Претражи Живе Речи Утехе

I Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу - како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих. Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју - шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека. Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара: Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле. Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом. Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу - ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице. Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде. Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.

Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић. http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/ https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178 На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“. Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина. Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“ И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору. И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја. Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси: https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/ С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“ прерађени у односу на текст из драме. Тако у књизи о владики Лаврентију пише: „Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара: - Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.» А у тексту драме пише: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово: „ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом… ...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала. ...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“ https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/ Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради? о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже: „Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“ Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне). Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.

14. маја, 2023. Због вере у посебну мисију православних Словена, потом обновљене националне Русије, као и балканских народа, Николај Велимировић је уобличио блажу оцену комунизма, чију је идеологију и државну праксу превасходно одбацивао због агресивног атеизма и примитивног материјализма Недавно се, у издању Института за балканолошке студије САНУ и „Сент Себастијан преса“ из Лос Анђелеса, појавио, на енглеском, зборник „Епископ Николај Велимировић: стара противречја у историјском и богословском контексту”. Теме су крајње важне и озбиљно обрађене: космполитизам и екуменизам владике Николаја до 1919, његов боравак у Енглеској у Првом светском рату, однос према прехришћанској филозофији, питање Љотића и Збора, доба регентства кнеза Павла и конкордатске кризе, национализам, фашизам и антисемитизам који му се „спочитавају”, проглашавање Николаја за „народног непријатеља“ после рата, рад на библиотеци „Свечаник” у дијаспори, однос према демократији, рад у Светском савету цркава и делатност у Америци. Аутори су Слободан Г. Марковић, свештеник Александар Ђаковац, ђакон Филип Калингтон, Растко Ломпар, Драган Бакић, Владимир Цветковић, Радмила Радић, Немања Андријашевић, Драган Шљивић, Срећко Петровић и епископ Максим Васиљевић. Једна од тема зборника је однос владике Николаја према комунизму а њоме се бавио Милош Тимотијевић, саговорник „Печата”. Комунисти су, после Другог светског рата, владику Николаја прогласили за „народног непријатеља”, а одузето му је и држављанство. Пре рата, међутим, његов уплив је дотицао и умове оних који ће постати комунисти. Добрица Ћосић је, између осталог, у младости бирао између Николајевог хришћанства и револуције, и пред крај живота је о томе говорио. О каквој противречности је реч? Како је текла Николајева мисаона еволуција? Све до 1919. Николај Велимировић имао је прозападњачку усмереност у свом интелектуалном деловању, да би после доласка у Охрид изградио став противљења Западу, у знаку одбране „источног усмерења српског духа” које је поистоветио са православљем. Универзалне идеје нису нестале са овим преокретом, али оне се у „послеохридској” фази више не изводе из екуменизма, панхуманизма и теохуманизма, већ из потпуне идентификације са традиционалним православљем утемељеним на светоотачком хришћанском наслеђу. Југословенство постепено уступа место српском светосављу у знаку „народне теодулије” (унија православних балканских држава-нација), а филозофија свечовечанства теологији Богочовека историјског православља васељенских сабора. „Послеохридски” антимодернизам владике Николаја заступао је народне традиције српско-словенског православља, личност је одређена саборном реалношћу, слобода концептом „слобода за”, истина жртвовањем, друштво се доживљава као органско јединство сталежа, а економија одређује задружном солидарношћу. На такав став значајно је утицало искуство Првог светског рата, слом руског царизма, геополитички цинизам великих западних сила према Балкану, изневерене наде у југословенско јединство, као и успон тоталитарних идеологија. Др Милош Тимотијевић, (Фото: Јутјуб) Како су се развијали Николајеви ставови према комунизму? Период између два светска рата скоро у потпуности припада „послеохридском” периоду у мисли епископа Николаја Велимировића, у којој се он истрајно противио негативном утицају западног модернизма и материјализма. Иако је и марксизам схватао као један од производа модерности, владика Николај заправо никада није директно иступао против комунизма у форми посебних говора и чланака. Зато се такви ставови могу уочити и анализирати у бројним текстовима у којима критикује модернизам и успон тоталитарних идеологија, потом бољшевичку власт у Русији и на крају у упозорењима на опасност од почетка новог великог светског ратног сукоба. Отпор Европи, тражење свог пута и вера у мисију Словена обележили су и многе расправе о културном идентитету и путевима његовог даљег изграђивања. Отпор Западној Европи долазио је и од модерниста и традиционалиста. Такав став се поклапао и с веома јаком русофилском струјом код српских интелектуалаца, чији су се ставови углавном подударао са идејама руских „славјанофила” који су инсистирали на сопственој самобитној православној словенској култури. Секуларизација друштва у Западној Европи и материјалистичка култура били су главни предмет критике владике Николаја Велимировића између два светска рата. Према његовој визији, припадност православној цркви сузбијала је гордост и самовољу, а затим развијала смерност и послушност, што је био начин да се избегну „замке” модерног друштва. Целокупну стварност посматрао је кроз визуру религиозности, укључујући и потребу за променама. Када је у питању сам појам „револуције”, владика Николај је Христове идеје сматрао револуционарним, али у религиозном смислу, разликујући политичку и духовну револуцију. Говорио је: „Револуционарна је само у односу човека према самом себи. Револуција хришћанска је морална, унутрашња и духовна и то је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало, што је Европа назвала револуцијом, није ништа друго до гомила злочина, већа или мања”. Појава хришћанства тумачена је као највећа револуција, која непрекидно траје у контексту спасења људске душе. Епископ Николај није избегавао да директно и отворено изнесе своје мишљење о актуелним економско-политичким питањима времена у коме је живео. Како је тумачио актуелне појаве у свету и код нас? Заиста, Николај се редовно оглашавао о актуелним питањима. Тако је 1932. изнео свој став према тадашњој економској кризи која је потресала цео свет. Као и у другим приликама владика Николај је и ову наизглед свакодневну и сасвим профану појаву изван поља вере ипак посматрао у категоријама религиозних поука, јер је реч „криза” преводио и приказивао као „суд” за људске грехе, као традиционални начин објашњења за све невоље које би их задесиле: „И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божји, но не говори суд него криза. Да би невоља била умножена неразумевањем! Јер док се изговарала разумљива реч суд, знао се и узрок због кога је невоља дошла: знао се и Судија који је невољу попустио; знао се најзад и циљ попуштене невоље. Чим је пак употребљена реч криза, реч неразумљива свима и свакоме, нико ништа не зна да објасни ни због чега, ни од кога, ни к чему? Само се тиме разликује садашња криза од криза које су од суше или поплаве или рата или помора или гусеница или друге неке напасти.” Узрок економске кризе видео је такође очима конзервативног теолога: „Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу и Бог ју је попустио да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по целом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме.” Окончање кризе је најављивао тек после покајања људи („Докле охоли проузроковачи ове кризе не капитулирају пред Свемоћним”). Владику су његови критичари упозоравали да у својој критици материјализма ипак није доследан, јер је допуштао „сјај” и „богатство” храмова. Владика Николај, (Фото: Википедија) Занимљиво је да је владика Николај критиковао и капитализам, и то радикално, сматрајући да се положај радника мора апсолутно поправити. Критика капитализма као узрочника појаве сукоба у друштву, а затим и окретање радника ка атеизму и комунизму, било је и становиште које се ширило међу припадницима богомољачког покрета који је предводио епископ Николај Велимировић: „Радници су данас обманути. Њихове вође су богаташи, професори, књижевници, који се старају да преко радника дођу до власти и славе. Радници су из огорчења безбожни. Њихов комунизам је комунизам из очајања. Ово огорчење и ово очајање је плод немилосрдног капитализма. Велики капиталисти су највећи безбожници и највећи материјалисти. Они су практички, а лажна наука теоријски омогућили безбожништво код радника.” Владика Николај је заправо био свестан да је бољшевичка власт у Русији условила да се положај радника у западним земљама поправи: „Па ипак мора се признати, да Русија и на туђем послу није остала бескорисна за човечанство. Страх московски учинио је, да се стање радничког сталежа поправи свуда у свету – изузев Русије. Страх московски одсекао је непотребно сало капитализму целога света. Страх московски као хладан млаз пробудио је и побудио старешине и вође народа по свој земљи, да испитују и лече ране неправде према малим људима у својим народима и државама.” Епископ Велимировић није био потпуни противник модернизације друштва, па је у својим проповедима често истицао да треба примити техничке новине са Запада, али не и промене које уништавају „стару веру и побожност”. Да ли би то значило модернизацију без атеизације? Заиста, највећи проблем у европској цивилизацији видео је у атеизацији: „Опасност је у томе што смо окренули леђа јединој истини, јединој стварности, јединој срећи – Христу. Ми смо сахранили Христа, по други пут смо га сахранили и као да то није било доста, поставили смо га наопако. Уместо њега, обожавамо филозофе, као Маркса у Русији; Ничеа у Немачкој и у Италији; и Дарвина у целом свету. Обожавамо науку, микроскоп, машину. А шта је све то у ствари? Ништа до прах. То би имало извесну вредност ако бисмо на све то гледали просто као на пројаве које нас воде у покорност Христу. Уместо тога ми проводимо време у изучавању нижег света, минерала, хемијских процеса, микроба и у порицању вишег света. То може водити једино у пропаст.” Критика Западне Европе често се темељила на ставовима Достојевског и Шпенглера, и њиховом „пророчанству” о пропасти Европе, али и уздизању Словена као нове цивилизације у будућности. Какве су биле његове позиције с тим у вези? Владика Николај је у тексту „Опозиција Богу”, објављеном јуна 1940. године (у време када је Други светски рат „беснео” у Западној Европи), дао своје виђење „пропасти Запада” условљено одступањем од хришћанских норми и догми, што је била полазна основа за све идеологије против којих се епископ борио у јавним наступима: „Опозиција Богу на Западу није поникла у простом народу него међу људима добро писменим и ученим, дакле међу књижевницима и фарисејима, као и у времена древна. Најпре се ударило по хришћанској етици па онда и по догматици. Најпре су лакомислени књигописци писали лакомислене књиге, а лакомислени сликари сликали саблажњиве слике, од којих су, неке сачуване до наших дана и у папским дворовима у Риму. Тако је рушењем етике припреман терен за рушење догматике. Потом је настало рушење Богом откривених догми. И ово рушење трајало је последња два столећа. Најпре француски енциклопедисти и енглески утилитаристи, па социолози и законописци, па немачки метафизичари, па дарвинистички природњаци, па разорни романсијери и такозвани реалистички уметници, па научници са својим упорним и фантастичним теоријама и најзад злоупотребитељи свих научних проналазака у себичне сврхе, а на разорење вере и морала код омладине европске. Тако је опозиција Богу расла, температура се повишавала, запаљење се ширило.” Освалд Шпенглер, (Фото: Engelsberg Idea) Бавили сте се и Николајевом борбом против „три интернационале”. Отпор модернизму укључивао је и противљење свим тоталитарним идеологијама у чијем корену је видео атеизам и богобораштво. Јавно је исказивао негативан став према „три интернационале”, католичкој цркви, капитализму и комунизму, којима је супротстављао слободу коју носи православље: „Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу. Они мисле да је само црвена интернационала опасна, а ове друге или не виде ил’ не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све Цркве националне уништи и да учини интернационалну Цркву. Има још једна интернационала, жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу.” Став владике Николаја о тоталитарним идеологијама можда најбоље осликава посланица европској хришћанској омладини из августа 1939. године („Три авети европске цивилизације”). Николај Велимировић је оптужио Дарвина, Ничеа и Маркса као главне кривце за одступање од хришћанских норми у савременом свету: „Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталне етичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије.” Сматрате да Николај комунизам није нападао као антикапиталистички него као безбожнички покрет? Владика Николај није нападао комунизам као идеологију која се бори против капитализма већ као део модерности која пропагира примитивни материјализам и тоталитарну богоборачку власт која се служи насиљем: „’Зашто Црква мрзи комунисте?’ Ко вам је то казао? Цркву могу да мрзе, а Црква не сме да мрзи своје непријатеље. Црква осуђује недела комуниста, а никако комунисте као људе. Црква осуђује насиља комуниста, убиство цара и деце његове, убиство многих архијереја и свештеника, хапшења и гоњења хришћана, исмевање вере, пљување светиње, продавање икона, прекопавање гробова светитељских, ругање моштима светитељским, претварање храмова у позоришта, ригање хула против Бога и Христа Његова, забрану молитвених скупова, величање Јуде и Сатане, безумно унижење човечије личности до мајмуна, низвођење вредности човека до вредности једног клинца у машини, материјалистичку заслепљеност, која не види ни Бога, ни душу, нити икакву духовну стварност. То је Црква одувек осуђивала, осуђује и осуђиваће. Све то не воли Бог, па не воли ни Црква Божија. Али није истина да Црква мрзи људе, ма то били и гонитељи њени. Није истина да Црква мрзи руске комунисте као људе. Не само да их Црква не мрзи, него се моли Богу за њих. Хоћете ли веровати кад Вам кажем да се Црква моли Богу за руске комунисте?” Комунистичка пропаганда, (Фото: PBS) Да ли је владика Николај нудио православну алтернативу свету уморном од интернационала? Какав је, рецимо, био његов став према евроазијском покрету? Владика Николај је управо 1921. отворено похвалио доктрину евроазијства, коју је окарактерисао као религиозни покрет, изразивши уверење у преображај и „покајање” Русије: „Европа представља мању вредност, Азија већу; но уједињене – представљале би пуну вредност. Отуда поклич: натраг ка православној цркви; она је коректура за европски кључ, за мистерију Азије. Алфа и омега руског народа је православље, веле Евразити.” Владика Николај је истовремено у богомољачком покрету који је настајао у Југославији видео сличну снагу за преображај земље на хришћанским основама. У идеолошко-политичком погледу владика Николај Велимировић је заговарао стварање „Средњег система” на принципима монархизма, православља, свесловенства, отпора комунизму, нацизму и либерализму: „Наша осовина је од Јегејског мора до Тихог Океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну.” Епископ Велимировић је православну „осовину” проглашавао за „баш оно што свима људима и народима треба”. Преображај комунистичке Русије посматрао је на мистичан начин, а не као део војног подухвата, јер је терор бољшевика био део недокучивог Божјег плана, о чему су говорили и светогорски монаси: „Господ љуби свет неизречено. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио ово страдање на руски народ. Ја то не могу ни схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав. Тако ја и говорим узбуђеној братији: ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар.” Државна политика била је потпуно супротна, а борба епископа Николаја током кризе око Конкордата окарактерисана је као „бољшевичка”, „противдржавна”, да би га поједини генерали окарактерисали чак као „комунисту”, а римокатолички клерикалци као противника Југославије и „великосрбина”. Шта бисте, на крају овог разговора, могли рећи о Николајевом схватању комунизма као идеологије и праксе? Вредносна упоришта и јавни наступи владике Николаја Велимировића увек су изазивали различита тумачења, па и осуде. Његов антимодернизам и противљење тоталитарним идеологијама укључивали су и антикомунистичке ставове, али који су по свом облику, снази и садржају битно другачији него код десничарских покрета из прве половине 20. века. Вера у посебну мисију православних Словена, потом обновљене националне Русије, као и балканских народа, условили су да владика Николај уобличи знатно блажу оцену комунизма, чију је идеологију и државну праксу превасходно одбацивао због агресивног атеизма и примитивног материјализма. Владимир Димитријевић Извор: Печат

Предговор о. Јустина Поповића Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се тражећи језик којим би, одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве. И нашла је свој језик, нашла у Владици Николају. Кроз њега наша муцава душа променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо Он је богопослани огњени језик, који стоји над нашом душом и она се пламено и страсно исповеда "Тросунчаном Владики светова". Он је стил, благодатно-раскошни стил наше душе. Он говори; никада у нас није тако говорио човек. Он се моли; никада се у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи, јер има дар свеосећања, дар жалостивости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је христочежњивост наше душе сасушила се и замрла. Од њега - ми смо устреперили радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се. Пламена христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и он гори у том пожару, гори на жртву всесоженија за всјех и всја. Зато је он постао наш оптимизам, наш оптимизам у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност Свете Троице укотвила у Растку, и од христочежњивог Растка створила христоносног Саву; други пут се та иста Вечност укотвила у Владици Николају, и од христочежњивог Николаја на наше очи ствара христоносног Николаја. Они љубимци Вечности знају тајну наше православне душе, знају како се од бунтовне и христоборске словенске душе може израдити душа христолика. Од Светога Саве тја до данашњега Дана наше Православље није имало речитијег и моћнијег исповедника од Владике Николаја. На њему ће се с молитвеним дивљењем задржавати и оптимизирати наши потомци као ми на Св. Сави. Потомци наши ће се дивити, и жалити што не виде што ми очима својим видимо, и не чују што ми ушима чујемо. За њих, као и за многе од нас, он ће бити: огњиште на ком се прозебли скепсом и маловерјем краве и загревају. Читам и пречитавам Молитве на језеру но сва сладосна драж њихова испливава у душу моју, када их молитвено читам и пречитавам. Он, чудотворац молитвених ритмова, има власт над душом мојом, говорим себи:ја сам закључан у чула, ја чулима мислим, но кад његова чудотворна молитва проструји кроз душу моју окајану, намах се чула, ти шрафови душе, одшрафљују, и душа моја, рањена птица моја, окриљена излеће и понире у слатке дубине Вечности. А раслабљено срце моје говори ми: он пробија чауру времена и простора, која обмотава и гуши душу твоју, и изгони лептира душе твоје у плава пространства безграничне Вечности. У истини, он је канал којим Вечност излази у душу моју и којим душа моја улази у Вечност. Он појачава осећање моје личне бесмртности до личне вечности, и ја се осећам странцем у свету, а домаћину Вечности. Он молитвом мисли, молитвом философира. Осећа се да кроз њега говоре светлосне душе великих подвижника православних, нарочито чаробна душа Св. Симеона Новог Богослова. Он молитвом осећа Бога, молитвом осећа и сву твар. Он је у молитвеном одношају према свему. Томе води Православље, и само Православље. Душа се сва сабира у молитву, и кроз бескрајно компликовано чудо, звано свет, иде вођена молитвом, јер је молитва једини окати путовођа ума, и срца и воље. Он говори о Христу зато што живи Њиме. Он проширује своју тајанствену личност до богочовечанских размера: преживљава лично опитно боговаплоћење и рођење Христа у души својој. То потсећа на благодатно - опитну христологију Макарија Светог и Великог. Смисао човека је: родити Христа у себи, постати Бог, јер је зато Бог постао храна људима. Када, молитвом разнежену, душу своју окрене према твари: он узаври жалошћу и разрида се ридањем потресним. Јер је болесна, рањава и тужна сва твар. Заиста, у његовим сузама "ври жалост свих створења." Заиста, у његовом плачу, плачу све људске очи и сва људска срца. Он болује боловима све твари; и тугује тугом свих твари. Гле, Бог нам је послао Јова који страда страдањима свега човечанства и све твари. И још: он је наш Исаија који видовито и надахнуто осмишљава страдање уопште, и оправдава богочовечанско страдање напосе. Свет је овај болесник, кога је разболео грех, јер је грех - болест, и презирање грешника презирање и болесних. Молитвом ходи око тешког болника наш лекар, молитвом ходи и молитвом лечи и исцељује. Не презири грешнике, но моли се за њих. Жали и сажаљевај сваку твар, но не осуђуј. Прошири молитвом душу своју, и удуби, и заплакаћеш над тајном света горко и тешко. Омолитви срце своје, и душу и ум, и они ће постати непресушна врела суза са всјах и всја. Преосвећени молитвеник је омолитвио сву душу своју, и дух и ум: и грехе свих грешника осећа као своје, и болове свих твари преживљава као своје, и каје се за све грехе као за своје, плаче и уздише. Молитва проширива границе човека до Свечовека; чини човека осетљивим за све болове и грехе; чини човека способним да плаче оком свих уплаканих и тугује тугом свих тужних. Кроз дивне молитве нашег псалмопевца струји душа Свечовека. Границе времена и простора ишчезавају; молитве одишу васељенском душом: говори нероб времена и простора, не човек, већ Свечовек. Христочежњивом душом његовом ми смо заљубљени у Христа, и док се робови времена и простора кољу о трошна богатства земље, наш неустрашими борац за Вечност стоји на мртвој стражи наше душе, клечи, метанише, јеца и моли се за всјах и всја. Господе човекољубиви, омолитви ме молитвеношћу Преосвећеног оца Николаја. Отац Јустин (Поповић), 1922 https://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vlnikolaj_molitva.html

Постали смо хришћани који покушавају да стекну нешто сопственим силама и којима је тешко да себе повере Божјој милости. Ми смо хришћани који покушавају сами да открију Божје тајне, уместо да стрпљиво чекамо да нам Он сам открије своју славу. Ми смо хришћани који траже оздрављење и спокој, али не знамо за искуство унутрашњег мира. Хришћани који, када кажемо „љубав“, мисле на неку врсту егоистичне наклоности или патолошке везаности, јер одбијамо да у њој препознамо потребу за стрпљењем, толеранцијом према другима или цену жртве, упадајући у превару себичног уживања. Цео овај начин сагледавања ствари прешао је и у црквено богослужење. У нашим манастирима постоје радионице за вез који изгледа као да је ручно израђен, али није. Одежде и свете посуде имају украсно камење које светлуца и личи на драго камење, али нема никакву сличност са њима по својој вредности. Наше иконе подсећају на прошла времена, али су на папиру, нису сликане, немају вредност, није у њих уложен никакав напор, љубав, инвентивност или време. Фотографишемо и детаљно приказујемо службе наших свештеника, али имамо потешкоћа у препознавању присуства Бога у светотајинским обредима. Наше излете називамо „ходочашћима“, али наша душа није у стању да се пробије у Божју пустињу како би Га тамо срела. Посећујемо света места, али посета Светог Духа није очигледна у нашем животу. Задовољни смо „спољашњим радњама“ и не активирамо наше „унутрашње покрете“. Пуни смо бескорисног и застарелог теолошког знања, али смо веома сиромашни драгоценим духовним искуством. Зато је наше исповедање вере, које има неизрецив ритуални сјај, више налик неком фестивалу него Светој Тајни. Више личи на спектакл него на молитву. Плод аутентичности светих је њихово ауторство врло дубоких текстова, од којих су многи изашли на видело тек након што су свеци који су их написали напустили овај живот. Потврда наше сопствене такозване аутентичности је да читамо њихова сведочења или да разговарамо о њима у удобности својих дневних соба, без икаквог апетита за аскезу, лични подвиг или жртву. Уместо да читамо свете текстове да бисмо стекли смирење, ми их користимо да осудимо нашу браћу и сестре или да бестидно мешамо наше фантазије са стварношћу. Свеци су свој страдални живот поткрепљивали Светим Причешћем, а ми парадирамо својом световном духовношћу и самооправдањем имитирајући их у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вере. Интелектуално знање које се показује кроз напрезање и многословље , заменило је искуствено откривење које се потврђује тишином, унутрашњим смирењем и сузама. Враћамо се на старо, како бисмо оправдали своје ставове и мишљења, а имамо потешкоћа с појавом новог знања које нас смирава, али грли нашу браћу и сестре. Дакле, савремена духовност често се појављује са лажном фасадом. У суштини то није ништа друго него рационализована религиозност и имитативна традиционалност скривена иза сентиментално болесне везаности за облике, правила, спољне обрасце, навике или особе и јавља се као накинђурени конзервативизам. Све ово води до псеудо-врлина које нас варају, угађају ђаволу и рањавају Бога. У нама ово порађа страсти и неопростиве слабости, негује окрутност и лицемерје, а себе назива аутентичном вером и искуством. Међутим, то нема никакве везе са духом Божјим и традицијом наше Цркве. Све то се своди на стварање хришћана лажне аутентичности, јер веру претвара у заблуду и ругање, а искуство претвара у дезоријентисаност и илузију. цео текст: https://pemptousia.com/2021/07/the-guilt-of-the-modern-era/ View full Странице