Претражи Живе Речи Утехе

Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23). Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени. Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14). Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16). Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6). Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12). Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19). Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше. Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав. Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили. Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу. Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“. Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо! У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?! Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“. Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни. За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта. Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања. Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу. Мир Божји – Христос се роди! Епископ крушевачки Давид Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...

Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. Живојин Ракочевић Извор: Политика

Свадба у Кани један је од најпознатијих делова Новог завета и описује чудо које је Исус Христос извео међу сватовима: претварање воде у вино. Овај одломак Светог писма чита се током обреда црквеног венчања, а засигурно има оних младенаца за које ова прича носи посебну симболику. Говоримо о десетинама парова који су се упознали у „Кани Галилејској” – не оној новозаветној, већ, сасвим у духу 21. века, једној виртуелној. Реч је о затвореном клубу који је део православног форума „Живе речи утехе” и испод чијег имена „Кана Галилејска” кратко и јасно пише опис: упознавање ради хришћанског брака. Модератори клуба објашњавају да су плодови ове виртуелне заједнице и те како видљиви у „офлајн” свету: већ је склопљено више десетина бракова, а у појединима је стигло и потомство. Како каже Данијела Олуић, модератор клуба „Кана Галилејска”, управо прошле недеље младенци који су се упознали код њих на форуму обавестили су их да су добили бебу. Први корак који су направили ови новопечени родитељи, као и многи пре њих, био је да администратору пошаљу пријаву са својим основним подацима, јер клуб је затвореног типа и није видљив осталим члановима и посетиоцима форума „Живе речи утехе”. – Онај ко жели да се придружи пошаље, дакле, своје име, презиме, годиште, одакле је, да ли је већ био у браку, чиме се бави, каква су му интересовања, хобији... Сви су најчешће врло искрени, не остављају надимке, који су уобичајени за форумаше, већ пуно име и презиме – објашњава Данијела. ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ ИЗВОР: Политика

Једино СПЦ може бити названа ''мајком црквом'' Македонској православној цркви –Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), и Православној охридској архиепископији (ПОА), тврди Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. Захтевање МПЦ –ОА од БПЦ да јој призна автокрфалност, док би јој МПЦ-ОА из захвалности постала ''ћерка црква'', Архиепископ Јован оцењује као крајње неозбиљно и каже да такви преговори наликују обичној пијачној тезги на којој две суседне Цркве тргују ветром и маглом. Архиепископ упозорава да дугогодишњи нерешени црквени проблем, најлошије могуће утиче на православне вернике у Македонији а као што тврди, највећи разлог декаденције која је настала на верском плану код верника, јесте раскол у коме и даље пребива МПЦ-ОА, а који је подржан од власти Р. Македоније. Г.г. Јован је нагласио да се ПОАрхиепископији, која је канонски призната црква и која је део јединства православних цркава, насилно одузима свака могућност за мисију, протерана је из свих постојећих храмова, а као што каже, и поред тога што је Суд за људска права у Стразбуру недавно донео пресуду у Њену корист, држава не само што и даље не планира да је региструје онемугаћавајући је на тај начин у стицању имовине, већ напротив подноси жалбу на донету пресуду. Архиепископ Јован је искористио прилику да прокоментарише и актуелна политичка збивања на релацији Македонија – Грчка око дугогодишњег нерешеног спора око имена, па као што је истакао, за постизање одрживог и трајног решења потребан је један дужи временски период. · Небројена питања круже јавношћу откада је МПЦ-ОА, упутила писмо БПЦ у коме од бугарског Патријарха тражи признавање автокефалности и добијање статуса мајке цркве. Како оцењујете овај потез и колико је могуће да БПЦ једнострано призна автокефалност МПЦ-ОА? Maјкa-црква свих цркава после деветог века је Констатинопољска Патријаршија, зато што су све цркве које добијају автокефалност после деветог века, биле под јурисдикцијом Константинопољске Патријаршије, чак и једна велика црква каква је данас Московска Патријаршија. Мећутим, Охридска Архиепископија, заједно са Синајском Архиепископијом, једине су две цркве које нису имале мајку-цркву. Прва је установљена од цара Јустинијана који узгред речено установљава и Јустинијану Приму која убрзо губи административну самосталност а друга је Охридска Архиепископија – установљена од цара Василија II Бугароубице, који је поразио Цара Самуила. Историјски гледано оне немају мајку цркву али као што је познато, древна Охридска Архиепископија је укинута 1767. године. Канонски па чак и еклисиолошки, немогућ је континуитет оне древне Охридске Архиепископије са данашњом МПЦ-ОА која постоји од 1958. нити пак са ПОА која добија томос за автономију 2005. године. Дисконтинуитет је превелики да би и једна од две цркве могла да се назове наследницом Охридске Архиепископије, пре свега што су епархије Охридске Архиепископије биле више од 200 година под јурисдикцијом других помесних цркава. Све епархије које су данас у саставу ПОА а у саставу су и МПЦ-ОА, која је у расколу, од 1920. па све до 1958. под јурисдикцијом су СПЦ. То значи да је последња јурисдикција поменутих епархија била од стране СПЦ. Зато само она и једино она може да се назове данас мајкoм-црквом, како МПЦ-ОА тако и ПОА. Међутим, веома је интересантно што МПЦ-ОА тражи од БПЦ да јој призна автокефалност, док би МПЦ-ОА за узврат признала БПЦ као мајку-цркву. Таква размена би била на нивоу размењивања ветра и магле. Нити БПЦ има овлашћење да признаје автокефалију, нити пак МПЦ-ОА има право да мења своју мајку. Овим су архијереји МПЦ-ОА, показали и доказали целој Православној Васељени сопствену незрелост, али и поред тога, дубоко сам уверен да Архијереји БПЦ, и поред тога што трпе огромне притиске од власти Бугарске, неће одлучити да и сами заједно са МПЦ-ОА, падну у још један раскол.