Претражи Живе Речи Утехе

Други добротворни концерт духовне и етно музике, на коме ће бити прикупљани прилози за градњу новог храма св. Архангела Михаила у београдском насељу Овча, биће одржан у суботу 2. марта 2024. године у Дому културе Овча, сазнаје Радио "Слово љубве". Добротворни базар почиње у 17 часова, а концерт који ће окупити велики број извођача почиње у 19 сати. Цена улазнице је 500 динара, а сав приход од концерта намењен је градњи новог Светоархангелског храма. Извор: Радио "Слово љубве"

Први пут од завршетка Другог светског рата, у коме су православни Срби поднели највећу жртву у људству на Балкану, наша јавност је добила прилику да се на основу до сада необјављених архивских докумената, деценијама недоступних историчарима и истраживачима, упозна са новим детаљима у односима између православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у тим ужасним ратним годинама. У питању је књига "Односи православних хришћана и муслимана у Босни и Херцеговини у Другом светском рату", аутора свештеника др Александра Прашчевића. Аутор овог драгоценог истраживачког подухвата, открива нам у свом уводу да су и савремени међуверски односи оптерећени тешким историјским искуством јер су нам познати само сукоби и злочини на верској и етничкој основи, док су примери међуверске солидарности и добротољубља, иако малобројни, остали некако неприметни јер се њима до сада није посветила дужна пажња. Због тога, по његовим речима, „као што сваки злочин заслужује осуду, и свака жртва заслужује достојан помен, тако и сваки хумани поступак заслужује да буде истакнут и похваљен“. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је на почетку Другог светског рата донео одлуку (Бр. 2364/42 од 14. октобра 1941. године) да сви свештеници напишу извештаје о стању у њиховим парохијама како би се сагледала ситуација у којој се нашла Црква и њен верни народ на окупационим територијама. Иста одлука је донета и по окончању рата (Бр. 780/47 из 1946. године) са циљем да се сагледају ратне последице и новонастало стање на терену. Главна тема горенаведених извештаја су страдања православних Срба те је, стога, највише података о убијенима, протеранима, насилно покатоличенима и исламизиранима, пребеглима, одведенима по логорима, итд. У књизи су представљени подаци на основу сведочења православног становништва из 40 срезова, дата у периоду омеђеном 1941. годином и 1944. годином, уз исказе становника 21 села и једне општине, који су сакупљани 1942. године, као и изјаве парохијана из 92 парохије и три манастира датих 1947. године, сабране на простору епархија Дабробосанске, Бањалучке, Зворничко-тузланске, Захумско-херцеговачке и Бихаћко-петровачке. Академик Љубодраг Димић је у својој рецензији истакао да је аутор успешно представио и делом препричао аутентична сведочанства о злочинима почињеним над српским православним становништвом у Босни и Херцеговини. „Истовремено, они су (писана сведочанства – ред.) својеврсна ода оним представницима исламске вере који су у злим временима имали снаге да подигну свој глас и стану у заштиту својих комшија, пријатеља, познаника друге нације и вере. Афирмација таквог начина понашања и враћање у свест савременика имена људи којима су били намењени „доњи спратови историје“, још један је од доприноса (овог – ред.) рукописа. Рад колеге др Александра Прашчевића значајно је упозорење историчарима и писцима историјских текстова да треба избегавати генерализације и устаљене стереотипе и увек водити рачуна о сложености догађаја, појава и процеса о којима пишу“. Ова историјска књига је дуг, пре свега, према невиним жртвама рата, дуг према онима чија су имена дуго била непозната, како доброчинитеља тако и злочинаца. У овој књизи се коначно могу сазнати деценијама сакривени проблеми са којима су се сусрели православни и муслимани на путу њиховог суживота у Босни и Херцеговини. Мр Милан Трпковић, директор издавачке куће „Кључ“ Извор: Информативна служба СПЦ

Нисмо могли добити бољи божићни дар од издања које је стигло из Центра за библијску филологију и херменеутику Филозофског факултета: Књига Постања (по Седамдесеторици) Превод је приредио српски класичар и засигурни најбољи познавалац библијске филологије код нас, управник поменутог центра и редовни професор на Одељењу за класичне науке београдског Филозофског факултета – Војин Недељковић. Превод садржи уводну студију приређивача, грчки текст, превод и веома обиман критички апарат. Ради се о издавачком пројекту реализованом по највишим научним и стручним стандардима. Објављивање овог превода културни је догађај првога реда, и надамо се да ће доживети озбиљну рецепцију у нашој (не само) теолошкој заједници. Ово је публикација за коју се без претеривања може рећи да заслужује да се нађе у библиотеци сваког теолога, као и сваког интелектуалца коме је стало до темељног образовања. https://www.facebook.com/biblos.rs/

На предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, за новог главног и одговорног уредника Православља, новина Српске Патријаршије, Свети Архијерејски Синод је поставио досадашњег ко-уредника госпођу Оливеру Јовановић. Госпођа Јовановић потиче из познате свештеничке породице Љубинац. После завршене основне школе у Сокоцу, завршава Прву гимназију у Сарајеву и Богословски институт Српске Православне Цркве у Београду. У браку са свештеником Вањом Јовановићем има синове Василија, Матију и Зорана. Њен први текст Веронаука на Романији објављен је у Православљу 1996. године. Посебно се ангажовала у истраживању чувених српских породица које су оставиле историјски печат у Сарајеву, као и у процесима пописа и повратка имовине Српске Православне Цркве. У каснијим активностима користило јој је прво радно искуство које је после студија стекла у Београду у финансијском и банкарском сектору. На позив Митрополита дабробосанског Николаја, 1998. године се враћа у Сарајево. Од тада до данас Црква јој поверава низ одговорних дужности и послова везаних за мисију и међурелигијски дијалог како на локалном и регионалном тако и на глобалном нивоу. Радила је као координатор пројеката Светске конференције религија за мир са седиштем у Њујорку. Године 1999. у Аману, Јордан, учествује у планирању и организовању Генералне скупштине Светске конференције религија за мир. Од 2000. до 2004. године као део експертске групе Међурелигијског већа Босне и Херцеговине учествује у писању текста за израду предлога Закона о слободи вере и правном положају Цркава и верских заједница у Босни и Херцеговини. Од 2005. до 2021. године ради у Међурелигијском већу Босне и Херцеговине са седиштем у Сарајеву, где Српску Православну Цркву заступа као стручни саветник за међурелигијски дијалог. У том својству организовала је Први међурелигијски сусрет вероучитеља традиционалних Цркава и верских заједница у Босни и Херцеговини, као и Први и Други конгрес жена различитих конфесија. Кроз рад са женама добила је лиценцу за извођење планетарно познате позоришне представе Седам – против насиља над женама, извођене у многим градовима широм Босне и Херцеговине. Цркву је 2006. године, као члан делегације, представљала на Скупштини Светског савета цркава у Бразилу и на консултацијама за мировна разрешења сукоба које је одржано у Северној Ирској у организацији Европског савета цркава. Као експерт, у оквиру делегације Српске Патрјаршије, учествовала је у Православно-муслиманском дијалогу који су 2008. године у Атини организовали Цариградска Патријаршија и Светско исламско мисионарско друштву. Аутор је православног дела Глосара религијских појмова. Уредница је књиге Обичаји муслимана, православних, римокатолика и Јевреја у БиХ. Са енглеског је превела више књига из едиције Христос деци и била уредница посебних издања часописа Религијски погледи у који издаје Међурелигијско веће. Ко-уредница је Приручника за верске службенике против стигматизације особа које су преживеле силовање у последњем рату у Босни и Херцеговини. Била је члан Управног одбора Европске мреже жена верница са седиштем у Бриселу. После одласка из Међурелигијског већа радила је као консултант на пројектима Популационог фонда Уједињених нација и Националног демократског института. Аутор је бројних колумни и чланака на различите теме. Од децембра 2022. године ради у Информативно-издавачкој установи Српске Православне Цркве у Београду. Говори енглески и служи се француским језиком. https://spc.rs/olivera-jovanovic-novi-glavni-i-odgovorni-urednik-pravoslavlja-novina-srpske-patrijarsije/

Вокално-инструментални ансамбл "Фенечки бисери" позива све људе добре воље да у понедељак 20. новембра 2023. године, од 19 часова, присуствују још једном хуманитарном концерту, овога пута за породицу Зековић из Републике Српске. Поред добро познатих лица и гласова "Бисера", вече ће својим наступима обогатити и Јован и Катарина Савић, као и Тамбурашки оркестар Љубинка Лазића. Цена карте је 600 динара, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Свештеник Владимир Пекић, сабрат храма св. Марка на Ташмајдану, са љубављу позива све суграђане да дођу у ову дивну београдску светињу и учествују у новом циклусу духовних трибина и разговора. После уводног предавања 14. септембра, са почетком црквене нове године, јесењи циклус предавања ће трајати до пред Божић, а наставиће се у пролеће, каже о. Владимир за Радио "Слово љубве". Намера братства на челу са архимандритом Нектаријем јесте да се још више интензивира разговор са верним народом. У четвртак 21. септембра 2023. године беседиће о. Миодраг Ристић, сабрат Маркове цркве, каже о. Влада: Разговор са о. Владимиром: Извор: Радио "Слово љубве"

У понедељак, 28. августа, на празник Успења Пресвете Богородице, на Светој Гори је отворен нови грузијски скит. Ново свето пребивалиште је трећи грузијски скит на Светој Гори, саопштава Служба за односе с јавношћу Грузијске патријаршије. Према светогорском статуту, на Светој Гори постоји 20 главних манастира, а сви остали скитови и келије зависе од једног од њих. Нова грузијска насеобина је под ингеренцијом Велике Лавре. Један грузијски скит зависи од манастира Симонопетре, а други од Ватопеда. Нови скит је основан иницијативом и непосредним залагањем о. Илариона, грузијског монаха који се већ више од 20 година подвизава на Светој Гори, а уз финансијску помоћ грузијских вјерника. Године 2018. о. Иларион је постао први грузијски монах за 75 година који је пострижен у велику схиму на Светој Гори и то у манастиру Григоријат. Главну цркву је током свеноћног бденија за Успеније пресвете Богородице освештао Његово преосвештенство Епископ Никортсминдски Вахтанг из Грузијске цркве. Служено је на грузијском и грчком језику. Богослужењу је присуствовао и архимандрит Методије, настојатељ српског манастира Хиландара. Два монаха су званично наведена као чланови новог скита. Оснивач, о. Иларион, постављен је за старешину монашког конака. Манастир Иверон, један од 20 главних светогорских манастира, основали су грузијски монаси крајем 10. вијека, иако је на крају постао грчки манастир. https://mitropolija.com/2023/08/31/otvoren-novi-gruzijski-skit-na-svetoj-gori/

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан служио је у недељу 6. по Духовима, 16. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића у манастиру Светога Саве Нови Каленић код Канбере. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу беседом, говорећи о голготском, Крсто-васкрсном путу оних који желе да живе побожно у Христу Исусу, који желе да живе и следе Истину Његову. Епископ се затим осврнуо на лик и дело Вожда трећег српског устанка, Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића и његове равногорце, који су изабрали тежи пут, пут Крста, пут голготе, али и васкрсења. Васкрсења, јер Истина се не да свезати, победити и угушити. Она увек васкрсава, обелодањује се, устаје попут феникса из пепела, док све лажне идеологије кад тад покажу своје право лице, своју праву вредност, односно, своју немоћ и илузорност. Равногорци са својим Ђенералом су животе своје положили следећи Косовски завет, а тиме се прибројали редовима Лазаревих витезова, беседио је Епископ. После Свете Литургије служен је помен Ђенералу Драгољубу у 'Чичиној колиби', након којег су представници националних организација положили венце испред Дражиног споменика. После је уследила трпеза љубави на којој се по благослову Епископа присутнима обратио беседом Прота Илија, апострофирајући важност саборног окупљања и јединства Српског народа. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Из штампе је изашла прва свеска часописа "Теолошки погледи" за 2023. годину, на укупно 176 страна, известио је Срећко Петровић а преноси Информативна служба СПЦ. Нови број овог издања Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, версконаучног часописа који излази од 1968. године, читаоцима доноси патристичке текстове у преводу на српски језик, богословске и историјске радове домаћих и иностраних аутора, као и приказе нових издања. Нови број домаћег версконаучног часописа могуће је поручити преко Службе претплате — преко броја телефона (+381)113025103, или путем електронске адресе [email protected]. Најновији број "Теолошких погледа" доступан је за читање и онлајн, у отвореном приступу, преко интернет-странице часописа: https://teoloskipogledi.spc.rs/LVI.2023/1 Из садржаја нових Теолошких погледа (година LVI (2023), број 1) Преводи светоотачких текстова: „Писмо IX презвитеру и игуману Таласију Максима Исповедника“, са старогрчког превео Епископ западноамерички Максим, стр. 11–14; Чланци: Епископ Максим Васиљевић, „Схолија на Писмо IX презвитеру и игуману Таласију Светог Максима Исповедника“, стр. 15–32; Презвитер Селимир Д. Вагић и Горан М. Јанићијевић, „Благоверни кнез српски Стефан Штиљановић у црквеном, народном и културолошком памћењу — поводом 480 година од блаженог уснућа“, стр. 33–66; Николай Анатольевич Хандога, „Символическая аритмология святителя Викторина Петавийского: на примере чисел «один» и «семь»“, стр. 67–84; Протопрезвитер-ставрофор Радомир В. Поповић, „Пост у древним монашким правилима и уставима“, стр. 85–98 Никола Илић, „Име Урош као владарско обележје Немањића“, стр. 99–116; Обрад Карановић, „Еколошка криза као духовни феномен: кратко подсећање на Лина Вајта“, стр. 117–132; Бојан Грујичић, „Свеправославно саветовање у Москви (1948. г.) из угла руске периодике и одабране архивске грађе“, стр. 133–152. Прикази: Славиша Костић, „Encounters on the Holy Mountain. Stories from Mount Athos“, стр. 153–159; Марија Ђорђевић, „Eugenia Scarvelis Constantinou, Thinking Orthodox: Understanding and Acquiring the Orthodox Christian Mind“, стр. 160–163; Доц. др Ненад Божовић, „Јован Благојевић, Археологија библијског света: најзначајнија открића 2021.“, стр. 163–167; Срећко М. Петровић, „Протођакон Радомир Б. Ракић, Преводи Светога Писма кроз историју“, стр. 167–172; Лазар Љубић, „Виктор Недески, Агиологија“, стр. 172–174. Главни и одговорни уредник Теолошких погледа је презвитер проф. др Србољуб Убипариповић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Чланови уређивачког одбора Теолошких погледа су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), проф. др Свилен Тутеков (Богословски факултет Универзитета „Свети Кирило и Методије“ у Великом Трнову), проф. др сци. мед. Стаменко Шушак (Медицински факултет Универзитета у Новом Саду), проф. др Марина Коловопулу (Богословски факултет Националног Каподистријског универзитета у Атини), протођакон проф. др Драган Радић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду), виши научни сарадник др Станоје Бојанин (Византолошки институт Српске академије наука и уметности), презвитер доц. др Драган Каран (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) и др Миљана Матић (Музеј Српске Православне Цркве у Београду). Од 2013. године Теолошки погледи налазе се на листи категорисаних научних часописа Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а од 5. новембра 2019. године Теолошки погледи индексирани су у међународној бази научних часописа Европског референтног индекса за друштвене науке ЕРИХ плус (ERIH PLUS — European Reference Index for the Humanities), коју одржава једна од највећих светских архива научних истраживања — Норвешки центар за истраживачке податке (Norwegian Centre for Research Data — https://kanalregister.hkdir.no/publiseringskanaler/erihplus/periodical/info.action?id=497118). Прилози објављени у Теолошким погледима опремљени су УДК бројевима, док су чланци из Теолошких погледа каталогизовани у базама Народне библиотеке Србије, и претраживи преко каталога Кооперативног онлајн библиографског система и сервиса Кобис (https://sr.cobiss.net/). Упутство ауторима доступно је на вебсајту часописа Теолошки погледи, и то и на српском и на енглеском језику. На овом вебсајту такође је доступна целокупна архива свих старијих свесака Теолошких погледа, почев од прве која је објављена 1968. године: https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/. Извор: Информативна служба СПЦ

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а на предлог Његовог Преосвештенства епископа нишког ГГ Арсенија, досадашњег вршиоца дужности ректора Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, за новог ректора богословског училишта у Нишу постављен је високопречасни протојереј Дејан Крстић, професор ове Богословије. Протојереј Дејан Крстић је рођен 1977. године у Призрену, од оца Бранислава и мајке Ленке. Основну школу завршио је у Призрену, након чега уписује Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену. По завршеној Богословији, уписује Православни богословски факултет у Београду, да би своје студије наставио на Православном Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, где је и дипломирао. У Богословији у Нишу, на препоруку Управе Богословије, а на предлог Епископа нишког ГГ Иринеја, ради од октобра 2000. године, где предаје Црквено појање с правилом и Црквенословенски језик. Положио професорски испит из Историје хришћанске Цркве, са радом на тему Друга етапа иконоборачке јереси и коначна победа Православља 843. године. У школи обављао дужност васпитача (2000. – 2013.) и дужност секретара Богословије (2013. – 2023.). У браку са Јеленом (рођ. Гогић), има синове Саву (2010.), Михаила и Јована (2016.). У чин ђакона рукоположен је 2009. године у Саборном храму у Нишу, руком Његовог Преосвештенства епископа нишког господина Иринеја. У презвитерски чин, руком истог Архијереја, рукоположен је 2009. године у храму Васкрсења Христовог Хиландарског метоха у Нишу и постављен за пароха при овом храму. Чином протојереја одликован је од стране Његовог Преосвештенства епископа нишког ГГ Арсенија, на празник Светог Кирила и Методија, 24. маја 2020. године. Примопредаја дужности, у присуству Комисије сачињене од професорâ ове Богословије протојереја Бобана Стојковића и јереја Љубише Костића и економа г. Стефана Којића, обављена је 01. јула 2023. године. https://bogoslovija.net/novi-rektor-bogoslovije-u-nisu/

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније посетио је 22. јуна 2023. године у Медвеђи, са координатором Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин" протонамесником Синишом Никитовићем, осмочлану породицу Нешковић, којој је припала друга новоизграђена кућа у оквиру пројекта који води Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин". Породицу Нешковић чине отац Радош, мајка Јелена и деца Марија (16), Видак (14), Вукашин (13), Маријана (11), Василије (10) и Веселин (9). Овај дом је дар Хуманитарне организације "Срби за Србе", коју је данас представљала Марија Моровић, PR менаџер ове организације, као и породице Рајовић из Пећи, чији је најстарији члан, г. Милорад Рајовић, овом приликом био присутан заједно са својим унуком и имењаком Милорадом Рајовићем. Након освећења дома, породици Нешковић уручени су кључеви новог дома, као и икона Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца, кога прослављају као свог небеског заштитника. Преосвећени Владика и председник Општине Медвеђа Драган Кулић честитали су усељење породици Нешковић, пожелевши им срећну будућност у новом дому. Координатор ВДС-а о. Синиша Никитовић упознао је присутне са даљим плановима везаним за реализацију овог пројекта, наиме, да се на јесен ове године планира, уз Божију помоћ, и финализација преосталих домова. Такође, овом приликом је породици Рајовић од стране организације "Срби за Србе" свечано уручена захвалница. На крају је посећена парцела на којој је започета израда темеља за још две нове куће. Координатор ВДС-а о. Синиша Никитовић и извођач радова, г. Миломир Ђоковић, упознали су Владику и г. Кулића са динамиком радова. Епархија нишка и овом приликом позива све вољне да узму учешћа у материјализацији овог пројекта, са хуманим циљем да се породицама у потреби помогне да добију пристојан дом. Вашу донацију можете уплатити на рачун Верског добротворног старатељства Епархије нишке "Добри Самарјанин" 265-4050310001316-72 ПОШАЉИ ВДС НА 4018 - цена поруке је 100 динара. Извор: Eпархија нишка

Одбор за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма, недавно је, по благослову Епископа сремског г. Василија, осмислио и изобразио нови грб Епархије сремске, саопштио је за Радио „Слово љубве“ ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је на овом хералдичком задатку учествовао у својству хералда, а сарађивали су инж. грађ. Дамјан Илић и Срећко М. Никитовић као врсни хералдички уметници поменутог Одбора. У образлођењу предлога грба наведено је: „“Штит је подељен на три поља. Прво поље је плаво и на себи носи чеону (западну) фасаду саборног Храма Светог Николе у Сремским Карловцима, која је изображена до најситнијих детаља, чиме ће се сачувати трајни траг о столовању сремских епископа на овом месту. Храм је златан (у хералдици се злато означава жутом бојом), чиме символизујемо да је Црква (тј. сам овај Храм) земаљска капија Раја, а знамо да се у православној иконографији злато користи, управо, да би символички приказивало преображено рајско стање и вечни живот. Друго поље штита, носи грб Срема, као логичну и територијалну одредницу јурисдикције ове Епархије. Подвлачимо да је ово поље Срема стилизовано по угледу на грб Срема из чувене Стематографије јерођакона Христофора (Жефаровића) из 1741. године, коју је израдио по благослову Патријарха Арсенија IV (Јовановића - Шакабенте), што значи да СПЦ јесте мајка и овог знамена Срема, те да је он неотуђиви део српског амблематског наслеђа. Управо је на Епархији сремској и на нашој Светој Цркви да буде главни чувар и заштитник наше духовне, културне и историјске баштине. Треће поље штита је црвено и на себи носи дословни хералдички цитат из истог поља грба Карловачке митрополије, чији је Епархија сремска, не само део, већ и наследник. То је црвено поље, које заједно са првим пољем, које је плаво и доминантном белом (тј. у хералдици - сребрном) бојом другог поља, даје пријатну, али и ненаметљиву алузију на српске националне боје. На средини тог поља је тзв. српски крст, на којем су оцила окренута бридовима у поље, као што је био случај и у најстаријим грбовима Карловачке митрополије. По важећим хералдичким стандардима за црквену хералдику, држачи овог штита су два анђела. Штит је окруњен архијерејском митром. Иза њега су укрштени литијски крст и архијерејски жезал, а испод њега виси бројаница са златним крстом, што све, по хералдичким прописима, одговара рангу једне Епархије наше Свете Цркве”, известио је ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић. Извор: Радио "Слово љубве"

Кипарска црква званично улази у нову еру. Митрополит пафоски Георгије изабран је за новог архиепископа кипарског. Гласање је обављено по завршетку свете Литургије у параклису Апостола Варнаве у резиденцији свештене Кипарске архиепископије. По завршетку гласања и избора Архиепископа радосно звоне звона старе катедрале Светог Јована. Његово Блаженство, новоизабрани архиепископ кипарски Георгије рођен је 25. маја 1949. године у Атијану. Уз стипендију Кипарске државне фондације за стипендије, студирао је хемију на Универзитету у Атини између 1968. и 1972. године. После дипломирања студирао је богословље на истом универзитету, након чега су уследиле даље студије у Енглеској и хемије и богословља. Године 1984. рукоположен је у јерођакона, а 1985. године, у време кипарског архиепископа Хризостома I, рукоположен је за игумана и архимандрита. Године 1994. преузео је дужност секретара Светог синода. У међувремену је радио и као наставник хемије у средњим школама. Хиротонисан је за епископа 26. маја 1996. године, а изабран је за митрополита Пафоса 29. децембра 2006. Представљао је Кипарску цркву на свеправославним конференцијама и у дијалогу са римокатолицима, а председавао је биоетичком и просветном комисијом Светог синода. Председник Кипра Никос Анастасијадис упутио је на честитку новом Архиепископу: „Уверен сам да ће под надахнутим руковођењем новог Архиепископа Кипарска црква наставити свој велики духовни рад на добро народа.“ https://mitropolija.com/2022/12/24/mitropolit-pafoski-georgije-novi-kiparski-arhiepiskop/

У храму посвећеном Преображењу Господњем на Пашином брду у Београду почиње нови циклус Разговора о Литургији, које води ђакон овог храма Драган Симикић. Како је најављено на инстаграм страници поменутог храма, у петак, 7. октобра 2022. године, после вечерње молитве, од 18 часова биће одржани први разговори – на тему „Лепоте литургијског живљења – некад и сад“. Извор: Храм на Пашином брду инстаграм

На Крстовдан, 27. септембра 2022. године, Српска Православна Црква добила је свој нови храм, известио на инстаграму Саборни храм Светог Саве у Бечу. Храм је нашој Цркви, Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју свечано предат од стране Надбискупа бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. „Моје срце је пуно среће зато што у овом округу у Бечу живи огроман број нашег српског верујућег народа. Наше цркве су препуне и били смо принуђени да молимо сестринску католичку цркву да нам стави на располагање још једну цркву и ми смо пресрећни да смо дошли у овај храм овде у 12. округу у Бечу“, поручио је овом приликом Владика Андреј за РТС. Владика Андреј за РТС о новом храму СПЦ у Бечу Вест обрадила и припремила Редакција Радија "Слово љубве". Извор: Саборни храм Светог Саве у Бечу инстаграм

На Крстовдан, у уторак, 27. септембра 2022. године, у 17 часова, Српска Православна Црква у Бечу преузеће свој нови храм, најавила је Епархија аустријско-швајцарска. Храм ће нашој Цркви бити предат од стране Надбискупа Бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. Поред Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја биће присутно и више епископа и великодостојника СПЦ. Нови храм се налази на адреси: 12. Wiener Gemeindebezirk Meidling Lichtensterngasse 4a 1120 Wien. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Марија Стајић из "Центра за живот" при Богородичином храму у Земуну, преводилац, коаутор портала Међународне породичне вести и уредник портала "Православни родитељ", говори о више него бројним активностима овог Центра посвећеног здравој породици и здравом друштву и у веома садржајном разговору, указује на последице бројних пошасти којима је један савремени хришћанин изложен. Чућете више о овогодишњој Летњој духовној школи за децу и омладину, затим Школи припреме за живот и грађењу културе живота, а гошћу смо замолили да нам осветли и разјасни законодавну проблематику која се дужи временски период одвија у Сједињеним Америчким Државама у вези насилног одузимања живота нерођеном детету, односно прекиду трудноће. Зашто постоји термин "абортивна индустрија", шта подразумева, има ли границе у тзв. "за избор" (енгл. "pro choice") покрету? Поред изузетне поуке блаженопочившег Патријарха Иринеја о чедоморству, чућете и шта је то све "ушло на главни улаз" у наше друштво а да то људи углавном нису ни приметили. Питамо и да ли смо ми данас у нашој сопственој земљи доведени у ситуацију да се запитамо шта представља "здрава породица", шта означава израз "промена пола" и кроз шта све особе које се упусте у тај поступак пролазе? Емисија је на нашем програму у четвртак 25. августа 2022. године премијерно од 14 часова и 30 минута и у репризном термину од 23 часа. Ваш радио "Слово љубве" Извор: Радио "Слово љубве"

Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” најавила је расписивање јавног урбанистичко-архитектонског конкурса у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Најаву расписивања конкурса преносимо у целости, благодарећи Информативној служби Епархије бачке: Фондација „Нови Сад — Европска престоница културе” расписаће јавни урбанистичко-архитектонски конкурс у оквиру којег ће бити изабран најбољи дизајн за комплекс будућег Меморијалног центра посвећеног свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Меморијални центар, најзначајнији меморијални пројекат Града и Јужне Бачке, бићe смештен уз простор Креативног дистрикта, дајући тој локацији нову вредност. На тај начин заокружује се програмски лук Тврђава мира Европске престонице културе, који је уметничким програмима ставио јак акценат на културу сећања, сагледавање последица рата и промоцију мира. Тачно осамдесет година од страшног Погрома, претежно Срба и Јевреја Град Нови Сад је у сарадњи са Епархијом бачком и Фондацијом „Нови Сад — Европска престоница културе” формирао тим за даљу координацију активности на пројекту будућег Меморијалног центра, како би се по одабиру победничког решења приступило изради техничке документације. Жири ће чинити најрелевантнији представници Епархије бачке, Јеврејске општине, Историјског архива Града Новог Сада, а најбројнији чланови биће управо стручњаци — архитекте. Планирано је да јавни урбанистичко-архитектонски конкурс буде расписан 8. августа 2022. године. Циљ конкурса јесте да се у складу са конкурсним задатком, програмским захтевима, урбанистичким условима за уређење и изградњу, те потенцијалима локације изабере најквалитетније урбанистичко-архитектонско решење у којем ће се интегрисати и остварити полазне идеје и мисија Меморијалног центра. Извор: https://novisad2022.rs Извор: Информативна служба Епархије бачке

У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јула 2022. године, у четврту недељу по Духовима, Светом архијерејском литругијом у Храму Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Александра Савића у чин презвитера. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ манастира Средиште архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, Радивој Панић, Димитрије Касапис и Недељко Марјановић, протојереји Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански, Милан Пајић и Ђорђе Поповић, јереји Далибор Стојадиновић, Владимир Пекић, Владислав Голић, Горан Мишановић и новорукоположени презвитер Александар Савић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и Радојица Жагран, као и ђакони Здравко Јовановић, Верољуб Сандо и Љубомир Остојић. Светој литургији присуствовали су принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић и Марија де Глорија од Орлеана и Брагансе, принцеза од Бразила и Португалије, као и многобројни верни народ. Уследила је беседа Његове светости коју доносимо у целини: – Браћо и сестре, реч Jеванђеља, реч Божја има исту снагу коју је имала и онда када се Господ оваплотио у телу и проповедао Јеванђеље Спасења. Такву снагу има и данас и имаће до краја света и века. Реч Божја јесте реч љубави, јер је Бог наш – Бог љубави. Наиме, ако бисмо тако могли да кажемо: Бог истом љубављу и истом количином љубави воли све људе. У Његовим очима, пред Његовим лицем не постоји никаква разлика између људи., разлика која може бити природна, али може бити и споредна; не постоји разлика у смислу Божјег односа према људима. Иста количина љубави излива се на сваком човеку, али не прима сваки човек љубав Божју на исти начин. Однос човеков према Богу директно утиче на то колику меру љубави ће сваки човек примити; а мера нашег односа према Богу зависи од мере вере у односу на Бога – вере у Бога. На концу, зависи и од тога колика је вера, али зависи и од тога каква је вера. У данашњем одломку из Јеванђеља по Матеју видимо да Господ опет одвлачи важност вере чинећи је одлучним фактором за то како ће дејствовати љубав Божја у животу појединца и у животу заједнице. Из данашње приче видимо оно што знамо, што нам Господ објашњава на многим другим местима и на различите начине: да није увек сигурно, ако говоримо за себе да верујемо у Бога, реч о истинској, правој, чистој вери, вери која отвара ум и срце за благодат Божју. Није довољно да формално припадамо истинској и правој вери или истинској и правој заједници верних, а да онда мислимо да припадање истинској заједници верних унапред обезбеђује милост Божју – већ смо рекли да Бог делује и воли сваког човека на исти начин и истом Божанском љубављу – али није довољно, јер то зависи од нас. Није довољно да смо само формално припадници, у нашем случају, истинске праве православне вере и једној светој саборној апостолској Цркви. Није довољно да само формално припадамо Телу Христовом, да се само крстимо; па чак да до краја нисмо развили дар вере ни онда када се држимо правила и закона. Наиме, можемо људе гостити, можемо чинити милосрђе, можемо испуњавати и сваку другу Богом задату заповест, али ни то неће занчити да смо сигурно препознали љубав Божју и да разумемо да је спасење у Њему и да нам је Он потребан. Може бити да онда када све чинимо и учинимо, паднемо заправо на предуслову успеха и ваљаности сваког нашег подвига и врлине, а најпре да паднемо на пољу онога без чега нема спасења, нема љубави, нема радости, а то је смиреноумље. То је смирење. Наравно, у нашем случају смиреноумље и смирење није пуко психолошко стање, нити нирвана која се може постићи некаквим људским снагама, силама, вештинама и методама без уверења да мира и смирења нема без Бога, троличног Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Смирења нема без истинске љубави према Христу, љубави која нас покреће да чинимо то што чинимо. У данашњем Јеванђељу видимо управо то да је вера, ако опет могу тако рећи, инструмент, наше унутарње стање, наш животни став који нас води до истинског исцељења. То је метод, стање које нас води до љубави и заједнице са Богом. У данашњем Јеванђељу имамо причу о једном капетану римском, дакле некоме ко не припада изабраном народу. Самим тим, нема ни чисту истинску веру, али он препознаје у Христу љубав пре свега, а онда и силу и моћ која из те љубави произилази. Препознаје у Христу Спаситеља. Иако до краја не разуме све о чему се ради, онда када се његов слуга разболео пришао је Христу и вели: Као што ја могу свом војнику да заповедим да учини нешто и он то чини; и Ти – као неко ко надилази обичног човека, у коме препознајем љубав и из љубави силу и моћ – реци само и мој ће слуга оздравити. Господ препознавши дубоко поверење тог човека, некога ко не припада изабраном народу, нити практикује чисту истинску веру и припада истинској Цркви, препознаје Господ у њему чисту веру, препознаје заправо смирење. Овај није ни рекао као многи други који су припадали изабраном народу: Дођи у моју кућу, у мој дом, или: Дођи и додирни овога који је болестан; него је отишао корак даље и рекао: Знам да можеш из љубави и благодаћу својом да исцелиш. Свестан ко је и шта је, не очекујући да му Господ дође у дом, нити да додирне својом руком његовог слугу, има поверење у реч Христову, у љубав Његову, у силу његову. Има и веру и смирење. Браћо и сестре, наравно да смо благословени чињеницом да смо делови и удови Тела Христовог, Цркве Његове, и да нам је дато много више него онима који немају тај благослов, али самим тим смо и позвани на много више. Позвани смо, пре свега, на истинско смирење, на свест о томе да колико год чинили, чинимо јер требамо то да чинимо, јер је то у складу са даровима које носимо у себи и са циљем због којег смо створени. Онда када учинимо и највише, можемо рећи само, заједно са Светим апостолом Павлом, да смо недостојне слуге Божје. То да се трудимо и да смо свесни да смо недостојне слуге Божје чини да имамо мир, да имамо смирење, да немамо отпорност која узбуркава памет, узбуркава срце, не трпи другог поред себе. Тада ма колико глумили и ма колико се упињали, немамо самозаљубљеност; него знамо да је све у Богу и да је све дар Његов. У том смирењу имамо и силу и моћ и снагу да се отворе наше срце и наша душа и да љубав коју Господ данас излива не само да се настани у нама, него да процвета и да унесе и донесе плодове многоструке, стоструке, плодове који су увек наша радост, али су временом и утеха онима који су око нас. Нека би Господ дао мира, али пре тога и смирења, јер без смирења нема мира, како бисмо онда препознали љубав Његову и славили Га и овде и сада и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Епархија жичка СПЦ обавештава читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часопис ове Богом спасаване Епархије наше Помесне Цркве. Реч уредника часописа, протонамесника Александра Р. Јевтића у наставку преносимо у целини: На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу [email protected] написане према упутству. Извор: Епархија жичка