Претражи Живе Речи Утехе

Вера у Бога, по мом мишљењу, никада није без сумње. Није константа, стално се мења и креће. Зашто је то тако? Зато што се и ми људи стално мењамо и не можемо а да се не развијамо. Постоје периоди у духовном животу када желимо да се молимо, читамо Свето Писмо и Свете Оце, учимо да упоређујемо свој живот са хришћанским учењем – а има тренутака када то уопште не желимо. Разлози оваквог захлађења могу бити различити, од временских промена до тешких психичких стања. У таквим тренуцима не знамо да ли нас Бог чује или не, а понекад можемо сумњати да ли Он уопште постоји. Кризе вере су веома важне. Клајв Луис има дивну идеју: да немамо искушења лажних богова, не би било знања о правом Богу. Исто се може применити и на потрагу за Богом, кога сте, чини се, већ нашли, али осећате да нешто важно недостаје и да је ваша вера некако безукусна. Није добро када човек мисли да зна све о хришћанству. Ово је веома опасна мисао. То ме је савладало са петнаест година, када сам много тога прочитао и помислио да сам све научио и да све знам. Онда сам наишао на питања за кандидате за богословију и схватио сам да ништа не знам. Била је то таква срамота за мене. Сећам се да сам тада помислио: да ли се духовност мери знањем? У ствари, једно не може постојати без другог. Ако не проучавамо своју веру, онда се тешко можемо назвати православним хришћанима, јер не знамо у шта верујемо, не разумемо шта је „Символ вере“ и молитва „Оче наш“. Ако се нисмо потрудили да сазнамо више о нашој вери, наравно да ћемо сумњати, а неке чињенице ће нас шокирати. Сећам се да сам се зачудио када сам сазнао да није све псалме написао цар Давид. Међутим, желео бих да напоменем да вас ни познавање теорије неће заштитити од сумњи у вери. Све док човек кроз лично искуство не схвати да је Христос у близини, ништа га неће уверити. Као што је апостол Павле рекао: „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. “ (1. Кор. 13, 11). И вера мора да прође кроз кризе младости и зрелости, када човек почне да је поново открива. Сви смо прошли кроз фазе страха Божијег: у почетку смо се плашили да Га увредимо, да нас не казни, затим, да не изгубимо награду, а сада једноставно не желимо да узнемиримо Онога који неизмерно нас воли. Уосталом, Бог, видећи наш пад, не каже: „Јеси ли прљав? Губи се одавде!” Напротив, зове: „Дођи, опраћу те и обрисати, све ће бити добро!“ Без криза ми не сазревамо у својој вери, што значи да ћемо врло лако бити уздрмани у њој. Сумње се јављају и када одступимо од заповести и живимо само по својим жељама, не проверавајући свој живот, не само учењем Цркве, већ и својом савешћу. За нерелигиозну особу, глас савести је морални закон. Ако га послушате, он ће вас упутити и у тешкој ситуацији рећи ће вам: „Идеш погрешним путем, хајде, окрени се!” Дешава се да сумње у вери резултирају осећањем да нас Бог не чује. Наши захтеви се не испуњавају, наше молитве као да никуда не иду. Шта да радим? – прочитајте апостола Јакова, који учи: „Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. “ (Јак. 4,3). Такође је корисно читати свете оце – они уче да Господ не одговара увек одмах на наше молитве или молбе. За време молитве имам осећај да се молим зиду. Речи као да се спотичу о непремостиву баријеру између мене и Бога. Чини се да све радим како треба - у чему је проблем? Онда се испостави да у вашем срцу постоји непријатељство према некоме. Или сте се посвађали са женом и мада сте се помирили, у души вам је остао горак осећај. Због тога је тешко чути Бога — барем се мени тако дешава. И док се не покајете, ова препрека неће нестати. Главна ствар коју треба да схватите јесте да разлог што вас Бог не чује није то што се окренуо и не жели да слуша, већ што својим поступцима не пуштате милост Божију у своје срце, оно једноставно није спремно да то прихвати. Сумњу у вери може подстаћи и обичан људски егоизам: згодније је мислити да се Бог окренуо него мењати себе и свој живот. Веома ми се допала мисао игумана Нектарија (Морозова), коју сам недавно прочитао. Он пише да хришћанин није титула која се добија једном заувек. Чињеница да смо хришћани мора се потврђивати сваки дан. Понекад заборављамо да смо хришћани. Као резултат, добијамо осећај празнине и напуштености. У таквим ситуацијама морате пажљиво анализирати свој живот и разумети где сте погрешили. Када се пронађе проблем и разлог за погрешно, одмах постаје лакше. Шта учинити са Светом Тајном Причешћа ако сумњате у веру? Господ каже: „Онога који долази мени нећу истјерати напоље. “ (Јован 6:37). Сетимо се приче о исцељењу једног младића опседнутог демоном: „Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!“ (Марко 9:23-24). И ми смо такви: верујемо и не верујемо, за једно се кајемо, за друго не. Нека главна молитва у периоду слабљења вере буду речи: „Верујем, Господе! Помози моме неверју!" Ако се припремамо за причешће са мишљу: „Прво ћу ојачати своју веру, а онда ћу отићи да се причестим“, онда се никада нећемо причестити. „Све могу у Христу који ми даје моћ. “ (Фил. 4:13). Ако схватимо да је дошло време за испит наше вере, коме онда да трчимо ако не Христу? Ако нас боли нога или срце, где да идемо? У болницу, чак и ако не верујемо да ће нам тамо помоћи. Када те боли душа и не жели да се моли или пости – куда да бежиш? Христу, да би нас Он ојачао, дао нам снаге да живимо и верујемо. У савременом свету веома је тешко опстати без темеља који пружа вера. јереј Димитриј Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru