај скуп је организован некако неспретно, уочи католичког Божића. Ако сте скупштински одбор и ако располажете довољним бројем чињеница, знате да представници међународне заједнице из Западне Европе тешко да ће доћи два дана пред Божић“, казао је отац Гојко. Рекао је да се у потпуности слаже са примједбама представника Демократског фронта да није примјерено да се традиционална Црква, која вјековима траје, и кроз позив и кроз третман изједначава са једном заједницом, односно групом грађана која је своје дјеловање пријавила од 2000. године па наовамо. „И која злоупотребљава име већ постојеће вјерске заједнице. Ви сте ту правници – знате о чему причам. Исто тако, скуп је до те мјере неспретно организован да поред себе имам два своја познаника и пријатеља из Которске бискупије, иако сте замолили Митрополију да дође само један представник. А тако би ми данас овдје пријало присуство неког од правника из Митрополије, кога нисмо делегирали поштујући вашу молбу да дође само један“, примијетио је прота Гојко. Казао је да је у току 2019. године одржан само један састанак представника Владе и СПЦ на коме се расправљало о овом Владином Предлогу закона. „Када је 24. јуна ВК упутила своје препоруке и приговоре, Митрополија и друге епархије СПЦ су одмах објавиле своју спремност на дијалог који препоручује Европска комисија. Међутим, чекали смо до 24. септембра да нас на нашу иницијативу прими предсједник Владе. А од тада, од тог састанка од 24. септембра прошла су два мјесеца до 26. новембра кад је одржан тај један једини састанак на коме је потпредсједник Владе господин Пажин наступио у смислу узми или остави“, подсјетио је он. Прота Гојко је подсјетио да 5. децембра Влада утврђује предлог. „И ми достаљмо гомилу примједби, на преко деведесет страна, образложених примједби на које, господине заштитниче људских права, нијесмо добили ни један одговор. Одговор. А камо ли да покушамо да вршимо дијалог“, нагласио је он. Нагласио је да се све ово дешава у атмосфери када су друге Цркве и вјерске заједнице потписале темељне уговоре са Владом Црне Горе. „А СПЦ није, иако је 20. априла 2012. године она сама дала Влади предлог о томе, за који такође нијесмо удостојени ни једног коментара. А посланик ДПС у овој Скупштини Миодраг Вуковић, господине заштитниче људских права, је рекао да је Влада ЦГ са свима донијела темељни уговор, осим са СПЦ, а са њом није зато што је она реликт прошлости који треба пустити да изумре“, подсјетио је отац Гојко. Додао је да се све ово догађа у атмосфери кад предсједник државе крши Устав. „Крши члан 14 Устава Црне Горе и јавно саопштава у Парламенту и ван Парламента да ће он и његова партија основати или обновити цркву. Уопште не улазим у детаље каква је то црква у његовој замисли, ко би чинио ту цркву, какви су то вјерници, по којим канонима – али вас питам: Да ли устав ове земље дозвољава да предсједник грађанске, мултиконфесионалне државе узима на себе право и још најављује да ће да оснује или обнови цркву? То је атмосгфера у којој причамо о овом закону“, истакао је отац Гојко. Казао је да је Влада јуче објавила текст којим обмањује јавност у многим сегментима. „Говори се о незаконитом укњижавању деведесетих година, да је наша Црква нешто незаконито укњижила на себе, иако је све то урађено по тада важећим законима, на начин како су се укњижавали грађани, институције па и сама држава“, казао је он. Подсјетио је да је на захтјев једне НВО 2008. године СПЦ избрисана као титулар. „Ми смо се жалили министарству финансија и оно је уздало акт по коме је наше укњижење валидно. Онда се ишло на управни поступак, на суђење код Управног суда. И тада смо судски процес добили. И Влада налази за сходно, после свега тога, да су укњижења извршена под сумњивим околностима“, истакао је прота Перовић. Казао је да је Владина обмана њена тврдња да се из Законика Валтазара Богишића јасно види како је држава била власник неких црквених објеката. „А баш се ту јасно наглашава, у том Општем имовинском законику, да је Црква имаоник власништва“, прецизирао је он. Додао је да се стечена права и субјективитет регистрацијом прекидају. „Сад ви видите како Црква може, и да ли ће, да се региструје, или неће у таквој ситуацији“, рекао је он. Упитао је ко је писао овај закон. „Не може са црквама и вјерским заједница, да преговара неформални састав у име Владе, без акта са протоколом. Ми не тражимо да се овдје поштују канони – тражимо да се поштују Устав, закони и процедура ове државе. Апсурдно је овај разговор данас овдје водити као један – једини ове врсте, и то кад је већ све завршено“, сматра он. Одбацио је оптужбе из Владе да је СПЦ била против дијалога. „Влада није исказала вољу и спремност да на наше примједбе стручно одговори или да о њима разговара. Примједбе и препоруке ВК, господине министре, нијесу инкорпориране у овај Предлог закона адекватно. А има, избројали смо их – тридесет и шест суштинских примједби“, додао је отац Гојко. Прва је, рекао је, о отвореном, институцијалном и инклузивном дијалогу. „Предлог закона није у сагласно са Уставом, јединственим правним поретком због дискриминаторских одредби, што је указано у овом нашем допису на деведесет и двије стране. Овај предлог закона третира стечени правни субјективитет цркава и вјерских заједница кроз доношење нових рјешења о уписима Цркава и вјерских заједница која имају конститутивни карактер, што се види по чану 26 Предлога закона“, нагласио је прота Гојко. Предлог закона, сматра он, радикално је сужен опсег права на слободу вјероисповијести у колективном аспекту. „Радикално се атакује и на својинска права цркве и вјерске заједнице на начин који је супротан члану 1 првог протокола, Уставу Црне Горе и Закону о својинско-правним односима као и Закону о заштити културних добара и осталим важећим правним актима, као рецимо о Закону о државном премјеру и катастру. Црква никад никоме ништа није отела, и не бјежи од судског разматрања по том питању. Али, не, господине потпредсједниче Владе, пред Владиним органима који су јој подређени. Господине заштитниче људских права, овдје се боримо за одвојеност три гране власти“, прецизирао је он. Упитао је зашто Влада кроз одредбе Предлога закона бјежи од редовних судова суверенме државе, у парничном поступку. „Тиме она, по мени лично, она нарушава саму структуру ове државе. Избјегава капацитете коју нам ова држава даје. Зато Митрополија црногорско-приморска и друге епархије СПЦ предлажу да се жури са оваквим правно неодрживим, неуставним и дискриминаторским Предлогом закона који ће само да погорша стање вјерских слобода. Истичемо да се радом кроз дијалог који треба наставити до новог предлога закона, усклађеног са међународним актима и мишљењем ВК, усклађеног са уставно-правним поретком ове државе може доћи, по нашој процјени за шест мјесеци“, рекао је он. „Ако је Влади стало до квалитетног уређења ове осјетљиве области друштвеног живота, онда ће прихватити овај став, повући предлог закона из скупштинке процедуре, као што је више пута повлачила друге предлоге закона и започети инклузиван и транспарентан дијалог са црквама и вјерским заједницама. И са, што да не, са независним правним експертима из НВО сектора, представницима цивилног друштва. То све до сад није био случај. А истрајавање на овом Предлогу закона видимо само као рушење добре атмосфере“, конкретизовао је став Цркве отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије говорио је за ТВ Скај о земљотресу који је погодио Албанију и оставио многе мртве и повређене. „Усред све ове збрке мислим да постоје неке светле тачке“, рекао је, истакавши да је жалост ове земље изазвала излив љубазности, љубави и солидарности у васцелом свету. „Ова солидарност није дошла само од албанског народа“, казао је мислећи и на помоћ коју Албанија добија од других земаља. Блажењејши је навео као пример Грчку која је похитала да помогне Албанији пославши спасилачке тимове и опрему. „Нажалост, ми немамо такву опрему овде, а стање је и даље веома тешко и у неким случајевима драматично,“ приметивши да не смемо допустити себи да тапкамо у мраку, него да морамо обратити пажњу на оне светле стране. Албанска Православна Црква није већинска религијска заједница у Албанији, што значи да и мање може помоћи. „Нас је неких 20% становништва, али чинимо све што можемо,“ рекао је напоменувши да је народ захваћен земљотресом смештен и у Саборној цркву у Драчу, као и у зградама Богословске академије Светог Власија, а притом се врши прикупљање потребних намерница, одевних предмета и новца. Блажењејши Анастасије предлаже да у оваквим драматичним ситуацијама људи морају остати спокојни и трезвене главе како би се правилно вршила процена и планирало које мере треба предузети. Извор: Инфо-служба СПЦ

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице- Подластва у Грбљу прославиће на Кстовдан, у петак 27. и суботу 28. септембра два велика јубилеја: 1.500 година постојања и 800 година аутокефалности Српске православне Цркве. Звучни запис разговора Програмом прославе 27. септембра у 18 часова предвиђена је вечерња служба са свечаним дочеком Његове светости Патријарха српског г. Иринеја. У 19 часова биће одржана свечена академија на којој ће бесједити књижевник Драгослав Бокан. Света архијерејска литургија којом ће началствовати Патријарх српски Иринеј са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и више архијереја наше Цркве, са освећењем параклиса Светог великомученика косовског цара Лаза и манастирских конака са свенародним сабором одржаће се 28. септембра у 9 часова, каже у разговору за наш Радио мати Аквилина, настојатељица ове Свете обитељи. За све присутне у 12 часова биће приређена трпеза љубави уз културно умјетнички програм на коме ће наступити Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Српски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Вјерницима ће се обратити Патријарх српски г, Иринеј, Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије, г. Станко Магуд и г. Марко Бато Царевић, каже се у саопштењу Одбора за обнову манастира Подластва. Манастир Подластва Манастир Рођења Пресвете Богородице кога је 1350. године обновио Цар Душан, вјековима је духовно и просвјетитељско сједиште Грбља. На мјесту данашњег манастира постојала је црква која датира из старијег периода. Предање су потврдила археолошка истраживања из 1984. године, када је на поду манастирског храма нађен дио мозаика и фрагмент парапетне плоче који су припадали ранохришћанској базилици из V – VI вијека. Према народном предању, Свети Сава је кратко боравио у Подластви, након чега се са оближње морске обале упутио на Свету Гору. Кроз трајање храма кроз вјекове у више наврата је вршена његова обнова, доградња, преграђивање звоника, уградња розете тако да данас храм има издужену основу, дужине 12,50 а ширине 4 метра са тродјелним звоником на преслицу. Између храма и конака налази се ранохришћанска крстионица из VII вијека. У храму је на јужном дијелу олтарског зида дјелимично сачуван мањи дио старог фрескописа из XV вијека, док је у највећем дијелу храма постоји новији фрескопис, мањег квалитета, сликан преко претходног живописа. У писаним изворима манастир се према М. Црногорчевићу први пут помиње 1419. године, када је Никола Ерцеговић из Врановића завјештао овом манастиру цекин свијећа: “да му горе пред душом мртвијех, а за здравље живијех“, а затим 1427. године, за коју се везује настанак Грбаљског Законика који је донијет у овом манастиру. У току свог вишевјековног трајања манастир је разаран, паљен и уништаван, а посљедњи пут је пострадао у великом земљотресу из 1979. године. Извор: Радио Светигора