Претражи Живе Речи Утехе

Задужбина светог манастира Хиландара је светлописима г. Драгомира Кривокуће известила о радовима на обнови хиландарског конака Дохија. Дохија, као и Игуменарија, чине један од настаријих делова комплекса манастира који су и били главни узрок пожара 2004. године. Игуменарија је део средњовековне целине из времена Св. Саве и Св. Симеона (почетак 12. века), док Дохија представља његово прво проширење, највероватније из периода пре великог грађења (крајем 13. и почетком 14. века) у време Светог Краља Милутина. Конак Дохија се налази на западној страни ове целине, између Великог конака, зиданог 1816/1821. и два параклиса који су један изнад другог: Св. Саве и Св. Димитрија. Колико је познато, ово здање је горело два пута, нешто пре 1777. и 2004. године. После другог пожара, остали су само масивни зидови и лукови. Грађевина је раније била дужа него данас и настављала се у објекат који је делио двориште на два дела (монашко-манастирско и економско). Током радова 1816. године његов североисточни део је порушен када је изграђен Велики конак. Конак је пре пожара имао 5 етажа и у њему су се налазиле манастирка пекара, складишта хране (по гркој речи за магацин хране овај објекат је и добио име Дохија) и монашке келије. (Извор - страница Задужбине Хиландара)

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке Г. Г. Фотија, обраћамо вам се са молбом за помоћ при обнови манастира Бјеле воде. Најсрдачније молимо све људе који имају вољу, жељу и могућност, а сходно жељи и осећају помогну обнову ове светиње, која је за кратко време постала стратиште многих који траже свој пут ка Господу. Верујемо да је све што се догађа Божије давање и да Његове путеве не можемо увек испитати, али исто тако верујемо да ће се, као и до сада „Бог кроз своје љубљене делати“, те да ће се ова светиња обновити и засијати новим сјајем и бити обиталиште „Славе Божије“. Уздајући се у Господа, а ослањајући се на Јеванђељске речи да треба „једни другима бремена да носимо“, надамо се да ће искра Христове љубави бити запаљена у срцима нашим, те да ћемо дати део себе и поново изградити оно што „ни рђа, ни мољац не могу уништити“ и да ћемо и ми себе узидати у Јеванђељску кућу сазидану на темељу који је Христос Господ. Динарска средства уплатити на рачун СПЦ Епархија шабачка Број 325-9500600032738-97 Са назнаком за обнову Манастира у Бијелим Водама Девизна средства упатити на наведене рачуне према датим инструкцијама Извор: Епархија шабачка

Архитекта Драгомир Кривокућа, руководилац радова на обнови Хиландара учествовао је на семинару о архитектури и грађевинарству на Палама у Републици Српској. У семинару је учествовао и инжењер Љубиша Танић, председник подручне привредне коморе Источно Сарајево, дугогодишњи пројектант машинских инсталација у оквиру подухвата обнове Хиландара. Видео погледајте ОВДЕ. Извор: Хиландар

Јучерашње небивало скрнављење цркве Светог Николе у Котору и простачко вријеђање свештеничке супруге, која је покушала да то скрнављење спријечи и заустави, највећу штету је нанијело самим несрећницима који су у њему учествовали. Црква Светог Николе, а вјероватно ни много старија црква Светог Луке поред ње, у својој историји нису запамтили овакав однос. Пролазили су мимо ње многи недобронамјерни људи, међу којима и немали број оних који су дошли као војници непријатељских војски, али се нико није усудио да учини ишта слично, и то на Васкрс, најсвечанији дан те цркве. Због свега што се већ дуже у јасном континуитету дешава у Црној Гори, трудећи се да се не оглашавамо о сваком од многобројних антицрквених инцидената, овога пута смо, добра ради Црне Горе и свих грађана који у њој живе, дужни да укратко изнесемо став о узроцима оваквих срамотних догађања. Безумље у Црној Гори је почело да добија своје незамисливе облике црквофобије и србофобије, а оба та вида су на најбруталнији начин исказана у дјелима и ријечима несрећних починилаца овога недјела према цркви и према жени која им се храбро супротставила. Иако починиоци, без икакве сумње, сносе личну одговорност (укључујући ону законску) за своје нечасно чињење, они су само природна посљедица агресивне и екстремистичке реторике која се констатно и некажњиво већ деценијама шири против Српске православне цркве. Постоји читав арсенал најогавнијих лажи, етикета и манипулација о Цркви које појединци, разне организације и њихова медијска гласила готово свакодневно понављају. У томе нарочито предњаче политичке партије бившег режима и њихове сателитске организације, сви они предвођени предсједником најјаче од тих партија. Јавности су већ познати црногорски електронски и штампани медији у приватном власништву који се, некад се чини, такмиче међу собом како да што горе представе Цркву и смисле што огавнију лаж и манипулацију, под кринком аналитичког коментара или наводних инсајдерских сазнања. Оно, међутим, што свакако доприноси стварању мржње и нетрпељивости према Цркви, а што се не може оправдати никаквом уређивачком политиком је однос Јавног сервиса, који служи као подесан подијум за свакога ко жели да пљује по Цркви, а у том случају се и не поставља питање да ли је говорник из Црне Горе, као што се то чини кад неко Цркву подржава. Црква не тражи да медијски простор буде такав да је критички тон према њој забрањен или непримјерено ограничен, али свакако не сматрамо да се медијска или уређивачка слобода састоји у неконтролисаном и ничим ограниченом ширењу лажи и манипулација и вођењу континуиране кампање у циљу сатанизације било којег појединца или заједнице, па и црквене. Вјерски и етничко-национални идентитети који се у данашњој Црној Гори користе ради распиривања тензија међу грађанима, уствари треба да буду слободни избори сваке личности, утемељени на њеном искуству, сазнањима и стремљењима. Уколико појединца деценијама сваког дана бомбардујемо са стотинама обмана и неистинама, проглашавајући припаднике неких од тих идентитета за издајнике, “лудачки покрет”, окупаторе (ово је најлуђе од свега – окупаторима називати људе чији су преци кости остављали за слободу ове земље) и оне који хоће да униште Црну Гору за рачун туђих интереса, неминовно доводимо до ситуације у којој ће неко да скрнави богомоље, псује ову или ону мајку а на крају почне да се и физички обрачунава са тим “издајницима”. Након прве промјене власти у њеној историји која није плод револуције и/или рата и окупације, Црна Гора мора да обнови лекције о живљењу у различитостима. Ни два брата, нити двије сестре не мисле о свему исто. Макар то ми у Црној Гори знамо, будући да се наше етничко-националне подјеле неријетко дешавају међу најближим сродницима. То што не мислимо једнако о историји, данашњици, па ни о сјутрашњици заједничке нам домовине, не значи да морамо једни другима да будемо непријатељи. Молимо се васкрслом Господу да ово безумље престане. Нека агресивна реторика која производи овакве нападе престане. Нека се искрено покају сви који су учествовали или планирају да учествују у било чему сличноме. Од најодговорнијих на друштвеној сцени, првенствено од оних који врше власт, али и свих осталих, тражимо да се нађе начин да се лажи зауставе и појача лична, професионална и законска одговорност за изговорену, али и пренешену и коментарисану јавну ријеч. Јасно нам је да живимо у епохи пост-истине када чињенице постају мање важне од ефеката које производе бројне лажне вијести, али смо увјерени да се, мирећи се са таквим ставом, налазимо све даље и даље од друштвеног циља, који би требало сви да имамо – стварање бољег, мирнијег, милосрднијег и успјешнијег друштва. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века. „Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“ „Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“ Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава. „Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата. После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве. Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година. Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година. Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Један од храмова који захтевају генералну обнову је и Катедрални храм Светог великомученика Димитрија у Даљу. Њега краси богата и тешка историја: Сазидан је 1799. године на темељима старе брвнаре из 1715. године. Био је једна од монументалних познобарокних цркава Карловачке митрополије. Важније онове су биле 1837. године, од стране мајстора Јозефа Шредера, затим 1866. године, па 1931. године. Такође, после Другог светског рата, покренуто је неколико спорадичних обнова, све до 2004, када је покренута последња обнова која траје до данас. Иначе, у току Другог светског рата, цела кровна конструкција је срушена и иконостас из 1824. године је уништен. У пратњи даљских свештеника Милована Влаовића и Милоша Кузмановића, те ђакона Предрага Јелића, 16. августа 2018. године, Владика Херувим је обишао радове који се изводе на даљској цркви. Отац Милован је упознао Владику са досадашњим радовима који подразумевају зидање капије и постављање стаза око храма. Тренутно су у току радови постављања подног грејања и пода, а планира се, у скорој будућности, санирање и сређивање зидова храма. Епископ је похвалио свештенике на њиховој ангажованости и заблагодарио Господу на свему. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Поводом празника Светог оца нашега Саве, приказан је филм проф. Рајка Д. Блекића, рађен с благословом Његове Светости патријарха српског господина Иринеја, о изради обновљеног ћивота Светог Саве и Светог краља Владислава у манастиру Милешева. Ову обнову радили су вајари: Мирјана Нешић Нануп и сам проф. Рајко Д. Блекић. Филм "Записи једног вајара" јесте вишеструко интересантан: као документ о споју дубоке вере и врхунске уметности.

Прошло је већ шеснаест месеци од несрећног пожара, који је знатно оштетио Саборни храм Светог Саве у Њујорку 1. маја 2016. године. Но, без обзира на тешку ситуацију у којој се црква и парохија нашла све ово време, њени верници су истрајали у настојању да ову светињу и њену светосавску заједницу обнове. Од тада па до сада уложен је велики труд да се процени штета и да се сачини план обнове ове јединствене светиње, која је уручена као дар Англиканске цркве Светом Владици Николају Велимировићу, као израз трајног пријатељства и љубави два народа. У складу са овим тестаментом предвиђена обнова овог храма биће изведена на основу речи Владике Николаја, где ће овај храм бити синтеза истока и запада, тако да ће његов спoљaшњи изглед остати као што је био, у неоготском стилу, док ће унутрашњост бити обновљена по моделу ране базилике. Ова идеја није нова и по овом примеру су саграђени српски манастири Градац и Дечани. Очекује се да ће садашњи пројекат, уклањање шута, трајати наредне три седмице. Следећа фаза, која треба да почне у октобру, ће обухватити инсталирање пода и покривања храма. Идеално, црква би требало да буде под кровом до Васкрса следеће године, ако Бог да, спремна да се у њој одржи прва васкршња Литургија од како је црква пострадала. Обраћајући се присутним верницима после призива Светог Духа, Преосвећени Владика је нагласио да овај задатак представља много више од обнове камена и малтера. Он значи обнову духа наде и вере као основе која покреће верне. Црквена архитектура, уметност и спољашња форма су заправо одраз будуће вечне стварности, која се састоји од изузетне лепоте као и уверења да тамо где је вера нема места за пораз и очајање. По речима Владике, „ми украшавамо наше цркве византијским иконама, које не представљају обичне ликове овога света већ преображену стварност Царства Небеског, уче нас да се ништа не може уништити на овој земљи, јер ми поседујемо у нашим рукама дар Светог Духа, моћ и силу преображења. Бог нам је благословио да се сачувају ови зидови који обухватају простор у ком се служила прва православна Литургија на Северноамеричком континету. Небројен низ молитава, уливених у ове зидове, није дозволио да ови зидови падну. Ово здање заправо стоји као споменик Владике Николаја свом српском народу и љубави Владике Вилијама Манинга, десетог епископалног Владике у Њујорку, који је подарио ову цркву српском народу. И тако, уз Божију помоћ, почињемо да преображавамо ову нагорелу али величанствену цркву, тако да ћемо улазећи у њу моћи да узвикнемо, попут великог цара Јустинијана: ‘Соломоне, превазишао сам те!”’ На крају, започињући обнову Саборног храма Светог Саве, апелујeмо на наше вернике да oстану предани и истрајни у овом Богом благословеном задатку, јер неизоставно ће оне који подижу свети храм и Бог за узврат подићи и опоравити.