Претражи Живе Речи Утехе

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja

У Световазнесењском храму у Жаркову се на светој Литургији на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2023. године, са својим свештенством сабрало мноштво верујућег народа, а празнично слово произнео је свештеник Александар Јовановић. На данашњи дан је рођено и уздигнуто Православље, рекао је о. Александар и појаснио шта то тачно значи. „Данас имамо један чудесан, невероватан, предиван, прекрасан догађај, од кога дрхти свака ћелија, од кога дрхти сваки смисао, далеко изнад сваких философија, разних и празних прича овога света, а то је истинска философија Православља“, рекао је парох жарковачки и подвукао да се на празник Ваведења „грли Стари и Нови Завет“. Топло препоручујемо да чујете ово слово у целини, а за звучни запис беседе благодаримо г. Радовану Савићу. Беседа о. Александра: Извор: Радио "Слово љубве" Фото: интернет-архива

Концерт Хора "Свети Стефан Дечански" из Новог Сада одржаће концерт у недељу 10. септембра 2023. године у 20 часова, у Саборној цркви у Сентандреји. Диригент је проф. др Тамара Адамов Петијевић. На овај догађај је позвала Епархија будимска. Више о "Данима отворених сентандрејских цркава" Извор: Епархија будимска, ФБ

Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ, у светлости празника Успења Пресвете Богородице, а у сарадњи са свештеницима из Новог Сада и Бечеја, даривала је торбе са школским прибором деци предшколског и школског узраста у вишедетним породицама, као и деци самохраних родитеља. Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ захваљује свим добротворима који су својим прилозима и учешћем дали свој допринос да се ово благословено дело реализује пред почетак нове школске године, на радост деце и њихових родитеља, као израз љубави и бриге Цркве према човеку. Извор: Епархија бачка

Слава Града Новог Сада, празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, биће свечано прослављена у среду, 16. новембра 2022. године. У навечерје градске славе, у уторак, 15. новембра, у организацији Црквене општине новосадске, биће одржана свечана академија на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, са почетком у 19:00 часова. На Ђурђиц, у среду, 16. новембра, света архијерејска Литургија биће служена у Саборном храму Светог великомученика Георгија, са почетком у 9:00 часова. Добро дошли! Извор: Епархија бачка

У манастиру Тумане је синоћ и данас молитвено, поводом обележавања осам година од откривања моштију Светог Јакова (Арсовића). Манастир је фотогалеријом на Фејсбук страници приказао украшену туманску цркву, икону светог Јакова и кивот са његовим светим целебним моштима. Преподобни Јаков Нови Тумански био је духовно чадо Светог владике Николаја, човек са два доктората, дипломата краљевине Југославије у Француској који се, задивљен проповедима и мисијом Светог владике Николаја и Богомољачког покрета, окренуо монашком подвигу, ревносном животу у Христу. Прозорљив, пун духовних дарова, велики подвижник и проповедник вере. Комунисти су му направили заседу у селу Раброву код Пожаревца, те се од последица тог жестоког батинања упокојио, фебруара 1946. По сопственој жељи је сахрањен у Туману. После скоро седам деценија, његове свете мошти су нађене, тј.обретене на гробљу, у целости нетљене, 21. октобра 2014. године. Затим су, 6. децембра те године, стављене у посебан кивот и пренесене у тумански храм, где почивају поред моштију Светог Зосима Синаита, и где су постале стециште многобројних ходочасника и место услишења искрених молитава у славу Божју и на исцељење вернима. ** Радио Слово љубве подсећа да ће 1. новембра у Београду бити свечана премијера филма "Чудотворац Тумански", у МТС Дворани - велико интересовање влада за овај играни краткометражни филм чија су инспирација - истинита сведочанства о исцељењима, а у којем играју значајна имена српског глумишта. То је повод за разговор са редитељем филма, Бојаном Крстић - разговор ћете чути у понедељак, 24. октобра, у 15 часова на Радију Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве

У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/

У четвртак, 30. децембра 2021. године, у 12 часова, са благословом Епископа бачког господина др Иринеја, поводом стодвадесетогодишњице од изградње Владичанског двора у Новом Саду, а у организацији Музеја града Новог Сада, Историјског архива Града Новог Сада и Епархије бачке, као и уз подршку Министарства правде – Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и Градске управе за културу Града Новог Сада, у Историјском архиву Града Новог Сада отворена је изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње”. Аутори изложбе су др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, и ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке. У име Музеја града Новог Сада присутнима се обратила др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, најавивши господина Петра Ђурђева, директора Историјског архива Града Новог Сада. Господин Петар Ђурђев је истакао да ова изложба сведочи о томе колико је било важно што је бачко владичанство дошло у Нови Сад и постало кључни фактор за развијање учености. Присутне је подсетио и на, према његовом мишљењу, најзаслужнијег Новосађанина свих времена, владику бачког Висариона Павловића, који је 1731. године основао прву гимназију која је десет година касније израсла у духовну академију, чиме је уткан пут који ће у Нови Сад довести и Матицу српску 1864. године и који се наставља до данас када је Нови Сад важан универзитетски центар који остварује резултате на свим пољима. Присутнима се, у име градоначелника г. Милоша Вучевића и Градске управе за културу, обратио и г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и указао на значај Владичанског двора као архитектонског објекта који краси центар града већ сто двадесет година и није само културно-историјски важан већ представља и велику духовну вредност нашег града. Изложбу је отворио протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, који је пружио највећу подршку отварању ове изложбе. Поздравио је све присутне и пренео благослове и поздраве Епископа бачког г. Иринеја и нагласио да је ово прилика да се подсетимо да је у току ове године Владичански двор и обновљен, као и да се сетимо културног наслеђа, које се налази и чува у епархијском двору. Протојереј Миодраг Шипка је нагласио и да је Српска Православна Црква увек била и биће чувар културног добра и очувања културног идентитета нашег народа. Посетиоцима ће бити приказано дело архитекте Владимира Николића, историјат његове градње, али и Владичански двор као ризница разноврсних драгоцености које се у њему чувају – од архивских докумената, рукописних и најстаријих штампаних књига, до оригиналног намештаја и уметничких дела. Изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње” биће отворена наредних шест месеци. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Прослава празника Обновљења храма светог великомученика Георгија, славе Града Новог Сада, отпочела је у новосадском Саборном храму служењем празничног бденија у навечерје празника, у понедељак, 2/15. новембра 2021. године. На бденију је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски господин Херувим, уз саслужење новосадског свештенства и ђаконства, а уз молитвено присуство Преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, топличког Јеротеја и мохачког Дамаскина. На дан празника, у уторак, 3/16. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму служиће Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе архијереја, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2021. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење новосадског свештенства. После одслуженог помена, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Нека је вечан спомен свима онима који су дали своје животе и који су се потрудили за Крст Часни и слободу златну и дали своје животе и којих смо се данас сетили овде пред овим знамењем крсним, јер они нису пожалили живот као највећи дар који су добили од Бога, своју младост, своје образовање и све оно што су имали да би ставили на олтар наше слободе. Они су однели победу над непријатељем на бојном пољу, али су доласком у Нови Сад и ове крајеве донели слободу свима људима; ни од кога ништа нису узели нити су некога обесправили или некога натерали да промени своју веру или промени своју нацију него су свима донели слободу. Зато и ми благодаримо Богу што нам је дао такве претке којима се можемо поносити и да се трудимо да у свему следујемо њима. Нека им је вечан спомен.ˮ У подножје крста, венце су положили господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и госпођица Кристина Караић, заменик председника Скупштине Града Новог Сада, представници Војске Србије, Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је у петак, 24. септембра 2021. године, трибини под називом „Бескрај и(за) маске: Драган Симеуновић – интелектуалне мене и еволуција пореткаˮ, одржаној у дворани трибине младих при Културном центру Новог Сада. Говорник на трибини био је академик Драган Симеуновић. Госта трибине је присутнима представила госпођа Мирјана Лукић Маринковић из Градске управе за културу Града Новог Сада, а модератор је била госпођа Јелена Делибашић из Центра за културне интеграције. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На свечаности у септембру поводом 70. рођендана Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у пригодним беседама посвећеним низу успешних подухвата биће истакнут и златни “биографски” податак да су се овдашњи експерти, убрзо после пожара 2004. године, заједно са бројним стручњацима свих заната из читаве Србије, укључили у обнову Хиландара, духовног темеља српске нације, васпостављеног на Атосу пре више од осам векова. Минуло је већ шеснаесто лето откако овдашње архитекте, дуборесци, вајари, сликари и позлатари, упослени у новосадском Заводу, сваку своју годину живе по новосадском и хиландарском “календару”. Живеће на релацији Нови Сад – Хиландар барем још деценију. – На Хиландару ће обнова пожаром оскрнављених пострадалих делова комплекса бити завршена до 2023. године, али наши конзерватори ће имати посла и у наредних 10, па и 15 година, јер започето је сређивање Саборног храма. Треба дати нови сјај иконостасу и троновима, те урадити фрескоживопис – открива “Новостима” Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Рад на ентеријеру и мобилијару Саборног храма, Милутинове цркве, једне од најмонументалнијих грађевина на целој Светој Гори, новосадски експертски тим започео је пре пет година када им је очинским гласом хиландарски игуман Методије рекао: “Децо моја, доста сте кружили као киша око Крагујевца, време је да уђете у Милутинову цркву и латите се посла у главном хиландарском храму. Идемо у олтар.” До тада, а почевши од 2005. године, новосадски тим удахнуо је нови живот фрескоживопису Светог Саве у Кареји (главном граду Свете Горе). Вештим, филигранским потезима, милиметар по милиметар, урадили су комплетне дуборезачко-позлатарске радове на иконостасу Савине испоснице, који су трајали две године. Рестауриран је иконостас Свете тројице као и иконостас митрополита Симеона из 1635. године. На реду је детаљна обнова Саборног храма, коју није успела да заустави ни пандемија вируса корона. – Нисмо прекидали радове, преко Бугарске смо улазили у Грчку, свесни да смо тамо најзаштићенији од вируса. Јер, на Хиландар вирус није успео да се пробије захваљујући ригорозној контроли. И сада, чак и ако сте вакцинисани морате да урадите пи-си-ар тест пре него што крочите на Свету Гору – каже директор Завода, а затим нам набраја све детаље обнове, који сваки за себе представљају својеврстан подвиг. Током прошле и ове године рестаурирани су тронови Богородице Тројеручице, Светог Николе и Света Три јерарха у Саборној цркви. Урађене су и посебно захтевна демонтажа, конзервација и рестаурација иконе Исуса Христа, на плафону манастирске трпезарије. Икона је рад Георгија Митрофановића из 1625. године и представља ремек-дело наше уметности тог периода. Већ од октобра рестауратори ће се, према распореду стручне службе али и на молбу братства манастира Хиландар, посветити новом изазову – обнови тронова Светог Димитрија, Петра и Павла. Сва три су део Саборног храма. Годинама ће трајати обнова ове, главне хиландарске цркве, прве у низу оних које је краљ Милутин подигао 1293. године. Богослужења у њој трају укупно шест сати дневно, а грађевинске скеле не приличе унутрашњости ове светиње. Златне руке У хиландарском тиму из Новог Сада сликарско-конзерваторским радовима руководи сликар-конзерватор Синиша Зековић, а шеф дуборезачко-позлатарских радова је Растко Ћурчић, вајар конзерватор. Дуборесци су Милош Вујаклија, Лазар Ћурчић, Јован Ћеранић, столари конзерватори – Горан Радаковић, Дејан Радаковић и Бошко Папић. Конзерватори су Мирослав Нонин, Зоран Баришић и Драган Сич. Неки од њих у Хиландару имају дужи “стаж” од појединих монаха. Благослов за дрон и скенер Међу монасима Хиландара на челу са игуманом Методијем није мали број оних који су завршили различите факултете пре него што су се отиснули у тишину Свете Горе. Упућени су у савремене технологије, али мобилни телефони нису им драг изум (у Хиландару ионако нема интернета). Нису, међутим, оклевали да дају благослов новосадском тиму рестауратора да у Саборни храм уместо скела унесу савремени дрон који на најузвишенијој тачки куполе може перфектно да сними и најситнији детаљ. Убрзо је купљен и скенер који уочава сваки деформитет на икони. Са оба апарата, пошто је претходно положио обуку, рукује сликар Владимир Петровић. Закон у припреми На крају овог разговора за “Новости” Зоран Вапа открива нам да ће ускоро бити донет Закон о Хиландару, који ће подразумевати да брига о најзначајнијој светињи изван Србије неће престати у тренутку када се заврши комплетна грађевинска, инфраструктурна и рестаураторска обнова њених делова пострадалих у пожару. – Закон ће предвиђати да средства за Хиландар убудуће буду ставка у буџету јер Хиландар треба да буде брига свих Срба, где год да су – истиче Вапа. Јованка Симић Извор: Вечерње новости

Ученици Основне школе "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада осликали су 14 икона и однели на дар манастиру Карно. Тим поводом, архимандрит Лука деци је поклонио икону Богородице Тројеручице из царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе. Манастир Карно, древна задужбина Немањића из XIII века, посвећена је покрову Пресвете Богородице. Храм је1992. године опљачкан и запаљен, а сав инвентар уништен. Изгорео је и иконостас. Племенити млади Новосађани одлучили су да допринесу обнови тог манастира. "Ја сам сликала Светог Илију Громовника, цртали смо у византијском стилу и мислим да је ово било једно непоновљиво искуство. Надам се да ће бити још оваквих прилика да радимо зато што је ово стварно нешто што се ретко добија у животу" каже Тара Лончар из ОШ "Ђорђе Натошевић". "Ја сам сликала Светог Георга, он је поприлично био занимљив, имао је пуно детаља и имао је мач који је било много тешко да се уради где ми је наставник помогао", објашњава Ленка Докмановић из ОШ "Ђорђе Натошевић". "Сликала сам Светог Стефана. Искрено изразито ми је значило што сам сликала ову икону управо зато што ми је то слава, сматрам да је то била једна изразито велика ствар за све нас и да нисмо свесни колику смо велику ствар учинили", истиче Тамара Јокановић из ОШ "Ђорђе Натошевић". Сам процес сликања икона није био лак. Ученици су научили ту технику и шта значи бити иконописац. "Они су се тим начином сликања сретали само на екскурзији где су евентуално видели фреске и иконе, тако да им је цео поступак стварања иконе непознат. Практично сам их ја научио од почетка како се ствара икона", каже Сава Станков, наставник ликовне културе у ОШ "Ђорђе Натошевић". "У време короне долазили су овде у малим групама, кад год су имали слободног времена. Родитељи су највише захвални на томе што су они изашли из оквира својих станова, игрица и телефона и радили нешто креативно", објашњава Недељко Ђорђић, директор ОШ "Ђорђе Натошевић". Овај срдачан допринос оплемењује простор са 14 икона, које дају неки нов живот и почетак. У плану је даља сарадња која ће употпунити манастир Карно и околину. Извор: РТВ

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2021. године, за новог Епископа ваљевског изабран је досадашњи Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Тако је владика Исихије постао други Епископ од обновљења Епархије ваљевске 2006. године. Како је најављено из Епархије ваљевске, устоличење новоизабраног Епископа ваљевског Исихија ће бити на Покладе, у недељу, 27. јуна, у склопу свете архијерејске Литургије, која ће почети у 9 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву. Очекује се да ће сабрање предводити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Тога дана једино ће Литургија бити служена у храму Христовог Васкрсења, како би што већи број људи достојно дочекао новог архипастира Епархије ваљевске. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, упутио је позив верницима да дочекају епископа Исихија у храму Христовог Васкрсења. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије Врлинослов биће протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца. Тема емисија је исповест и грех. Емисију пратите на Телевизији Храм у среду 23. јуна у 21 часова и 10 минута. Аутор и водитељ емисије је Слободан Стојковић. Ово издање Врлинослова као и свако друго можете погледати и на званичном Јутјуб каналу Телевизије Храм.

У среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, у храму Преображења Господњег у Хоргошу Литургију пређеосвећених Дарова служио је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички, уз саслужење протонамесника Бошка Симића. После отпуста, отац Душан је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха хоргошког постављен протонамесник Бошко Симић, досадашњи парох у Карађорђеву. Отац Душан је пожелео добродошлицу оцу Бошку, а оцу Јовици Мојсиловићу је захвалио на досадашњем опслуживању парохије хоргошке. Отац Бошко је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Светом архијерејском Литургијом којом ће, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовати Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење отачаствених архијереја, започеће Свети Архијерски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве. Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Доносимо видео запис интервјуа са презвитером др Зораном Деврњом, професором канонског права на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, поводом процедуре избора новог патријарха Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 24. децембра 2020. године, донео је одлуку да се сазове Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве, који ће се одржати 18. фебуара 2021. године. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ

На данас одржаној седници Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, донета је одлука да патријарашке дужности преузима Свети Архијерејски Синод у складу са чланом 62 Устава Српске Православне Цркве, а да Светом Синоду до избора новог Патријаха српског председава Митрополит дабробосански г. Хризостом, наведено је у саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода. Животопис Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Хризостома (Јевића) Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, Митрополит дабробосански рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођ. Радошевић. Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је шк.1966/67.године. Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање: зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже '' ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља божија и призив божији''. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, а што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању. Шк. 1968/69. године уписао се у петоразредну богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао шк. 1973. године. Као ученик богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у крчкој богословији. У петом разреду богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора богословије. Још као ученик 4. разреда богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене владика Стефан Боца, далматински, а потом жички, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки, 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је епископ далматински Стефан Боца. Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у ЈНА са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима. 1974. године након отслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети арх.синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт( Румунија), али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануару 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976-1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом Новембра мјесеца 1980.године. Године 1978. и 1979. у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска. За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету гору Атонску и боравио на њој, прије свега у манастиру Хилендару и другим светогорским манастирма. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа Хилендарског и старца. Од њега је много научио а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хилендару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватиои одмах по положеној заклетви на крају студија отишао је у Хилендар. Одлуком стараца манастира Хиленарада уписан је у монахологиј намастира Хиленрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја (блаженопочившег митропoлита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој богословији почетком 1981.године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија: ђеврсачке, скрадиснке и брибирске и др. 23. маја 1991. године Свети архијерејски сабор изабаро га је за првог Епископа новокреиране (1990) епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог арх.синода 4. августа 1991. године у храму св. Саве у Дрвару из разлога што катедрални храм у Бос.Петровцу био у фази реконструкције. Административно епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991.године од дотадашњег администратора епископа далматинског г.Николаја Мрђе. Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22. године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све преосвећени владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, Митрополит Хризостом устоличен је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве, као и представници других вјерских заједница. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабробосански Хризостом после четири године архипастирског рада у епархији зворничко- тузланској, Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за Митрополита дабробосанског. На трону Митрополита дабробосанских, новоизабрани Митрополит Хризостом наслиједио је блаженопочившег Митрополита Николаја. Устоличен је у трон митрополита дабробосанских 03.09.2017. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј .Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве и Грчке православне цркве, као и представници других вјерских заједница. Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом је 61. по реду Архијереј на трону дабробосанких митрополита од оснивања Митрополије 1220. године коју је основао Св. Сава. Ризница литургијског богословља и живота: Митрополит дабробосански Хризостом до избора новог патријарха српског председава Светим Архијерејским Синодом BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Поводом прославе Дана ослобођења Новог Сада, 9. новембра 2020. године, у порти Успенске цркве служен је помен и положено цвеће на Спомен-крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Богородичине цркве, заједно са свештенослужитељима тога храма. У подножје крста, венце су положили г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, госпођа Јелена Маринковић Радомировић, председник Скупштине Града Новог Сада, представници Војске, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Градоначелник Милош Вучевић: „Ово је одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручена је Новембарска повеља, 23. октобра 2020. године, у Градској кући у Новом Саду. Честитајући лауреатима, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, подсетио је на то да Октобарска награда бива додељена поводом обележавања 23. октобра 1944, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, док је Новембарска повеља посвећена 9. и 25. новембру 1918. године, када је српска војска ослободила Нови Сад у Првом светском рату, односно када је Велика народна скупштина Бачке, Баната и Барање донела одлуку о присаједињењу Српске Војводине Краљевини Србији. „Част ми је што могу свечано да објавим да Новембарска повеља Града Новог Сада припада Његовом Преосвештенству, нашем Владици бачком г. Иринеју. Владика Иринеј је већ више од 30 година на челу Српске Православне Цркве у Бачкој и дао је велики допринос обнављању духовног живота и хуманитарној ангажованости у Новом Саду. Владика Иринеј је покренуо међурелигијски дијалог; био свестан своје одговорности као пастир у духовном аспекту живота нашег Града, али и целе Бачке; прожимао је, повезивао и увезивао разне установе културе, институције и грађане; борио се да се чује истина. Ово је и одговор Града Новог Сада – законит, формалан – на све оно што се дешавало у току ове године, а посебно претходних дана и недеља, на нечувене нападе на Епархију бачку. Овако ми одговарамо – не памфлетима и јефтиним објавама на порталима, него признањем за вишедеценијски рад и залагање”, рекао је г. Вучевић. Заблагодаривши предлагачима, члановима Комисије, Скупштини Града и господину Градоначелнику на избору и додели признањâ, Епископ бачки је истакао да у основи октобарских и новембарских догађаја које спомињемо, централно место заузимају слобода и борба нашег народа за ослобођење и јединство. „Када кажемо слобода и ослобођење, не мислимо само на слободу и ослобођење од некога или нечега (например од спољашњих непријатеља и завојевача или пак од унутрашњих зломислитеља и злонамерника) него, у првом реду, на слободу за неког и нешто, конкретно за наше ближње, за правду, мир, добру вољу међу људима, са врхунцем у љубави без условâ и међâ. Нећете ми, верујем, замерити што ћу после више од пола века живљења у монашком руху и после тридесет година епископскога служења – употребити традиционални, новозаветни, православни хришћански појам, појам слободе којом нас је Христос ослободио, појам духовне, суштаствене, онтолошке слободе, слободе за љубав и у љубави, слободе која, с једне стране, превазилази, а са друге стране омогућује и обезбеђује сваку другу слободу, националну, државну, културну, политичку и тако редом. Због тог узвишеног идеала слободе, свима нама који смо данас понели ова велика признања, остаје обавеза да се и убудуће трудимо да будемо у служби нашег народа и свих грађана Новог Сада и Србије”, навео је владика Иринеј, додајући да грађани Новог Сада имају чиме да се поносе. „Што се Епархије бачке тиче, без лажне скромности или неразумног хвалисања, чињеница је да смо се протекле три деценије трудили да будемо отворени за сарадњу са свима који су са нама желели да сарађују, а посебно да наш град, нашу Србију и наш народ откријемо или бар приближимо људима који су нас, у току и после несрећног грађанског рата и НАТО-бомбардовања Србије, гледали као највеће кривце за мал’тене све недаће на овоме свету. Било је тешко, али и часно залагати се за истину о нашем народу и патњама кроз које је прошао, сведочити о порушеним мостовима нашега града и о разореној земљи која је била крива само зато што је желела да буде и остане слободна, целовита и самосвојна. По примеру мојих славних и великих претходника, новчани део ове награде биће прослеђен Добротворној установи Епархије бачке Владика Платон Атанацковић за реализацију пројекта Народне кухиње. Радујемо се што ћемо, ако Бог дâ, за неколико дана извршити освећење просторијâ, чиме ће званично започети рад Народне кухиње. Ово признање заправо и припада нашем верном народу у Новом Саду и Бачкој, као и свим људима добре воље са којима смо сарађивали и сарађујемо без обзира на њихову верску или националну припадност. Нови Сад је отворен град, град за свакога, а ту врлину му је макар једним делом подарио српски народ и његов православни етос, као и многи појединци попут данашњих лауреата који су својим трудом, прегалаштвом, пожртвованошћу и љубављу овај град учинили Српском Атином”, поручио је Епископ новосадски и бачки. Говор Епископа бачког приликом примања Новембарске повеље Новога Сада Клиника за инфективне болести Клиничког центра Војводине, волонтери и волонтерке Новог Сада и директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић добитници су овогодишње Октобарске награде Новог Сада, а Новембарска повеља за 2020. годину уручена је Епископу бачком г. Иринеју, Градској библиотеци и Медицинском факултету Унивезитета у Новом Саду. Извор: Епархија бачка

Међу многобројним светоотачким описним одређењима Цркве, издваја се оно које је описује као својеврсну духовну бању Витезду (уп. Јн 5, 2–4). У том смислу, благодат Духа Светог, која у Цркви обитава у пуноћи, препорађа човекову душу и исцељује њене ране, под условом да у бањски „третман“ човек ступа на прави начин, који подразумева веру и посебан начин живота. На тај начин се лече болести унутрашњег човека, са кога се постепено скида губа греха и страсти. Истовремено, богомдане енергије којима је нова бања Витезда преиспуњена чине да се некада залечују и телесне бољке људи, што обично називамо чудима. Света тајна Јелеосвећења је, у најужем смислу речи, посебан светотајински дар који обједињује обе поменуте врсте човековог (из)лечења у литургијском окриљу Цркве. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Редакција “Православног мисионараˮ је молитвено уз Митрополита Амфилохија! Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": Православни мисионар - велико мисионарско дело! Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Радујем се јер се реч "Православног мисионара" чује на таласима Радија Глас! Катихета Бранислав Илића на Радију "Источник": Православни мисионар је увек актуелно и важно штиво! У попразничним данима празника Воздвижења Часнога и Животворнога Крста, из штампе је изашао нови 375. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај пети број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Света тајна Јелеосвећењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Септембарско-октобарски број „Православног мисионара“ који се налази пред нама, у катихетском смислу нас подсећа на важност светотајинског живота, као живог живота и као благодатног „дисања“ Цркве. У том духу централна тема овог броја је посвећена значају и указивању на правилно поимање свете тајне Јелеосвећења. Поред тога, овај број читаоцима нуди велики број текстова, разговора и бројних прилога који чувају основну нит „Православног мисионара“, а то је да еванђелско семе дође до срдаца свих који су гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: На исцељење душе и тела *СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Недеља 31. по Педесетници (Лк. 18, 35-43) *МАТЕРИК: Света мученица Голиндуха *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Седми Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Хришћани у дијаспори – капелани или мисионари? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Реципрочни алтруизам ТЕМА БРОЈА: *Протонамесник Александар Јевтић: Света тајна Јелеосвећења некад и сад *Катихета Бранислав Илић: Света тајна Јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу *Свети Владика Николај: Беседа о тајни Јелеосвећења *Срећко Петровић (превод са енгелског): Јелеосвећење – ранохришћанска сведочанства *Др Ђорђе Вуковић: Стари српски писци о Јелеосвећењу *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Беатовић *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Разговор са Леном Ковачевић – Да постанемо као једно у молитви! *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Неочекивана гошћа – врло лична размишљања о смрти *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Георгија Хозевита *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Ане *СВЕТИЊЕ СПЦ: Обнова цркве Светог Пантелејмона у Призрену *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Осећање природе и мисао о чулној љубави Слово љубве деспота Стефана Лазаревића *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Литургијска заједница Требиња *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум – аспида *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Српски мислиоци о хришћанским основама монархије Повезан садржај: Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу Интервју са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви! Извор: Православни мисионар