Претражи Живе Речи Утехе

”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу. Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично? Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене. У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву? Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше. Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале? Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини. Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити. Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих. Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом? До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан. Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ? Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати. Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи. Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима? Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна. Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа? Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена. У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу? Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт. Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“. Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини? Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“ Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати? Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос. Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике. Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве? Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо. Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска? Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство. После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Никоме нисам претио на факултету. Реч је о клевети и свесно смишљеној манипулацији, која је без икаквог основа - поручио је за "Новости" митрополит загребачко-љубљански Порфирије, поводом оптужби које су на његов рачун изнели професори Православног богословског факултета Родољуб Кубат и Владан Перишић. Двојица професора су, у циркуларном писму упућеном колегама, митрополита оптужили да је пред недавну седницу Наставно-научног већа упутио претње куриру који је факултету доставио акте Ректората, али и да је вршио притисак на поједине чланове Наставно-научног већа. - Мејл који су упутили професори Кубат и Перишић подсетио ме је на разговоре које сам водио са покојним академиком Владетом Јеротићем, у којима се он често освртао на пројекцију - један од најпримитивнијих облика психолошких механизама одбране којим се его брани од властитих непожељних тежњи и осећања, несвесно их приписујући другима - наводи Порфирије у саопштењу. Митрополит истиче и да су методе које критикују професори Кубат и Перишић управо њима својствене и да су их они годинама примењују на факултету. - Помислио сам да је у овом случају механизам одбране, али пошто знам да су догађаји које у писму описују нетачно представљени, односно да Перишић и Кубат обмањују и кривотворе истину, закључио сам да, самим тим овде није реч о несвесном процесу, него о свесној и злонамерној манипулацији и клевети - наводи Порфирије. НЕИСТИНЕ Да су оптужбе неистините, јавно су потврдили и други професори Богословског факултета који су апострофирани у контроверзном писму. Његове наводе претходних дана демантовали су и доценти Ненад Божовић. Извор: Новости

Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше". Уследио одговор: "Ово је Христово и не одлазимо!" Албанци из Бесе, надомак Мурића, "појачани" сународницима пристиглим са ко зна које стране, провоцирали су у среду монахиње у манастирском комплексу на острву Бешка, на Скадарском језеру. Речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија, да му се јавила игуманија манастира Благовијести мати Фотина и казала да су их напали Шиптари из Скадра, Улциња и неки који живе у Америци, тврдећи да је све то њихово и да припада Албанији, за "Новости" је потврдила и монахиња Варвара. Она је, према традиционалном православном обичају дочекивања гостију, дочекала и ову групу од двадесетак људи, коју је бродићем довезао човек по имену Рамадан или Рамазан, из места Беса надомак Мурића, на обали језера. - Било је међу њима неколико жена и деце. Дочекала сам их са "Добар дан". "Мердита", одговорили су, и додали да су из Албаније. Почели су да снимају, после чега сам их упозорила да за то немају благослов. "Добро, добро", казао је један подругљиво, и наставио да снима, упркос још једном упозорењу. Ја сам овде био и раније, казао је, и поново се мати Фотини обратио подругљивим тоном, питајући чија је манастир светиња. - Српске православне цркве - уследио је одговор. - Никада није била католичка? - наставио је да провоцира човек који је говорио на албанском, док су му речи наше игуманије превођене. - Никада! Црква је окренута према истоку, а католичке богомоље према западу. Остао је без речи - наводи, за "Новости", монахиња Варвара. - А где је она Албанка? - настављао је да провоцира незнанац у напетој атмосфери, мислећи на сестру Стафанију, која је Српкиња из Враке у Албанији. - Ово је све наше! Узећемо вам све, као што смо узели Косово. Биће ово наше, моје - преводила је сестра Стефанија речи побеснелог Албанца. Одговорила му је: - Ово није ни моје ни твоје, већ Христово. - Када ћеш отићи одавде? - обратио јој се поново тај човек. - Када умрем. Такав завет сам дала - казала је монахиња Стефанија. Група туриста из Енглеске, којој је све превођено, била је у шоку, прича за "Новости" монахиња Варвара, која, као и остале сестре, сведочи о новим провокацијама којима су изложене. Наиме, Албанци из Мурића готово свакодневно шенлуче рафалима из аутоматског оружја. Међутим, упркос свему, сестринство наставља са службом Божјом, јер своји су на своме... МОШТИ Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву. Један је од највећих манастира на језеру. Манастир датира из 14. века и чува многе светиње. Састоји се од две цркве, старије посвећене Светом Георгију и млађе, Свете Богородице. Извор: Новости ПОТРЕСНО СВЕДОЧЕЊЕ МОНАХИЊА МАНАСТИРА БЕШКА: Претили су нам да је све њихово, да ће нам узети као и Косово! | Друштво | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Албанци провоцирали монахиње у манастирском комплексу на острву на Скадарском језеру. Двадесетак мушкараца претило: "Ово је све наше"...

Црква Светих апостола Петра и Павла, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца, родном мјесту патријарха Павла, подигнута је из темеља и биће освећена 16. новембра, а на родном имању патријарха биће обновљена кућа која ће бити претворена у музеј. На имању ће бити подигнута и задужбина, а читаво здање ће личити на мали Призрен, сазнају „Новости“. Како је за тај лист потврдио парох кућаначки, протојереј Драган Гаћеша, тада ће на великом народно-црквеном сабору бити обиљежено 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а сабору би требало да присуствује и српски патријарх Иринеј са више архијереја, Срби из цијеле Хрватске, политичари и друге истакнуте личности. – Црква у којој је патријарх Павле крштен изграђена је 1928. године, али је пред поноћ, 20. децембра 1991. године, минирана и дигнута у ваздух – подсјећа парох и додаје да је остао само звоник, који су обновили и потом изградили нову цркву од темеља. Током љета, каже, требало би да буду завршени епископски трон од камена, горње мјесто, полијелеј (главни лустер у цркви) и још два лустера. Радове „потписује“ београдски академски вајар Митар Петковић, познат као идејни творац решења чувеног Ордена српске заставе, који су, између осталих, добили руски државници и дипломате Сергеј Шојгу, Сергеј Лавров, Александар Чепурини Виталиј Чуркин, као и француски писац и новинар Патрик Бесон. За освећење Цркве светих апостола у Кућанцима изабран је празник Ђурђиц, 16. новембра, дан након што се највољенији српски патријарх упокојио 2009. године. Церемонији освећења претходиће свечана академија, 15. новембра, у Слатини. Осим Цркве, обнавља се и парохијски дом, прекопута богомоље, а на родном имању некадашњег српског патријарха биће обновљена кућа и изграђена задужбина. – Уз благослов епископа пакрачко-славонског Јована, на родном имању патријарха Павла обновићемо постојећу кућу. То није његова родна кућа. Она је срушена и умјесто ње је подигнута ова, 1968. године. Кућа ће бити претворена у музеј посвећен патријарху Павлу, а поред ће бити кућица за дочекивање гостију. У дубини имања, у парку, с временом ће бити подигнута патријархова задужбина – црквица са конаком за пријем дјеце из цијелог свијета – каже кућаначки свештеник. Цијело здање личиће на мали Призрен, јер је патријарх Павле најдуже био у Призрену као епископ рашко-призренски, од 1957. до 1990. године, када постаје 44. српски патријарх. Кућанци су, у вријеме када је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914, припадали аутономном Краљевству Хрватске и Славоније у склопу Аустроугарске. Рођен је у земљорадничкој породици и рано је остао без родитеља. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Монашки живот почео је у Манастиру Свете Тројице у Овчару, када је, за вријеме Другог свјетског рата, радио и као вјероучитељ дјеце избјеглица у Бањи Ковиљачи. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. Као епископ рашко-призренски, остао је упамћен по сведочењу у УН о проблемима Срба на Косову и Метохији. Током рата у БиХ говорио је да страдају и Срби, и Хрвати, и Муслимани, као и да је мир свима потребан, „јер смо сви ми дјеца Божија“, и да за хришћанина свако убиство човјека човјеком значи братоубиство. У вријеме које је провео на трону СПЦ, вјеронаука је, 2002. године, уведена у школе, а Богословски факултет враћен у оквире Београдског универзитета. Народ је волио патријарха Павла због његове једноставности и скромности. Често је Београдом ишао пјешице или се возио градским превозом. Умро је у 96. години и сахрањен је на црквеном гробљу у београдској Раковици. Извор: Новости

На помолу наставак замрзнутог дијалога СПЦ и непризнате цркве у Северној Македонији. О решавању статуса најпре са аутономном православном Охридском архиепископијом РЕШАВАЊЕ црквеног раскола у православљу у Северној Македонији је на помолу! Како "Новости" сазнају, у току су интензивне припреме стратегије за релативно брзи наставак замрзнутог дијалога комисије Српске православне цркве и неканонске цркве у Северној Македонији. Поново испољену спремност СПЦ за дијалог како би се коначно достигло решење проблема на аутентично канонској основи, како је то потврђено у саопштењу Светог архиерејског сабора после мајског заседања у Београду, владике неканонске Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ-ОА), званично засад не коментаришу. Према поузданим сазнањима "Новости", темељно, међутим, раде на стратегији за наставак разговора у ишчекивању одговора на њихову молбу и молбу премијера Зорана Заева васељенском патријарху Вартоломеју "за одлуку утврђивања статуса цркве у овој земљи, прикључењем признатим црквама у православном свету". Портпарол Синода МПЦ, владика Тимотеј, није желео да коментарише евентуалне потезе, уз примедбу "да ће владике заседати и разматрати евентуалну понуду СПЦ за наставак дијалога када то званично стигне у Скопље". Према делу тих припремних питања, како наводи извор нашег листа, опрез је разумљив, поготово у могућој солуцији отварања иновираних етапних преговора за решавање статуса МПЦ-ОА, најпре са аутономном Православном охридском архиепископијом (ПОА), архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског). - Тај приступни квалификациони део могућих постепених преговора пожељан је и упутан, независно колико болан, јер би евентуалним прикључењем МПЦ у ПОА, био обезбеђен неопходан канонски услов стицања претходне аутономије, на путу ка самосталности, захтевом за аутокефалију - тумачи извор "Новости", подсећајући да је патријаршијски и Саборски томос о аутономији ПОА у литургијском и канонском јединству са СПЦ, дат 24. маја 2005. са потписом тадашњег патријарха српског Павла. Саборна црква у Скопљу / Фото М. Станчић Уколико би та "прва етапа" обновљених преговора била задовољена, реална су очекивања да би захтев за статусно решење самосталности МПЦ био брзо разматран у СПЦ. ПРОБЛЕМ ОД 1967.НЕКАНОНСКА МПЦ-ОА пребива у расколу још од 1967. године. Тада је дошло до једностраног издвајања од мајке СПЦ, проглашењем аутокефалије коју до сада није признала ниједна помесна црква у православном свету. Евентуална резервна солуција могла би да буде припремљена и у пакету трилатералних разговора комисија СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА. И за такав "обрт", како се објашњава, чекаће се и одговор Васељенске патријашије на писано реаговање СПЦ, због евентуалне одлуке о стављању на дневни ред питања за отпочињање разматрања захтева из Скопља за решавање статуса МПЦ-ОА. Оптимизам владика неканонске МПЦ оснажен је после решења спора између Скопља и Атине због службене употребе имена државе потписивањем Преспанског споразума, али и контроверзне одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о признању самосталности парацрквене структуре у Украјини. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован ВЛАДИКА ПЕТАР БИО У БЕОГРАДУ ЗА време заседања Архијерејског сабора СПЦ, у Београду је боравио владика Петар из неканонске МПЦ-ОА у настојању да, потврђено је "Новостима", издејствује убрзање дијалога, који никада није био ни прекидан, већ замрзнут у периоду док је поглавар ПОА, у литургијском и канонском јединству са СПЦ, митрополит Јован био у затвору. Иако је најпре негирао, владика Петар је, иако невољно, ипак, потврдио да је заиста боравио у Београду, и да је "у једном ресторану" надомак Патријаршије, разговарао са неким од владика СПЦ, "старим пријатељима са којима је заједно студирао". НОВОСТИ http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:797019-УЈЕДИЊЕЊЕ-ПА-ПРИЗНАВАЊЕ-На-помолу-крај-раскола-православља-у-Северној-Македонији

Синод Васељенске патријаршије одлучио је да уврсти у разматрање захтев неканонске Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије и Владе Македоније за решавање статуса те цркве. Синод Васељенске патријаршије одлучио је на последњој седници, одржаној у првој половини маја у Фенеру, у Истанбулу, да уврсти у разматрање захтев неканонске Македонске православне цркве - Охридске Архиепископије и Владе Македоније за решавање статуса те цркве, пише скопска Нова Македонија. О томе да ли то значи да је македонска црква ушла у процедуру за коначно решење статуса, верски аналитичари и црквени званичници имају различите ставове, а заједничко им је мишљење да нема дилеме да ова одлука означава почетак процеса за решавање македонског црквеног питања. Медутим, према њима, за сада, остаје непознато у којој форми и у ком правцу ће бити донесена одлука екуменског патријарха Вартоломеја. Иако се, како се наводи, у изјави Васељенске патријаршије не дају детаљи о разговору о овом питању на седници Синода, стављање ове теме на дневни ред, сматрају аналитичари, значи уводење у процедуру захтева који су патријарху Вартоломеју пре годину дана упућени од македонске цркве и владе. "Између осталог, на састанку се разговарало и о апелационом суду (еклектону) који је поднела Црква у Северној Македонији, која је остаје у расколу", саопштено је на веб страници Васељенске патријаршије. Према речима верског аналитицара Бранка Ђорђевског, овом одлуком Васељенске патријаршије, Македонија је ушла у кључну фазу решавања канонског статуса МПЦ-ОА. "Можда то неће бити одлука одмах, али је сигурно да ће наше питање бити актуелизовано, што се може протумачити као почетак решавања црквеног питања", истиче Ђорђевски. Он каже да треба сачекати да се сазна шта је речено на тој седници Синода Васељенске патријаршије, као и оно што ће се посебно решити. "Веома је важно да Васељенска патријаршија одреди статус цркве. Радна група ће се руководити сопственим интересима. Она жели да ојача своју позицију међу православним црквама", истиче аналитичар. Ђорђевски се, каже, плаши да можда македонска црква неће добити, како каже, "чисту и пуну" аутокефалност, већ оптерећену неким обавезама према Васељенској патријаршији. Нова Македонија примећује да ова одлука патријарха Вартоломеја да се на дневни ред уврсти захтев македонске цркве и владе за признавање њене аутокефалности долази готово истовремено са одржавањем редовне седнице Сабора СПЦ у Београду. Подсећају да је Вартоломеј у недавном интервјуу београдској Политици, није дао конкретне одговоре у вези са захтевом за признавање аутокефалности МЦ, већ је само указао на разлику измеду црквених спорова у Украјини са онима Српске православне цркве са црквом у Македонији и Црној Гори. Медутим, он је такоде нагласио да не намерава да промени Устав Српске православне цркве или њене границе ако не постоје адекватни услови. Руски патријарх Кирил, у међувремену, такоде у интервјуу том београдском дневнику је казао да ова изјава патријарха Вартоломеја значи да он намерава да спроведе "украјински рецепт" у Македонији. Извор: Новости

Један од битних предуслова за решење проблема на KиМ јесте изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на KиМ без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Могућности за разрешење косовског чвора овако сагледава патријарх српски Иринеј са архијерејима СПЦ. У божићној посланици првојерарх позива вернике да посебну бригу покажу према браћи и сестрама на KиМ. - Свакодневно слушамо о "напретку и развоју људског друштва" и о "посебној бризи за људска права". Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на KиМ одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: "Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима". Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на KиМ спремни смо да пружимо и пружамо и свима који живе на KиМ или у другим крајевима Србије. Прочитајте још - Патријарх Иринеј: Државни врх се храбро бори са проблемима на Kосмету; Децу вакцинисати, СПЦ није против трансплантације органа Патријарх упозорава да та слобода за српски народ није могућа у самопроглашеној лажној држави Kосово! То најбоље доказује варварско лишавање српског народа намирница, лекова и ствари неопходних за живот увођењем злогласних "такса", сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање тзв. косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба. СМИСАО СВЕТИЊА Питање KиМ, између осталог, питање је опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања - наводи се у посланици. Извор: Новости