Претражи Живе Речи Утехе

Постоје многи различити аспекти уметности комуникације. Овом приликом укратко ћемо се осврнути на два који привлаче нашу пажњу. То су само две капи у океану ове теме које, разуме се, имају додирних тачака са унутарњим животом човека у православној вери. Када је реч о првом аспекту, можемо да се ослонимо на учење св. Пајсија Светогорца. Људи су данас у великој мери отуђени од једноставног, личносног начина живљења, и то свакако утиче на начин комуникације. Да бисмо илустровали ову тврдњу, предочићемо да неки од стараца кажу да су људи раније имали животиње, а данас имају машине. Ако се поквари машина, човек ће да је баци у ђубре и да купи нову. Животињу ће, пак, додирнути и тиме ће сагледати да је она живо биће и осетити састрадавање. Стога неки савремени теолози говоре о теологији додира, после којег човек може да поверује у Бога. Сећамо се примера епископа Атанасија (Јевтића) који је после одслужене Литургије водио децу да помазе телад, док данас нека деца морају да оду у зоолошки врт да би видела телад. Према томе, огроман напор савременог човека да стекне живот испуњен световном срећом – на пример, да сваки члан породице има свој аутомобил, да свако има телевизор у својој соби, итд. – рађа и световну напетост. Ако говоримо о уметности комуникације, присутна напетост је кич и шунд комуникације. Св. Пајсије Светогорац каже да треба да будемо пажљиви у духовном животу, јер тамо где је напетост и очај, тамо се води „ђаволски“ духовни живот, и додаје да нема потребе да будемо напети у било чему у животу, па ни у комуникацији, зато што је напетост од ђавола, због чега изазива поделу. Човек сву своју наду треба да има не у себи, него у Христу. Христос је пун љубави, доброте и утехе и никада нас не гуши, већ изобилује духовним кисеоником и духовном утехом. Зато и комуникација треба да се охристовљује, а не да се оптерећује болесним ситничарењем, појавом која гуши својом напетошћу и изазива главобољу од које пуца глава. Битна ствар за свеукупни унутарњи живот, па према томе и за комуникацију, је човеков подвиг избегавања самооправдавања. Самооправдавање је искривљено унутарње стање. Бог нас неће обесити ако сагрешимо – каже св. Пајсије Светогорац – али самооправдавање чини да човек не види да промашује у односу и да тај промашај постаје диоптрија кроз коју сагледава однос, а то је већ потпуна заблуда. Такав човек за друге никада нема оправдање, док за себе увек има самооправдање (пример Адамовог пада који ми свакодневно понављамо). Адам почиње да се самооправдава и да убеђује Бога: „Жена коју ми ти даде, она ме натера“ (Пост 3, 13). Самооправдавање доприноси егоизму, оно је пад који изгони благодат Божију и онемогућава комуникацију. Видимо, дакле, да је и самооправдавање човека истерало из раја. Св. Пајсије Светогорац додаје да, када се човек непрестано самооправдава, верујући да га нико не разуме, да су сви према њему неправедни, када сажаљева себе као жртву, такав човек престаје да влада самим собом. Св. Пајсије Светогорац закључује свој исказ следећим речима: „О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава“, и додаје: „Бог нека ми опрости због овога што ћу рећи: онај ко се самооправдава, њему је ђаво духовник, такав човек сво своје знање усмерава на самооправдавање и целокупна његова комуникација се састоји у реченици: ја нисам крив, ти си крив што мени није добро“. Зато, према преподобном Пајсију, са таквим човеком не треба комуницирати, будући да не може да му се помогне. Одговорност за такву душу не може да понесе нико. Ако човек научи да не буде напет и да се не самооправдава, вежбајући тиме уметност комуникације, тај човек долази до другог суштински битног аспекта. Цело Свето писмо је прожето једним посебним глаголом који има огромно значење и који алудира на отварање човекових спознајних органа. Реч је о глаголу „слушати“. Човеков посебан задатак је да уме да слуша. Код пророкâ се најчешће среће тај глагол, када кажу: „Говори, Господе, слуга твој те слуша“, или када се Господ обраћа изабраном народу речима: „Слушај, Израиљу!“, или када премудри Соломон позива младе да слушају шта им говоре родитељи. Стога је потпуно јасно да је суштински битна уметност да човек уме да слуша. Нажалост, реч је о уметности коју савремени човек, нарочито на нашим просторима, игнорише, и само зато се јавља огроман број проблема у међуљудским односима. Митрополит лимасолски Атанасије истиче да човек данас учи да говори, стиче образовање да би знао да говори ваљано и да звучи племенито, да говори оно што жели и да штити своје право да говори, али скоро нико га не учи да слуша. Може му се рећи да буде послушан учитељу, али та послушност треба да буде резултат слушања, а не обратно. Дух у ком се овај глагол користи у Светом писму упућује на то да је заиста велика уметност да човек научи да пази на речи које изговара други човек, а да би научио да пази на речи другога, човек најпре треба да престане да говори, да се утиша. И опет митрополит лимасолски истиче: није довољно да човек престане да говори устима, треба да престане да говори и умом, јер често човекова уста не говоре, али његов ум врти неке своје „компакт дискове“, непрестано говори, и не само што говори, него и пројектује „видео-снимке“, па човек гледа различите слике. Зато, да би чуо друге, човек најпре треба да почне да тихује, да наћуљи уши душе, да слуша и да разуме шта му говори други. Зато је изузетно важно разумевање језика другог. Уметност слушања је не само да чујеш другог када каже да има неки проблем или нека размишљања. Реч је о нечем много дубљем. Човек треба да научи да слуша и начин на који други ћути, да научи шта му други говори не само када говори, него и када ћути. И отац Александар Шмеман у свом Дневнику, осврћући се на хришћанску антропологију, пише да је све – то „све“ је подвучено, наглашено – дакле, да је све у телу дато за комуникацију, познање и заједницу: уши да слушамо, очи да гледамо – сва чула. По њему, тема за разматрање је само: шта је то што слушамо, шта је то што гледамо? Све што слушамо и све што гледамо треба да буде – или барем томе треба да се учимо – наш прозор у вечност. Дешава се и да Господ ћути. У молитви кажемо: „да буде воља Твоја“. Поставља се питање: колико је човек спреман да поступа по вољи Божијој? Човек може да каже: нека Господ жели шта жели, само да ме не стави у тешку ситуацију. Божија воља нас не води у безизлазне ситуације, у ропство, него нас ослобађа, носи нам радост. Зато Господ често ћути, зато не говори у човековом животу, јер човек није спреман да слуша, пошто жели да чини своју вољу. Исто се дешава и са људима. Ми треба да научимо да слушамо реч која излази из ћутања другог човека. Понекад се иза ћутања крију велике ствари које човек Цркве чува у себи да не би направио још веће проблеме. Потпуно је другачије ћутање нецрквених људи, нарочито оних код којих постоји озбиљна унутарња растројеност. Наравно, то ћутање у односима може да направи велике проблеме, јер ако једна особа почне да ћути, а друга не познаје уметност продирања у свет другог човека, уметност разумевања шта тај други жели да каже ћутањем, онда проблем почиње да делује изнутра и у одређеном тренутку може да изађе на видело, а онда постаје тешко комуницирати. И савремена деца почињу тешко да слушају, тешко да комуницирају. Један пријатељ који ради на издавању пасоша причао ми је: дођу родитељи са дететом од три-четири године да му изваде пасош, а дете их не слуша, не жели да седне да се фотографише, бесни по канцеларији, а родитељи, као неодговорни, као инфантилни, нису васпитали децу да имају одређену границу. Има родитеља који кажу детету: седи ту, чекај – и дете их слуша и послушно је. Има неких који ни сами не слушају и нису послушни зато што су децу претворили у центар света. Наравно, треба имати пажње за дете, треба му дати на значају, али треба му рећи да постоје и границе. Данас родитељи са само једним дететом имају проблеме, а раније се васпитавало и по десеторо деце у једној породици. Дакле, раније су и у нашем предању деца умела да слушају, али сада смо изгубили уметност комуникације, као да више не умемо да комуницирамо једни са другима. Све се претворило у иронију и у вређање другог. Вређање је начин изражавања унутарњег света. Због непознавања комуникације распадају се заједнице, човек нити слуша нити уме да каже добру реч, само зна да изрази сумњу. Уметност комуникације се рађа у смерности. Да човек покаже смерност, да саслуша шта му говори други, ма ко тај други био, да га не презре, макар овај и немао шта важно да каже – од значаја је и да други буде саслушан. Чак и ако други греши, уравнотежена личност са тиме може да се суочи на један исправан, смеран начин. То каже и св. Пајсије Светогорац: чак и ако се други према теби постављају лоше, ти се постави исправно, схвати да су они тако научени и да је у твојој моћи да одлучиш да се поставиш исправно и смерно. Јер, и ако други тражи нешто што не треба, нема потребе да онога од кога се то тражи у том односу обузме бес. Шта год да је рекао други, однос према реченом зависи од самог човека. Ако се савремени човек потруди да не буде напет, да се не самооправдава и ако уложи напор у подвиг слушања, такав човек постаје уметник разговора. Држећи се ових вредности и додајући томе нека општа правила ваљаног начина вођења дијалога, човек улази у комуникацију са другим као у сусрет и разговор о темама, о питањима око којих не постоји јединство, а циљ разговора је да се дође до сагласности, до једног поузданог темеља заједништва. Тако долазимо до суштински важне предањске изреке која изврсно осликава однос православног човека према најразличитијим околностима са којима се суочава у животу, укључујући и однос према уметности и комуникацији. Та изрека гласи: у суштинским стварима треба да влада јединство, у споредним стварима слобода, а у свему треба да влада љубав Христова. https://teologija.net/umetnost-komunikacije/

У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић